Austrijska bela vina

U ovom bro­ju pa­žnju će­mo po­sve­ti­ti jed­nom, za nas do­sta ne­po­zna­tom, ali u sve­tu vr­lo po­pu­lar­nom i ce­nje­nom vin­skom re­gi­o­nu – Austri­ji, i to sa fo­ku­som na be­la vi­na, po ko­ji­ma je pr­ven­stve­no i po­zna­ta. Ve­ru­jem da čak i oni po­sve­će­ni i pa­si­o­ni­ra­ni lju­bi­te­lji vi­na kod nas, ko­ji po­sve­ću­ju vre­me tra­že­nju i ku­po­va­nju bo­ca do­brog šam­panj­ca, do­brih ber­bi iz Bor­doa, Bur­gun­di­je, To­ska­ne ili Pi­je­mon­tea, ret­ko ima­ju pri­li­ku da uži­va­ju u ne­kom od vi­na iz Austri­je. Ovaj če­sto ne­do­volj­no ce­njen re­gion mo­že da da sjaj­na su­va be­la vi­na, na­rav­no i slat­ka, ko­ja su iz­me­đu osta­log vr­lo za­hval­na za sla­ga­nje sa hra­nom. Mo­žda baš u to­me i le­ži raz­log nji­ho­ve sve ve­će po­pu­lar­no­sti u sve­tu.

Za­pi­taj­mo se naj­pre za raz­log zašto ova vi­na ni­su po­zna­ta i po­pu­lar­na me­đu lju­bi­te­lji­ma vi­na u Sr­bi­ji. Ima ih ne­ko­li­ko, a je­dan od mo­žda naj­va­žni­jih je­ste skan­dal sa di­e­ti­len gli­ko­lom ko­ji se de­sio 1985. go­di­ne. Na­i­me, ne­ko­li­ko bes­kru­pu­lo­znih pro­iz­vo­đa­ča i tr­go­va­ca do­da­lo je osnov­nim vi­ni­ma di­e­ti­len gli­kol (an­ti­friz), ina­če vr­lo otro­van al­ko­hol, ka­ko bi po­sti­gli bo­lji vi­sko­zi­tet vi­na i nje­gov iz­gled u ča­ši. Taj do­ga­đaj  već je na­neo ve­li­ku šte­tu austrij­skom vi­nar­stvu i do­neo ogro­man ne­ga­ti­van pu­bli­ci­tet vi­na­ri­ma sa ovog pod­ne­blja. Ali, to je sa­da već sta­ra pri­ča, a s ob­zi­rom na to da su se stva­ri po tom pi­ta­nju ure­di­le, ne bi tre­ba­lo da ima bi­lo ka­kav uti­caj na naš sud o ovim vi­ni­ma.

Dru­gi raz­log je ma­la pro­iz­vod­nja ko­ja ni­je u sta­nju da za­do­vo­lji po­tre­be ni sa­mih Austri­ja­na­ca, ko­ji su ina­če ve­li­ki kon­zu­men­ti vi­na. Naj­ve­ća po­tra­žnja je za vi­ni­ma ko­ja se pro­iz­vo­de u ma­loj re­gi­ji na is­to­ku ze­mlje, na gra­ni­ci sa Če­škom i Ma­đar­skom, a što se ti­če iz­vo­za austrij­skih vi­na naj­ve­će tr­ži­šte je Ne­mač­ka, ma­da po­ne­ka do­bra bo­ca mo­že da se na­đe i na ame­rič­kom i bri­tan­skom tr­ži­štu.

