Darko Bajić

Sistem vrednosti u punom kadru

„Likovi u mojim filmovima su i borci i buntovnici, a volim da pravim filmove o junacima, o onima koji se bore za svoju viziju“, rekao je naš čuveni filmski reditelj Darko Bajić u razgovoru za magazin Wine Style

Njegov za sada poslednji film Bićemo prvaci sveta, između ostalog ovenčan i nagradom publike na prestižnom Pulskom festivalu, izazvao je buru lepih emocija i pozitivnih vibracija kod brojnih gledalaca u celom regionu. Neki bi to nazvali jugonostalgijom, ali može se reći i da je u pitanju svojevrsna potvrda, s jedne strane univerzalnosti a sa druge plodotvornosti jednog sistema vrednosti. Još otkako je debitovao filmom Direktan prenos (1982. godine), pa preko Sivog doma, Zaboravljenih, Crnog bombardera… videlo se da je reč o stvaraocu čiji filmovi uz postignute visoke domete u kinematografiji zadiru duboko i u društvene probleme, zahvatajući širi kontekst.

Kao sin našeg poznatog slikara Miloša Bajića, koji slovi za prvog likovnog umetnika apstrakcije u socijalizmu, i majke Danke, profesorke i kasnije direktorke Prve beogradske gimnazije, Darko Bajić je doba detinjstva i mladosti provodio na beogradskom Dorćolu. Od najmlađih dana bio je nemirnog duha i raznorodnih interesovanja. Da li je iko slutio, još dok se poigravao objektivom fotoaparata, da će zaploviti u filmske vode – teško je reći. U tim godinama školovanja i matematika mu je išla od ruke. Čak ju je i studirao.

Buntovnost sazrevanja obeležila je njegove gimnazijske dane. I danas se prepričava anegdota da je njegova majka kao direktor gimnazije pozvala telefonom njegovog oca rekavši da će mu sin biti izbačen iz škole jer odbija da se ošiša. A bilo je to vreme kad je kod mladih ljudi duža kosa bila pitanje stava nad kojim su se stariji sablažnjavali i dugokose po kratkom postupku anatemisali.

Razgovor za Wine Style magazin rađen je u njegovoj Magičnoj liniji, radnom prostoru u kojem sve vrvi od umetničkih slika, filmskih plakata, scenarija, knjiga, plaketa, priznanja… Nađe se tu i poneka filmska klapa, doduše bez ispisanih brojeva koji govore koji je kadar/scena sniman i po ko zna koji put.

Za početak, pomalo neobavezno, kreće razgovor o njegovom najnovijem filmu Bićemo prvaci sveta, o uspesima na festivalima, o tome da će se prikazivati kao TV serija, o jugoslovenskoj košarci i ljudima koji su je stvarali a kojima se on u filmu bavi, o osvojenom zlatu na Svetskom prvenstvu u Ljubljani 1970. godine, o vremenima nekad i sad…

WS: Kakav je bio Vaš lični odnos prema toj temi, događajima, činjenicama ovdašnje istorije?

Pioniri naše košarke su, između ostalog, ili je možda bolje reći pre svega, bili ljudi koji su verovali u svoju viziju. To je nešto što nam danas nedostaje. Nebojša Popović, Radomir Šaper, Bora Stanković i Aleksandar Nikolić uspeli su da od kraja četrdesetih do sedamdesetih, reklo bi se ni od čega, iznedre ne samo trijumf na Svetskom prvenstvu, već i nešto što se zvalo jugoslovenska škola košarke. A čudo u kojem selekcija male zemlje sa Balkana pobeđuje Amerikance i Ruse inspirisalo je mnoge države u Evropi da razvijaju košarku po jugoslovenskom modelu. Ta čuda i takvi ljudi nam danas nedostaju i zato smo napravili film o pozitivnom iskustvu u vremenu koje je daleko iza nas. Ovaj film je posvećen entuzijazmu ljudi koji su stvarali sistem vrednosti u Jugoslaviji a istovremeno, na izvestan način, predstavlja i neku vrstu protivotrova vremenu u kojem sada živimo.

WS: Na konferenciji za novinare na Festivalu u Herceg Novom, malo u šali malo u zbilji, rekli ste da ne znate da li ste taj film dobili da radite zato što dobro igrate košarku ili zato što ste dobar reditelj?

