Istraživač dubina tradicije
Bilo je očigledno da Vlatko Stefanovski nije veliki fan foto-snimanja. Ima i druga posla, vremenom su mu oči postale preosetljive na jako svetlo reflektora i bliceva, a malo mu je i neprijatno iz nekog razloga, kao da se stidi. I čega se setio da mu bude manje loše? Odjurio je u svoju sobu i iz nje se uskoro pojavio drugi čovek – prirodan, opušten, fokusiranog pogleda. U čemu je bila razlika? Pa – uzeo je gitaru. I odjednom je sve bilo lakše. U pauzama, dok smo premeštali svetlo i menjali pozicije, zgranuto sam shvatao kako uopšte ne vidim njegove prste zbog brzine kojom lete po vratu i žicama crnog fendera. Sklopi čovek oči, zamišlja zvuk pošto nije uključen u pojačalo, i sve, pa i hiljadu i prvi foto-sešn, ima neki smisao.
Iznenađujuće je to, koliko i prijatno, ali Vlatko Stefanovski se još uvek strašno pali na svirku. Možemo da pričamo o svemu, hoće on, ali kad počnemo o muzici, nekako mu se „upale“ oči, živne i počne bolje da izlazi na kraj sa srpskim.
Tako mi je bilo malo jasnije zašto njega nikada nismo uhvatili da se meša u politiku ili bilo šta što nije muzika. Njega te stvari ne interesuju uopšte. On bi da svira. I to je i radio tokom čitavog raspada bivše države i bivao sve bolji i bolji, a bio je fantastično dobar još jako, jako davno.
Fantastičan gitarista i kompozitor, odličan čovek, Vlatko Stefanovski je ostao neuprljani princ gitare i u vremenu koje nas je sve uprljalo, a naročito rokenrol. To nije zato što se Makedonija iz koje dolazi uglavnom izvukla od ratova. Taj bi svuda sačuvao svoju nevinost. Samo uzme gitaru, sklopi oči i ruke nesvesno počnu da mu lete po žicama.
Godine takvih begova dovele su Vlatkovu veštinu sviranja gitare do umetnosti koja se odigrava u zaista tananim nijansama prečišćenog zvuka. Postoje ljudi koji iz Japana dolaze u Evropu samo da bi ga čuli kako sa Miroslavom Tadićem, profesorom muzike u Los Anđelesu, prekopava makedonske tradicionale, zatvorenih očiju na sceni. Nema u našem okruženju mnogo ljudi koji su u stanju bilo čime, pa ni gitarom, da izazovu tako duboke i emotivne kovitlace u ljudima kao ova dva čoveka. Osim toga, na prste jedne ruke se mogu nabrojati istinski guitar heroes sa ovih prostora. Možda i ne shvatamo baš najbolje koliko je Vlatko Stefanovski dragocen tip.
Simple Minds, međutim, shvataju. Pozvali su ga da svira pre njih sa svojim bendom na tri balkanska koncerta, od kojih smo jedan videli u Beogradskoj areni.
„Taj sam poziv prihvatio sa stvarno velikim oduševljenjem, pošto sam svojevremeno bio veliki fan, naročito gitariste Čarlija Brčila. Oni su fantastičan, strašno muzikalan bend.“
WS: Sviraš koncerte sa nekoliko različitih grupa muzičara, praviš muziku za film, pozorište i TV… Izgleda kao da si strašno zauzet?
Pa ne moram ja to sve u isto vreme da radim. Znam svoju dinamiku i planiram unapred čitavu godinu. U januaru i do polovine februara, na primer, ja se lepo povučem u Skoplje i – kao medved – samo spavam, jedem i sređujem utiske. Onda sam u studiju, na leto obavezno bude neka turneja, a ako uleti neki film – raščistim neki mesec i posvetim se samo tome. Toliko mi treba da uradim muziku za film. Stvarno nisam neki prezauzet tip koji jurca na sve strane, mislim čak naprotiv. Da, puno radim, ali prilično mirno. Odavno nisam radio muziku za neki film, tako da ću sad da uđem u studio i da realizujem neke ideje koje su nastale poslednjih godina. Polako. Mirno.
