Oliver Njego

Put do odgovora

Kada se sretnete sa Oliverom Njegom, on vas prosto zatrpa sobom. Glasom, energijom, ogromnim telom koje stalno nešto radi i nekud ide. Onda vas, potpunog neznanca, uz put zgrabi za ruku i odvede da to radite i tamo idete s njim, probijajući se kroz probleme kao tenk, samo što ponekad odjednom, bez vidljivih razloga stane, raširi ruke i recituje Ujevića ili tako nešto, ili peva. Strašno podseća na Džon Vejna.

Njego je bio prvak opere beogradskog Narodnog pozorista i obisao pola sveta sa Rosinijevim „Seviljskim berberinom“. Danas uglavnom peva srpsku izvornu, starogradsku i rusku duhovnu muziku. Svake godine sa svojim kumom Predragom Miletićem, glumcem beogradskog Narodnog pozorišta, biciklom ide na Svetu Goru, o čemu je kum Predrag napisao i knjigu. Oliver je morao od patrijarha da traži dozvolu da se oženi u crkvi, pošto tako nalažu propisi kada je razlika između muža i žene veća od 12 godina (u Oliverom i Jasminom slučaju – 19).

Danas po potkrovlju koje je svojim rukama gradio dve godine jurcaju Darija i Tara, nasmejane devojčice čije oči sijaju radošću.

Jedna stvar se ne može preskočiti – Oliver je nacionalista („internacionalni nacionalista“, u njegovoj interpretaciji), posvećen tradiciji i crkvi i njegovi stavovi, na primer oni o emancipaciji žena ili homoseksualnosti, često pripadaju upravo tamo odakle tradicija i dolazi – dubokoj istoriji.

Kada uđete u njegovu kuću, međutim, ruke su mu tako široko raširene u iskrenoj dobrodošlici, . Još nešto – nema šanse da mu persiraš.

WS: Majka ti je bila stomatolog, otac vojni pilot, čak si bio i u pilotskoj školi. Zašto onda nisi pilot?

Izbacili su me iz škole zbog „cirkulatorie neurovegetative“. To je naglašeni temperament i nije bilo dobro za taj posao, a za ovaj je dobro. Ljudi bez temperamenta su kao bez jaja i tako i pevaju. Kad pevač nastupa, suprotan pol treba da bude u ekstazi, treba da dožive njegovu energiju, tajfun emocija.

WS: Postoji li momenat u kojem izvodač shvati da može da pomeri ljude emotivno svojim nastupom?

Naravno da postoji i kada čovek to shvati, dobije samopouzdanje, tada nestaje trema. A što čovek jednostavnije izlazi pred ljude i nastupa, to su oni vezaniji za njega. Scena je mesto gde nema prevare, scena je skener za čoveka. Nema to: „Ja ću izaći pred njih, pa ću ovako stajati, imaću onakvu gestikulaciju…“ Na sceni ne možes da prevariš onoga ko te gleda. Sve se vidi, i ko si i šta si i gde si.

WS: Kad je čovek mlad, jedva čeka da peva, da da to nekom, ali kasnije u životu…

Pa ja već nisam mlad i kad je tako onda se okreneš i drugim stvarima u životu osim karijere i pevanja, to je normalno. Porodici, deci. Važno je da se čovek uvek negde troši. Dok je mlad troši se prema prijateljima, ženama, karijeri, a posle prema porodici. Porodica traži investiciju, ne samo materijalnu – duhovnu. Ljudi imaju para pa plate deci čas baleta, čas ovoga, čas onoga, a ne provedu pola sata dnevno sa njima. Onda dete ne nauči osnovnu životnu lekciju, da postane čovek, nego postane idiot. A oni sednu pa dumaju: „Pa gde smo pogrešili? Koji mu to čas nismo platili?“

WS: Da li ti se danas dešava da ti se ne peva, a moraš?

Naravno da se dešava. Popijem jedan aspirin, malo vina, ovako se napumpam, nadrukam sebi adrenalin i kad izađem – opet pevam kao ranjena zver.

WS: Ti baš ne mistifikujes stvari?

Taman posla. Ovaj posao radim za život i ili ću ga raditi kako treba, ili ga neću raditi uopste. Toliko je to prosto. Ali, nema foliranja – nekad mi se, brate, ne peva. Nekad sam radostan što sam bolestan, jer samo onda znam da opravdano ne pevam i tada najlepše, najmirnije spavam.

WS: Zašto sve manje pevaš klasičnu muziku?

