Stefan Milenković

Virtuoz koji ne propušta život

Dok razgovaramo u lobiju hotela Roe Hempton u Torontu, Stefan Milenković sedi u stolici nogu skrštenih u joga pozi. Ne meditira, niti izgleda kao jogin-umetnik zagledan u astralne sfere, naprotiv: vedar je kao dečak, smeje se sve vreme. U trideset sedmoj godini puca od energije, iako je baš tih dana dok smo radili intervju neprekidno putovao i svirao. Tokom poslednja dva meseca je nekako upakovao dvadeset pet koncerata, malo je spavao i došao u fazu kada mu je odmor najvažniji deo pripreme za naredni nastup. Pored neprekidnog sviranja uspeva i da redovno drži predavanja na Univerzitetu Ilinois, smeštenom u studentskom kampusu Šampanj (Champaign), na sat i po vožnje od Čikaga.

Ničeg u njemu nema od uštogljenosti profesora ili klasičnog muzičara. Naprotiv, deluje opuštenije od mnogih rok zvezda. Ne zbog frizure, više zbog posvećenog rada na sebi i neprestanog otkrivanja novih izazova i po cenu rizika. Javna scena je prepuna ekscentrika, ali nema onih koji sa sobom tako ozbiljno eksperimentišu i tako hrabro istražuju kao Stefan Milenković. Nećete naći ni onih koji su kao on ozbiljno savladali zahtevne veštine, kao što je kik-boks, koji su dobili majstorsko zvanje u ruskoj vojnoj borilačkoj veštini, izveli 500 padobranskih skokova, dva puta obišli Ameriku i to motorom, ili – na sve to – ozbiljno proučili i igrali poker.

Samo trenutak! Nismo pomenuli trideset četiri godine sviranja violine, najvećim delom kao svetska senzacija? Ups!

Veoma je zahtevno da čovek tokom života savlada i jednu od ovih veština. Stefan Milenković ih je savladao sve.

WS: Znate koliko ste puta skočili iz aviona, ali da li znate koliko ste puta nastupili pred publikom?

Nekad sam vodio evidenciju o svakom minutu koji sam proveo vežbajući. Zapisivao sam u dnevnik kada sam počeo i kada završio. Isto i za svaki nastup. Znam sigurno da je hiljaditi nastup bio 1993. u Montereju, u Meksiku. Imao sam tada šesnaest godina. Malo nakon toga izbio je požar u našem stanu u Beogradu. Nije izgoreo ceo stan, ali je izgorela soba u kojoj smo moj brat i ja spavali. U toj sobi je bio i taj dnevnik. Posle toga nisam zapisivao ništa. Danas imam trideset sedam godina, tako da sigurno imam dvostruko više koncerata.

WS: Niste tipičan primer klasičnog muzičara i po tome što se trudite da zabavite ljude tokom koncerta.

Mislim da je klasična muzika zapala u uštogljenost. U ime toga što je želela da se konzervira, otišla je daleko od onoga što je originalno bila. Jedan Šopen, jedan Bah, Paganini, List… oni su pravili šou. Oni su pisali muziku za narod, pisali su muziku za određenu namenu ili situaciju. Ljudi su u Bahovo vreme znali da dođu i da jedu i da piju, da žamore dok bi on svirao. A onda se to nekako uozbiljilo i postalo je ta takozvana „ozbiljna muzika“. Ne znam ko je smislio taj izraz, ali nije uradio ništa pozitivno. Ozbiljna muzika!? Kad to tako nazovete, normalno je da će biti uplašen neko ko nema kontakt sa klasikom. Deluje kao da ti treba tri univerziteta da bi shvatio šta se to tamo događa! To nije ono zašto je i kako napisana klasična muzika. Ovo što ja radim nije ništa inovativno, to je nešto što se radilo ranije i što je možda bliže tom izvoru nego ono što je klasika postala u poslednjih pedesetak godina.

