Vojislav Voja Brajović

Optimizam u teškim trenucima

Jedan bolešljiv, nemiran i ne baš naklonjen školi dečak kasnije je, u tinejdžerskim godinama, počeo da razmišlja o umetnosti. Najpre se nadao da bi mogao da prodaje karte u pozorištu ili bioskopu! Srećom po srpsko glumište, put ga iz Valjevske gimanzije nije odveo na šaltere blagajni, već pravo na scenu. Vojislav Voja Brajović od tada je igrao u četrdesetak filmova, za televiziju je snimio više stotina sati TV serija i drama, imao impozantan broj pozorišnih rola i dobitnik je gotovo svih relevantnih glumačkih nagrada među kojima su i tri Sterijine i Dobričin prsten

Neki kažu da  je u prirodi svakog glumca da na izvestan način može da šarmira u svakom trenutku ili da učini trenutak prijatnim. Da li je to prisutno kod svakog, što bi Zoran Radmilović rekao, „izvođača glumačkih radova“ pitanje je za sebe, ali kod Voje Brajovića to je posebno izraženo. Vrlo često spontano će demonstrirati specifičan način humora i neki poseban, zavodljiv cinizam lišen zluradosti, koji vam neće dozvoliti da i jednog trenutka pomislite da pred sobom imate čoveka koji je svojevremeno bio i ministar kulture. Bar ne tako stereotipan i formalan kako to obično izgleda.

Na ovaj razgovor došao je u svom prepoznatljivom stilu – ležeran a elegantan, sa gotovo neizostavnim šeširom. Uz nekoliko duhovitih opaski, razgovor je nekako spontano počeo od priče o glumačkim priznanjima. Onim zvaničnim, od strane raznih žirija, ali i onim, po njegovim rečima, nezvaničnim a nemerljivo bitnim koja daje publika svojim aplauzima, naklonošću i nadasve poverenjem koje ukazuje glumcu na razne načine. Za ozbiljne ljude, kaže, „popularnost  je, pre svega, poverenje koje vam ljudi ukazuju. A poverenje zaslužuje dubok naklon.“

WS: Nagrađeni ste na nedavnim Glumačkim svečanostima u Požarevcu, u skoru Vaših nagrada je i ona najveća, Dobričin prsten.  Kakav je Vaš odnos prema njima?

Ne znam da li je to baš za novine ali, istini za volju, razgovarao sam sa nekim prijateljima i o tome da me to veliko priznanje na neki način čak i postiđuje.

WS:Postiđuje?

Iskreno govoreći, bez obzira da li o tome govori ili ne, čovek se u sebi stalno preispituje šta je, kako i koliko uradio. Opet, sa druge strane, u tim situacijama ne znaš šta da kažeš, odnosno,  sve što izgovoriš čini ti se neadekvatnim. Lično, najlepše bih se osećao kada bi u takvim trenucima mogao samo da se radujem. A važno mi je, veoma mi je važno, da se sa mnom raduju i moje kolege, saradnici, svi oni koji čine moj život. Kad kod njih prepoznam radost, to je prava potvrda.

WS:Negde je zabeleženo da vam je vest o Dobričinom prstenu stigla dok ste igrali karte?

Ni manje ni više nego u trenutku mog slobodnog, rekreativnog vremena kada vežbam moždane vijuge i družim se sa prijateljima igrajući preferans. Namerno insistiram na izrazu „rekreacija“ jer moji prijatelji i ja to nazivamo sportom.

WS: I, šta Vam je u tom trenutku prvo palo na pamet?

Između ostalog poneka uloga.

WS: Na primer?

Više njih. Recimo ona koja je vezana za, svojevremeno, stvaranje jednog novog pozorišta, Zvezdara teatra. Predstava Mrešćenje šarana sjajnog Ace Popovića u režiji Dejana Mijača i uloga Vase Vučurovića. Divno iskustvo sa Mijačem, sa Mirom Karanović, Borom Todorovićem, Lazom Ristovskim, Brankom Cvejićem,Radom Đuričin… Bila je to neverovatna ekipa! To su stvari koje se jednostavno dese. Teško ih je objasniti i opisati. Eto, desi se možda jednom u dosta godina, možda u nekoj posebnoj vremenskoj zoni… Desi se i obeleži čitav jedan period, a možda i nečiju karijeru. Kasnije su se nizala zadovoljstva, kako ja volim da nazivam uloge. Uvek kada govorim o glumi insistiram na kolektivnom zadovoljstvu. Razmišljati samo o sebi bez ikakvog zanimanja i obzira prema drugima – to jednostavno, nije dobro. A pitanje je i koliko je umetnost glume.

WS: Šta je po Vama gluma?

