Vlastimir Đuza Stojiljković

Ležernost gospodstvenog kova

„Kad sve sabereš i oduzmeš, čoveku u životu zapravo ostaju samo male radosti“, kaže Vlastimir Đuza Stojiljković na početku intervjua u magazinu Wine Style.

On sam odavno ih ne broji, a statistika kaže da ima više od dve stotine uloga. Taj broj će se verovatno i povećavati, jer iako je već godinama u penziji, Vlastimir Đuza Stojiljković igra, i na sceni i pred kamerama, punom parom. A kao što to često biva u slučaju velikih karijera, i njegova je započela prilično slučajno. Međutim, publiku je osvojio već svojim prvim pojavljivanjima – na sceni Beogradskog dramskog pozorišta 1951. godine, kao i u filmu Tuđa zemlja Jožea Galea 1957. godine, u kome je debitovao. Status kultnog glumca donela mu je uloga u filmu Ljubav i moda, u kojem je između ostalog otpevao pesmu Devojko mala i tako postao simbol romantičarskog duha tog vremena. Početkom sedamdesetih kao Rođa Petrović u seriji Pozorište u kući postao je metafora ondašnjeg malog, običnog građanina zatrpanog svakodnevnim problemima. Njemu svojstvenim šarmom i s lakoćom „izneo“ je taj lik i time učinio da se prosečan čovek bar povremeno lako mogao identifikovati sa njim.

Vlastimir Đuza Stojiljković i van scene delovao je i deluje ležerno i dostojanstveno u isti mah. Tokom čitave karijere, a ona traje evo više od šezdeset godina, uspeo je da ostane svoj – jednostavan, duhovit, šarmantan gradski „momak“, udaljen od dnevno-političkih i drugih manje prijatnih dešavanja. U međuvremenu su se nizale brojne nagrade, koje kao ni uloge, Đuza Stojiljković ne pamti baš sve. Ne zbog lošeg pamćenja, već zbog gospodstvene crte koja mu svih ovih godina nije dozvoljavala da mu popularnost bude važnija od njegovih životnih načela.

Razgovor sa ovim velikim glumcem rađen je jednog prijatnog, toplog podneva u bašti kafane Orač.

Sedamo lagano za sto kraj omanje fontane oko koje su okupljeni golubovi, a potom neobavezno počinje razgovor o njima. Kaže, on i supruga Dušanka ih rado hrane, a susedi ga opominju da su te ptice prenosnici bolesti: „I nešto još, svašta…bezveze…“ Dodaje i kako ljudi, eto, uzmu pa pričaju štošta, pa i to „da su golubovi, kao, neki problem“. Prisećamo se preminulog velikog slikara Bate Mihajlovića, koji je govorio kako su freske u raznim crkvama i manastirima, devastiranim nakon Drugog svetskog rata, spasili upravo golubovi jer njihov izmet sadrži izvesnu supstancu koja ima konzervatorsko dejstvo.

U jednom trenutku pominjemo njegovo detinjstvo u Kruševcu, gde je rođen 1929. godine i gde je završio gimnaziju, da bi potom upisao Rudarsko-geološki faklutet u Beogradu koji je napustio u trećem semestru i upisao Akademiju. Vraćamo se zatim priči o glumi, ulogama… Tokom poslednje godine, kaže, ima dve nove filmske.

WS: Jedna je u filmu Montevideo, vidimo se Dragana Bjelogrlića, a druga?

U filmu Bez stepenika Marka Novakovića, inače sina Slobe Novakovića. Upravo smo završili snimanje. Dopao mi se scenario, zaintrigirao me. Igram čoveka bolesnog od alchajmerove bolesti. Meni je to jasno… Moj ćale je to imao. Bio je čovek koji je uvek mnogo i rado pešačio. Pred kraj, kad je bolest uzela maha, izađe i hoda, hoda a onda i ne zna gde je, ne može da se vrati kući. Dešavalo se da dođem u Kruševac, sedimo u kući i razgovaramo, ponekad baš dugo i on samo u jednom trenutku pita mog brata: „Je li, a ko je ovo?“ Lik iz filma ima ćerku koja ga odvede u dom za stare. A njegov jedini intimni kontakt i zapravo čitav njegov svet su razgovori sa mrtvom mu suprugom Sarom. I, kaže joj u jednom trenutku: „Saro, više se nećemo videti, vode me, vode u dom, bez stepenika… čak i da hoćeš, ne možeš da padneš“.

WS: Koliko, kako se to kaže, živih uloga imate na sceni?

