Bezgrešni su nepodnošljivi
U nekoj redakciji u kojoj sam radio, dobio sam u zadatak da sredim ogroman intervju. Autorka – Mirjana Bobić Mojsilović, novinarska zvezda koja zabacuje kosu i govori kroz nos, koju sam kao klinac gledao na TV i palio se na njenu hrabrost, pamet i lepotu. Tekst je bio sirov, samo skinut sa trake – jedno osam sati posla. Sednem da radim, kad – eto ti nje: „Je l’ ti radis moj intervju?“. Nađe stolicu, sedne pored mene i – krene da šljaka. Šest sati je žena sedela sa mnom, radila kao crv, nije se mrdnula dok nismo završili, osim da mi donese kafu ili sendvič. Bodrila me, dizala mi moral, dobro se zezala i bila pravi drugar. Mogla je isto tako i da ode kući i gleda TV, niko joj reč ne bi rekao.
Sada je Mira jedna od pet najčitanijih književnica ove zemlje, Republike Srpske i Crne Gore zajedno. Tada, međutim, morala je da radi vrlo čudne stvari, samo da je književni establišment primi na svoju teritoriju.
WS: Je l’ te zabavljalo da u nekoj kancelariji Narodnog pozorišta neko čita tvoju dramu „Suze su OK“ i kaže: „Vidi ovog Aleksu Savića, al’ razume žene…“?
Znala sam da ja kao dramski pisac, pa da sam kao Šekspir, što nisam, mogu u krugovima etabliranih dramskih pisaca da izazovem samo nekakvo odbijanje. Da bih spasila svoje dramsko čedo, za koje sam jako vezana, jer je to u nekim nijansama strašno vazna priča čak i mog života, izmislila sam pisca Aleksu Savića i dogovorila se sa upravnikom Narodnog pozorišta Nebojšom Bradićem da on dramu pošalje na desetak adresa na čitanje pod tim imenom. Tek kad sam to uradila, počela sam da se zabavljam idejom da neko to čita i misli: „U, je, pa ko je ovaj talentovani Aleksa“. Smislila sam i njegovu biografiju. Čak je i Goran Marković zvao Nebojšu da mu kaže kako mu se tekst strašno sviđa. Tada nisam objavljivala nigde, čak ni kolumne, maltene nisam imala od čega da živim. S druge strane, bila sam svesna gde živim. U Srbiji se ne prašta da neko bez pitanja i neke simboličke dozvole pređe iz jedne u drugu oblast rada. Znala sam i da je to prva melodrama koju se ovde neko usudio da napiše, nakon mnogo vremena, da ima ženu za glavnog junaka, da tema nisu Milošević i politika, čime su tada svi bili opsednuti.
WS: „Suze“ su ipak postavljene i postale su vrlo gledane…
Pa da, ali neki dramaturzi su odbili da rade na komadu kad su čuli da je moj, nakon što su ga, dok nisu znali ko ga je pisao, čitali i govorili da je dobar. Takve sam strahote doživela tada – jedini sam pisac koji je dobio negativnu recenziju dva dana pre premijere. I zamisli kako život namesti situacije – to je pisao nedovršeni, neostvareni dramaturg i par godina kasnije on dođe kod mene na RTS da piše one male skečeve za „Nije teško biti fin“. Tako da sam mu na licu mesta pokazala svojim stavom kako nije teško biti fin i radila s njim najnormalnije.
WS: Ipak, to je bio težak period tvog života?