Sa jedne strane, preskakanje raznih prepreka u nameri da budeš najbolji  i da ka cilju ideš bezrezervno se dajući, koncentrisan, svestan najmanje tri stvari. Da se takmičiš sa nečim što je iracionalno kao što je vreme, da ti je za uspeh neophodan i kolektivni, timski uzlet i da težiš rezultatu za koji ne možeš pouzdano znati… ne može sam glumac nikad da bude siguran da je baš on taj koji je određeni san pretvorio u javu. Od snage snova i ideala u nekom trenutku zavisi realnost u onom sledećem, trenutku koji dolazi. To je nešto što važi uopšte uzev, ne samo kada je o glumi reč. A gluma je, recimo, i Šekspirov Sonet 66.

Šekspirov sonet 66

Umornom od svega u smrt mi se žuri.
Jer videh zaslužnog kako bedno prosi,
I nitkova što se bogato kinđuri,
I odanost kako poniženja snosi.

I zlatna odličja o pogrešnom vratu,
I savršenstvo u blatnom beščašću,
I device silom predane razvratu,
I snagu straćenu nesposobnom vlašću,

I umetnost kojoj moćnik uzde stavlja,
I zločince kako vladaju dobrotom,
I mračnjaštvo kako mudrošću upravlja,
I kako iskrenost brkaju s prostotom:

Skrhan, spokojnoj smrti ću se dati,

Od nje me tek ljubav može sačuvati.

WS: Karijeru ste gradili i na filmu, TV-u, pozorištu…

Uvek sam govorio da je za mene primarno pozorište. Nekada su termini za snimanje filmova i serija usklađivani prema potrebama pozorišta. Na primer, kada je sniman Povratak otpisanih, televizija je preuzela Acu Berčeka i mene iz Jugoslovenskog dramskog, preuzela naše plate i platila nadoknadu pozorištu. Snimali smo dve-tri godine, ali smo igrali sve predstave na repertoaru. Danas je to sve, naravno, drugačije, ali meni je i dalje pozorište na prvom mestu

WS: Uloga Tihog u Otpisanima Vas je nesumnjivo obeležila?

To je pitanje medija, odnosno televizije, kao i percepcije onih koji vas jednostavno identifikuju – i to je gotovo. Kada bi se sada pravio nekakav rimejk Otpisanih teško da bi neko mogao da zameni Prleta ili Tihog, čak i kada bi bili bolji. To je sudbina glumca. Ljudi u svoju svest udare pečat o njemu i gotovo. Evo, zimus sam u Zagrebu snimao film koji radi mlada rediteljka Ivona Juka u kome sam igrao starijeg čoveka koji pati od alchajmerove bolesti. Jednog dana smo snimali, odnosno prvo probali, u jednoj prometnoj ulici u centru. Temperature su bile minus petnaest. Shodno scenariju tumarao sam ulicama izgubljen, u pidžami. Napravila se velika gužva, građani u automobilima ne skidaju ruke sa sirena, opšti metež. Došla milicija da interveniše. Mladi momci. Strogo me pitaju šta radim tu, zašto ometam saobraćaj, traže lična dokumenta, govore da će me privesti… Kažem da snimam film. Neverica, zapitkivanje… Kad, jedan od njih se malo približi i gotovo uzviknu: „Tihi, pa to si ti, a mi imali dojavu da neka unezverena budala ometa saobraćaj“. Meni i danas stižu zvanična pisama na kojima stoji „gospodin Vojislav Brajović – Tihi. Kao da onaj koji to piše mora da napiše da me ne uvredi ili da dokaže da on tačno zna o kome se radi (smeh).

WS:Gledate li danas Otpisane kada se repriziraju?

Nikad nisam odgledao sve epizode. A gledam ponekad sa svojim sinom Reljom. To je zbilja dobro urađena serija koja se, pre svega, bavi pitanjem dobra i zla.

WS: Kako reaguje desetogodišnjak Relja?

Pomalo je zbunjen razlikom u izgledu.

WS: Poredite li vreme, u pozorištu i van njega, kakvo je bilo nekad a kakvo sada?