To se desilo prirodno. Prvo sam i pevao starogradske pesme, narodne, izvorne, sa društvom. Onda sam postao član hora, to je bilo pre 35 godina i zavoleo horsku i duhovnu muziku. Sasvim sam se inficirao time i to u godinama kada čovek počinje da traga za sobom, za ličnošću. Da nisam, verovatno bi slušao neki rok i to što se slušalo onda. Ovako, to me uopšte nije zanimalo. Posle sam postao član operskog hora u Skoplju, počeo da se interesujem za klasiku i po prirodi posla me klasika vukla u karijeru, na akademiju i dalje. I tako sve do pre pet-šest godina, kad je to polako prestalo da me zanima, da me ispunjava. Sad mi se ni ne ulazi u pozorište. Uopšte više nemam odnos prema tome. Ali izvornu narodnu, starogradske pesme, to i dalje pevam, to volim i… To sam ja. Meni je Bog rekao: „Evo ti glas, ti si dužan da od ovog glasa živis i to ne samo ti, nego i tvoja porodica“. Živim lepo, napravio sam divan stan „svojijem“ rukama, imam svoju porodicu, mnogo prijatelja i apsolutno mi više ništa ne treba. Pevam muziku do koje mi je stalo, koju je pevao i Cune i prolazim svoj život konstantnom brzinom. Ne samo to – moja konstantna brzina je ista kao ona mog oca i mog dede. Ne znam da baratam kompjuterom, ne znam da pišem „imejle“, kako se zovu, ne znam ništa od toga. Civilizacija jeste napredak, ali nije i sva sreća.

WS: Koliko dugo si pravio ovo potkrovlje?

Dve godine. Kad ljudima koji su prelezali meningitis kad su bili mladi prave encefalogram, na snimku imaju u glavi crne rupe. Tako i ja imam u glavi crnu rupu od 2002. do 2004. godine. I jos dve godine papirologije. Ali sada pogledam svoje potkrovlje i sta vidim – ovde je bio ravan krov, a sad je naš dom, gde živi moja porodica, gde dolaze moji prijatelji.

WS: Imaš mnogo zanata u rukama. Odakle ta želja da pravimo nešto svojim rukama, kad možemo da platimo majstore?

To je u arhetipu čoveka. Svako ko zapostavi taj arhetip, ne postoji više kao čovek, postaje robot. Ja pratim svoj arhetip. Mogu da slušam Hendriksa, ali to je van mene i ne dotiče me. Izvorna narodna muzika je moj genetski kod i dotiče me, kao i ruska duhovna muzika, kao i Mokranjac, u čiju je muziku to utisnuto. Volim crnačku muziku, ali tehno, ovo „tigi-tak, tigi-tak“, kao kad ide voz, to ne razumem uopšte. Pa čak i ovo što pišu naši kompozitori, školovani ljudi koji su završavali akademiju… Čekaj, kako se ono zove…. Da – „Muzika za helijum bočicu i za klavir bez žica sa punom kofom vode“. Te perverzije, te masturbacije, to ne razumem uopšte. Umetnost je negde u prošlosti, izgleda, stala. Nikad se više nije jurcalo i žurilo, imamo toplu vodu iz slavine, mobilne telefone vozimo se kolima, a nikad psihijatri nisu imali teže poslove na nama. Nikada ljudi nisu manje sedeli i razgovarali. I nikada nisu manje pravili nešto svojim rukama.

WS: Puno ste gostovali po svetu, naročito sa „Seviljskim berberinom“. Šta vam je to značilo?

Ništa. Sećam se jednom, trebalo je mesec dana da pevamo na Zapadu, ja se vratio posle petnaest. Nisam mogao da izdržim tu dekadenciju, tu količinu nastranosti… Puno svega, a ništa. Osim onoga što je priroda dala. Lepa zemlja, lepe kuće, ali se homoseksualci drže za ruke, ljube se, tetoviranje… Jel to život? To nije život. Lepše mi je da odem negde gde ima žive reči. Živa reč je sustina života. Pismo se danas piše kompjuterom, a pisma su nekad imala trag, rukopis, miris. Miris kompjuteri ne mogu da prenesu. Ako i u tome uspeju, vinarije ce prestati da postoje – pićes vodu, a oni će malo mirisa preko interneta da ti posalju.

WS: Zašto ides na Svetu Goru i zašto biciklom?

Biciklom iz postovanja prema onim ljudima. Oni žive teškim životom tamo, neću da budem ko Sloba Milošević, da dođem helikopterom. Nego hoću da dođem kroz muku, kroz malo patnje. Sve što dođe kroz muku je slađe. Mnogo ljudi sebi može da priušti sve bez ikakve muke. Nisu srećni kao oni koji se bore sa životom svakog dana.