Sedam, osam. Tri su rađene u Centru za kulturu Tivat, od kojih je dve radio Erol Kadić, a jednu Jagoš Marković, zatim sa Cecom Bojković Gospođu ministarku u Narodnom pozorištu Banja Luka, u Jugoslovenskom dramskom Elijahovu stolicu, imam ih u Ateljeu… predstava Gospoda Glembajevi Miroslava Krleže u režiji Jagoša Markovića tokom prve godine imala je više od pedeset izvođenja, a sale uvek pune, aplauza koliko hoćeš, gostovanja… Ta predstava je skinuta sa repertoara, sad će verovatno da skinu i Oca na službenom putu jer im se ne isplati, ima mnogo gostujućih učesnika.

WS: Kad ste dobili ulogu u predstavi Otac na službenom putu, šaleći se na svoj račun rekli ste: „Ja mislio treba im dobar glumac, a njima treba mator čovek…“

…Da igra dete. A onda, onako usput, kažem – dobro, postoji i to da čovek u starosti podetinji.

WS: Međutim, Vas zaista, što bi se reklo, bije glas da ste večiti mladić.
Ma, kako da ne… nego malo me ova penzija odaje… No, bez šale, Otac na službenom putu Olivera Frljića je dobro osmišljena, dobro urađena predstava. Tu lik koga igram kao mator priča šta se dešavalo dok je bio dete, a tako je i u romanu i komadu koji je Sidran napisao pre čuvenog Kusturičinog filma, odnosno pre scenarija. Kad smo radili predstavu pita me Frljić, inače odličan reditelj, pamtim li čuveni Informbiro, ta vremena… A jesu bila pasja.

WS: Pamtite li?

Pamtim… Nisam imao osam godina koliko imam u predstavi, imao sam osamnaest i u to vreme išao sam u Višu tehničku školu. Boravio sam u studentskom domu u Dalmatinskoj, gde nas je bilo dosta u jednoj sobi. Skoro svako veče smo negde išli, družili se, pevali, zezali se… Jednog jutra ustanem i vidim četiri kreveta prazna. Zbunjen, začuđen pitam šta se desilo, gde su… Shvatim, ne smeš ni da pitaš. Njih noću odveli. A pojma nisam imao da su oni imali neke sastanke, da su kao bili za Staljina a sva je prilika da su imali i nekog ko ih je i ocinkario. I, tako dođoše, tačno su znali ko je u kom krevetu, i tiho ih pokupiše. Ja u čudu, bili smo nerazdvojni. Mene nisu dirali. Mesecima nismo znali šta je sa njima. Strašno. Pa je onda došlo neko drugo vreme, pa treće…

WS: Pa današnje?

Kobna je činjenica da živimo u društvu u kome su iz temelja poljuljane elementarne ljudske vrednosti, a iz toga svakakvo zlo može da se izrodi. Krupna pitanja, teške teme.

WS: Dobili ste niz nagrada. Kada Vam je dodeljena Joakim Vujić za životno delo neko Vas je pitao koja Vam je to po redu nagrada za životno delo, a Vi niste znali.

Nisam. Ni sad ne znam… Bogami, odavno su krenuli s tim ‘za životno delo’, vidim merače oni da me pošalju… tamo… pa kažem, čekaj, polako… stani malo.

WS: Vest o toj nagradi zatekla Vas je u Beču gde ste gostovali sa predstavom Elijahova stolica Jugoslovenskog dramskog i tim povodom bilo je reči i o malim boginjama…

(smeh) Jeste, sedeli smo Cvele, Cveja i ja (Svetozar Cvetković, Branko Cvejić, prim. aut). A Cvele ima sve te naprave, da te bog sačuva… samo pristisneš poneko dugme i sa svakim se i čuješ i vidiš. E, sedimo mi, Cvele uključi taj svoj ekran i kaže mi za nagradu. Ma nisam uspeo ni da sad tu nešto kažem ili priupitam kad, kako to u glumačkom svetu biva, čujem Cveju kako „prigovara“ da sam dobio sve samo još nisam male boginje. Ismejasmo se slatko. Pa da, stvarno sam u dobu kad je pravo vreme za male boginje.

WS: Kada vam je dodeljen Dobričin prsten, naše najprestižnije glumačko priznanje, dobili ste aritmiju?

Jesam. Toliko sam bio uzbuđen da sam dobio aritmiju, i imao sam je danima. Kažem ženi da sam bolestan i da mi srce ne valja, a ona mi dijagnostikuje da je to, bogami, trema. Zaista, bio sam uzbuđeniji nego pred premijeru.

