Novi početak, isti bunt
Uvek su mi bili sumnjivi staloženi, samouvereni tipovi sa dubokim glasovima i izrazenim beogradskim akcentom. Kako da živis ovde i budeš zaista takav? Od svih njih, najsumnjiviji mi je uvek bio Vlada Divljan, stalno nasmešen i sa onim šiškama preko čela. Spreman da mu zbog jedne jedine ploče (a i činjenice da sam svoju buduću ženu upoznao na njegovom koncertu) sve oprostim, upoznao sam, u stvari, autentično prijatnog tipa, od one vrste što brine da li je svima u društvu sve potaman, doliva čase, prazni pepeljare i rado se smeje i samom sebi.
Stidim se.
WS: Mnogo ljudi je imalo bend u srednjoj školi i na studijama, ali su sad inženjeri. Zašto ti nisi geolog sa gitarom u podrumu?
Znaš kako, diplomirao sam geologiju, smer petrologija, a petros je na starogrčkom stena. A stena se na engleskom kaze rock, a gde je rock, tu je i roll… sve se to nadovezuje jedno na drugo. Ne znam, rokenrol je bio zvuk mog vremena i još uvek je, a ja sam oduvek bio osetljiv na zvuke. Kad sam sa devet godina prvi put čuo „Bitlse“, prosto sam se
zarazio, kao da me je neki dobri virus pogodio… Slušao sam i drugu muziku pre toga, ali ovo me je potpuno pomerilo. Nešto mi se desilo. Bilo je nešto strašno uzbudljivo u rokenrolu, a moja generacija je odrastala u zaista izuzetno vreme, bar što se muzike tiče. A kad jednom „zaradis virus“, više nema povratka, tako da sam sebe dozivljavao kao muzičara od svoje jedanaeste ili dvanaeste godine. Sedamdeset sedme, kad sam imao devetnaest godina, već sam svirao u bendu „Zvuk ulice“ i imao višemesečne profesionalne aranžmane. Ali ne znam sta je to što te tako rano navede da sebe doživljavaš kao muzičara, koliko je to talenat, koliko upornost, koliko ludost ili mazohizam… Strašno je, čini mi se, važna motivacija. Pricao sam već negde kako smo Zdenko Kolar i ja jednom, još smo bili u gimnaziji, pobegli sa nastave, da bismo autobusom otišli na Divčibare i od drugara koji su tamo imali tezgu, pozajmili razglas, koji smo zatim istim tim autobusom dovezli u Beograd samo da bismo svirali u Dadovu, naravno besplatno, pa onda pa onda sve to sutra ponovo, vraćaj razglas, opet autobus pa na Divčibare…
WS: Dvojica clanova „Idola“ uopšte nisu znali da sviraju. Da li je to počelo kao zezanje, pa posle postalo ozbiljno, ili si mislio da je to što ste imali između sebe i inače – drugastvo, inteligentna zabava i dobre ideje – važno za vašu muziku?
I jedno i drugo, zapravo. Uvek ističem kako je ceo taj period novog talasa bio veoma uzbudljiv i inspirativan u čitavom svetu. Rušili su se tabui, svi smo se borili protiv besmisla i dosade u muzici i u životu. Bio sam na četvrtoj godini fakulteta, moj bend se raspao i Zdenko i ja smo pričali o pravljenju novog. Onda se sve desilo spontano, u poluzezanju. I ono što je bilo najbolje, to nikad nije ni prestalo, mada smo istovremeno svojim stremljenjima bili sasvim ozbiljni i uporni i prilično samouvereni. Srđan i Krle nisu bili muzičari ali su se veoma brzo i dobro snašli u svemu tome, naročito Srđan. Ja sam bio u sredini, deo i jedne i druge ekipe, jer tu su bili i moji stari drugari iz detinjstva, Zdenko Kolar i Boža Jovanović. Takođe, druženje i rad sa beogradskim umetnikom Draganom Papićem, sa kojim smo u to vreme živeli u nekoj vrsti simbioze, bio je veoma vazan za nas neobično brzi proboj ali i artkulaciju nekih ideja. Mi smo se strašno dobro zabavljali u vreme „Idola“, naročito na početku – na probama se radilo ali je i zezanje bilo vrhunsko, jedva smo čekali probe.