WS: Šta tražis tamo?

Odgovore. Na mnoga pitanja. Ko sam? Šta sam? Šta tražim? Kuda idem? Da li je tamo bolje nego ovde? Malo je čudno da mi, koji ovde imamo sve, idemo kod njih koji nemaju ništa, da tražimo svoje odgovore. I to ne u Hilandaru. Hilandar je isto konfekcija. To je još uvek civilizacija, na Svetoj Gori postoje mesta na kojima nema civilizacije. Kao što je Karulja, Karesija, Skit, znači sam jug Svete Gore, gde monasi žive u pećinama sa mrtvačkim glavama monaha koji su tu bili pre. Tradicija je takva da kad monah u keliji umre, on tu ostane dok se ne raspadne, onda njegova glava kao zaveštanje i simbol njegovog života ostane tu i na njoj se napiše ko je on bio, a kosti idu u zajedničku grobnicu. I sad uđes kod nekog monaha, a kod njega šest-sedam lobanja. To znači 200-300 godina i tu postoji neka energija. Čovek je misaono biće i ne može da ne napravi nekakvu reminiscenciju na sve njih i mora sebi da ispriča priču o njima. Monah sa svojim prethodnicima može da ima zamisljeni razgovor i to je suština atmosfere u koju ja idem biciklom svake godine. Moram da idem.

WS: Pevaš li tamo?

Kako ne pevam! Kad dolazim, iz daleka pustim glas: „Oj Moravo, moje selo ravno“, a oni plaču k’o kisa. Ja njima trebam koliko i oni meni. Ne znam sto malo ne razmislimo i shvatimo da imamo sve, ali smo u stvari mi ti koji nemaju ništa.

WS: Zašto se nisi zamonašio?

Pa neki od njih su me zamolili da se vratim ovamo. Rekli su: „Slušaj, ti si potrebniji njima nego nama“. A shvatio sam i da se ipak čovek rađa da bi se umnožio. Osnovna obaveza svake jedinke je da se umnoži i umre. Na putu od rođenja do smrti, niko nema prava da zbog karijere sebe liši osećanja da nekome bude žrtva, a svojoj si porodici žrtva, to je neizbežno i nije uopšte loše. Osim, naravno, ako si Tesla. Sad, što mnogi misle da su tesle pa tako žive, to je druga stvar. Znaš, kad noću ne mogu da spavam pošto mislim gde da pevam i šta da pevam da mi porodica bude ušuškana, nekad se setim kako je lako bilo kad sam bio sam. Moj život više nije samo da raširim ruke i pevam. Mislim da je strašno važno što u životu znam i za važnije od pevanja.

WS: Ali, i tvoja porodica i ti živite u svetu koji toliko kritikuješ i ne možete da se izolujete. Kako spajas svoju konzervativnost sa spoljnim svetom?

Emancipacija žene je okrenula stvari naglavačke. Žene su je shvatile kao identifikaciju s muškim rodom i tu je osnovni problem. Muškarci su uvek bili kakvi su i sad. Vole da odu u kafanu, popiju piće i igraju domine. A žene nisu uvek bile kakve su sad i to dovodi do toga da je broj raspadnutih brakova veći od broja uspešnih. Ja nisam za to da žena nosi feredžu i sedi kuci, ali žena ima to životno zadovoljstvo da nekog rodi, a muškarac nema i to nosi određene obaveze. Ali su žene to pojeftinile: „Dobro, u redu, rodila sam, ali idem dalje da živim život, da zaradim pare…“ Pogrešna emancipacija žene je načinila civilizacijski prevrat.

WS: Ko će da bude taj koji će da kaže da to ne valja?

Pa ne znam ko ce, moja žena nije takva. Bio sam veliki inicijator da ona zavrsi fakultet, ali ipak živim u braku u koji funkcioniže po starim pravilima. Moja žena nije zaferedžena i zatvorena, ali ja sam tražio onu koja je spremna da prema porodici bude „žrtva“, kao i ja, svako na svoj način. A svakažena je spremna, da prema nekom bude takva „žrtva“. Samo je problem što se ne nađu taj pravi „poslodavac“ i ta „žrtva“ u isto vreme. Već sam pričao o tome za medije, pa su me na internetu negde proglasili muškom šovinističkom svinjom.