Kad sam završavala „Dnevnik srpske domaćice“, ja godinu dana nisam imala ni jedan jedini dinar prihoda. Pozajmljivala sam pare da imam šta da jedem i platim ćerki časove francuskog. Bila sam u teškom očaju. To je, ako izuzmem neke tragične događaje iz mog života, jedna od mojih najvećih kriza, egzistencijalna, materijalna, roditeljska… I stvaralačka. Napišem ja na kraju knjigu, odem kod Zarka Cigoje, pitam koliko košta da mi je štampa, on kaže hiljadu maraka, a ja: „Imam samo jedan problem. Ja nemam tolike pare“. On kaže: „Platićes…“. Nikad mu to neću zaboraviti. Onda sam pravila promociju u klubu „Bojan Stupica“, bez kinte. Pozajmila sam od majke pare da vlasniku odnesem barem viski. Bilo je hladnjikavo, a ja nisam imala pare za najlonke. Obukla sam dugačku haljinu da se baš potpuno ne smrznem. Došli su političari, Goran Bregović, Ceca Bojković, Tanja Bošković… Postavila sam ćerku Milu da prodaje knjige i dok su mi važni ljudi srpske kulture čestitali, ja sam jednim okom gledala da li će dete nešto da pogreši u vraćanju kusura. Prve pare koje smo posle godinu i po dana videle bilo je tih 125 maraka koje smo te noći zaradile. Sama sam lepila i plakate u Knez Mihajlovoj, selotejpom, a knjige nosila u knjizare u kineskom cegeru na tockice. A pisci, ej, pisci koji su bili bliski koaliciji JUL-SPS cepaju moje plakate koji i tako stoje kod klozeta u knjizarama i zabranjuju da moje knjige stoje u izlogu. Kad sam to preživela…
WS: Zašto nisi rekla: „Dobro, ovo sa knjizevnošću ne ide, dižem ruke i radim nešto drugo“?
Znaš šta, knjiga je izašla krajem maja, ja sam krenula da je guram kako znam i umem i do avgusta sam prodala sedam izdanja. To je bilo kao da mi je Bog rekao: „Miki, prošla si test, sad navali“. Dakle, ne samo da sam ja verovala u svoju knjizevnost, nego mi je i stvarnost pokazala da veruju i mnogi drugi. „Dnevnik srpske domaćice“ je do danas štampan u 56 ili 58 izdanja, nisam sigurna. Još uvek se prodaje, a objavljen je i u Francuskoj i Italiji. Posle svega sam sela i rekla: „Čekaj, Mirjana, je l’ tebi zadovoljstvo da to radis“? I to je jedino što je važno. Da li si srećan i ispunjen u samom procesu stvaranja i da li to tebi čini dobro.
WS: Kada kritika dovodi u pitanje vrednost tvojih knjiga, često je braniš čitanošću i popularnošću. Ipak, i ti i ja znamo da nije sve što se dobro prodaje – dobra književnost. Šta ti mislis da je dobro u tvojim knjigama?
Prvo, mislim da moje knjige nisu dosadne. Nikad nisam čula da je neko ostavio moju knjigu posle deset strana čitanja. E sad, u našoj književnosti muškarci su glavni, a žene sporedni likovi, ili se pisalo o ženama iz istorije. Ja sam prva počela da pišem o savremenim, urbanim ženama koje imaju godina otprilike kao ja. Osim toga, one stalno tragaju za smislom. Što se samog pisanja tice – ako si posten, ako ne lažes, ako nemaš kad pišeš ispred sebe sliku kritičara i žirija za nagradu, nego pišeš iz najdubljeg unutrašnjeg poriva, bez obzira da li je dobar, loš, srećan ili nesrećan, ne možes propasti na duge staze. Tako sam verovala i nastavila da pisem i – to me vratilo u život. Potpuno sam otišla iz novinarstva tamo gde je meni bolje.
WS: Osamdesetih sam te gledao na TV-u i video sam nekoga ko autentično želi da ga ljudi vide i čuju sta ima da kaže i to mi se strašno dopalo. Da li je to bio samo moj utisak?