Mislim da je lepo kada se ostvari kontakt sa publikom. U početku mi to nije bilo nimalo lako jer sam ja isto tako treniran u vreme kada se smatralo da „umetnik samo treba da svira“, da je govoriti na sceni nešto neobično, čudno, suvišno. Ali kada sam počeo, shvatio sam da je to zabavno, lepo i korisno za publiku jer upoznaju svako delo. Ja kažem nekoliko reči o tome šta ću da sviram, nekada je to neka anegdota o tom delu ili o kompozitoru. Nekad je moj stav, viđenje tog dela. I onda ljudi slušaju na određeni način. Ne morate znati ništa više, to je dovoljno. Sama klasična muzika je dovoljno dobra i nju ne treba menjati. Ne treba ići u crossover i mešati je sa bilo čim da bi ona bila, kao, interesantna. Mislim da to kako umetnici predstavljaju koncert definitivno mora da bude pristupačnije. Tako vi upoznate svoju publiku, a publika, na kraju krajeva, upozna vas. To je moj pristup. Ja volim uzbuđenje, volim da se nešto dešava, volim dinamičan nastup. Bez strasti nema umetnosti.

WS: Sarađivali ste sa Vlatkom Stefanovskim i Gorillaz… Kakvo je to iskustvo i otkud taj izlet u sasvim drugu vrstu muzike?

Ja sam generalno znatiželjan. U klasici ima i te kako izazova, naravno, interpretativnih, tehničkih. Ali meni je bilo interesantno da idem i dalje, da širim horizonte. Ne samo da tražim nove izazove u klasici, u delu koje sam svirao 100 puta, nego da tražim i novi izraz, novi stil, želim da učim nove stvari. Taj svet i dalje otkrivam i u njemu, naravno, uživam. U tom osećaju energije druge vrste muzike, džeza, roka… Biti na sceni za vreme rok koncerta je toliko drugačije, toliki je naboj, takva je buka, takva je tu energija, da je to neverovatno. Ne može to da se uporedi sa nekim klasičnim koncertom. Ljudi se deru već kad izlazite na scenu (smeh). U klasici je to skromno, barem u početku, dok se ljudi malo ne zagreju. Onda razmišljam o publici, zašto tako reaguju na jednu vrstu muzike a na drugu ne. I sve to iskustvo stavljam u ono što mi je ipak primarno – klasiku.

WS: Svirali ste kao dete za Regana, Gorbačova, rimskog papu… Šta je to značilo tada za dečaka od 12-13 godina?

Sada kada na to gledam, vidim da su to bila izuzetna iskustva. A tada, meni su to bili samo važni koncerti. Mene su tada moji roditelji pripremali za to tako što nisu preuveličavali važnost tih koncerata. Dete od 12-13 godina zaista ne interesuje politika. Čuo sam i za Regana, i Gorbačova i za papu, ali to nije imalo kod mene neki „odrasli intenzitet“ kao što bi možda imalo danas. „Ko? Regan? Super“ (smeh). „Šta sviram? O.k“… Moj cilj je bio da sviram što bolje. Da li me sluša jedna osoba ili hiljadu, svejedno – moj pristup je bio isti. Sad kad nešto razmišljam… to su bili veoma važni događaji. (smeh) Dobro je što to nisam tada znao!

WS: Osim muzike, strastveno se bavite i drugim stvarima. Putujete motorom, skačete iz aviona, bavili ste se i kik-boksom…

O da… Pa šta da vam kažem, nisam baš posve normalan (smeh), to je jasno… Jasno je da mi fali nekoliko dasaka u glavi (smeh).

WS: Kako ste se odlučili za bavljenje ekstremnim sportovima?