WS: Ti si vrlo svestan svog nacionalnog identiteta u zemlji koja ni svoju izvornu narodnu muziku ne poznaje…

I ne poštuje. Ne poštuje ni porodicu, ni religiju. To je stvar vaspitanja. Zato se ja i trudim da budem različit od ostalih, da ne bih na njih ličio. Sa svojih pedeset godina shvatam da mi to što sam bio drugačiji od ostalih ništa nije nastetilo, samo mi je sačuvalo, uz pomoć prijatelja i porodice. I dan danas svoju različitost ljubomorno čuvam, pa čak i namećem svoje stavove, principe, konzervativizam. Srećan je onaj čovek koji sebe sredini nametne, umesto da se ona nameče njemu.

WS: Kako shvataš konzervativizam?

Nemam želju da probam sve da bih znao da li je dobro ili loše. Ja učim i na tuđem iskustvu, iskustvu prethodnih generacija. Razmes – neću da budem alkoholičar da bih znao kako je to. Verujem ljudima koji su živeli pre mene, poštujem njihova iskustva. To vazi i za ostale stvari u životu – „slušam“ šta su stari mislili o svetu i poštujem to. Konzervativnost mi je mnogo više dala nego oduzela u životu, uveren sam.

WS: Nisi bas konzervativan kada govoris o lepim zenama, na primer?

Konzervativan sam u cilju odrzanja ljudske zdravosti. Volim da budem simbol te zdravosti. Telesne, duhovne, familijarne. Ne volim mracne, iscasene stvari, duvanski dim…

WS: Ko postavlja vrednosti, ko određuje šta je zdravo?

Zdravo je kad ujutru ustanem, a ne boli me glava, ne mirišem na dim, nikoga u mojoj blizini od mene ne boli glava, da mi telo nije tesko… Zna se sta su parametri zdravosti, pre svega telesne, a na kraju i duhovne. Koliko obilaziš svoje pokojne, koliko si žrtva svojim prijateljima i porodici, deci, koliko poštujes svoje roditelje… Postoji samo jedan način da čovek bude srećan – da živi za drugoga. Ljudi koji su živeli samo za sebe, nisu bili srećni. Egoista ne može da bude srećan. Ljubav prema čoveku je najplemenitije svetlo koje čovek može da ima i to kaže i religija. Ako to umeš, to je veliko zadovoljstvo.

Kupaza a la Oliver

WS: Voliš li vino?

Kako ne, pa ja sam odrastao u Makedoniji! Pojam dobrog vina mi je vezan za Tikveš. Tamo su vinogradi takvi da ti uđes pod lozu koja ti pravi hladovinu sa venjaka, beres grožđe koje ti visi iznad glave. Kad idem biciklom na Svetu Goru, jedem samo ono što nađem uz put i meni je uvek samo bilo da se dokopam Makedonije. Jer tamo imam takvu energiju od onog grožđa da odletim do Svete Gore. Da vidiš kako se na svakom kilometru, kako ideš prema jugu, slatkoća grožđa povećava i kada prođes Veles, to je onda neuporedivo. Vidiš, kralj Aleksandar je mogao da ima podrum gde god je hteo, pa ga nije slučajno imao baš u Tikvešu.

WS: Kakvo vino piješ?

Vino koje danas kupujem u radnjama i pijem, nije ni iz bliza onakvo kakvo sam nekad pio po kućama u Makedoniji ili Dalmaciji, gde sam pio prosek. Znaš kako je to – jedno je kad naiđes na lepu ženu, sređenu i našminkanu, a drugo kad naiđeš na damu, koja je čitava, i u duši lepa. Takva je to razlika.

WS: Mogao bi da reklamiraš tikveška vina…

Ma slušaj ovo – kad mi je slava, poučen time da se u Makedoniji pije kvalitetno vino, kupim deset „kratošija“, četiri „vitaca“ i tri „t’ge za jug“. „Kratošija“ ima gustinu, „t’ga za jug“ daje oporost, a „vitac“ razbije višak te oporosti, tog tanina svojom slatkoćom. Ja to stavim u jedno balonče, ohladim i ljudi kazu: „Čoveče, gde si kupio ovo vino!?“ Ja kažem: „Čekajte, imam ja i flasirano vino“, a oni: „Ne, ne, ne… Daj ovo tvoje fenomenalno“. Jer uspem da pogodim i gustinu i miris, u stvari, napravim vino po svom ukusu i ljudi to isto veče popiju svih petnaest litara. Ono što tražim je da ima duboku, jaku boju, da ostavlja trag na časi, da ima dugotrajan ukus na korenu jezika, da nije kiselo, da je oporo, ali ne kao onaj „tvrdac“ što sam pio kod Trebinja – to je neprijatno jako vino, čak sam imao tegobe, to je atak na jetru, čoveče. Ta se moja smeša zove „Oliverovo vino“ i ona je isključivo na tikveškoj bazi.