Austri­ja pod vi­no­gra­di­ma ima ukup­no oko 51.200 hek­ta­ra, od če­ga je naj­ve­ći deo lo­ci­ran na is­to­ku ze­mlje. Što se ti­če re­gi­o­nal­ne po­de­le, ve­ro­vat­no bi za ve­ći­nu pro­seč­nih po­zna­va­la­ca de­talj­ni­je upo­zna­va­nje sa vin­skim re­gi­o­ni­ma Austri­je li­či­lo na ko­šmar zbog ta­mo­šnje pri­lič­no kon­fu­zne i kom­pli­ko­va­ne kla­si­fi­ka­ci­je. Me­đu­tim, da bi­smo upo­zna­li austrij­ska vi­na ta­kav stu­di­o­zan pri­stup ni­je po­tre­ban, pa će­mo na­ve­sti osnov­nu re­gi­o­nal­nu po­de­lu. Da­kle, Austri­ja je po­de­lje­na na če­ti­ri glav­na vin­ska re­gi­o­na:

Niederösterreich (Do­nja Austri­ja) za­u­zi­ma 31.400 ha, Bur­gen­land 15.300 ha, Ste­i­rer­land (Šta­jer­ska) 3.750 ha i Wi­en 620 ha. Oni su da­lje po­de­lje­ni na ukup­no 16 obla­sti.

Re­gion Niederösterreich, ko­ji se na­la­zi na gra­ni­ci sa Če­škom i Ma­đar­skom, mo­že se oka­rak­te­ri­sa­ti kao naj­zna­čaj­ni­ji, a u nje­go­vom sklo­pu naj­va­žni­je pod­re­gi­je su Wac­hau, Krem­stal i Kamp­tal (po­znat po sjaj­nim slat­kim vi­ni­ma). Iza ove tri­ja­de sle­de­ća po zna­ča­ju pod­re­gi­ja je Ne­u­si­e­dler­see, ko­ja se na­la­zi u re­gi­o­nu Bur­gen­land i ob­u­hva­ta pre­deo u bli­zi­ni je­ze­ra Ne­u­si­e­dler, a jed­no je od ma­lo­broj­nih pod­ne­blja u sve­tu u ko­jem bo­trytis (ina­če ja­ko va­žan za pro­iz­vod­nju pri­rod­no slat­kih vi­na) na­pa­da gro­žđe sva­ke go­di­ne.

Što se ti­če pro­iz­vo­đa­ča, uglav­nom su to ma­nja ga­zdin­stva; u po­me­nu­tim re­gi­o­ni­ma ima ih ukup­no oko 20.000, a po­me­nu­će­mo naj­po­zna­ti­je: Al­zin­ger, Dinstlgut Lo­i­ben, Em­me­rich Knoll, Ni­ko­la­i­hof, Pra­ger, Stadt Krems, Hi­e­dler, Schloss Go­bels­burg, Wil­li Opitz, Alo­is Krac­her …

U Austri­ji su od be­lih sor­ti gro­žđa naj­za­stu­plje­ni­ji grüner vel­tli­ner, ko­ji je i sim­bol vi­nar­stva ove ze­mlje, i nje­gov bli­ski ro­đak rajn­ski ri­zling. Grüner vel­tli­ner je i pro­cen­tu­al­no naj­za­stu­plje­ni­ji, a da­je od­lič­na, uglav­nom su­va, sve­ža i hr­ska­va vi­na pre­pu­na voć­nog ugo­đa­ja sa pre­po­zna­tlji­vim to­no­vi­ma be­log bi­be­ra i po­ne­kad ze­le­ne sve­že pa­pri­ke. Zbog svo­je oso­bi­ne da se ve­o­ma la­ko i le­po sla­žu sa hra­nom, ova vi­na se sve če­šće mo­gu na­ći na mno­gim vin­skim li­sta­ma ši­rom Evro­pe.

Od be­lih sor­ti za­stu­plje­ni su još i welschri­e­sling (ita­li­jan­ski, la­ški ri­zling), ko­ji  ina­če ni­je ni u ka­kvom srod­stvu sa rajn­skim ri­zlin­gom, a ta­ko­đe če­sto mo­že­mo sre­sti i we­is­sbur­gun­der (be­li pi­no), i na­rav­no so­vi­njon blan i šar­do­ne. Ta­ko­đe je ve­o­ma za­stu­pljen i ge­vur­ctra­mi­ner, ko­ji do­du­še ni­je baš be­la sor­ta gro­žđa, ali se ko­ri­sti za pro­iz­vod­nju be­lih, iz­u­zet­no aro­ma­tič­nih vi­na.

