Zvonimir Đukić Đule

Trenutak od dve i po decenije

„Imate li šminkera?“, bilo je jedno od prvih pitanja koje nam je Zvonimir Đukić Đule, frontmen grupe Van Gogh, postavio dok smo ugovarali intervju, insistirajući na fotografijama bez Photoshopa! Taj detalj dosta govori o Đuletu, rok muzičaru koji s pravom slovi za najvećeg profesionalca na sceni. To je ujedno i jedna od najčešćih zamerki njegovom bendu, makar iz krugova poštovalaca, kako oni vole da kažu, „tvrdog, pravog rokenrola“ – previše šminke, premalo rokenrola. U istom kontekstu je i već legendarna anegdota s nekog koncerta Partibrejkersa kad je jedna obožavateljka skočila na binu s namerom da zagrli Caneta, na šta joj je ovaj odgovorio: „Šta se primaš, nije ti ovo Van Gogh!“ Upravo ovu anegdotu ispričao nam je Đule, odgovarajući na pitanje o profesionalizmu Van Gogha. I to takođe dosta govori o njemu

Za nekog čija karijera traje već 26 godina (a počeo je još kao srednjoškolac, kada je u gimnaziji osnovao bend Haos), Đule s neobičnim mirom prima veoma grube kritike, koje su često na granici uvrede. Ali kada pogledate broj godina koje njegov bend ima iza sebe, broj albuma i pesama koje su zauzimale prva mesta na listama, turneje, priznanja (jedno od njih je i nagrada MTV-a za najbolji regionalni bend), i – u današnje vreme najvažniji kriterijum – broj pregleda na Jutjubu, svi kritičari mogu da mu, baš tako ću reći – „pljunu pod prozor“.

„Prihvatam svaku zdravu i konstruktivnu kritiku“, kaže Đule na početku intervjua za Wine Style. „Van Gogh je ovih dana u studiju i intenzivno radi na novom albumu, a ključna reč je – poklič. Imam osećaj da ulazimo u eru nekog pokliča. Čuje se huk koji se približava i postaje sve jači, kao što sve jači postaje i priliv lepe, pozitivne energije. Koliko će nas sve to daleko odvesti i da li će prebaciti sedam gora i sedam mora, to ne zavisi od nas, nego od trenutka.“

WS: Kada pogledamo okolo čini mi se da je prisutna prilična letargija, a Vi delujete kao veliki optimista. Odakle crpite tu pozitivnu energiju?

Energija je božanski prah. Bog je taj prah udahnuo u svakoga od nas, a na nama je da ga obnavljamo, bogatimo, jačamo, a ne da ga bacamo uludo, kao što, nažalost, ljudi često čine. Ne treba svakog dana pomalo da umiremo, nego bi trebalo svakog dana da se regenerišemo. I da pustimo energiju da slobodno struji kroz nas. Kada je zaustavimo, razboljevamo se. To se dešava kada nismo zadovoljni sobom, kada naše frustracije postanu jače od naše volje. Ne dozvoljavam da mi se to dogodi i ne dozvoljavam da me pobedi opšta apatija. Ne dam se. Samo jednom ću živeti u ovom obliku i ne želim da taj život potrošim pristajući i prilagođavajući se tuđoj lenjosti, apatiji i besmislu. Znam zašto sam ovde, na ovoj planeti, znam šta je moj zadatak, odgovoran sam prema njemu, znam kako da ga ispunim i gledam da vreme provodim sa ljudima koji razmišljaju kao ja. Dakle, pozitivnu energiju crpim iz sebe samog, sa najvažnijeg izvora sa kojeg čovek i može da je crpi. Naravno, razmenjujem je sa ljudima sličnim meni, ali to je samo dopuna. Glavni izvor za sve, i dobro i loše, jeste u nama samima. Volim život, volim da uživam, volim da radim i da napredujem. Puštam svojoj kreativnosti na volju. Menjam se, jer sam svestan da se ne može višedecenijsko ponavljanje jednog rifa i ritma nazvati kreativnim procesom. Osim u slučaju AC/DC.

WS: Najavili ste neke malo veće promene na novom albumu. Kako će to zvučati?