WS: Snimili ste „Odbranu i poslednje dane“, koja je kasnije proglašena najboljom pločom bivše Jugoslavije svih vremena. Da li ste znali koliko će to da bude dobro dok ste snimali?
Znali smo da snimamo zanimljivu ploču, drugačiju od onog što smo radili do tada, ali se nismo preterano opterećivali njenim potencijalnim značajem budućnosti. Svakako da smo bili ambiciozni, ponekad i na ivici pretencioznosti, ali bih rekao da smo pre svega bili nadahnuti. Činjenica je i da se sam koncept „Odbrane“ gradio tokom rada na ploči,
kao i za vreme samog snimanja. Dakle nismo sedeli na nekom sastanku i raspravljali o konceptu, nego se koncept radao iz pesama koje su nastajale. Takođe, moram da kažem i da je snimanje „Odbrane“ bilo presedan, malo ko je u to doba imao luksuz da snima 400 sati u studiju, ali prethodne ploče su nam bile komercijalne, pa je Jugoton odrešio kesu. To kažem, jer je vreme u studiju vrlo vazan faktor, naročito ako hoćeš da eksperimentišeš. Pa i pauza od mesec dana koju smo napravili na sred snimanja bila je izuzetno važna, da se stekne distanca i iskristališu neke ideje. Ali, ono što je najvažnije, bilo je veoma uzbudljivo.
WS: Znači, pravili ste pesme direktno u studiju?
Nismo ih baš pravili u studiju, mada su se, kao što sam rekao, u studiju desile neke značajne promene, pre svega u aranžmanima, nastao bi i poneki stih ili melodijska linija… A pesme su nastajale u različitim uslovima, neke kod kuće, neke na probi, poput „Moja si“, neke su već malo odlezale poput „Cica Mace“ i „Hoces li sa mnom na ples“… Zato je važno imati vremena u studiju i ne biti pod pritiskom, jer sam siguran da bi ta ploča bila lošija da je nismo snimali u takvim uslovima.
WS: „Idoli“ su od svog nastanka provodili vreme sa prstom u nečijem oku. Prvo to namerno prepotentno ime, prva pesma govorila je o homoseksualnosti, koja je bila tabu… Možda se vi za „Odbranu“ niste dogovarali o tome, ali i ona se bavila tabuima – pravoslavljem i Titom. Da li je to bio sistem koji je stalno radio?
Pa čitav pank i Novi talas gurali su prst u oko svima oko sebe – gej teme je prvi obradio „Tom Robinson Bend“ u pesmi „Sing if you’re glad to be gay“, i „Prljavo kazaliste“ je pre
nas pevalo pesmu „Neki dečaci“, sa refrenom „Ja sam za slobodnu mušku ljubav“, no „Retko te viđam“ se najbolje primila u narodu… „Plastika“ je maltene univerzalna tema Novog talasa. Međutim, meni je bilo veoma važno da to što radim ima i neki lokalni smisao, da se bavi i nekim našim temama, našom stvarnošću… „Maljciki“ su u potpunosti posledica našeg odrastanja i okruženja. U mojoj familiji se nikada nije glorifikovao bivši sistem, dapace, baba mi je pedeset četvrte bila četiri meseca u zatvoru zbog vica o Titu i moram da priznam da sam u tom smislu već u srednjoj školi bio prilično „reakcionaran“, tada sam i počeo da se družim sa Šaperom koji je bio sličnih svetonazora. Osim toga, znaš kako je izgledalo živeti u tom sistemu – od malih nogu želiš pojačala i električne gitare, i kad konačno skupiš pare za neki „Gibsone“ ili „Fendere“ koji se naravno naručuju iz Nemačke i Engleske, onda se susretneš sa gomilom birokratskih komplikacija. A opet, nismo zapravo bili ogorčeni, jer je to odrastanje bilo i lepo i romantično, igrali smo se sami sa sobom i sa svetom oko sebe, stvarali smo sebi zabavu. A bili smo i na pravom mestu u pravo vreme.
WS: Sedam ozbiljnih evropskih rok magazina svrstalo je „Odbranu“ na četvrto mesto te godine u svetu, ali je politički sistem izazvao i izvesnu dozu represije prema ploči. To je bila zanimljiva vrsta slave. Kako ste onda došli do vrlo pop-albuma Čokolada?