WS: U Ateljeovom bifeu bilo je puno šale na račun činjenice da ste dobitnik Dobričinog prstena. Neko je čak rekao: „Čik da vidim tog ko će da pobroji sve Đuzine uloge“.

Da, bilo ih je zaista mnogo…

WS: Može li se reći da neka od njih najviše liči na Đuzu kakvog samo Vi poznajete?

Svaka od mojih uloga pomalo liči na mene, jer je ja nekako privučem sebi.

WS: Dobili ste i Nagradu grada Beograda, za ulogu u Elijahovoj stolici reditelja Borisa Liješevića, i tada ste rekli da Vas je Beograd veoma podržao. U kom smislu?

Recimo, da se oslobodim provincije, pre svega provincije u sebi. Naučio sam da govorim. U Kruševcu, odakle sam došao, mnogo se ače, što bi se reklo. Imao sam muku s tim. Nigde drugde ne bih mogao da ostvarim sve što sam ostvario. Rastao sam s njim, s Beogradom. Kao i u svim ozbiljnim ljubavima ponekad me nervira, ponekad ga volim, ponekad mi smeta, ali bez njega mi nema života.

WS: Kada ste dobili Zlatnog ćurana,nagradu za životno delo festivala u Jagodini, rekli ste da čoveku ne preostaje ništa drugo sem da se raduje malim stvarima?

Naravno. S vremenom čovek shvati koliko je zapravo veliko to malo. Tako je bilo oduvek i tako će biti. Kad sve sabereš i oduzmeš, čoveku u životu ostaju samo male, ili u ređim slučajevima malo veće radosti. Ono ružno… zaboravi se. Tačnije, čovek treba da nauči da to mutno zaboravi. Znate, ljudima su njihove male priče, prirodno, veoma važne, bili oni toga svesni ili ne. Nama se, usled česte pritisnutosti politike, može učiniti drugačije, ali nije. Pitaju me, kako se glumački brani mali čovek. Nema šta da se brani, meni je to blisko. Svi smo mi mali ljudi, samo ima budala koje umisle da su važni i veliki, da su bogzna šta. Što, naravno, nije tačno.

WS: Šta Vam znače nagrade?

Uvek je lepo kad čovek vidi da se ipak vodi računa o tome šta i kako on radi. One su znak da ono što ste radili nije uzalud.

WS: U punoj ste formi, igrate na raznim scenama, a jedno od aktuelnih pitanja u pozorišnom svetu je „Ko gura Đuzu?“

Niste tačno rekli, treba: „Ma ko, bre, gura ovog Đuzu!?“ (smeh) To je Cile Ilić jednom rekao u bifeu Ateljea, već kako u bifeu biva: „Pa dobro, ovaj, dobro onaj… al’ ko, bre, gura ovog Đuzu?“ I, eto, ostade da se citira.

WS: I da se smejemo?

Uh… Smeha nikad dosta.

WS: Kad se osvrnete, pogledate na bogatu karijeru, godine, uloge…

Kao da je sve to proletelo u trenu. Teško mi je da odredim šta je tu bilo presudno. Jer, događa se da Vam je nešto vrlo važno u nekom periodu a kasnije i ne baš. Danas vam se interesantnim čini nešto što vam u datom trenutku i nije bilo… Ne znam. Ima glumaca koji su od početka težili za karijerom i uspeli da je ostvare. Meni je velika satisfakcija to što sam bez sračunate namere da to uradim, ipak uspeo da opravdam trajanje. Glumac traje dok je živ. Nije to fudbal ili balet pa da vas godine sprečavaju. Mislim da glumci imaju tu povlasticu, oni dobijaju s godinama na kvalitetu. A ja sam imao sreću da uvek igram svoje doba.

WS: Brojne su i Vaše TV uloge, a jedna od onih koja Vas je prilično obeležila jeste Rodoljub Rođa Petrović iz serije Pozorište u kući?

Pamte se te stare serije. Repriziraju se i dan-danas. A prve kritike za Pozorište u kući su bile katastrofalne, sasekli su nas, rekli su da je malograđanština, da je bezvredno, šta tu sad žena, tašta… A to je ljudska priča, nešto što se svakom događa, slika života malog čoveka. Sad kažu da je bila vrhunska. Ali mislim da se nekada daleko ozbiljnije radilo. TV drama je bila institucija, radio-drama takođe. Znalo se gde se i šta igra u pozorištu. A sada svi igramo sve. Pozorišta nemaju jasne profile. Ali ipak, uprkos svemu, pozorište je neophodna stvar. Ima taj nezamenljivi direktan, autentičan kontakt. Svaka predstava je određene večeri takva kakva je i nikada više neće biti ista. Svako izvođenje ima svoj ekskluzivitet. Samo pozorište je dovoljno malo da bi bilo elitističko i dovoljno veliko da bi bilo široko popularno.