Da, biće promena, to je ovo o čemu sam malopre govorio. Promene su strašno važne, tragedija je kad se čovek učauri. Ali kakav će tačno leptir ovog puta izaći iz larve, to ne mogu da vam kažem. Ne zato što ne želim, ne zato što krijem, ne zato što volim da mistifikujem stvari, nego zato što još uvek ni mi to ne znamo. Prepustili smo se kreaciji, prepustili smo se instinktima, tako da ne vodimo mi ovaj album nego album vodi nas. Ne znam gde će nas odvesti, ali se nadam da će to biti neko mesto na kojem još nismo bili, jer smo i dalje gladni novih saznanja, i dalje smo željni novih prizora i iskustava.

WS: U Srbiji rokenrol jedva preživljava, i to zahvaljujući entuzijazmu malog broja ljudi. U čemu je tajna profesionalizma Van Gogha, benda koji izgleda kao da deluje na nekoj mnogo uređenijoj, pa i bogatijoj sceni?

Pre svega, posvećeni smo našoj ideji do kraja. Radimo na njoj od svitanja do sumraka, a često i preko toga. Trudimo se da u nama i između nas postoje ljudsko poštovanje i disciplina. Obuzdali smo ego i naučili da se međusobno razumemo i tolerišemo. Srba (bubnjar i Đuletov kum – prim. aut) i ja predstavljamo dva različita senzibiliteta, ali smo, ako smem da kažem, bili dovoljno mudri da u tome ne vidimo prepreku nego finu dopunu, da to ne doživimo kao poteškoću nego kao bogatstvo grupe. Isto tako, mislim da je jako važno što su nam se čula izoštrila na imenima kao što su Džimi Hendriks, Dženis Džoplin, Led Zeppelin, Rolling Stones, Black Sabbath… Dakle, na najvećima. Gledali smo kako oni rade, upijali utiske i sve to primenjivali, koliko god smo mogli i umeli, u onome što sami činimo. Znate, imena koja sam pomenuo nosila su, a neki još uvek nose, strahovitu ljubav prema muzici. Poruka njihovog vremena nikada neće izvetreti iz nas, bez obzira koliko se sadašnjica trudila da nas „provetri“. Tako naučite da poštujete i sebe i svoju publiku, ne samo kroz muziku, nego i kroz sve ostalo. Shvatite da joj morate ponuditi i najbolji omot, najbolju binu, sve najbolje. Gledate Rolling Stonese i učite. Ne možete primeniti sve, jer okolnosti ne dozvoljavaju, ali možete da stremite tome. Uvek treba sanjati više nego što možete da postignete, jer to je jedini način da postignete puno. Meni novac sigurno nije presudna stvar u životu, ali ako bih želeo da zaradim milion dolara, sanjao bih milijardu, ne bih sanjao sto hiljada. Dakle, ugledamo se na najbolje i sanjamo velike snove.

WS: Sećate li se svog prvog nastupa?

Sećam se! Trajao je 45 minuta. Sve što smo uvežbali za taj koncert, izlaskom na binu smo odmah zaboravili. Ostala je samo improvizacija, kao obris pesama. Zvučalo je tako sirovo, zdravo, ogoljeno i neponovljivo! I dan-danas, posle toliko godina provedenih na bini, znamo da osetimo to jako trenje i uzbuđenje između trzalica i žica, Srbinih palica i koža uz bočne udare basa, sa svih 120 decibela na sat. To je taj osećaj kome se vredi prepustiti. Ne, ne bih tek tako ovu čaroliju nazivao karijerom! Deluje mi sračunato!

WS: Ne?

Ne! Imam averziju prema ograđenom prostoru, a karijera je na neki način ograđen prostor! Ovo u čemu sam, pre bih nazvao slivanjem iz toka u tok, nošen plimom i osekom osećanja od čari do draži. Ne volim planirane stvari, ali to ne znači da volim haos. Imam posvećen i otvoren odnos prema životu i ljudima, a on rađa harmoniju, bez koje kako u muzici, tako i u životu malo šta ima smisla. Otvoren sam prema ljudima i možda u samom startu i previše lakoverno dajem šansu zbližavanju. Prihvatam svakog otvoreno i, znate, kod mene ne postoji laskanje. Neskriveno delim sa ljudima misli i osećanja, bez obzira na posledice, svestan da kosmička vaga i ravnoteža ipak postoje i da će se na kraju pobrinuti da sve bude u redu i da svako dobije prema zaslugama. Razume se, to ne znači da samo sedim i gledam šta se dešava. Prvo razočaranje koje u prijateljstvu doživim je ofsajd pozicija, drugo je žuti karton, a treći put, kako i priliči, dajem crveni karton, bez šanse da se isključeni vrati u igru.

