Kako postati i ostati slobodan

Jednom sam, kao potpuni laik za pozorište, ali tada redovan posetilac BITEF-a, razgovarao sa američkom ljubiteljkom pozorišta. Bila je šokirana koga sam sve i šta gledao u Srbiji, iako su bile devedesete i oboje smo bili svesni izolacije i sankcija. Osećao sam se veoma odvojenim od sveta, a ova mi je žena otvoreno zavidela na mom iskustvu na polju alternativnog teatra i novih tendencija u pozorištu. Nisam ranije mislio o tome – BITEF mi je bio kao FEST – redovna godišnja aktivnost, nešto normalno. Razmišljao sam o Jovanu Ćirilovu i smešio se. Mi, zapravo, ni u čemu drugom nemamo takav kanal prema savremenom svetu koji stabilno i dugo traje na istom, najvišem nivou kvaliteta.

Kada sam ga, zajedno sa prijateljem i kolegom intervjuisao pre više od petnaest godina, u sobi u njegovom stanu u kojoj obično daje intervjue, među gomilama knjiga i sa kompjuterom u uglu, deset minuta nakon početka razgovora, on je počeo nas da pita najrazličitije stvari, radoznao i prisan, sa nepogrešivim osećajem za meru u svemu: izražavanju stavova, ljudskim odnosima, pokazivanju znanja i inteligencije… To je osećaj pristojnosti čak i u nijansama. To je, verovatno, gospodstvo. Kada smo izašli, osećali smo se kao da smo dobili po jedan veliki poklon.

Sada gospodin Ćirilov ima gotovo osamdeset godina, ali radi i putuje kao mladić, jer se primiče 44. BITEF i pripreme su furiozne. Iako vidno umoran, čim smo se zapričali, malo se opustio od napornog dana, zavalio u fotelju i ponovo počeo da govori isto onako inteligentno i bogato, neobično slobodno, ali idealno umereno, kao prethodni put. Prošlo je petnaest godina, svašta se promenilo, ali u toj radnoj sobi u Bulevaru kralja Aleksandra, još uvek sedi gospodin Jovan Ćirilov, planira BITEF, čita, piše i misli.

Iznenađujuće utešno saznanje.

WS: Kakav je bio Vaš odnos prema ideji komunizma?

Ja sam iz građanske porodice. Moj otac je bio mason i rotarijanac, što se posle rata zvalo „reakcionar“, ali se zato meni prekid sa Staljinom veoma dopao i zato sam još u gimnaziji ušao u SKOJ i partiju. Na fakultetu me je zainteresovala neka jeretična filozofija i to je uticalo na mene. Međutim, bio sam pozorišni kritičar redakcije Studenta i tu smo pokušavali da pravimo nekakve pomake. Prvi smo štampali Sartra, na primer i tada sam ga ilustrovao. Do dana današnjeg sam ostao sledbenik Sartrove filozofije.

WS: Zašto Vam je Sartr toliko važan?

Zbog mog shvatanja morala, etike. Važne su mi njegove ideje, da egzistencija prethodi esenciji, da se čovek sastoji od niza svojih postupaka, a da je najveći greh i glupost reći za nekoga da je „u suštini dobar čovek“. Čovek ima kapacitet i za dobro i za zlo, ima mnogo izbora pred sobom. Najveća je greška reći da je neko u suštini izdajnik ili dobar. On je izdajnik onda kada izda ili dobar čovek kada učini dobro delo. Ti si niz postupaka za koje si u svakom trenutku odgovoran. Moraš u svakom trenutku praviti izbor i biti moralan, umesto da se pozivaš na neku jučerašnju „suštinu“. To je osnovno. Tako ja nastojim da živim.

WS: Da li su i drugi umetnici i filozofi menjali način na koji ste videli svet i sebe?

U svakom slučaju. Za mene je s jedne strane bio taj Sartr, a s druge smo moja tadašnja devojka, gimnazijska ljubav i ja, preko njenog oca otkrivali autore – na primer Krležu ili Prusta, pisca nijansi i malih stvari. Onda je u državi krenulo prevođenje važnih pisaca. Fokner, čije sam pripovetke ja prevodio, pa dekadentna poezija… Bio je to veliki bum otkrivanja. Ruska avangarda, američki stil pisanja, slikarstvo – izložba Lubarde je bila prekid sa socijalističkim realizmom… Bilo je jako burno i svi mi mladi, naročito u redakciji Studenta, bili smo veoma angažovani. Tu je bio Slobodan Selenić, zatim Vojin Dimitrijević koji se u životu bavio međunarodnim pravom, tada je pisao pozorišne kritike i to veoma dobro, jer on je inteligentan čovek.

