Humanost ipak ima smisla

Kada je 2001. godine sa filmom Apsolutnih sto osvojio deset međunarodnih nagrada dobio je  „etiketu“ – nova rediteljska zvezda! Sa Klopkom (2007), filmom koji je svetsku premijeru imao na Berlinskom festival, osvojio je 23 međunarodne nagrade, bio u užem izboru za Oskara za najbolji strani film… Sa Krugovima, svojim najnovijim filmom, režiser Srdan Golubović krstari svetom osvajajući nagrade i odlične kritike, a najmanje što se ovih dana može čuti među brojnim gledaocima i među stručnom javnošću jeste „bravo, majstore!“ I zbog filma, naravno, ali i zbog izbora same tematike, jer je uspeo da podigne humanost na nivo vrlo važne komponente savremenog života i nametne je kao suštinsko pitanje

Kada bi to bilo moguće, sigurno bi bilo zanimljivo vratiti se u drugu polovinu sedamdesetih godina i posmatrati ga kako se i čega igra, možda malkice musav od čokolade ili nekih bakinih kolača. Jer u tim dečjim slutnjama i čežnjama, dok je odrastao u Beogradu uz svoju baku i njene, kako kaže, pravične i poštene vrednosne norme, stvorena je osnova za jedan uzbudljiv stvaralački svet.

Razgovor za Wine Style rađen je jednog subotnjeg ranog popodneva, a gde bi drugo, nego u vinoteci. Ne samo zbog imena magazina već i zato što Srdan Golubović, jednostavno, voli vino. Na šaljivo postavljeno pitanje: „Da li uz vino idu i žene?“ kroz osmeh odgovara da je on oženjen čovek te da sad baš i nije pristojno da se za novine o ženama priča… A to je bio odgovor kakav se od njega i mogao očekivati, jer je u potpunom skladu sa njegovom ličnošću. Diskretan, nenametljiv, pristojan i vrlo odmeren. Profesionalno, Srdan Golubović je očigledno čovek snažnog, eksplozivnog talenta i vrlo upečatljivog rediteljskog rukopisa.

Razgovaramo o Krugovima, filmu inspirisanom istinitim događajem, činjenicom da su ratnih devedesetih u Trebinju Srđana Aleksića ubili Srbi jer je pokušao da odbrani svog prijatelja Muslimana, o Klopci, vrsnom ostvarenju u kojem kroz dramatičnu priču o mladom bračnom paru intelektualaca i njihovom bolesnom sinu kome je neophodna preskupa operacija snažno oslikava svu ovdašnju apsurdnost svakodnevice…

Na opasku da i Klopka i Krugovi počinju na isto slovo i to na ono na koje počinju dve, možda i najvažnije reči: kuhinja i krevet, nasmejao se i kratko rekao: „Nema to tako mnogo veze“.

WS: Nego?

Svi moji filmovi beže od hedonističkog doživljaja života. Ni u jednom filmu, na primer, nemam nijednu ljubavnu scenu. Nikad je u životu nisam snimio. I, zapravo, ne znam da li u stvari bežim od toga. S obzirom na to da svaki reditelj kroz svoje filmove govori o sebi, očigledno da je ta vrsta intime nešto što na neki način krijem, još uvek. Kratki naslovi su odraz jednog asketskog, tačnije svedenog posmatranja života i doživljaja stvari oko sebe. Kroz filmove i kroz svoj odnos prema životu pokušavam da demistifikujem stvari.

WS: A u šta verujete?

Verujem u instinkte, intuiciju, subjektivni doživljaj stvarnosti. Ne volim mistifikaciju. Ti naslovi su jednostavni zato što je moja želja da stvari oko sebe i svoj pogled na svet pojednostavim.

WS: Uporišna tačka tog Vašeg pogleda na svet je…?