WS: Da li ste nekad razmišljali o tome da prekinete sa muzikom?

Mislim da to nije pitanje racija, nego instinkta. Meni je muzika zamenila potrebu za snom. Zašto bih tek tako prekinuo nit koja budi, vodi i čuva osećanja?! Mnogo više živimo za muziku, nego što živimo od nje. Godine 1985. ušli smo u ovu priču bez imalo kalkulacija i očekivanja da će nam se i deo svega ovoga dogoditi. Prvi put kad smo se popeli na binu, znali smo da to je to. Verovatno ćemo isti takav osećaj imati i kada dođe vreme da siđemo sa nje! Ništa više od Boga nismo tražili od tog prvog koncerta, a dogodilo se da priča, evo, još uvek traje. Da, nekada se probudim i pitam sebe treba li mi sve ovo, međutim češće ne spavam od uzbuđenja u iščekivanju sirene kombija ispred kuće, kao znak za polazak na put. Još uvek sam u svemu bez kalkulacija! Takav odnos je odavno probudio saznanje da ne postoji prepaid na slavu, uspeh, kreativnost, ljubav. Ima toliko uspelih, ali i promašenih pesama, isto kao i ljubavi! Za promašene ljubavi kažu da su kao da čekaš brod na aerodromu. I onda odjednom, vreme provedeno u čekanju i nadanju, samo od sebe tek tako ode u vazduh i nestane. Onda odlučiš da promeniš koordinate i počneš da čekaš avion u luci, kad niotkuda i ničim izazvano, desi se da ispred tebe sleti hidroavion – HIT!

WS: Kada su Džegera 1965. godine pitali koliko dugo misli da će Rolingstonsi još biti na sceni, rekao je da se nada bar još jednoj godini…

Da, u to vreme su svi, pa, eto, možda i on mislili da je rokenrol stvar koja je došla preko noći i koja će na isti način i u istom roku i otići. Ali, kad već pominjete Rolling Stonese, upravo su oni pokazali da je rokenrol, da citiram Kita Ričardsa, „ozbiljan posao za ceo život“. Ali to zaista ni sredinom osamdesetih, kada smo mi počinjali, mnogi još nisu shvatali. Eto, i mi smo pomislili da ćemo trajati samo tih 45 minuta prvog koncerta. Da vam kažem još nešto: ništa nam tokom proteklih 26 godina nije došlo kao poklon i na to smo ponosni. Ostali smo svoji, na svom brodu, nekad na pučini nekad u luci, nekad u radosti, a nekad na muci. Sad kad se okrenem unazad, jasno je da sam čovek s najviše mana u celoj ekipi. Tvrdoglav sam, a tvrdoglave inicijative nekad su znale da nas koštaju i više od onoga što smo kao bend bili spremni da iznesemo. Ili je možda samo tako izgledalo, jer danas je takođe jasno da smo izneli sve što smo zamislili. Nikada u karijeri ili bar njenom kreativnom aspektu, nije nam se dogodila situacija u kojoj bismo rekli: „O.k, neka uradi to neko drugi umesto nas.“ Čega god smo se prihvatili, znali smo sami to da uradimo sa maksimalnom profesionalnošću i do kraja. Nikada nismo naš život prepuštali tuđem neodgovornom metabolizmu. Imali smo ljude sa kojima smo sarađivali, imamo ih još uvek, ali nikada nismo imali menadžera. Uvek se setim priče o jednom uspešnom stranom menadžeru sa vrlo jednostavnom logikom. Jedna od manje bitnih, a u stvari jako bitna stavka koja je stajala u ugovoru na bezbroj strana, bila je i ta da promoter mora da obezbedi bendu M&M bombone, ali ne sve, već isključivo plave boje, znači rukom birane i odvajane. Kada bi dolazio u garderobu i video u činiji samo plave M&M bombone, taj menadžer je bio siguran da su sve ostale stavke ugovora od strane promotera besprekorno ispunjene. Takvih ljudi kojima smo mi svoje živote mogli bez razmišljanja lagodno da stavimo u ruke, na ovom podneblju, jednostavno, nije bilo.