WS: Kad smo kod starih vremena, film Ljubav i moda i pesma Devojko mala… Koliko decenija beleži taj vaš hit?

Mnogo, što sad da brojim. Da, ta pesma je, eto, bila i ostala hit a ja sam je nekako prezirao. Ne znam zašto. Ona ima nekoliko verzija. Đorđe Marjanović je zaradio lovu na toj pesmi u Rusiji gde je prikazivan i film Ljubav i moda. Silnu je popularnost imao. A ovde ga kritika nije prihvatila. Sećam se preko cele strane naslov – „Moda Marjanova“. Napisali da je kvazifilm. A ruku na srce, jeste naivan.

WS: Slovite za duhovitog, zabavnog, a vrlo osetljivog čoveka. Da li Vi sebe vidite na taj način? 

Ne. Ma, i šta ima da se gledam! Ne znam. Malo sam, kako bih rekao, neko ko voli malo da se odalji i nisam sklon grčevitom predavanju svom silinom, sad i odmah bilo čemu. Ne zanosim se. Raduje me razgovor s ljudima, druženje.

WS: Jeste li privatno, u svojoj kući, tako duhoviti?

Privatno volim da ćutim, pa mi žena kaže da sam dobar samo za spoljnu upotrebu.

WS: Oko tih druženja ima čitav niz simpatičnih priča, jedna od njih je u vezi sa proslavom Vašeg rođendana u Tivtu?

Uh, ima tome više godina. Ovim našim glumačkim poslom bili smo u Tivtu i tog dana meni je bio rođendan. Krio ja to, al’ ne vredi. Zapelo društvo, Cvele naravno, da se ide kod Ćatovića (Ćatovića mlini – prim.aut.). To je stvarno odličan restoran, divno mesto ali malo skupo. Sednemo mi, nas desetak, krenu neka silna predjela, pa rižoto ovaj, rižoto onaj, pa razne ribe, vina, pa u jednom trenutku neki šampanjac, znoj me probio kad sam video da košta 340 evra… Živ se pojedoh kako ćemo to sve da platimo. Svakih petnaest minuta ustajem i šetam. Da se smirim. Ništa okusio nisam od nervoze. Samo jednu malu čašu belog vina. Zovnemo kelnera na kraju, račun preko hiljadu evra, kad on kaže – ništa, sve je plaćeno. Dolazi gazda i kaže: „Pa Đuzi rođendan, kuća časti, aj’ se slikamo“. Auuu, mislim se u sebi, mamu vam… Svi se onoliko gostili, a ja ništa, sam sebe pojeo od nervoze.

Al’ zato jednom prilikom u Beču, kad smo gostovali s Elijahovom stolicom išli mi u neki restoran, a tamo slučajno bio Palma, ovaj političar iz Jagodine, koji nas je častio, a ja da mi bude lakše za tu muku oko rođendana u Tivtu, kažem Cveletu: „Plaća ti Ćatović, plaća ti Palma, pa ti vodiš samo tamo gde je plaćeno“.

WS: Uprkos tako bogatoj karijeri, postoji li neka ulogu koju biste želeli da odigrate? 

Ne. A nikad nije ni postojala. Najviše sam voleo da dobijem ulogu o kojoj nisam ni sanjao. Znate li šta je najstrašnije? Kad pomislite kako biste ovo ili ono odigrali bog zna kako, a kad vam to zapadne, vi ga obično uprskate. Ne valjaju previše žestoke želje, jer one sa sobom obično nose prevelike ambicije, koje stisnu čoveka i on ne napravi ništa. I u svemu je tako, ne samo u glumi. A ne pamtim ni uloge koje sam igrao. Pamtim ljude s kojima sam radio i pamtim predstave.

WS: Koju od svojih brojnih uloga doživljavate kao najvažniju ili najmarkantniju?
Nisam imao neke tako posebno značajne uloge. Nisam tako građen da mogu da odigram nešto markantno. Provlačio sam se, pomagao, bio sparing-partner… Nikada nisam imao jaku želju da dobijem neku ulogu, jer ko srlja zbog jake želje, on jako i propadne. Zato sam se klonio jakih želja (smeh).

WS: Rekli ste da je glumiti u pozorištu stanje svesti i da gluma nije reproduktivna umetnost?