Pa, iako je „Odbrana“ dobila fenomenalne kritike i bila uopšte prepoznata kao dobra i inovatorska, bilo nas je mnogo manje u medijima, video spotove gotovo da i nismo snimali, koncerti su bili uglavnom po klubovima tipa „Kulusić“ u Zagrebu ili nas „Dom omladine“, sve u svemu, smanjio nam se auditorijum i zeleli smo da se vratimo u velikom stilu na scenu. Dakle, ideja je bila da napravimo komercijalnu ploču, da se poigramo domaćom zabavnom muzikom, jer smo i uz tu muziku i čuvene festivale odrastali, ali sam zamisljao da će sve to u našem slučaju mnogo više biti camp, nego što je na kraju ispalo, a ispalo je nekako previše „middle of the road“. Igrajući se, malo smo izgubili kompas i zasli previše u estradu, a biće i da smo se umorili od svega…
WS: Otisao si u Australiju i pokusao da radis. Kako je njima zvucala muzika odavde, kada si im je pustao?
Ljudi koji su se bavili muzikom mogli su da prepoznaju, na „Odbrani“, neke zanimljive pesme, ali im je istovremeno to bilo malo čudno, a jedan od većih problema je bio taj što je to bilo za njihove uslove slabo producirano, zvucalo im je vise kao demo snimci, jos na nekom čudnom jeziku… Naročito je bilo kontraproduktivno takve snimke pustiti nekom producentu od koga očekujes neku zaradu, tako da sam potpuno prestao da puštam to ljudima tamo, osim ponekad nekim prijateljima. Počeo sam da radim praktično potpuno od početka, da snimam neku novu, pretežno instrumentalnu muziku. To nije bilo lako, sli sam srećom bio inspirisan novom zemljom, njenim bojama, mirisima i zvucima, i naravno ljudima, kojih je zaista bilo iz svih delova sveta. Drzavna radio stanica SBS emituje program na 50 ili 60 jezika…
WS: Sta vise, krenuo si u skolu. Kako je to izgledalo? Nisi bas bio decko?
Nisam, nisam. Ali bio sam mladolik, ha. Bilo je i starijih od mene. To je bio specijalistički kurs za ljude koji su već u profesiji i hoće da se usavrše u pojedinim oblastima, poput sound design-a, u mom slučaju. AFTRS, tako se zvala škola, je zapravo njihova glavna filmska akademija, moj kurs je trajao šesnaest meseci i mislim da sam dosta toga naučio, pre svega jer sam radio muziku za desetak studentskih filmova, od kojih su neki pravi biseri. Inače, škola je dobra i zato što tu steknes svoju ekipu iz posla, tu te vide na delu, vide šta i kako radiš, a inače su, ako to ne znaju, sumnjičavi – pričas sa akcentom, nisi odatle, ne znaju kako da ti pridu… U skoli se to promenilo i sa nekim nagradama koje sam sto dobio, sto bio nominovan za njih, pa je krenulo. Ali vrlo brzo sam posle toga napustio Australiju.
WS: Dosao si u Beograd, ali nisi imao nameru da se previse zadrzavas?
Nisam. Došao sam u Beograd sa idejom da ostanem jedno sest, sedam meseci, snimim ploču, pa da se vratim i dolazim povremeno, već kako bude. Međutim, upoznao sam svoju ženu Dinu, s kojom sam evo skoro deset godina u srećnom braku, dobili smo prvog sina, onda je počelo bombardovanje i otišli smo u Beč.
WS: Deca su unela promenu u tvoj život?
Kako ne. Ranije sam govorio – mi muškarci smo do pedesete u pubertetu, a posle smo starci. Sad sam to prebacio na sedamdesetu, mislim na kraj puberteta. Dobio sam prvog sina prilicno kasno, u četrdesetoj, ali s obzirom na moj način života i sve te selidbe, to je bio dobar tajming.
WS: U životu si učestvovao u ogromnom broju muzičkih i uopšte umetničkih projekata, u vezi sa filmom, televizijom, performansima, vizuelnom umetnošću. To je muzika koju praviš kompjuterima. Po Balkanu sviraš koncerte muzike koja je u direktnoj vezi sa onim što si nekada radio. Pokušavaš li da spojiš te dve stvari?