WS: Šta je bilo tako izuzetno u predstavi Antigona Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koju ste naveli kao nešto što je bilo iznad onoga što se događalo u umetnosti tog vremena? Da li je bila slobodnija?

Nije ona bila toliko slobodna, radilo se o pristupu reformi novog pozorišta. Tada je vladao socijalistički realizam. Davali su se Čehov, Ostrovski, ruski pisci, u ambijentu imitacije realnosti. Odjedanput se pojavila ta Antigona, koja je bila napravljena kao francuska umetnost kartela – samo jedan stub na sceni, pojednostavljeno osvetljenje. Sve je bilo pojednostavljeno. U odnosu na totalitet imitacije realnosti u ostalim predstavama, u Antigoni sam video jednostavnost i simboličnost scenografije. Ta predstava je bila značajna zato što je bila raskid sa imitacijom prirode.

WS: Neke predstave JDP-a su u to vreme postigle uspeh i u Francuskoj. Da li to znači da su bile savremene?

To je bilo malo složenije. Otišli smo u Pariz sa Dundom Marojem Bojana Stupice, sa glumcima tog našeg južnjačkog temperamenta. Mira Stupica, Laurenčić, Bulić… Taj temperament je Francuskoj bio jako interesantan zato što se razlikovao od tadašnje umetnosti, možda ne toliko stilom, koliko darom. Iduće godine, ja nisam išao, ali je otišla fantastična predstava Jegor Buličov. Ona je bila realistička, ali u svakom detalju izvedena na najbolji način. Tu je postignut ideal MHAT-a (Moskovski hudožestveni akademski teatar, prim. red), da i u najmanjoj ulozi gluma bude vrhunska. Postignut je bio totalitet detalja, a toga više u svetu nije bilo. Taj hiperrealizam, ali opravdan u svakom detalju, bio je zapravo pozorište devetnaestog veka i predstavljao je čudo. To je suprotno od ovoga što je mene privuklo Antigoni, ali kada je nešto vrhunsko, onda je nebitno o čemu se tu radi. Ta predstava je napravljena 1950, živela dvadeset godina i dočekala televiziju, tako da sadašnje generacije studenata mogu to da vide. Obično su te nekadašnje predstave snimane loše, ali na ovom snimku može da se vidi vrednost te predstave.

WS: Kada čitam o Ateljeu 212 i ljudima koji su tada tamo radili, Mihizu, Kišu, Perviću, Miri Trailović… Zašto mi se čini potpuno neverovatnim da se ponovo tako nešto desi sada?

Zato što su uslovi da se to desi bili zaista neponovljivi. To je slično odgovoru na pitanje koje mi često postavljaju za BITEF: „Da li je moguće da festival ponovo postigne uticaj u svetu kakav je ranije imao? “Nemoguće je. Zato što smo mi onda bili jedina zemlja u koju su bez teškoća mogli da dođu i ovi sa Istoka i ovi sa Zapada, a nisu mogli da idu direktno jedni kod drugih. Pa je onda to bilo mesto gde su ovi sa Zapada videli Grotovskog, Krejču i Taganku, a ovi sa istoka Plašona, Living teatar, Čarlsa Ladlama, Open teatar i tako dalje. Kad smo bili sa Ateljeom 212 u Americi, u Njujorku i na Zapadnoj obali, rekli su nam da je BITEF video više avangardnog američkog pozorišta nego neki umetnici u Americi.

WS: Svaki put kada se završi BITEF, teže mi je nego inače da pročitam uobičajene fraze o kvalitetu „našeg glumišta“. Zašto je to tako?