Teško mi je da to sažmem. Odakle dolazi razlog…?  Verovatno zbog porodičnog nasleđa, zbog tih mojih crnogorskih korena, odrastanja i vaspitanja uz babu Crnogorku s kojom sam provodio najviše vremena. Jedan ogoljeni, pojednostavljeni pogled na svet koji je okrenut samo suštini. To sam od nje naučio i nasledio. Odrastao sam pod uticajem oca i babe, od malih nogu naučen sam da svet možda i preozbiljno shvatam. U mojim filmovima nema seksa, pa ni humora. Verovatno zato što su me u detinjstvu naučili da odnos prema životu treba da bude sveden i ozbiljan. To su ti jaki uticaji kojima sam verovao. S druge strane nisam duhovit te, iako veoma cenim tu dragocenu osobinu, prirodno, nisam otišao na tu stranu. Mislim da su moja oružja, ili ako hoćete aduti nešto potpuno drugo.

WS: A to je?

Iskrenost, jednostavnost, neposrednost. Razumevanje drugih ljudi. Čitanje ljudi oko sebe. Zaista sam posvećen tome. Volim da posmatram ljude, da ih analiziram. Ali bez potrebe da im nalazim slabu tačku, manu, ili da ih ocenjujem. Ne, nego iz potrebe da ih razumem. Nisam oduvek to umeo, kako vreme odmiče sve više učim da razumem ljude sa svim njihovim vrlinama i manama, da pravim neku vrstu ravnoteže u smislu šta je važno a šta ne, ili zašto nekog osećamo kao bliskog…. Nema idealnih ljudi. Samo je pitanje koje osobine kome prijaju, odgovaraju. Uvek sam bio neko ko razume da ljudi imaju mane. Neke prihvataš, neke ne prihvataš. Ali, čim se neko bori sa svojim manama taj neko je osoba vredna poštovanja i naklonosti. Izuzetno respektujem ljude koji s godinama postaju bolji boreći se sa svojim manama. To je esencijalno pitanje – neko se, na primer, leči od alkoholizma onog trenutka kad iskreno prizna sebi da ima problem s alkoholom ili čime god. Kada razumeš odakle dolazi problem u tvom karakteru, sagledaš profil ili makar kroki svojih mana, ti si već na pola puta da to rešiš. Duboko cenim ljude koji su, prolazeći kroz razna iskustva, strašan put napravili u svom životu menjajući se na dobro. Naravno, ima i onih čiji put ide u suprotnom smeru.

WS: Gde ste Vi u tome?

Lično nisam neko ko ume preterano da uživa u životu. Istina, trudim se, nastojanje da to ispravim jeste nešto čime se bavim. Ali meni je, kroz odrastanje, usađeno da čovek živi kroz veliki, naporan rad, kroz odricanje… Što je i tačno. Ali, treba osvestiti radost. Naći je. Što bi rekao Tagora: „u naporu je radost“. Ne mora rad da bude samo muka. U stvari, sve je pitanje mere, izbora i ugla gledanja na stvari. Odrastao sam u strogom okruženju. Moj otac je odrastao u siromaštvu. Tu vrstu svog životnog iskustva, što svesno što nesvesno, preneo je i na mene. S jedne strane to je vrlo pozitivno delovalo, a sa druge…baš i nije. U tom smislu strahovito zanimljivo mi je bilo ono što je Roberto Benjini rekao kad je dobio Oskara za film Život je lep. Kazao je: „Zahvaljujem se mojim roditeljima na tome što su mi dali nešto što ja mojoj deci nikada neću moći da pružim, a to je siromašno detinjstvo.“ Ta rečenica je u stvari strašno zanimljiva. Moj otac je mene obeležio. Puno sam od toga dobio – potrebu da se borim, da izdržim…užasnu samokritiku koju imam. A sa druge strane me lišio jedne vrste hedonizma koji sam mogao sebi da priuštim.

WS: Krugovi su odveli Vas na razne festivale, do raznih nagrada, a šta je Vas dovelo do Krugova?