To je dobro pitanje. Kad sam bio u Australiji, radio sam muziku na kompjuterima, semplovao, svirao sam i tamo u bendu, ali uglavnom sam bio za kompjuterom, sve je bilo digitalno. Kad sam stigao ovamo, bio sam se uzeleo magnetofonske trake i gitara, analogije, pa sam se onda u Beču vratio komponovanju, ponovo pretežno kompjuter… Sada ću probati da iskombinujem i jedno i drugo. Bice to u osnovi sviračka ploča, ali ce biti elektronike, no zivi bili pa videli.
WS: Zašto si se politički angažovao u Liberalno demokratskoj stranci? Da li si svestan koliko politička mašina može lako i gadno da te povredi?
Svestan sam, čini mi se potpuno, ali i pored toga što mi je glavna adresa u Beču, zapravo sedim na dve stolice. Veoma često sam u Srbiji, najčešće poslom, dakle aktivan sam u ovom društvu. Osim toga, ovde su mi roditelji, i prijatelji, i bend naravno. Tako sam u jednom trenutku osetio instinktivnu potrebu da reagujem, i reagovao sam tako što sam podržao partiju kojoj najviše verujem i njenog lidera koji na mnogo tema govori reci koje bih i ja rekao. Našao sam mnogo toga sa čime se slažem – na jednom mestu i to je jedini razlog. Zbog para to svakako ne činim, moj politički angažman u LDP-u u tom smislu može samo da mi škodi, jer je novac u drugim rukama. Ali šta znam, valjda volim da se koprcam. A mislim i da, ako sam već tzv. javna ličnost, pružena mi je prilika da o nečemu iznosim svoje misljenje, imam i neku vrstu odgovornosti. Ne pridajem ja tu sebi neku posebnu važnost, ali mislim da nije loše da ljudi ponekad govore ono što misle.
WS: Da li si znao za „Divljan, a ne Kopicl“?
Ja sam razumeo da je to štos, da je to interno zezanje. A onda su počeli da me zovu ljudi u Beč i da mi pričaju šta se to emituje i ja sam se našao u toj glupoj situaciji da, ako sad previše burno reagujem, samo privlačim jos više pažnje na to. Ali, iskreno, nisam bio srećan. O VINU Volim da pijem vino. Što se pića tiče, ja sam connoisseur, volim da pijem, ali ne volim da se napijam… U Australiji sam u jednom momentu došao u situaciju da moram da zaradim nešto novca, kako znam i umem i tako sam se zaposlio u jednoj firmi koja se bavila trgovinom pića. Počeo sam upravo na nekoj promociji vina, pošto je to jedan od retkih poslova gde ti strani akcenat dobro služi, zato što ljudi misle da si neki Francuz ili Italijan. A i prenosio sam svoj autenticni entuzijazam za proizvode koje sam prodavao, pa sam to dosta dobro radio. Ja sam i pre nego što sam prošao obuke i razvio ukus za vina bio od onih što odu po flašu vina pa ostanu sat i po u radnji. Gledam, čitam etikete, kombinacije grožđa, procenat alkohola… To me zaista zanima.
Kursevi koje sam prošao bili su jako dobri, menadžerski. Iako nisam bio nikakav menadžer niti sam to planirao, bio sam vrlo dobar učenik, pa sam profesora zvao telefonom i uveče: „Izvin’te, koja bi ovo malvazija mogla da bude, sa čim je to u rodu…“ Nisam ja sad neki ekspert, vino je ogromno polje. Što bi rek’o jedan moj poznanik, Australijanac: „Pijem i učim o vinu nekih trideset godina, sada sam otprilike u trećem razredu osnovne“. Ali nisam neuk. Imao sam sreće da se zateknem u Australiji u vreme buma, revolucije njihovog vinarstva, kada su i cene bile još uvek vrlo pristojne. Bio sam dobar sa menadžerom radnje u kojoj sam radio, pa su me vodili i u vinarije gde su se organizovale prave gozbe. Tamo su najfiniji restorani i u kojma se kombinuju vino i vrhunska kuhinja. To je hedonizam prve kategorije. Suština je da je vino veliki izvor radosti. Kad otvoriš flašu dobrog vina – bolje se osećaš. Dobro vino diže čoveka. Ako si gledao „Babetinu veceru“, u tom filmu je sažeto sve što ja osećam u vezi sa hranom i pićem.