Ovaj teren, a Kujundžić je vrlo dobro rekao da je Beograd zapravo grad na Mediteranu, ima zaista darovite glumce. Ali kod nas, sem nekih mlađih izuzetaka, glumci uopšte ne obraćaju pažnju na svoju fizičku spremnost i sposobnost da se izraze u neverbalnom teatru, plesu ili muzici, do mere do koje je to slučaj na Zapadu ili u Poljskoj. U Jugoslovenskom dramskom sam govorio glumcima mlađim od mene po deset, dvadeset godina: „Sram vas bilo, ja sam vam upravnik, a vitkiji sam od svih vas“. Na BITEF-u vidite ljude koji glume, plešu, pevaju, izvode pantomimu…

WS: Vi ste još 1969. imali problem da pronađete ljude koji će plesati i pevati kada ste postavljali Kosu. Kako Vam se dopala nova Kosa?

Značajno je što je napravljena. Bio sam jedan od branitelja te predstave. Uslovi u kojima se prva „Kosa“ odigrala su, naravno, neponovljivi – jeretičnost hipi-pokreta, naročito kod nas u socijalizmu i sve drugo što je pratilo predstavu. Ali dobro, sada je napravljena kao antiglobalistička. Bilo je kritika da je licemerstvo parama od Filipa Morisa i drugih kapitalističkih kompanija praviti predstavu koja kritikuje globalizam, ali ako bi se dosledno držali toga, ne bi postojao ni nezavisni, kritički film bilo gde na Zapadu, jer je sve to napravljeno od tih „globalističkih para“. Skoro sam čitao jednog nemačkog autora koji je napisao da „nema prljavog novca“ i objasnio da su sve katedrale pravljene novcem sumnjivog porekla, recimo od plena krstaških ratova i da je to slučaj i sa drugim velikim ljudskim dostignućima. To je istorijska priča, nije nikakva novost.

 

WS: Jednom ste, govoreći o poseti Ateljea 212 Njujorku šezdesetih rekli: „Da ste videli samo kako je izgledao Grinič Vilidž tada…“ Pa kako je izgledao?

Nekoliko godina pre 1968, svi smo u svetu znali anglo-američke studente iz filmova, uredno obučene kao mornare, podšišane, pristojne… Ukratko – WASPs (white anglo-saxon protestants). Kada smo mi došli u Grinič Vilidž, međutim, zatekli smo se tamo prve godine oduševljenja hipi-kulturom. Mladi su simbolički pustili kosu koja je bila simbol i pre predstave. Čak je i odnos prema higijeni bio pobunjenički, insistiralo su na prirodnosti, nije bilo običnog, građanskog odela nigde na vidiku, kao da su bili došli iz Indije. Onda, po barovima svake vrste, ljudi su se ljubili u svim rodnim kombinacijama… To je bio šok i za samu Ameriku, koja je živela samo nekoliko blokova dalje, a kamoli za nas. Sve je to živelo do 5-6 sati ujutro i mi smo se tu odlično uklopili. Kad smo se vratili, prvi znakovi hipi-pokreta su već postojali i kod nas, tako da smo mogli već 1969. da „navatamo“, kako kažu kod nas, po diskaćima mlade hipike koji su učestvovali u predstavi Kosa kao pleme. Gledali smo ih kako igraju, pitali hoće li, ispitivali kako pevaju… Tu je bila i Đuli Arenal, koja je bila koreografkinja i na originalnom izvođenju na Brodveju, kao kopča između te dve predstave.

WS: Koliko se vrednosti koje su prodrle kod nas šezdesetih zadržalo? Nekako se čini da nije onoliko koliko smo mislili da hoće?

To je posledica pogrešne politike, kakvu isprva nisam očekivao od Miloševića, jer mi se činilo da je pametniji od jednog Tuđmana, onako po kvocjentu inteligencije. Međutim, Tuđman je bio mnogo veštiji. Svi koji su došli na položaje, ili ostali na njima u raspadu Jugoslavije, bili su mnogo bliže Titu nego Milošević, pa su se posle i ponašali pametnije od njega, koji je bio mali aparatčik koji se našao na vlasti. S tim što je Zapad jako glupo postupio i gledao ga kroz realpolitiku: „Mi njega moramo iskoristiti, on sada ima vlast, on je moćni čovek Balkana…“ Da sa njim uopšte nisu hteli da razgovaraju, to bi se mnogo ranije završilo i ne bi moralo da se završi bombardovanjem. Opet, možda im je trebao neko koga će iskoristiti kao neprijatelja, da bi se Jugoslavija rasturila, koja im možda nije odgovarala kao dosta moćna nezavisna država sa velikom armijom. Ne znam, pokazaće se to u budućnosti. To nije pitanje zavere nego strategije. Trebalo je razoriti i Sovjetski Savez i Čehoslovačku… Da se nije raspala, Jugoslavija bi danas odavno bila u Evropskoj zajednici. Čudno je da Evropa koja se ujedinjuje ruši jednu zemlju koja je već ujedinjen deo Evrope, samo zato što je jedan od rukovodilaca, loš političar, formalno zastupao socijalizam. U svakom slučaju, to je za Srbiju bilo tragično. A što se tiče sloboda, one, jednom osvojene, i dan-danas postoje. Bez obzira na tešku ekonomsku i političku situaciju i ovaj zastoj, na siromaštvo i sve to redom. U oblasti kulture, ta sloboda je opstala.