Ne smatram sebe ekstremnim sportistom, ja sam violinista. Od treće godine sviram violinu. Pa nema ništa ekstremnije od toga! Pripremati se nedeljama, nekada i mesecima i onda izaći na scenu pred hiljade ljudi – nekada i milione ako je u pitanju neki prenos – pokušati da uradiš nešto perfektno 30 ili 45 minuta, ili sat vremena – to je ekstremno. Skočiti iz aviona i nije tako ekstremno u poređenju sa tim. E sad, meni treba distrakcija, to je jedan od razloga zbog kojih to radim. Ceo taj proces pripreme padobrana – to me okupira i odvlači mi misli od mog veoma zauzetog i intenzivnog ritma. Ta rutina me opušta, a sa druge strane je i slična, veoma slična onome što inače radim. U pitanju je priprema i kontrola. A kad izađeš iz aviona – više nema nazad. I kada izađeš na scenu, posle sve pripreme –više nema nazad. Mislim… Opet, kažem da ja nisam baš potpuno normalan. Ja mogu sada o tome da pričam, ali mislim da je to jedino objašnjenje (smeh).

WS: Da li Vam to pomaže u poslu?

Meni da. Nisam siguran da bi to baš svakome pomoglo, ali meni pomaže.

WS: Da li je skakanje, kao i joga, deo terapije koja Vam pomaže da izdržite pritisak u vezi sa nastupima?

Sigurno. Mislim da bez joge ne bih mogao da izdržim ovaj ritam.

WS: Kako ste počeli sa jogom?

Imao sam problem sa leđima pre šest-sedam godina, imao sam čak operaciju. Tada sam odlučio da nikad više neću imati problem sa leđima. Shvatio sam koliko toga zavisi od kičme, koja blokira sve drugo. I onda sam sebi rekao: joga! I to ne za mesec-dva, nego za ceo život. Nešto uz čiju ću pomoć održavati fizičko zdravlje. E sad, posledica tog zdravstvenog problema bilo je i dosta nagomilanog stresa. Bio je tu negde, na grudima, mesecima, čak bih rekao nekoliko godina. Kada sam počeo da radim jogu… verovatno je tako i sa drugim fizičkim vežbama, ali u mom slučaju to je bila joga – taj tu oblak koji sam imao (pokazuje na grudi) raspršio se nakon par dana. I od tada se više nije pojavio. To je bilo pre sedam godina. U poslednjih godinu dana intenzivirao sam bavljenje jogom. Radim aštanga vinjasa jogu. Ona je veoma fizički zahtevna, baš kako ja volim. Joga je jedina fizička aktivnost koja ima i taj duhovni, spiritualni element, koji je meni isto potreban. To me uvek resetuje na neki način, vraća me u centar. Umesto da sam u vrtlogu koji me nosi. Jer kad spavaš sat-dva, kad toliko putuješ… U Beograd sam, na primer (u junu) sleteo iz Njujorka u dva, a proba je bila u tri. Sledećeg dana koncert, kamere i sve što oko toga ide, a narednog dana u šest ujutru let nazad preko okeana. Bez brige o telu, stres se nagomila veoma, veoma brzo. Već posle pet-šest dana takvog ritma osećaju se posledice, telo je umorno, glava je umorna. Tako da sa jogom balansiram i to mi apsolutno spasava život.

WS: Velika strast su Vam i motori. Imate tri, među kojima i Ducati…

Ne radi se tu samo o nekom jurenju, nego volim taj osećaj slobode na motoru, da istražujem prostor. U Njujorku mi je bio prevozno sredstvo da idem na Džulijard (Julliard School, prestižna škola za muzičare na kojoj je predavao, prim.nov). Zbog haosa u saobraćaju. U Čikagu sada vozim pre svega duge pruge. Već sam dva puta motorom obišao Ameriku. Prošao sam hiljade i hiljade kilometara, kampujući usput. Ta zemlja je idealna za tu vrstu istraživanja, uvek imate utisak da otkrivate nešto. To su nepregledna prostranstva, stotine i stotine kilometara u kojima nema ničega, nema ljudi. Predeli neverovatne lepote. Naravno, imate benzinske pumpe i sve što vam treba da se osećate bezbedno. Preporučujem svakom ko može da iznajmi kola ili neki kamper i da bar dve nedelje obilazi zapad Amerike.

WS: Zašto baš zapad?