Kad sam prvi put čuo priču o Srđanu Aleksiću bio sam na festivalu u Visbadenu. Bilo je to 2007. Klopka je bila aktuelna. Sedeli smo na lepoj terasi, moja Jelena, supruga i producent, Srđan i Melina Koljević i nemački kooproducent. Jelena nam je sa interneta pročitala vest o Srđanu Aleksiću. Svi smo odmah reagovali, vrlo emotivno. Nekako sam tog trenutka znao da želim da o tome napravim film. Naravno, nisam odmah znao ni kako ni šta ni zašto to mene toliko dira, ali sam znao da je to neki čin koji sam u stvari želeo da čujem. I da sam zapravo tu priču tražio. Jer, u njoj ima nečeg suštinski ljudskog i herojskog što je duboku utkano u mene. Gotovo odmah smo počeli na tome da radimo, ali dugo smo sklapali kocke. Borili smo se dve-tri godine, između ostalog i sa formom kroz koju bi trebalo ispričati tu priču jer nam je odmah bilo jasno da ne želimo ratni film, ni politički, ni samo rekonstrukciju, nego želimo da napravimo film o tome kako je taj događaj uticao na dalje živote aktera u toj priči. Na pitanja: da li činjenje dobra može proizvesti nova dobra dela? da li ljudi mogu da prevaziđu gorčinu, bes, bol da ne bi ostali zarobljenici toga i automatski nastavili lanac zla? da li mogu u sebi da pobede sopstvenu prošlost i izađu iz senke vremena?

WS: Nije li danas aktuelna izreka da su dobar i budala isto, odnosno da nema smisla biti dobar? Ponekad se čini kao da uglavnom pobeđuju loši momci?

To je, rekao bih, globalno pitanje. Na ovom prostoru je to prisutno u sirovoj, ogoljenoj formi. U razvijenim zemljama Zapada ta ista stvar se ispoljava na jedan drugačiji način; kroz jedno strašno otuđenje, nekomunikaciju, obezljuđenost… Ako ovde loši momci, legitimni ili nelegitimni lopovi, kriminalci svojim uspehom dokazuju tu tezu da ne treba biti dobar, tamo to radi neki drugi svet, tamo su to neki bankari, tzv. novi zelenaši, neki svet u rukavicama. Ali je suština ista – empatije nema. Zemlja koja je svakako pravi primer neoliberalnog kapitalizma je Engleska. Moj dobar prijatelj koji tamo živi radi od 9:30 do 19 časova, a nikad ne izađe sa posla u 19. Od stana do posla putuje vozom sat vremena u jednom pravcu. Dakle, kući stiže uveče oko 21, 22. Tako pet dana u nedelji. I to je taj život. A princip je samo – take it or leave it, uzmi ili ostavi. Nema menjanja i ne postoji druga mogućnost za tzv. obične ljude. Dakle, samo je u pitanju druga forma. Zato je meni bilo posebno važno da ovaj film napravim jer sam verovao da se ta priča ne tiče samo nas ovde, nego da ona u osnovi postoji svuda. Dokaz za to mi je bio kad sam čuo da se slična stvar dogodila na metro stanici u Minhenu. U vozu je jedan čovek koji se vraćao sa posla , bankar i bivši sportista, video grupu mladića koja maltretira jednog dečaka. Prišao je i odbranio ga. Dečak je pobegao, a ti momci su njega pretukli na smrt. Sve se odigralo u vreme povratka sa posla kad su ulice, metro stanice pune ljudi. Slična situacija kao sa Srđanom Aleksićem.

WS: Sudeći po izveštajima sa festivala i u svetu i u regionu, po obrazloženjima nagrada, po kritikama, reakcijama publike, uz umetnički domet filma, čini se da ljude upravo to dotiče?

U svim sredinama gde je film prikazan ljudi su odreagovali na pitanje – da li ima smisla biti dobar čovek? Svi ljudi na svetu žele da veruju da ima smisla. I to je nešto što ujedinjuje publiku ovog filma na svim kontinentima. I, ma kako vam to zvučalo – svi u dubini duše žele da budu dobri. Da li okolnosti to dopuštaju, kako se snalaze u kontekstu u kome žive, umeju li i imaju li snage da se bore sa manama, to je nešto drugo. Ja polazim od toga da su ljudi na svetu u većini plemeniti ili makar imaju potrebu da budu plemeniti. Mislim da je procenat onih koji su pretežno zli prilično mali. E sad, uvek je zlo vidljivije od dobra. Jer je glasno i agresivno, a dobro je tiho i povučeno.

WS: U filmu veoma važnu ulogu ima kategorija oprosta, koju ponajviše tretirate kroz lik Ranka u vrsnom tumačenju Aleksandra Berčeka?