WS: Uspeh Leb i sol u igranju sa makedonskom tradicionalnom muzikom desio se u vreme kada smo uglavnom pokušavali da sviramo zapadnu muziku, a danas je „world music“ postao fantastično popularna stvar. Jesi razmišljao o svojoj „vidovitosti“ u tom pogledu?
Ja sam vrlo mlad uleteo u ceo taj muzički svet. Znaš, meni je Leb i sol tek treći bend. Baš sam bio klinac kad sam počeo da sviram sa grupom Breg koja je bila vrlo ozbiljan projekat, ali već tu smo svirali u fussion maniru, koristili motive iz narodne muzike Makedonije. Vidiš, ja kad slušam danas sebe kako sam svirao sa dvadeset godina, ne mogu da se načudim kako sam neke stvari savladao, mlad umetnik postiže neverovatne stvari, zapravo. Čujem, međutim, i kako sam već tu ušao duboko u folklor i tradiciju, ali na potpuno nesvesnom nivou. Prirodno. To je vrlo čudno. To nije bio neki plan da se ostvari veliki uspeh, da se osvoji tržište. To je jednostavno provociranje tradicije i pokušaj da joj se nešto doda, nešto moje. Da joj se nešto uzme i da joj se nešto da. Da se ne obere površina te tradicije i da se na tome zaustavi, nego da se prodre dublje u nju. Da se vidi šta tamo ima, u toj dubini. To sam ja radio sve ove godine. Samo to.
WS: U međuvremenu, u muzičkoj produkciji na Balkanu, tradicionalna muzika se prelila u gotovo sve žanrove…
Vidi, meni stvarno teško pada kad slušam pesme sa nekom jeftinom melodijom na koju su nakačene gajde i zurle. To zvuči nakaradno. Groteskno. Ako lišite tradicionalni zvuk njegove dubine, to je mnogo loše. A sada je toga puno, to je postalo mešavina svega i svačega. Teško je razlučiti i turbo-folk od popa, ne znaš da li je neki solo u turbo-folk pesmi odsvirao neki dugokosi rok gitarista ili neki turbo-folk pevač peva u nekoj ambicioznoj hip-hop stvari. Više se ne zna šta je šta. Znamo samo da je taj turbo-folk jedinstveni fenomen Balkana. Skoro sve ostalo je neraspoznatljivo.
WS: Zašto smo se mi autentično palili na rokenrol, ritam i bluz i sve to, kad naše dede nisu svirale bluz?
Ne znam. Znaš kako je to kod mene išlo – mene su palili Led Zeppelin, Cream, Hendriks, mene je palio Klepton. Svirao sam Stounse, Bob Dilana, to su meni bili izazovi. I ja sam preko toga, preko električne muzike stigao do tradicionalne. Nisam se ja upisao u kulturno umetničko društvo, pa preko narodne muzike stigao do Hendriksa, nego obrnuto. Čudan je to put i nikada nisam sasvim shvatio kako to funkcioniše. Svi teže ka nečijoj tuđoj muzici. Stalno nailazim na te čudne odnose. Ovima u Beogradu treba neki britanski bend da zadovolje svoje muzičke apetite. Naši ljudi u Australiji seku vene za narodnim zvucima odavde. Izgleda da nam nikad nije dovoljno ono što je tu, oko nas. Izgleda da je čovek tako ustrojen.
WS: U vreme kada ste počeli da svirate svoja rok tumačenja tradicionalne muzike, to nije bio recept za uspeh. Ne bi se čovek kladio da ćete postati popularni.