WS: Šta je BITEF učinio za Vas lično, kao osobu?

Pa ništa meni nije učinio, osim što je to bila velika životna prilika da radim sa Mirom Trailović. Šansa da čovek ostvari neke snove i pomakne nešto. BITEF je bio otvaranje ka svetu kakva su kod nas retka. Bilo je nečega sličnog sa nadrealizmom između dva rata, ti umetnici su bili deo Evrope… Za BITEF nije važio onaj tipično naš „zaostatak od deset godina“ u odnosu na Evropu, o kojem je pisao Krleža. Mi smo bili up to date i ostali smo to do dana današnjeg. To što dođe na festival je, manje ili više, ono najbolje. S tim što sada imamo i kod nas generaciju mladih reditelja koji nisu konzervativni kao njihove starije kolege. Oni ne imitiraju predstave sa BITEF-a, nego zaista žive u tom koordinatnom sistemu stvaranja i koriste ga na originalan način.

WS: Da li Vam je bavljenje pozorištem omogućilo da budete slobodniji od trgovine, politike, i pravljenja kompromisa?

Ja se osećam slobodnim. Čak i te materijalne teškoće koje pozorište ima prevazilaze se na razne načine – ako BITEF ima manje para, onda ima manje predstava, ali su one kvalitetne. Čovek nije slobodno biće, uslovljen je svojim fizisom, mestom rođenja, okruženjem, ali ja se osećam do krajnjih mogućnih granica slobodnim, koliko čovek to može da bude. Ako čovek svoja ograničenja priznaje i zna da ih izbegne, kao toreador, to je ostvarenje slobode. Jedino što mi je neprijatno da govorim o tome, jer ne volim gordost: „Ko se hvali sam se kvari“. Ali možda nekome mladom to što govorim može da bude od koristi – sopstvena sloboda može da se ostvari, samo mora čovek da bude malo hrabar. Da ni u čemu ne pretera, ni u tome da se hvali, ni da se povlači pred svetom, da ne ističe nepotrebno svoje poglede na svet ili seksualnu orijentaciju, već da živi sa osećanjem mere.

WS: Kada sam kao klinac naišao na francuske pisce i filozofe, zapanjio sam se kako su njihovi umovi slobodni. Da li mi možemo da imamo takvu intelektualnu slobodu kao oni?

Francuzi su imali velike umove koji su te slobode osvajali po cenu sopstvenih sudbina. Viktor Igo je bio u izgnanstvu dvadeset godina, Volter je bio hapšen i proganjan nebrojeno puta… Oni su sve svoje slobode skupo platili i utabali Francuzima slobodarsku tradiciju. Nije nimalo slučajno što su oni slobodnog duha. Za slobodu moraš prvo biti svestan da je nema, pa je onda ipak ostvariti. To je sloboda.

BITEF

Ovaj BITEF je kvantitativno manji, ima deset, a ne petnaest ili dvadeset predstava kao ranije. Jedna je čak i naša, to su Bahantkinje, režirao je Stafan Valdemar Holm i to je odlična, potpuno svetska predstava. Festival počinjemo sa jednom sjajnom, sjajnom predstavom, Izabelina soba, totalno pozorište koje mislim da će se svakome svideti. To je intelektualna, antropološka ispovest o predmetima koje je reditelj Jan Lauers skupljao po Bliskom i Dalekom istoku, a paralelno sa glavnom glumicom ljudi plešu, pevaju, i ona peva. Kažem vam, totalno pozorište. Onda je tu poljska predstava po Pazolinijevom romanu i filmu Teorema, puna dekadentne atmosfere… Dakle, ima ih manje, ali su sve kao grom.