Istočna Amerika je ok, ona je zelena i brdovita, nema mnogo planina. Midwest je pljosnat i tu stvarno nema ništa. Hiljadu i po kilometara od Čikaga nema ništa posebno. Ali kada se krene na zapad, od Kolorada i prostranstava Severne i Južne Dakote, pa stignete na Black Hills… Pa Jelouston, koji je potpuno neverovatan, glečer koji se nije promenio milionima godina… gejziri, sumpor, bafalo, grizli… E onda se silazi dole prema Juti i Arizoni, koji su druga planeta. Crvene stene, Crvena pustinja… To je tako inspirativno i toliko drugačije od svega drugog. Grand kanjon! To treba videti da biste poverovali, a i kad vidite ne možete da verujete. Oko mora da se navikne na to što gleda, da razume koliko je taj kanjon širok i dubok. Sve izgleda blizu, a ta rečica dole, Kolorado river, široka je 200 metara. Sve te stvari su potpuno mistične, oseća se taj stari duh kontinenta Amerike. Onda ta Slana pustinja u Juti, pa cela Zapadna obala, sa čuvenim Highway 1, koji je divan. Sve uz more, ide gore do Aljaske.

WS: Da li ste išli do Aljaske?

Nisam, ali to je jedno od sledećih mesta na koje bih išao motorom. Daleko je, još par hiljada milja od Amerike. Videćemo, treba mi za to malo vremena, kojeg za sada, nažalost, nemam.

WS: Ducati je izdržao sve te Vaše ture bez problema…

Pošto sam ja i italijanski državaljanin, jer je moj deda bio Italijan, nekako mi je Ducati u srcu. Posebno volim taj model koji vozim, Multistrada 1.200, koji je spolja turing, a iznutra ima testastretta motor. Kao da imate motor Formule 1. On se elektronikom prilagođava različitim uslovima, gradskoj vožnji, turingu, off road-u. I meni se sviđa baš zato što je tako fleksibilan. Na neki način odgovara i mom karakteru.

WS: Na sve to još i 496 skokova iz aviona…

Da, fali mi još četiri do 500, koje ću baš ovih dana, nadam se, uspeti da skočim.

WS: Kako Vam je bilo prvi put? Zašto ste uopšte odlučili da to uradite?

Prvi put je bilo grooooozno! Bio sam prestravljen kompletno! Ja se, inače, plašim visine. Ne volim ni merdevine, nedajbože da moram da zamenim neku sijalicu. Prijatelj mi je predložio da uradimo to u tandemu za njegov rođendan. Rekao sam mu: „Nema šanse!“ Da je to za samoubice ili teško bolesne koji žele da urade nešto zabavno pošto će ionako da napuste ovaj svet. Nekoliko meseci je on to pominjao i ja sam ponavljao: „Ne, ne i ne!“

Onda sam na kraju pomislio: „Ma daj da probam. Da vidim šta će da mi se desi, kako ću da reagujem“. Bio sam veoma znatiželjan. Pretpostavio sam da ću jednostavno da se onesvestim u avionu i da će kao vreću da me spuste dole. I zaista, tog prvog puta u avionu – kao da nisam bio tu. Kad su pitali da li sam spreman, samo sam izgovorio „ahaaaaaa“. Ali i dalje nisam bio tu. I kada sam izašao iz aviona ništa mi nije bilo jasno, jer mozak ne može da procesuira sve te informacije. Uz to je buka velika, a vizuelno… ništa se vizuelno ne dešava! Ne pomera se ništa. Dopao mi se, u stvari, ceo taj proces. Video sam ljude koji su skakali pre mene, slobodno i bez neke pripreme. Pomislio sam: „Kad bih znao kako se ovo radi i kada se ne bih plašio – to mora da je najneverovatnija stvar na svetu“. Onda sam mesec dana studirao, gledao statistike, proučavao o čemu se tu radi, šta se traži, koji su rizici. Zaključio sam da je rizik, u stvari, minimalan u poređenju sa, recimo, vožnjom automobila. Mesec dana kasnije sam se upisao na kurs. Sada skačem kad god mogu.

WS: Skačete sa svojom verenicom?

Da, ona ima 75 skokova.

WS: Jeste li se upoznali u vazduhu?