Meni je glavni model za lik Ranka bio Srđanov otac Rade Aleksić.  Inicijalna kapisla za snimanje ovog filma i jeste bilo to kada sam video film, dokumentarac Sanje Dragićević i čuo Radeta Aleksića. Neverovatno je kako je herojski i ljudski govorio, a pričao je o gubitku rođenog sina. Vrhunska hrabrost je uspeti na taj način da racionalizujete smrt svog deteta, a koja nije plod slučajne nesreće, recimo saobraćajke, nego je plod ogromnog zla, nepravde, tuđe loše namere. Između ostalog je rekao nešto što jeste osnovni lajtmotiv i ideja filma – ukoliko bi Srđanova smrt učinila da ljudi iz toga nešto nauče i postanu bolji, za mene njegova smrt ne bi bila toliko uzaludna i strašna. Lik koji igra Berček rađen je, dakle, prema gospodinu Radetu koga nisam ni poznavao, a kroz ono što sam slušao i čitao imao sam utisak da mi je tako blizak. Bilo je jasno da čovek koji je doživeo takvu tragediju, a na takav način govori o njoj, jeste esencija vrhunske ljudskosti. A vrhunska ljudskost ne postoji bez oprosta. Bilo je prirodno da lik Ranka u filmu oprosti iz dubine svog bića. Kako će to da se desi, to je drugo pitanje. Pretpostavljam da je to Rade Aleksić u životu uradio, oprostio drugačije, možda jednostavnije nego lik Ranka u filmu, ali film, naravno, traži neko nadgrađivanje. Bilo je zanimljivo i ono što je Rade Aleksić posle filma pričao, u nekoliko intervjua – da je za njega ključni trenutak filma Todorova suza (filmski lik, u tumačenju Borisa Isakovića, iz grupe mladića koja je ubila). On to vidi kao ključnu stvar, da u svetu tog ubice, zlikovca, čoveka koji je počinio strašni zločin i ne kaje se, da na kraju postoji suza koja može svašta da znači. Kad sam čuo Radetov komentar povezao sam to sa onim što je pričao, da ako to probudi u ljudima put do ljudskosti, ta tragedija ima smisla.

WS: Jedna od klučnih scena jeste razgovor Todora i doktora Nebojše u bolnici, onog koji je ubio i onog čiji je prijatelj stradao na njegove oči, a posle Todorove saobraćajke kada mu, faktički, život zavisi od Nebojše i njegovog medicinskog umeća. Tu se otvara pitanje odnosa, prisustvovanja nekom činu zla, da li smo svi posmatrači nekih i nečijih neprilika, pitanje hrabrosti da se dela i pitanje odgovornosti ako se ne dela?

Jeste. Neki su odnosi u filmu pravljeni na principu emocionalnog razrešenja. Odnos između Todora i doktora Nebojše ima jednu racionalnu crtu u sebi. To je jako teško pitanje. Praveći ovaj film, sa jedne strane trudio sam se da olakšam ljudima koji u takvoj situaciji nisu ništa uradili. Ja njih razumem. Jako mi je bilo važno da ih ne osuđujem. Jer to je u stvari, da kažemo, česta ljudska reakcija. To što se desilo Nebojši u filmu (bio je očevidac, a nije prišao da pomogne prijatelju) nešto je što mogu da razumem. Sa neke zapaljivo kvazimoralističke pozicije mogao bih to da osudim, ali to ne bi bilo tačno, jer to u životu nije tačno. Hajde da postavimo sebe u tu situaciju. Pričao sam sa raznim ljudima i sa mnogo njih koji iz mačoističkog fazona kažu – „ma, ja bih skočio, pokušao da odbranim“. Mnogo ljudi to kaže ali nisam siguran da bi to i uradili. Nije to samo odgovornost za sopstveni život, odgovornost za porodicu, za druge ljude… Nije to uopšte tako jednostavno.

WS: Klopka je film koji se bavi suštinskim ljudskim pitanjima skopčanim za strašne devedesete, Krugovi na drugi način, ali takođe. Sledeći film?

Krugovi su moj najintimniji film, moja lična borba sa devedesetim i lična pobeda. Još uvek nemam nešto konkretno čime bih se bavio, ali mislim da ću se baviti nekim sadašnjim vremenom. To sadašnje vreme, makar u dramskom pogledu, neće imati veze sa devedesetim, sa prošlošću. Mislim da je stvarnost u dramskom smislu vrlo potentna, a apsurdna je, neverovatna, nušićevska … Baviću se pričom koja u sebi ima društveni angažman. Intrigira me sve što se danas kod nas dešava.