WS: Siguran sam da mnogi ovdašnji muzičari, naročito oni s alternativne scene, ne bi razumeli o čemu ovde pričate.

Verujem da svi jako dobro razumeju o čemu govorim, ali linija manjeg otpora je pogodnija i bez zamora! Uostalom, šta danas znači alternativa, a šta mejnstrim? Šta je to stil muzike ispod zemlje i stil muzike iznad zemlje? Kao glavna smernica i odrednica je oduvek postojala samo dobra pesma i tu oduvek i zauvek, sve počinje i završava se. Znači bitna je pesma kao suština, a ne stanje kao forma! Simpatično mi je kada čujem komentare „Van Gogh više nije isti kao što je nekada bio.“ Pa naravno da nije – to i jeste cilj!

WS: Kada se setite godina kada ste se družili s Milanom Mladenovićem pa do, recimo, albuma Kolo – koliko ste se Vi lično promenili?

Zavisi kako gledamo na to. S jedne strane sigurno nisam isti, pričao sam o tome koliko je važno da se čovek menja i da daje sebi kreativnu slobodu. Ne sviram isto, ne razmišljam isto, ne pravim iste pesme… Bilo bi strašno da se od tada nisam nigde pomerio. Čovek mora da istražuje sebe. Ako stanemo, gubimo sve. S druge strane, verujem da sam uspeo da sačuvam svoj temelj, sazdan od poštenja i iskrenosti. Verujem da sam u tom smislu isti kao i tada, verujem ne samo da sam kroz promene sačuvao iskrenost i poštenje, nego da su me baš te dve stvari i terale u promene, jer bi bilo foliranje da sam celog života pravio pesme kao što je Neko te ima, da sam išao na sigurnu kartu. Više volim da rizikujem. I pada mi na pamet da je proces menjanja čoveka isti kao proces vrenja vina. Promene nas oplemenjuju.

WS: Čuo sam razne definicije Vaše muzike, a jedna od zanimljivijih je da je to što radite mešavina muzike Milana Mladenovića i Bona Voksa. S druge strane, prvo čega će da se seti prosečan poznavalac muzike Van Gogha biće pesma Neko te ima noćas. Pritiska li Vas teret toga?

Možda je kritičarima koji nisu želeli da se udubljuju u srž naše poruke sa prvim albumom 1986. tako bilo lakše da objasne kakav to zvuk, zapravo, grupa Van Gogh neguje. Uvek su postojale takve površne analize. Mi se nikada nismo trudili da se dopadnemo kritici, možda smo se zato i dopali publici. Milanovo i moje druženje kroz muziku je trajalo godinama. I danas u meni postoji neskriveno, veliko poštovanje prema njemu, ali ja ne govorim puno o tome iz razloga koje, verujem, ne moram mnogo da objašnajavam. To je prijateljstvo koje čuvam u tišini i koje nije prekinuto njegovim fizičkim odlaskom. Kao što se ni trag koji je ostavila EKV ne može ničim izbrisati, niti kopirati, preslikati. Najmanje je Van Gogh želeo da bilo koga preslikava. Mi smo od samog početka klesali svoj put. Mislim da danas nije više oslonac samo na pesmi Neko te ima, tu su i pesme Kolo, Spisak razloga. Ne, ne pritiska nas nikakav teret, zašto bi, pa govorimo o našoj pesmi, a ne tuđoj!

WS: A šta kad na svadbi neko traži Neko te ima?

Dobro je dok se traži, ne valja kad krene da se otima! To je pokazatelj da je pesma postala evergrin. Ljudi mogu da je otpevaju u bilo kom stanju svoje vesele svesti. Nažalost, većina „svatova“, samo tu pesmu zna. Orkestar tu najbolje prolazi, odabere par sličnih domaćih hitova takvog kalibra i zadovolji ukus svih, a ljudi k’o ljudi, vole da se zabavljaju. Dok se zabavljaju, plaćaju, a orkestar uzima naš novac! Hajde to što uzima, ali neka ga onda bar da u dobrotvorne svrhe, za pomoć nekome kome je potrebno! To bi bilo fer.