Biće da je i jedno i drugo (smeh). Sport mi je uvek bio važan, kao klinac trenirao sam i vaterpolo i košarku. Neko vreme istovremeno. Jedno od najvećih zadovoljstava mi je bilo da sa drugarima, pogotovo u vreme školskih raspusta, po čitav dan igram basket, a igrali smo – tri na tri i posle sa silnim žarom prepričavali šuteve, dodavanja, ko je koga i kako izdriblao…

WS: I vaš prethodni film O Gringo bavi se sportom.

U jednom od trenutaka krize u ovdašnjoj kinematografiji otišao sam u Brazil i tamo snimao film o slavnom fudbaleru Dejanu Petkoviću-Rambu, o njegovoj čudesnoj karijeri. Sedam godina sam ga nagovarao da to uradimo. On je ne samo fudbalska legenda, već i počasni građanin Rio de Žaneira i jedna od najvećih zvezda u Brazilu. Treba videti kako to izgleda kad s njim prolazite ulicom ili sednete u neki restoran. Ljudi ga bukvalno opsedaju. Igrao je u sedam klubova, osvojio je mnoge trofeje, proglašavan je za najboljeg igrača u zemlji u kojoj se igra najbolji fudbal na svetu… On je stekao kultni status u Brazilu, ne samo kao igrač, već i kao osoba. Uglavnom, hteli mi to ili ne, pokazalo se da, kako se menjaju političke opcije i političari, oni koji dođu na vlast pišu ili pokušavaju da pišu novu istoriju. Kad je reč o sportu tu teško možete bilo šta da promenite. Onaj ko je bio prvak sveta, bio je prvak sveta. Ko je osvojio zlato – osvojio ga je. To je jedan od glavnih motiva zbog kojih sam krenuo da radim i Prvake sveta. U ovom vremenu poremećenih vrednosti povratak stabilnom vrednosnom sistemu, koji je društvo nekad negovalo, jeste povratak u prošlost, da bi se osnažilo i krenulo u budućnost. Ma koliko to zvučalo kao floskula, to je nešto što nam je u ovom trenutku preko potrebno. Uvek sam pravio provokativne filmove, a trudio sam se da budu kao vino – što stariji, to bolji. Bavio sam se različitim temama i nastojao da ni u čemu ne fotokopiram samog sebe. Ako pitate stručnjake za vino, enologe, reći će vam da postoji toliko vrsta vina da u životu nećete moći sve da ih probate. To će reći da vina zaslužuju specifičan odnos, da različitost vina i vaš osećaj treba da ostvare međusobni sklad.

WS: Pravite komparaciju između vina i Vašeg rediteljskog pristupa…

Ne pristupa, nego filmova. Mislim da to govori i o stavu prema filmu. Uvek razmišljate, između ostalog, o gledaocima, o komunikaciji sa njima. Ne želite da im date ukiseljena vina, ali ni preterano slatkasta, već ona prava, dobra vina. Filmove koji u datom trenutku mogu da uzburkaju njihov život, emocije, osećanja, eventualno ih podstaknu da se oslobode kočnica, da dožive novo iskustvo, i da idu dalje.

WS: Jedna od uporišnih tačaka Vašeg rediteljskog rada i rukopisa koji je primetan u Sivom domu, Zaboravljenima… bila je kritičko mišljenje, pobuna. Mislite li da je danas uloga umetnosti obrnuta, da je danas subverzivno biti dobar, pristojan…?

Ne znam. Svi moji junaci su borci. Borci i buntovnici. Postoji razlika između buntovnika i boraca. Buntovnici su oni koji osećaju da treba da se bune ali ne znaju precizno šta im je cilj, a borci imaju svest o cilju kojem teže, koji su postavili. U mojim filmovima, dakle, postoje i borci i buntovnici. Oni su moji junaci zato što nastoje i žele da žive život koji je ispunjen, koji ne služi samo da se potroši nego i da stvori punoću, smisao postojanja… Naravno, morate da osećate odgovornost prema budućim generacijama. Ciklus u kojem sve mirise stvaralačkog života osetite, pohranite, ali i ostavite onima koji dolaze iza vas. Ako vrede, oni će ih prepoznati i koristiti kao svoje sopstveno iskustvo.

WS: Hoćete da kažete da stvari umnogome zavise od toga kakav stav čovek prema njima ima?