WS: Kako Vam izgleda ta naša sadašnjost?

Mislim da proživljavamo jedan strašno težak društveni period. Nalazimo se u beznađu možda većem nego ikada. Ne mogu to da poredim sa, na primer 1993. ili 1999, jer ne verujem da će ta vrsta mraka da se ponovi. Ali ovo vreme ima neki svoj mrak koji je drugačiji. Devedesetih smo imali ispred sebe protivnika, znali smo ko je i kakav je, znali smo izlaz i imali smo nadu. Sada nade nema, protivnika ne prepoznajemo, ne umemo da ga definišemo. To su dve strašne stvari. To je nova stvarnost. A kad nema zdrave nade, onda se svakakvi surogati pojavljuju i još pogoršavaju stvari.

WS: Pa, kako onda dalje ako nema nade?

Ne znam … Ima tu nekoliko stvari. Ima nas koji živimo pomalo zaštićeni u egzistencijalnom smislu i posmatramo stvari filozofski na neki način. Mnogo ljudi u ovoj zemlji je zaista u elementarnim egzistencijalnim pitanjima opstanka. Oni nemaju vremena da postavljaju ovakva pitanja. Zato je inteligencija u društvu važna. Intelektualci. Imamo ih, samo što se ne čuju. Recimo, neverovatno je da se u poslednje vreme u nekoliko intervjua pojavljivao Ljubomir Simović, najveći živi pesnik i dramski pisac, sigurno jedan od dvoje, troje najvećih mislećih ljudi u zemlji, međutim, šira javnost ne zna za njega. I kako onda njegova reč da znači nešto kad javnost ne ume da razluči. Mislim da je veliki problem ovog društva što mi u stvari svih ovih godina, a to je moralo da se desi posle 5. oktobra 2000, nismo uspostavili sistem vrednosti koji bi jasno stavio do znanja ovom društvu ko je Ljubomir Simović, a ko su periferni likovi ma koliko popularni bili u nekom trenutku. Ta vrsta distinkcije nije napravljena. Ne postoji jasan sistem vrednosti od strane društva, nagrade su devalvirane, greške nisu sankcionisane… Tako je običnim građanima ostavljen potpuni vrednosni haos i oni ne znaju kako u tome da se ponašaju, ne znaju da razgraniče novi roman Srđana Valjarevića u odnosu na neke bezvredne knjige. Ne postoje parametri. Ne možemo očekivati da se sami ispravno snalaze ljudi koji su prepušteni sebi, a pritisnuti su egzistencijalnim brigama i medijskim pretežno nekvalitetnim sadržajima. Nije tačno da im kultura ne treba, da nemaju kulturne potrebe. Kultura je prečica do vrednosnog sistema, ali to je druga i duga tema.

 

Ljubitelj vina

Pijem vino, vrlo rado. Zapravo, pijem samo vino. Valjda je to i prirodno. Kao klinac sam pio sve i svašta, žestoka pića, naravno… Dugo ih ne pijem. A u vinu uživam, iako nisam stručnjak. Biram ih jednostavno, po osećaju i ukusu – šta mi se sviđa ili ne. A, ruku na srce, nisam siguran ni da su svi koji sebe smatraju velikim poznavaocima to i zaista. Da bi neko bio ozbiljan stručnjak, mora time jako dugo da se bavi, čak mislim da to zahteva neku vrstu porodične tradicije. Kad se neko, na primer, u Francuskoj razume u vino, a iz porodice je u kojoj su se i otac i deda time bavili na ovaj ili onaj način – to su onda pravi poznavaoci vina. Mi ostali smo ljubitelji ili konzumenti.

Što se mene tiče volim i crveno i belo i roze. Istina, roze pretežno leti. Nekad i kombinujem, a biram prema raspoloženju više nego, recimo, na hranu koju u datom trenutku jedem. A čašu držim onako kako ne treba, za gornji deo, a ne za nožicu, kako je pravilno. Tako mi se dopada. Kada putujem, kada odem na neki festival, rado isprobavam neka nova, razna vina.