Često. Mislim da je poređenje potrebno, ali ne kao nekakva žal za prošlošću. To su bedastoće. Nije u tome stvar. I onda smo se mi bunili protiv lošeg sistema vrednosti iako je (vidimo to danas) bolji nego sada kada tranzicija, između ostalog, omogućava strašnu manipulaciju ljudima, njihovo ponižavanje… Trenutak u kome živimo je takav da pre svega moramo biti svesni koliko je težak. Odrastao sam u takvim trenucima. Moji roditelji su se uzeli mladi. Otac je imao 22 a majka 16. Rođen sam 1949, moj brat 1946. Oca sam upoznao tek kad je izašao iz zatvora. Bilo je to doba Informbiroa. Imao sam devet meseci kada su u kuću ušli neki ljudi, oca odveli a nas isterali. Majka se sa dvoje male dece vratila u rodno Valjevo, a za oca nije znala ni gde je. Tražila ga je godinama i pronašla ga je u zatvoru Stara Gradiška. Bili su izloženi strahovitim torturama. Često se setim jedne njegove priče. Naime, bio je partizan i za vreme rata, dok su oslobađali Prozor, spasao je jednog mladića i dao mu konja da pobegne. Kada je dospeo u zatvor Stara Gradiška (prethodno je bio na Golom otoku) to je već bila 1950. Tamo je taj isti mladić bio surovi nadzornik koji mu je stalno ljutito govorio: „Bandit Brajović, marš na pranje klozeta!“ Otac je kasnije shvatio da mu tako spasava život, jer je ostatke hrane zamotane u novine bacao pored rupe u klozetu. Nije smeo drugačije da mu pomogne, bio je to revanš za ono što je otac za njega učinio prilikom oslobođenja Prozora. Kada je otac odveden na Goli otok, jasno, majka je sa dvoje male dece jako teško živela, a odveden je, naravno, zbog besmislice. Imao sam prilike da čitam njegov dosije. Tragikomično. Tragična situacija sama po sebi, a kad pročitate dosije postaje potpuno komično. Sve to govorim slikovitosti radi, zbog impulsa optimizma života u siromaštvu, u neprilikama vis maior, u nepravdi. Optimizam u teškim trenucima. Ovo vreme bih okarakterisao upravo tako. Verujem da i danas ima optimizma, i razloga za njega. Nije optimizam to što jeste samo kada je toplo, udobno i ugodno. Optimizam se rađa i kada je najteže, jer bez njega nema života, nema dalje. To govorim ja koga, verovatno s pravom, smatraju defetistom i čovekom koji vazda ima mračne vizure.

WS: Vasa Vučurović, Vaša uloga u  Mrešćenju šarana, povratnik je sa Golog otoka. Jeste li vodili oca da gleda predstavu?

Tek na jubilarno, stoto izvođenje. Nisam smeo ranije. Bila je majka, Mica. Ona potpuno zarozana od plača, a on, ponosno se udarajući po prsima kaže: „Ih, lako je njemu da igra, pa on igra mene.“ Kad čovek ozbiljno razmisli, nije mi jasno kako su, kako smo uopšte preživeli i ostali čitavi. Nema drugog objašnjenja sem tog optimizma u teškim trenucima.

WS: Čega se, recimo sećate iz tih teških godina, iz ranog detinjstva?

Između ostalog i toga koliko je mama volela da sve bude lepo. Skoro da nismo imali leba da jedemo, ali smo zato morali da budemo lepo obučeni, sve „ko iz Burde“ i čisti do preterivanja. Ona je, recimo, imala čipke na klozetskoj šolji. Kada sam krenuo na prijemni, na Akademiju, sašila mi je košulju i pantalone od teksasa. Znala je da je to moderno, ali nismo mogli da kupimo. I, eto nas opet kod već pominjanog optimizma u teškim trenucima.

WS: Sećate li se kada ste prvi put razmiljali o glumi kao pozivu?

Pomislio sam, čini mi se da je to bilo u drugom razredu gimnazije, kako bih mogao da, na primer, prodajem karte u pozorištu ili nešto tako. Valjevska gimnazija, čiji sam učenik bio, imala je dramsku sekciju do koje se vrlo držalo. U toj sekciji sam, kad sam bio prvi razred, igrao dramatizovano Tražim pomilovanje Desanke Maksimović. Bio sam drugi razred kada smo u KUD Abrašević radili Molijervog Mizantropa. Sa tom predstavom smo dobili prvu nagradu na BRAMS-u, na smotri amatera Srbije u Kuli, na takmičenju amatera iz cele ondašnje zemlje na Hvaru… Možete zamisliti na takmičenju na Hvaru u žiriju su bili Hugo Klajn, Isak Amar, Pero Budak! E, neki njihovi komentari i opaske su me motivisali da razmišljam o glumi. Pa, ako ništa, mogao bih da, recimo, prodajem karte u pozorištu ili u bioskopu.

WS: Još kao student postali ste član čuvenog i prestižnog Jugoslovenskog dramskog?