Najteže je glumiti u pozorištu. Ali je veličanstveno. Pre predstave moraš da si kao beo list papira, ne mogu reći ispražnjen, ali recimo sasvim primiren kako bi ta nit, koja u tebi stoji, zavibrirala punom snagom kad kročiš na scenu. Bez nje nema emocije. A bez emocije ne vredi tekst koji izgovaraš, pa taman da si ga ne znam kako spremio. A nije tačno da je gluma reproduktivna umetnost. Nije tačno. Ne znam da li muzičar dok svira misli na nešto drugo, ali mogao bi jer nije sam. Ima instrument. Glumac je sam. Glumac je svoj instrument. Ako je iz ne znam kog razloga u nekom trenutku pogrešno naštimovan – gotovo je. Ode mast u propast. Može da se dogodi i događa se da već uigrana predstava u nekom izvođenju, kako mi to kažemo, iskoči iz zgloba. Nešto se desi. Stanje svesti glumaca se nije međusobno ušniralo kako treba. Svaka predstava je drugačija. I neponovljiva. Kao i život. Zato je pozorište čudesno!

WS: Kad bi nekome ko o Vama ništa ne zna trebalo da kažete nešto o sebi, šta biste rekli?
O sebi treba ćutati. O sebi treba govoriti samo sa sobom. Ne treba k’o prstom u oko govoriti šta mislite ni o sebi ni o drugome, to se vidi i kroz odnos i kroz ono što ste napravili u životu.

Vino

Kad kažemo vino Vaša prva asocijacija je…?

Grožđe. Moj ujak je imao veliki vinograd u Ribarskoj Banji kod Kruševca. A kad je berba, to je bio raj za nas klince. Najedemo se grožđa, posle se napijemo šire… Tamo oko mog rodnog Kruševca, i u Aleksandrovcu, sad seljaci krče vinograde. Ne isplati im se. A sećam se, kad sam bio dete, dođu sa prepunim konjskim kolima grožđa i toliko ih ima da po dva dana čekaju da budu primljeni da isporuče grožđe.

WS: Jeste li kasnije voleli da pijete vino?

Kad sam bio mlad, ali nismo se mi razumeli u vina. Bio je u modi onaj Banatski rizling. Tad smo pili špricere u Maderi. Eto, prolazim sada pored nje i k’o da nikad tu bivao nisam. A praktično su nas isterivali… Dođe tri sata noću, i prođe, a mi sedimo li sedimo i ljuštimo špricere. Ajde bre ’oćete li vi ići, kažu nam, a mi vičemo – ma daj još kilo-kilo. Sada ne pijem vino, al’ piju moje kolege Aljoša, Feđa (Aljoša Vučković, Feđa Stojanović – prim.aut.) i drugi. Danas ljudi manje ili više znaju da je vino čitava nauka. A oduvek je i bila. Jaoj… sećam se kad je Miloš Milutinović, legendarni fudbaler, bio u Parizu. Bio sam tamo kod njega dva puta, bogami po desetak dana. Družili smo se, baš. Vodio me nekom prilikom u jedan fini pariski restoran, a ja – pojma nemam. Jedemo mi, jedno jelo, drugo, neke salate… Dođe kelner, sipa nam vino i odnese flašu. Rek’o, ej bre, ovaj odnese vino. Ćuti, kaže mi Miloš, videćeš, nemoj bre da zanovetaš. I ono stvarno, svako malo – op’ jelo, pa op’ vino.

A pazite ovo. Idemo mi da nabavimo božole, to je nešto kao naša ružica. Fino vino, lagano. Idemo da kupimo dva paketa. Dođemo u radnju, traži on: „Dva paketa božolea, ali dobrog“. Jedna starija gospođa koja tamo radi kaže: „Kako mislite, dobrog?“ „Pa lepo, dobrog“, odgovara joj Miloš. Ona nas prvo onako malo gledala u čudu, a onda nas pozva i odvede u podrum. Ogroman. More flaša vina vodoravno poslaganih u posebnim, kao policama. Pita nas koju godinu hoćemo, koju vrstu… Mi, naravno, nemamo pojma. Ma idi, Miloše, do đavola, mislim se u sebi. A ona se žena trudi, objašnjava. Pokazuje nam da su ta neka iz ’57. ili ’58. godine, ne sećam se tačno, skuplja od nekih koja su starija jer je te godine bila bolja berba. Ispriča žena o vinu priče i priče, a mi samo gledamo. Neko smo posle kupili, ne znam šta, ni koje.