GORAN DIMITRIJEVIĆ

Mnoge radijske i TV emisije pamte se po najavnim špicama, ali retko koja po glasu voditelja. Ipak, njegov specifičan i autoritativan glas nije jedini razlog zbog kojeg je Goran Dimitrijević jedan od najpopularnijih domaćih TV i radijskih voditelja. Daleko je važniji njegov profesionalizam, koji je praktično demonstrirao mnogo puta, a zbog koga važi za čoveka „kojem se veruje“.
Stasao zajedno sa kućom u kojoj je od prvog dana njenog osnivanja, Goran Dimitrijević svoje brojne talente i afinitete demonstrira i izvan okvira Inofrmativnog programa B92, naročito u sferi muzike i književnosti

WS: Radio ili TV?
Internet. Stasao sam na radiju, godinama sam na TV-u, ali internet je medij koji već sad spaja, a u budućnosti će još više spojiti tradicionalne medije i sve će stopiti u ono što sada zovemo internet, samo još razvijenije.

WS: Iron Maiden ili Metallica?
Metallica, zato štu su umeli da se menjaju, ali ostanu svoji i tako budu relevantan bend mnogo duže nego ostali iz njihove generacije. Iron Maiden su ostali u mom i svom detinjstvu. Već 30 godina su isti.

WS: CNN ili BBC?
BBC, jer je zadržao odmerenost, uzdržava se od bombastičnih tvrdnji i neproverenih brojki, manje podilazi širokoj publici. Ipak, kad se radi o temama koje su bitne za britansku spoljnu politiku i interese, BBC je vojnik svoje vlade i tada naglo postane vrlo pristrasan.

WS: Koju knjigu biste voleli da prevedete na srpski jezik?
Neki od romana Džonatana Kerola, recimo Outside Dog Museum. Odličan američki pisac, malo poznat srpskoj publici i malo prevođen. Ne znam zašto, jer se kod nas masovno prevode razni lošiji i dosadniji pisci od njega.

WS: Najlepša vest koju ste u vestima pročitali bila je?
Slobodan Milošević je priznao poraz na izborima. Tek znatno kasnije mi je splasnulo oduševljenje, kad je realnost pokazala zube.

WS: Vest koju biste voleli da pročitate?
Prosečna plata u Srbiji izjednačila se sa evropskim prosekom. Mislim da tu vest ja neću dočekati u svom radnom veku. Ostaje mi da se nadam da ću kao penzioner to čuti od mlađih kolega u medijima.

WS: Clint Eastwood, kao glumac ili režiser?
Teška dilema, volim ga u oba izdanja. Mislim da je kao režiser počeo da pravi filmove kakve bi voleo da je snimao kao glumac, ali nije imao prilike. Najbolji način da nam pokaže kako je njegova inteligencija decenijama bila nepravedno potcenjena.

WS: Dejvid Atenborou ili Jovan Memedović?
Atenborou, ali ne samo zbog superiorne produkcije. Cenim to što radi Memedović, jer je on retka pojava u srpskim medijima, ali za moj ukus previše neguje narodsko-domaćinski stil koji nije blizak mom senzibilitetu. Jedan je Atenborou.

WS: Kick ass ili Pirates bay torrents?
Kick ass, ako moram da biram. Za razliku od Pirate baya, manje su vidljivi i neuništivi su. Mada taj izbor nije bitan jer oba imaju mnogo mirrora, a na netu postoje i brojni drugi rasadnici torenta.

WS: Mića Orlović ili Bane Vukašinović?
Mića Orlović. Meni je kao klincu Mića bio oličenje TV voditelja. Baneta sam zapamtio samo po gafovima, šuškavom govoru i pitanjima tipa: „Doktore, kako je to biti majka?“

WS: Na dobrom glasu ste zbog dobrog glasa, ili…?
Zato što i duboko u svojim četrdesetim godinama i dalje iskreno „volim sve što vole mladi“ a istovremeno znam sve što znaju stari. A i zbog dobrog glasa, verovatno.

WS: Michael Jordan ili Magic Johnson?
Džordan, najbolji odraz svih vremena. Čovek zbog kojeg sam počeo da gledam NBA. Medžik mi je uvek bio više simpatičan kao faca, a manje kao igrač.

WS: Elvis Presley ili Elvis Costello?
Cenim obojicu, samo iz različitih razloga. Kostelo je čovek novog doba, urbano-intelektualni pop majstor za sredovečnu publiku. Prisli je vanvremenska ikona i pionir u mnogim stvarima.

WS: Kada biste dobili priliku da imate svoju autorsku emisiju na TV-u, ona bi izgledala …?
Informativni putopis i širenje vidika i znanja. Zanimljiva geografija, Politikin zabavnik u video-izdanju. Nikako pričaonica u kojoj ja o nečemu pričam sa nekim gostima u studiju.
WS: Vaš nesuđeni bend zvučao bi kao?
Kao Sonic Youth, ali pevač bi zvučao kao matori Lou Reed, a pesme bi ličile na Teenage Fanclub. Nepostojeća tvorevina rokenrola, kao muzički grifon ili sfinga.

WS: U lektiru za srednju školu ubacili biste?
Autobiografiju Kita Ričardsa Life. Sa dvojakom naznakom: da je to upozorenje kako ne treba živeti jer nikuda ne vodi, i savetom da tako treba živeti jer ostvaruješ sve snove u životu. Pa neka mladi naraštaji odluče.

WS: Šta jednom voditelju može da se desi gore od muve na nosu usred emisije?
Može svašta. Neki su se onesvešćivali, nekima se rušila scenografija na glavu. Ali ništa to nije strašno. Po meni, najgore što jednom voditelju može da se dogodi jeste da bude voditelj maturskih proslava.

WS: Kakva mesta birate za večernji izlazak?
Uvek mi je važnije s kim sam nego gde sam. Ako ja biram, volim opuštena, neformalna mesta na kojima muzika nije toliko glasna da ne može da se razgovara. Retko zalazim na mesta sa elektronskom muzikom. Nisam klupski tip.

WS: Volite li vino?
Volim, naravno. Nisam poznavalac i bolje se razumem u neka druga pića. Recimo, volim opora španska crvena vina, ali mi takođe uvek prija i hladan sauvignon blanc. Izbor vinarije najčešće prepuštam prijateljima, znalcima.

WS: Vino je toliko popularno zato što…
Vino je civilizacijska tekovina. Vino je piće poezije, ljubavi, mržnje, ratova, sreće, tuge, druženja, samoće, verskih obreda. Bez obzira na moj lični ukus, vino smatram najplemenitijim pićem u istoriji.

WS: Pamtite li neku anegdotu na temu vina?
Koliko znam, Isus je, kako kaže Biblija, jednom prilikom vodu pretvorio u vino. Ima li lepše anegdote? Da je voda bolja, ostala bi voda.

WS: Da li biste voleli da imate svoju vinariju?
Teorijski bih voleo, ali srećom svestan sam svoje nesposobnosti i neznanja. Za sada se uzdam u one koji to umeju da rade, kao što je moj pašenog Dušan Šaponja koji pravi odlično vino.