Imala sam tu želju, znaš iz kog razloga? Kad bi mene neki psihoanalitičar analizirao našao bi u meni, između ostalog, jednog ozbiljnog pobunjenika, naročito u mladosti. Nisam podnosila autoritete, verovatno i zato što sam rano ostala bez oca. Moja majka je bila vrlo jaka i stroga i moj prvi ispit u životu bio je da nju slomim i vidim koliko košta biti hrabar. Ona je bila fenomenalna, beskrajno pravedna i ledena i mogla je samo pogledom da nas dovede u red. Moja bliznakinja Zorica, starija sestra Gordana i ja smo pušile, ali ne daj Bože pred majkom. Kažem ja sestrama: „Daj bre, nas smo tri, ona je jedna, sad kad uđe u sobu nemoj slučajno da ste ugasile cigare“. Majka uđe, njih dve momentalno progutaju pljuge, a ja hrabro povučem dim i dunem joj ga u lice, na šta mama počne da se smeje i kaže: „E, carice, samo ti možes da pušiš u kući“. Dosta sam na nju, znaš. A onda, kad sam počela da radim u štampi, videla sam te šefove u novinama, koji su držali vlast… Nepojamne kukavice, užasno neobrazovani, partijski indoktrinirani, dovedeni s nekih radnih akcija da nam sole pamet zato što su tamo dobro kopali… Imali su tu užasnu komunističku potrebu da slome jednu mladu osobu koja ih je istovremeno užasno privlačila i neviđeno iritirala, a ja nisam bila u fazonu da se smuvam s nekim od njih, ni u ludilu. To mi je odmah sve zajedno bilo jadno i tu sam shvatila da necu pripadati njihovom, ni bilo kom drugom klanu. Postala sam pobunjenik i u tom smislu.
WS: Kada si se pojavila na TV-u, postala si neka vrsta novinarske zvezde. To što si radila osamdesetih na „Trecem kanalu“ bilo je, ipak, mnogo drugačije u odnosu na dotadašnju televiziju?
Sad, ne verujem da sam bila najhrabrija na svetu, iako sam sigurno bila slobodnija od ovih etabliranih novinara iz gradskog komiteta, ali sam dovodila ljude koji nikad do tada nisu bili na televiziji. Imala sam ideju da dovedem ljude koji ce govoriti o stvarima o kojima se nikad nije govorilo. Na primer, pokojni Đinđić – prvi put je u životu bio na televiziji u mojoj emisiji osamdeset devete godine, u starim farmerkama, sa repicem i minđušicom, a posle sam ga odvezla kući mojom „dijanom“ pošto nije imao ni auto. Dovodila sam ljude kao što je Veselin Popović, upravnik ženskog Golog Otoka, ili Matija Bećković, koji nije bio na televiziji pre toga, takođe. Osim toga, zavitlavala sam se sa stvarima sa kojima se niko do tada na TV-u nije zavitlavao, kao kad sam Luleta Isakovića pitala: „A koliko volite srpski narod?“ On kaže: „Pa mnogo“. Ja ga pitam: „A je l’ ga volite toliko da biste ga stavili na krilo i pomazili po glavi?“. Naravno, kad si klinac ti nemaš pojma šta to znači, ali meni su telefoni zvonili, te su se stvari prepričavale po novinama i na kraju sam „skinuta“ sa te emisije zbog razgovora sa Radošem Smiljkovićem.
WS: Kako se desilo da od poznate osobe, novinarske zvezde, dođeš do toga da peške raznosiš knjige po knjižarama?
Opet ti kažem, problem je bio što nisam pripadala nikad nikom. Meni su i Đinđić i Mićunović nudili da budem poslanik njihove partije devedesete, a moje jedino pitanje Đikiju bilo je: „Je li, je l’ to znači da mogu da glasam kako hoću ili…“ Kaže Điki: „Šta ti je bre, pa to je partija“. Reko’: „Vozdra“. Uvek sam bila neko ko će radije da bude siromašan, a da kaže šta misli, nego bogat, a da bude ućutkan. Kada bi sad to preveli na religijski nivo, mogli bismo da kažemo da sam bila neviđeno gorda. Ne kajem se, ali bio je to period kada je moj ego potpuno divljao po mom životu. Tako da, kad toliko pokušavaš da budeš objektivan i nezavisan, jednog dana ti svi zatvore vrata. To je najkraći odgovor na tvoje pitanje.