(smeh) Nismo, nego u Banjaluci. Ona je iz Banjaluke. I ima avanturistički duh. Htela je da skače i završila je kurs u Kaliforniji. Vozi i ona motor, pa smo prošle godine zajedno, sa dva motora obišli Ameriku. Upoznali smo se kada sam bio na turneji… Jasno je da je luda čim je odlučila da bude sa mnom (smeh).

WS: Ona je zbog Vas došla da studira u Šampanj?

I da i ne. Ona je planirala da tamo studira, a onda je ovo ispalo još bolje. Ona je diplomirala klasičnu gitaru. Upoznali smo se tokom moje turneje sa Edinom Karamazovim pre skoro četiri godine. Pre koncerta je došla da pozdravi Edina zato što je sa njim imala neki master class ranije. Mislim, ovo užasno glupo zvuči, ali ako oko koncerta uđu neke devojke, one se pozdrave sa mnom. Jadnog Edu često ignorišu. Stvarno, ne bih da to pogrešno shvatite, mi smo jako dobri prijatelji… E, ovoga puta ta devojka uđe i ne pogledavši me ode pravo ka Edi… Pomislim: „Ha! Ko je ovo?“ Kad je otišla ja, kao, vadim violinu, a on zna da ja sad moram da pitam, da jednostavo ne mogu da izdržim da ne pitam. Kažem: „Edo, ajde pričaj!“ I ispostavi se da je imala taj seminar s njim. A bila je i u organizaciji samog koncerta, kao član Udruženje muzičkih umetnika Republike Srpske. I to je bio početak.

WS: I tako su počela vaša hiljade kilometara duga putovanja…

Kod nje mi se odmah dopalo to što ona prividno nije imala strah ni od čega. Naravno, svako oseća strah, ali ljudi često imaju i suvišne strahove, kao što je onaj od toga da razgovaraš sa nekim ili da probaš nešto novo. To mi se kod nje dopalo, ona taj strah nije imala. Često nas neracionalni strahovi sprečavaju da živimo. Neko ko je non-stop uplašen, on propušta mnogo.

WS: Vi ste se dosta rano oženili sa čelistkijom Ani Aznavurijan i imali dug brak. Koliko je ta veza odredila Vas kao umetnika?

Sigurno jeste. An je stvarno fenomenalan čelista, mnogo sam uz nju naučio, otvorio sam se muzički. Ali ne mislim da je nužno da moja žena bude muzičar. Važno je samo da razume ono što ja radim. Ovaj posao je veoma specifičan. Neko ko ne razume neprestana putovanja, takav način života kao sastavni deo profesije, teško da može da bude sa muzičarem.

WS: Da li je takav ritam doveo i do razilaska sa Ani? Šta se dogodilo?

Šta se desilo? Pa, ono… mrvim dok jedem! (smeh) Šalim se! Mi smo se venčali dosta mladi, imali smo 23-24 godine. Ljudi se između dvadesete i tridesete godine dosta promene. Ja sam na neki način imao najbolji brak na svetu sve do trenutka kada ga – više nisam imao. Na kraju smo se prijateljski razišli. I dalje smo tu i tamo u kontaktu. Ne često, ali ne izbegavamo se. Kad god se sretnemo ili čujemo, to je uvek prijateljski. Jer, niko u suštini nije kriv. Čovek može da gleda unazad i analizira šta je mogao, šta bi bilo kad bi bilo… Ali to je uzaludno. Jednostavno, to su okolnosti. To su karijera, ličnosti, život koji se menja i različito utiče na ljude. Nekada uspe, nekada ne. Suština je u tome da je brak jedna staromodna pojava. Danas, u modernom svetu, gde oboje rade… ukoliko niste baš old school, staromodni u svojim pogledima na brak, moguće je da taj brak pre ili kasnije ispari. Oboje rade, oboje trče, niste kod kuće… nije to to.

WS: Da li razmišljate ponovo o braku?