Što se ti­če kla­si­fi­ka­ci­je i či­ta­nja eti­ke­ta, u Austri­ji je si­tu­a­ci­ja slič­na kao u Ne­mač­koj. Ma­da se stva­ri me­nja­ju na bo­lje, a po­seb­no od ka­da je Ro­bert Par­ker austrij­ske eti­ke­te opi­sao kao ne­čit­ke i zbu­nju­ju­će. Ta­ko­đe, ula­skom u EU Austri­jan­ci su uči­ni­li mno­go na­po­ra ka­ko bi eti­ke­te i ozna­ke na nji­ma bi­le mno­go ja­sni­je i či­tlji­vi­je, ta­ko da da­nas po­sto­je sa­mo tri osnov­ne kla­si­fi­ka­ci­je. Stan­dard­na ili tra­di­ci­o­nal­na ne­mač­ka, po­seb­na kla­si­fi­ka­ci­ja ko­ja se pri­me­nju­je sa­mo u Wac­hau obla­sti i no­vi si­stem re­gi­o­nal­ne kla­si­fi­ka­ci­je sa skra­će­ni­com DAC. Pod­se­ti­će­mo se ne­mač­kog si­ste­ma:

• Ta­fel­we­in – gro­žđe ko­je se ko­ri­sti za pro­iz­vod­nju vi­na mo­že da bu­de iz vi­še obla­sti.
• Land­we­in – sto­no vi­no od gro­žđa iz sa­mo jed­ne obla­sti.
• Qu­a­litätswe­in – kva­li­tet­no vi­no sa ge­o­graf­skim po­re­klom. Šap­ta­li­za­ci­ja je do­zvo­lje­na.
• Ka­bi­nett – kva­li­tet­no vi­no sa ge­o­graf­skim po­re­klom, pro­iz­ve­de­no bez šap­ta­li­za­ci­je i sa sa­dr­ža­jem še­će­ra ma­njim od 9 gra­ma po li­tru.
• Prä­di­kat­swe­in – vi­na u ran­gu od spätlese do eiswe­in, gde ni­je do­zvo­lje­na šap­ta­li­za­ci­ja.

Kad je u pi­ta­nju tr­ži­šte Sr­bi­je austrij­ska vi­na su ve­li­ka ne­po­zna­ni­ca i ja­ko sla­bo su za­stu­plje­na. Bi­lo je po­vre­me­nog po­ja­vlji­va­nja ali i br­zog ne­sta­ja­nja mno­gih do­brih vin­skih eti­ke­ta i bren­do­va iz ove ze­mlje. Iz tre­nut­ne po­nu­de vre­de­lo bi iz­dvo­ji­ti:

Je­dan od naj­po­zna­ti­jih pro­iz­vo­đa­ča, vi­na­ri­ja Ni­ko­la­i­hof, na na­šem tr­ži­štu je pri­sut­na sa dve eti­ke­te – Sma­ragd, sa ma­lo­pro­daj­nom ce­nom od oko 4.000 di­na­ra i Ge­würtztra­mi­ner sa ce­nom od oko 3.000 di­na­ra u ma­lo­pro­da­ji. Tu su i Grüner Vel­tli­ner Stra­ser­tal vi­na­ri­je Jo­han Topf, sa ma­lo­pro­daj­nom ce­nom od oko 1.200 di­na­ra i Grüner Vel­tli­ner Wec­hsel­berg iste vi­na­ri­je sa ce­nom od oko 1.600 di­na­ra. Ta­ko­đe, vre­di po­me­nu­ti i Grüner We­tli­ner vi­na­ri­je Na al­sdann, sa ma­lo­pro­daj­nom ce­nom od oko 1.500 di­na­ra.