Bili smo atipični. Kad smo mi, Leb i sol, počeli da sviramo festivale kao što je bila Opatija ili Subotički festival, bilo je kao da smo pali s Marsa. Naša muzika je bila toliko drugačija od onoga što su svirali rok bendovi iz Bosne, Srbije, Hrvatske… Nismo bili uporedivi ni sa čim. Uglavnom su harali hard-rok bendovi sa prizvukom… Recimo sevdaha. Sve je to mirisalo na folklor, ali sa teškim gitarama. A ti su se ljudi oblačili u glam-rok fazonu, u čizme sa onim platforma-đonovima i vrlo čudna odela. Ali, onda se pojavio i pank i malo razmrdao dominaciju tih hard rok bendova, muzički je pomerio stvari, udaljio rok od tih folklornih zvukova, pa se pank nastavio u nju vejv i tako dalje, a mi smo i dalje sve vreme bili konstantno atipični. I dalje nismo imali s kim da se uporedimo. Međutim, u sred najžešćeg panka, pojave se Dire Straits i sve poremete sa finim gitarama, finim melodijama i finim tekstovima i naprave neverovatan uspeh baš zbog takve muzike. Ne moraš uvek da budeš u trendu.
WS: Gledano iz velikih gradova bivše Jugoslavije, Makedonija nije bila mesto iz kojeg se očekivao dolazak velikog rok benda.
Pa mi smo i za Makedoniju bili bum, kao i za ostatak te države. Ali, mora se priznati da je Makedonija strašno interesantno muzičko područje, da ima veoma lepu narodnu muziku i mnogo, mnogo talentovanih ljudi. Mislim da još uvek najbolji bubnjari i najbolje ritam sekcije dolaze iz Makedonije. A i pokojni Toše je bio dokaz da i najbolji glas dolazi iz Makedonije. Koliko god da je mala i, recimo, gurnuta u stranu, Makedonija je uvek imala muziku koja je vrlo autentična i autohtona. Pored svih uticaja, turskih, vizantijskih… Makedonija je uspela da zadrži u svojoj muzici potpuno posebne stvari. Dan danas se pitam, kad slušam neke tradicionale – odakle im ovo? Pa to je kao da Majls Dejvis svira, kao Rej Čarls. To je takva igra, takva dubina, takva emocija… Tako da je to što smo se mi pojavili iz Makedonije bilo… Možda smo i morali da se pojavimo. Nismo bili proizvod nekog linearnog rada, plana. Nego kao kometa – bum! Niko nije bio spreman na nas, a čuli su zvuk koji kao da je uvek bio tu.
WS: Kako si doživeo ratove koji su razorili državu u kojoj si postigao svoj uspeh?
Znaš šta, da se administrativni raspad dogodio bez svih tih ratova, iako bi i to bilo teško, svi bi mi to lako preživeli. Ovako, to nam je bilo prilično traumatično iskustvo, svima. Evo, prošlo je toliko godina, a još uvek nismo mogli normalno putovati po svetu do pre mesec dana. Osamnaest godina smo proveli u nekom karantinu, u nekom zatvoru. Od ove godine je mnogo lakše za Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju. Možemo u Evropu bez viza, ali niko ne može sada da pobriše šta se dogodilo za tih osamnaest godina. Ja imam osećaj, bez prestanka, od kada je počela kriza, da je sve to nepotrebno, da su svi ti ratovi bili nepotrebni. A kad je nešto tako strašno i nepotrebno u isto vreme, to je… Kažem ti, za mene je to vrlo, vrlo traumatično. A ne znaš do kraja zašto se to dogodilo. Možeš ti da baciš na to nekoliko teza i da budeš pametan, ali na kraju krajeva nikad niko ne zna zašto se neki rat dogodio. Možda zna povodom čega, ali zašto… Nikad.
WS: Tvoja lična situacija je bila, čini se, komplikovana – gde da sviraš, kako, odakle novac kada je tržište u ratu…
I kako da sviraš kad se sve to događa? Bilo mi je teško, pogotovo što sam se tada oženio i imao bebu, devojčicu koja je sada odrasla osoba, ali je onda promenila moj pogled na svet, karijeru, život. Nisam znao šta da radim, gde ću, u kojem ću pravcu da krenem. Da li da ostanem, ili odem negde daleko, jako daleko? To su bile velike dileme. Već smo bili stari i lenji za radikalne promene. Promene su se nametale kao neophodne, a mogućnosti je bilo malo i nisu bile dobre. Bilo je vrlo teško. Opet, imao sam tu sreću da Makedonija nije direktno ratovala ni sa kim. Ipak sam mogao pomalo, pa sve više, da putujem i sviram.