Sigurno. To se suštinski vezuje za film. Ako hoćete nešto da promenite u životu, promenite odnos prema tome. Ako se bavite filmom, onda snimite film. I, promenite sve što mislite da je potrebno. Ako imate želju da kritikujete – tu je film. Ako imate želju da uživate u životu, film je opet tu. Film ne služi samo da kritikuje društvo. On jednako kritikuje borce, buntovnike i njihove protivnike. S druge strane, film je taj koji ne sme da oslikava banalnu stvarnost. Mora da ima fini umetnički filter i da stvara sliku koja nije njena realistična optika, nego da stvara sliku vaše vizije, osećajnosti, da izražava vašu misao… Tako publika ne doživljava vaš film kao banalnost svakodnevice, nego kao novo iskustvo. Često se ono što publika doživi u filmu, u emotivnom smislu, preplete s njihovim životom i tako postaje deo njihovog iskustva, unutrašnjeg bogatstva.

WS: A često se može čuti da je ključni problem današnjeg vremena upravo pitanje smisla, odnosno besmisla?

To je ozbiljna tema, filozofsko pitanje. Globalizam i Orvelovi rekviziti, kompjuteri, internet i takozvana slobodna komunikacija iz temelja su poljuljali smisao života. Možda se stvari samo menjaju, možda je reč o promeni koja odgovara modernom vremenu… Iskustvo i statistika pokazuju da je sve više usamljenih ljudi pored kompjutera a sve manje onih koji su ispunjeni, zadovoljni i koji su u živoj komunikaciji sa drugima. Čak se i filmovi okreću ka gubitnicima, takozvanim malim ljudima koji nisu uspeli, ljudima koji su izgubili smisao života. Ja volim da pravim filmove o junacima. A baviti se junacima znači fokusirati se na drugi spektar životnih (ne)mogućnosti. Bojim se da kroz hiperprodukciju filmova o gubitnicima mi dovodimo u pitanje suštinu kinematografije, pa i umetnosti. Naravno da su naši životi vezani i za gubitke i za dobitke, i za poraze i za pobede, ali je suština boraca, o kojima ja pokušavam da pravim filmove, u tome što oni nepokolebljivo veruju u svoje ideje. A to je, uveren sam, važno koliko i sam život. To je prosto naša misija, misija profesionalaca, inteligencije, srednje klase i njihovog bogatog vekovnog iskustva.

WS: U više navrata ste u svojim intervjuima, i ne samo u njima, govorili o srednjoj klasi?

Ona sve više nestaje u ovom globalnom sistemu i otuda nestabilnost. Šta je suština? Srednju klasu čine profesionalci, stručnjaci, obrazovan svet, ljudi koji su svojim radom uspeli da obezbede egzistencijalni optimum. Dakle, za ono što su radili dobili su nadoknadu pa su samim tim zadovoljni u životu i imaju dovoljno slobodnog vremena da misle o sistemu u kom žive, o politici i da, na kraju krajeva, budu kritični. Otuda je, ponavljam, srednja klasa stožer stabilnosti svakog društva. Ako uporedite, na primer, junake iz Bićemo prvaci sveta, vreme od kraja četrdesetih do sedamdesetih godina prošlog veka i ovo danas, videćete da i jedan i drugi sistem imaju problem. Naime, svi sistemi imaju svoj totalitarizam, svi kubure sa slobodama, od slobode govora i prava da se drugačije misli. Međutim, pitanje je zašto mi danas o tom dobu govorimo kao o dobrim starim vremenima. Pa upravo zato što je onda postojala srednja klasa a sa njom, nužno, i vrednosni sistem. A danas, u ovom globalnom svetu, te srednje klase nema pa nema ni vrednosnog sistema, a samim tim ni oslonca ni putokaza.

WS: Kad ste bili mali jeste li razmišljali o tome da ćete biti reditelj?

Kao klinac sam mnogo maštao, crtao, pisao kao neke romane i u tom smislu velika podrška mi je bio moj otac Miloš, dok je majka u meni prepoznala i negovala dar za matematiku. I bio sam dobar matematičar, čak sam i studirao kibernetiku jedno vreme. Ali, ipak je prevagnula ova tatina strana, mada bismo mogli reći i da su pobedili oboje s obzirom na to da sam evo već trideset godina profesor na FDU. Bogu hvala, poslušao sam i nasledio mog profesora Radomira Baju Šaranovića, te iza nas postoje sjajne generacije reditelja, rediteljska imena koja su danas oslonac srpske kinematografije. A ostavilo je svog traga i to što mi je otac često gurao u ruke u to vreme čuveni fotoaparat Praktika 4, a meni se dopadalo da idem okolo i fotografišem svoje doživljaje; klince i klikere, ljubavnike i kapije, ćoškare i ćoškove, neustrašive urbane vozače na Ušću i napuštene fiće… Moje „rane radove“ ocenjivao je legendarni fotograf i profesor Dragoljub Kažić i ljudi iz kino-klubova ondašnjeg Beograda s kojima je otac drugovao.