Sigurno! Što da ne! Pa evo… Gorica je moja verenica. Go-ri-ca-ve-re-ni-ca! (veselo pevuši)

WS: Nikad dosta braka (smeh)…

Da, nije mi bilo dosta, očigledno (smeh). Mislim da to ranije iskustvo nema veze. Ne plašim se toga. Čovek i dalje ima isti postotak mogućnosti za uspeh ili neuspeh. Bez obzira šta je ranije preživeo, bez obzira na to šta misli da zna… Na vezi teba raditi. Ako se uzme zdravo za gotovo, onda ste prepušteni na milost i nemilost talasima života. A ako hoćete da zaista nešto bude dugotrajno, onda na tome treba raditi, kultivisati ga non-stop.

WS: Dobar deo života posvetili ste i borilačkim veštinama, kao što je kik-boks.

To je bilo ranije. Posle kik-boksa pet godina sam trenirao kombat sambo, rusku borilačku veštinu. Dobio sam majstorsko zvanje. Čak sam bio trener u Njujorku, imao sam pet-šest učenika. U isto vreme kada sam počeo da predajem na Džulijardu. Apsurdno je bilo da sam u tih prvih godinu dana više zarađivao podučavajući kombat sambo nego violiniste na Džulijardu. Sledeće godine se to promenilo. Sambo je inače jedna divna veština, vojni sistem obuke. Bilo je fenomenalno za opuštanje, oslobađanje od stresa i proučavanje ljudske biomehanike i psihologije. Koristi u svemu, i u predavanjima studentima muzike.

WS: To se ne uklapa u stereotipe o osetljivim muzičarima, koji žive pod staklenim zvonom…

Ako neko živi od ruku, treba da ih čuva. Ali primetio sam da neke moje kolege, koje su imale povrede ruku takve da su im usporile ili zaustavile karijere – nisu imale nikakve veze ni sa kakvim rizikom. Nosili su rukavice. A onda – padne na ledu i slomi zglob! Sve to čuvanje je bilo uzaludno. Uvek postoji verovatnoća da se čovek povredi. Zato sam sebi rekao: treba upoznati telo. I meni taj rad sa telom prija. U veštinama koje sam trenirao, kao i u skakanju, ima mnogo više kontrole i opreza nego u svakodnevnom životu. Vi ne znate da li će sada, kad izađete odavde, neko da vas lupi na parkingu. Jednom sam u Kaliforniji skakao. Bio sam na odmoru i tog dana sam skočio 13 puta. Odemo posle toga na suši u jedan od onih američkih molova. Odjednom mi izleti starija gospođa u kolima! Nije ni gledala kuda ide niti da li okolo ima ljudi. Tog dana skočim 13 puta, prođem ceo taj proces veoma mirno i staloženo, i onda odjednom uhhh! Najveći adrenalin, najveći šok tog dana bio je na parkingu ispred suši-restorana (smeh).Tako da je pitanje šanse da se nešto neprijatno dogodi, sudbine, sreće… veoma, veoma relativno. Treba biti oprezan, ali ne treba propuštati život.

Uživanje u kalifornijskoj dolini Napa

WS: Da li volite da pijete vino?

Sigurno, tu i tamo uživam u čaši dobrog vina, mada ne mogu da kažem da ga redovno pijem. Generalno volim crvena vina, recimo shiraz. Ali ne bežim ni od dobrog belog. Volim, na primer, malvaziju. Dok sam putovao po Kaliforniji probao sam njihova vina. Bio sam nekoliko puta upravo u Napa Valley-u, to je čuvena dolina vina između San Franciska i Sakramenta, i imao priliku da degustiram različita vina u njihovim vinarijama. Odlična su!

WS: Da li ste imali priliku da probate vina iz Srbije i da li Vam se neko dopalo?

Iz nekog razloga u Srbiji ne pijem često vina. Ali znam da imamo neka fantastična vina, na primer u Negotinu, koja sam imao priliku da probam.

WS: Šta volite da popijete kada se nađete sa društvom?

Najviše volim dirty martini, very dirty, sa tri masline. Naravno, dobro piće ide uz dobru atmosferu, društvo i opuštanje!