WS: Morao si da gradiš posebne odnose sa nekoliko novih država. Kakav je sada tvoj odnos sa Beogradom?
Ja svoj odnos sa Beogradom gradim decenijama. Jako poštujem činjenicu da me beogradska publika voli i poštuje. Publika može da te odbaci kao strano telo, da neće više da te sluša, postoji taj pritisak neprestano. Još i kad se narodi raziđu, počnu da se produbljuju razlike i jazovi. Ali ja nikada nisam imao pauzu u svom odnosu sa publikom, ne samo u Beogradu. To mora da se poštuje, da se pazi na taj odnos. Inače te ljudi odbace kao nekoga koga neće da slušaju, ko je dosadan…
WS: Ha, ha… Izvini, ali tvoja muzika da bude dosadna…
Pa ne, moraš to da pogledaš sa moje strane – ja ne razumem do kraja dokle doseže moja akcija. To što sviram, kako to dopire do ljudi, šta izaziva, dokle ide… Čovek se stalno pita te stvari, jer ja ne pravim muziku tako što planiram šta će to da učini publici. Ja pravim muziku iz sebe, svojih korena, toga kakav sam i ko sam, šta mene uzbuđuje. A da li će to da odgovara i nekome ko živi hiljadu kilometara od mene, takvom kakav je on, veliko je pitanje. Ja imam strašno nervozan, nemiran duh. Za mene je muzika u isto vreme i auto-psiho-terapija. Bez koncertiranja, komponovanja, sviranja… Ja bih poludeo. Kad ne sviram, kad ne nastupam, osećam se… Pasivno. Manje sam živ. Ja volim da živim u miru sa porodicom, sa ćerkom, sa suprugom i sve je to OK, ali ako ne sviram pred ljudima dugo, jako sam nervozan. Svrbe me ruke. Moram da sviram.
WS: Kako ste se ti i Miroslav Tadić uopšte spojili da pravite tu neverovatnu muziku?
Naš pokojni prijatelj, basista Vojin Draškoci, insistirao je da nas upozna, mislio je da smo srodni u viđenju muzike. Upoznao nas je tu, u Beogradu na svom koncertu. Petnaest minuta smo se dogovarali na probi koje teme ćemo svirati i izašli na koncert. Čim smo počeli da sviramo bilo je… Wow. My God.
WS: To je prilično neverovatno. On ima klasično muzičko obrazovanje, školovao se u Italiji, pa u Americi, ti si iz potpuno drugog filma, a onda se tako razumete…
Potpuno neverovatno. Komunikacija koju on i ja imamo uopšte nije na nivou misli. Ja mogu da gledam u publiku, on u reflektore, a muzika sama ide. Verujte, kad sviramo, publici se izgleda događaju izvanredne stvari, ali i nama. Nama je praznik svaki nastup. Obojica pravimo mnogo kompromisa u drugim delovima svojih karijera, samo da bismo svirali zajedno, da nastavimo taj projekat. Toliko nam je dobro kad sviramo.
WS: Kako funkcionišete u studiju?
Pa to je, to je… Znaš kad toliko godina „kopaš“ po muzici, boriš se sa problemima, tragaš dvadeset pet godina za nečim, mislim da po zakonu verovatnoće karte u nekom trenutku moraju da se nameste. Naš susret je na sceni bio strašno uzbudljiv, ali kada smo ušli u studio, video sam da sam posle decenija kopanja konačno naišao na zlato. Karte su se, konačno, sklopile.
WS: Na vašim snimcima svirate stvari koje si svirao dugo, ali ih jedva prepoznajem. Kao da su premeštene u potpuno drugu dimenziju, univerzalniju, suštinskiju?
Ja u stvari ne volim dugo da sviram isto. Nervozan sam. Volim da iskopam stvari koje nisu mnogo svirane, ili su potpuno nepoznate. Stalno se krećem kroz muziku, vrlo sam radoznao i nalazim nove stvari koje ću svirati. Miroslav je smatrao da ljudi u Americi i drugde po svetu nisu čuli te stvari koje sam svirao po tristo puta. I bio je u pravu. Onaj ko počinje da se kreće kroz makedonsku muziku, tako dobija odmah nešto zrelo, nešto odlično. To mi je postalo jako uzbudljivo. Osim toga, kada ih sviram s njim, ili kad zajedno u studiju radimo na tim pesmama, iz njih izlaze nove, stvarno značajno nove stvari.