WS: Šta je buduća tema kojom ćete se na filmu baviti? Neki kažu da će to možda biti vaterpolisti…

Kad ste javna ličnost onda uvek ima nagađanja, kao i pokušaja da vas stave u šablon. Tako je i sa mnom, po principu, ako sam napravio dva filma o sportu, napraviću i treći. Ne volim ni šablone ni klanove. Slobodan sam čovek i trudim se da nikom ne pripadam, a duboko poštujem svoje kolege. Kad je reč o sledećem filmu, moja interesovanja se opet vraćaju u prošlost jer smo, okvirno govoreći, tokom prošlih nešto više od stotinu godina u Srbiji imali četiri tranzicije. Iz Otomanske imperije u kraljevinu, iz kraljevine u socijalizam, iz socijalizma u demokratiju i kapitalizam, a uz to smo doživeli i previše ratova za jedan vek. U toj priči smo stalno gubili najbolje ljude, najbolja iskustva, najbolje u našoj tradiciji… Zaboravljeni su i napravljene su crne rupe za generacije koje dolaze. Zato oni koji dolaze mogu da krenu na pogrešnu stranu, a pogrešna strana je nacionalizam, emigracija, istorijska i profesionalna dezorijentisanost, strah od promena. Da biste bili svesni onoga što imate, morate da posedujete svest o vašem istorijskom nasleđu, o tradiciji. Istoriju ne može da menja svako ko dođe na vlast. Ona je orijentisana ka vrednostima, ka ljudima koji su stvarali vrednosti.

WS: Kakav je Vaš odnos prema vinu?

Vina su dobra za opuštanje, a kada ih pijete trebalo bi i da ih poštujete. To poštovanje se ogleda u tome da vino – crveno, belo, koje god – pijete onda kada ste dobro raspoloženi. Kada vas ispunjava dobar osećaj, onda pijete vino da bi ugođaj razvili u čast jednog dostojanstvenog zadovoljstva.

WS: Hoćete da kažete da se u rakiji utapa tuga, a u vinu…

Ne, kažem da je vino specifično, ono na poseban način može da otkoči vaše kočnice i zato vino zavređuje vaše dobro raspoloženje ili, ako hoćete žargonski, plus fazu. Vino je naše nasledstvo stotinama generacija unazad. Moramo prema njemu da imamo pravi odnos, da ne tražimo u njemu ni spas ni razrešenje naših muka nego užitak. I to jedan sofisticiran užitak.

WS: Koja vina najčešće pijete?

Trudim se da pijem dobra vina.

WS: A dobra vina su?

Ona koja vam prijaju. U zavisnosti od svega onoga što se krije u vinu – tanina, specifičnog ukusa koji može biti slatkast, opor, pun, lagan… svako od nas će na poseban način da doživi jedno isto vino. Pijem umereno, onoliko koliko mi godi i ona vina koja gode mom ukusu. Uglavnom se trudim da pijem autohtona vina, ona koja se proizvode u podneblju u kojem se nalazim u datom trenutku. Kad sam bio u Brazilu prekršio sam to jer mislim da Brazilci nemaju dobra vina, ali zato su argentinska odlična. Kad sam u Španiji pijem španska, u Italiji italijanska… Kad je reč o Francuzima, oni imaju poseban odnos prema vinu. Recimo, uz ručak u bilo kom restoranu uvek ćete u meniju dobiti i preporuku za neko vino koje se najbolje slaže uz to jelo, tako da je francusko iskustvo i pristup, u stvari, škola. Od njih treba učiti, a reč je o zemlji prebogatoj odličnim vinima. Bugari takođe imaju dobra vina, ali se kod nas malo zna o tome.

WS: Koja vina pijete ovde?

Kada pozovem goste trudim se da pronađem vina koja se slažu uz ono što je na meniju moje supruge Dragane, to je jedini kriterijum kojim se rukovodim.  Ljubav prema porodici i prema prijateljima.