Mogli bismo reći da je to bilo slučajno. Kao studenti smo bili angažovani da za predstavu Agamemnon igramo argivske starce. Zapravo niko u ansamblu pozorišta nije hteo da igra starce, pa smo igrali mi. Stavili su nam brade, našminkali nas. Tako sam prvi put igrao u tom pozorištu. Onda smo bili pozvani u tadašnje Savremeno pozorište na Crvenom Krstu i prešli smo tamo, ali nas je Bojan Stupica (tadašnji upravnik Jugoslovenskog dramskog), koji je voleo da okuplja mlade glumce, kupio za pet hiljada dinara. Pitao nas je koliku platu imamo u Savremenom, mi smo rekli „pedeset hiljada“, a on je rekao „dobićete ovde pedeset pet hiljada“. Tako je počelo. Ja sam imao devetnaest godina kada sam angažovan. To je bilo najuspešnije pozorište u tadašnjoj Jugoslaviji, u našem bivšem životu, a i sada je.

WS: Da li Vas je politika, s obzirom na to da ste bili ministar kulture a sada ste savetnik predsednika države, odvojila od glume?

Nije. Jezikom brojki: danas imam šest takozvanih „živih“ naslova, odnosno predstava koje igram. Kada sam postao ministar kulture imao sam ih dvanaest. Igrao sam ih i igram ih zdušno, sa žarom, potpuno posvećen. Nije nikakva tajna da nisam član nijedne stranke, a da jesam, kako se to kaže, aktivan simpatizer Demokratske stranke. Svaku svoju političku angažovanost doživljavao sam kao dužnost i obavezu koju se trudim da ispunim najbolje što mogu i na dobrobit svoga roda. Nikada se toga posla i te dužnosti nisam prihvatao da bih sebi obezbedio određeni društveni napredak ili mogućnost za neki bolji život. Politički angažman ne vidim kao aktivnost kroz koju ću da se ostvarujem i prosperiram, niti mi to treba, već pre svega kao jednu časnu obavezu. Sebe u politici vidim kao slugu. Velika je privilegija i zadovoljstvo kada imate mogućnost da uradite nešto čime ćete biti sluga svom narodu. U tom smislu rukovodi me i želja da naša kulturna politika ide u korak sa ovim našim trasiranim putem ka Evropi. Uostalom, mi jesmo Evropa, pripadamo njenoj civilizaciji i kulturi. Pa, odakle smo? Nismo sa Marsa!

WS: U svojim medijskim nastupima povodom nagrada koje ste dobijali, a i van toga, govorili ste i o tome da vam je gluma – sudbina, a da verujete u čoveka i umetnost?

Da. Glumac sam, gluma je moja sudbina. Verovali ili ne i danas me drži uzbuđenje, ushićenje koje sam kao dete i kao mlad glumac imao u svom doživljaju pozorišta, u toj uznesenosti zbog onog što se čuje i dešava na sceni. I danas me privlači da se kroz, recimo Šekspirove komade ili brojna sjajna dela drugih pisaca identifikujem sa ko zna kakvim sve pričama, likovima, stanjima. Glumci su, kažem, od one vrste ljudi koji od sna prave javu. Ako mene pitate, nije malo. A što se vere u čoveka i u umetnost tiče možda sam utopista, ako i jesam neka sam, ali zbilja verujem u humanizam pa i povratak renesanse. Nije isključeno da tako lečim svoju depresiju, ali verujem u moć lepote umetnosti. Kada gledate neku sliku, slušate muziku, čitate poeziju, pratite predstavu – pa kako da vas lepota ne ponese… kako da vas ne ozari misao da su to ljudi stvorili… kako da vam to ipak ne vrati veru u čoveka!

„Glumci su ti koji od snova prave javu. Od snage današnjih snova i ideala zavisi realnost budućnosti. Ne samo u glumi. U životu možda i više nego u glumi.“

O kafanama i vinu

Manjež je kafana moje mladosti. Za one koji ne znaju nalazi se sa druge strane parka kod Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Nekada je to bila jedna rupa gde se skupljao umetnički i intelektualni krem Beograda. Mislim da Fakultet dramskih umetnosti nije jedini na kome sam diplomirao, broji se i onaj koji sam završio u kafani. U kafani sam naučio mnogo toga, ne samo o stvarima u vezi sa umetnošću, nego i o životu. Kao mladi, među sobom smo skupljali pare za kafanu. Neko je imao stotinu, neko petnaest dinara. Važno je bilo da smo se okupili, da imamo za vino. A kada smo nešto zaradili onda smo išli po protokolu od aperitiva, preko večere do konjaka Henesi na kraju. Nismo preskakali ništa od života. Naravno, najvažnije su nam bile žene.

I danas volim crveno vino i to, ovo nije za novine, sa ledom. Zbog tog leda me svi gledaju kao da činim najveću jeres. Zoran Živković mi nije davao ni da kupim njegovo vino. Tako da, eto, u kući pijem s ledom a, van kuće, priznajem, ne smem (smeh).