WS: Znam ljude koji su znali samo pesmu Candle in the Wind Eltona Džona, a onda otišli na koncert u Areni i oduševili se stvarima koje je radio sedamdesetih…

Predrasude u ljudima znaju da pokvare sve – i ljubav i doživljaj.

WS: Koliko se Vi u svojoj muzici vezujete za pojam rokenrola?

Na pomen rokenrola, setim se susreta sa Igijem Popom u Skoplju. Svirali smo kao support band. Iskoristio sam to što smo bili sa njim u bekstejdžu, prišao sam i postavio mu pitanje: „Igi, šta je to zapravo rokenrol danas? Gde je on sad?“ Bez sekunde razmišljanja, odgovorio mi je da je to već odavno mrtva stvar. Te reči i dan-danas znaju da odzvanjaju! Gledao sam heroja kako silazi sa bine, u njegovom prepoznatljivom maniru, sa pocepanim farmerkama, go do pasa… A onda ulazi u garderobu, iz koje pola sata kasnije izlazi u kaputu od nerca do zemlje, lakovanim cipelama, opasan šalom od kašmira i ulazi u crni mercedes sa zatamnjenim staklima. Jednom rečju, privilegija koju je zaslužio! Možemo mesecima da razvijamo teoriju o tome šta je zapravo rokenrol danas. Istina je po meni samo jedna, da je ostalo zaista mnogo mnogo ljudi, vernih zvuku gitare, basa i bubnja.

WS: Da li bi Vam bilo strašno da Vas neko tako doživi, kao Vi njega?

Daleko od toga da sam ja njemu bilo šta od toga zamerio, već sam kao svedok zapravo shvatio pravo stanje stvari. Šta može biti strašnije od neosnovanih uvreda i osporavanja koja su nas pratila godinama kroz naš rad? Nedobronamernicima uvek godi da kažu svašta. Svi ti mi nekako dođemo kao artisti u cirkusu – uvek ćeš imati one koji na predstavu dolaze da te vide kako padaš i one druge koji dolaze da uživaju u tvojoj veštini. Nestala je fascinacija u umetnosti na globalnom nivou!

WS: Volite li vino?

Volim crveno vino! Sad nešto razmišljam, vidiš i bina ti je kao čaša puna vina, u dnu svake čaše se uvek krije neki lepši svet.

WS: Kako ste ga otkrili, je l’ se sećate prvog susreta?

Prepoznavanje je palo jedne noći na obali Jadranskoga mora, krajem sedamdesetih. Isto vino, ista noć, na dve različite lokacije, zaljubio sam se u tri devojke, vozio se u četiri čamca i probudio se ko zna gde. Zora je naravno kao i uvek u tim okolnostima pokvarila sve, ali vino je zapisalo ono bitno, što se od te noći i dan-danas pamti i kroz smeh prepričava među nekolicinom nas. Zamislite, još uvek se ne sećam gde sam se tog jutra probudio!

WS: Koje je to vino bilo?

Ko bi se toga još setio! Neka pitoma domaća crvena radinost, bez etikete, ako na to mislite. U životu etiketa može da bude samo teskoba. Verujem tim grožđastim plodovima, iako nisam neki vrsni poznavalac istih. Imam sličan odnos prema vinima kao i prema prostorima. Kad sam u Beogradu, volim da uživam u Maderi, Klubu književnika, na Kalemegdanskoj terasi, u Zapletu, Iguani, Dijagonali i sve češće u ovom čarobnom novom prostoru gde sad sedimo, u srcu Beograda u Resavskoj ulici. Bistro se zove Tuluz Lotrek. Samim svojim nazivom, neverovatnim enterijerskim rešenjima koja vraćaju u Lotrekovo vreme i izborom vina, odiše inspiracijom koja ume da me podstakne na neke nove senzacije. Ovde se osećam kao gost.

WS: Dobro je znati kad si negde dobrodošao…

I te kako!