WS: Snažan ego je prilično normalna stvar u novinarstvu, zar ne?
Normalna je kad si mlad. Kad sam radila za „Dugu“, „Omladinske novine“, „Intervju“, umela sam da po celu noć sedim ispred belog papira zato što je jedino o čemu sam mislila bilo – gde će mi biti odštampano ime. Dole? Gore? Masnim slovima? To je za mladog novinara normalno, ali je problem što neki ljudi to imaju i sa četrdeset godina. Onda je to strašno. Baveći se knjizevnošću, doživela sam duboku promenu svog stava. Izgubila sam tu potrebu koju sam imala devedesetih, da ja budem u pravu, da nekog pobedim. Mislim da sam, osim drugih stvari, ovoj kulturi dala i tu priču – da pokušaš da budeš objektivan, pa i da možda, dođavola, pogrešiš pokušavajući. Više mi nije važno da budem u pravu – važno mi je da sam srećna. Otkrila sam da najveća sreća za mene ipak leži u onim trenucima kada mogu bez ikakve gorčine da kažem da – nisam u pravu. Prošto sam videla da se od toga ne umire. Preživiš i guraš dalje i onda si ljudsko biće. Ja sam, dakle, jedna nesavršena osoba u svakom pogledu, i kao čovek, i kao majka, i kao kuvarica, i kao novinar, i kao pisac, ali tim sam više živa i tim sam više iskrena. Svako ovde vodi svog mecenu, zaštitnika, gurua… Ja vodim samo sebe sa čupavom ili očešljanom kosom, sa šuškanjem ili bez njega. Znaš, literatura i crkva najviše vole grešnike. Bezgrešni su nepodnošljivi, dosadni i nezanimljivi.
WS: Zasto voliš vino?
Nisam ga uvek volela, to se uči. Recimo da sam počela da ga pijem sa jednim mojim frajerom, kad sam imala 25 godina. On je bio dosta stariji od mene i s njim sam pila crveno vino. Recimo i da sam ga pila iz ljubavi prema njemu.
WS: Dobar razlog.
Pa da. A pošto sam s njim isla u Grčku, naučila sam da pijem i retsinu. Mene su, u stvari, moji frajeri stravično obogaćivali. A kroz vino sam učila mnogo i o sebi i o svetu. Tako sam učila vina, a vina su meni uvek bila u vezi sa ljubavlju i hranom. Za mene je provod da sedim za nekim stolom, grickam neku finu klopu, pričam, slušam nekoga kako priča, i pijem dobro vino. Interesantno je to – ako sam u lošem društvu, i najbolje vino mi pravi migrenu, ha, ha! Ali ako sam u dobrom društvu, onda ono apsolutno pomaže da razgovor bude fenomenalan. Mene direktno inspiriše. Otvara mi cakre. Još nešto – ne mogu da pijem loša vina, imam ugrađeni osećaj za kisela, ciknuta vina, vina koja mirisu na čep. Pre cu piti vodu nego loše vino.
WS: U tvojoj emisiji „Pogodi ko dolazi na veceru“ kuvaš poznatim sagovornicima i stalno pijuckate vino.
U mojoj emisiji ništa nije savršeno. Nešto iskipi, zaboravim da upalim rernu, nešto presolim, jer je neviđeno teško voditi ozbiljan razgovor na opušten način uz kuvanje. Ali, emisija je opuštena i to je najbolje u vezi s njom – mnogo sam radila na TV i uopšte nisam u fazonu da imam ondulaciju na glavi i da sve bude savršeno. Milion puta je važnije to što hoću da pokažem ljudima – da je moguće razgovarati s nekim na vrlo prijateljski način i ako ne misliš isto kao on. I da je za sreću potrebno užasno malo – malo maslinovog ulja, čen belog luka, dve čase vina i par očiju koje razumeju o čemu pričaš.