WS: Tvoja muzika je veoma melodična i pre svega si svirač, gitarista. Kako si ti prošao kroz prelaz na kompjutersku obradu zvuka i kako doživljavaš tolike mogućnosti intervencije na zvuku koje su sada dostupne?
Ja sam počeo na analognom zvuku, snimao godinama na magnetofon i, vidiš, ima jedna paranoja u vezi sa magnetofonima, a to je strah da se ne obriše snimak, ili da ne rikne „glava“ na magnetofonu. Sad više nema tih problema, na kompjuterima se snimak mnogo lakše čuva i umnožava. Ali magnetofon i dalje mnogo bolje vraća zvuk nego bilo koji medij. Vidiš, kada su stigli kompjuteri mislili smo: „A-ha, stigla je igračka koja će nam mnogo olakšati život“. I jeste, ali samo u jednom domenu – montiranju, editingu. U svemu ostalom, mislim da je kompjuter otežao posao. Noći i noći sam provodio rešavajući probleme povezivanja softvera i hardvera, koje razni kompjuterski gurui i hakeri nisu uspevali da reše. I uspevao sam. Ali u tom procesu smo prestali da primećujemo vreme koje gubimo, cenu koju smo platili. Prestali smo da se uzbuđujemo oko te jurnjave za softverom i hardverom, pošto smo se navikli na nju. Ali, ja još uvek koristim kompjuter kao magnetofon. Moja ideja je da uhvatim najbolji zvuk. Ne da ga napravim kompjuterom od bilo čega, nego da idealno, savršeno snimim najbolji odsvirani zvuk. Imam jako dobar studio, ali pare ne žalim samo za dobre mikrofone i gitare. Zato što gitare mogu da mi omoguće da sviram te zvuke, a mikrofoni da ih savršeno snimim. To su dobre investicije. Sve ovo što je „na čip“, to je bacanje novca.
WS: Ali, jednostavno je nemoguće ne biti uključen u nove tehnologije, ne bi mogao da radiš.
Nisam ja dinosaurus koji ne razume novu tehnologiju, ili je se gadi, naprotiv, pratim je vrlo aktivno. Ali jesam čovek koji smatra sledeće: saradnja između muzičara u studiju je nezamenljiva, kao što je nezamenljivo i hvatanje te magije koja ponekad nastane između njih. Kada troje-četvoro ljudi odsviraju nešto što te pomeri, što te duboko pogodi, to je poseban trenutak. A ne posle, kad za kompjuterom dodaješ, menjaš i oduzimaš. Ne. Rešenja su u našim dušama.
WS: Da li se menja tvoj odnos prema muzici?
Uh, redovno. Vidiš, ja sam zapravo neprestano u potrazi za idealnim zvukom. Strastveno tražim taj zvuk. I onda – neku put sam zaljubljen u svoju gitaru, a posle sam distanciran prema svemu tome, kao razočaran. Onda hoću da budem strašno racionalan na tom poslu, ili me uhvati dečji entuzijazam… To se stalno menja. Jer, na tom putu ima i saplitanja, grešaka, muke, a ima i nagrada.
WS: Šta je za tebe nagrada?
Ne bi verovao koliko su ljudi fanatični u potrazi za tim idealnim zvukom, koliko su gitaristi opterećeni time. To su milioni intervencija na gitari, menjanja vratova, pik-apova, potenciometara, žica, pa su tu gitare iz određenih godina, novi modeli… To je postalo nauka, i hemija i alhemija. Za tom kombinacijom gitare, pojačala i čoveka koja može da ti donese tu nagradu. To je postala totalna ezoterija. I evo i ja sam takav. Moram priznati. Ali, kada se sve to dobro sklopi, a to je retko, ja sam vam svedok da je retko, posle toliko godina potrage… Kada pronađeš dobar saund, kada ga izvedeš na koncertu, to je… To je proslava.
