Moj put u srce Kalifornije, u Napa dolinu (Napa Valley), bio je plod dugogodišnje želje i snova, posledica konzumacije nekih velikih vina iz ove male regije i maštanja o vinogradima sa kojih su potekli Opus One , Robert Mondavi i mnoga druga velika vina koja su mi bila dostupna. Tokom putovanja kroz ovu daleku i pitoresknu vinsku oazu video sam i doživeo sve ono što sam ranije i zamišljao pijući vina koja u njoj nastaju. Zadivljujući kvalitet vina koja nastaju na jedinstvenom teroaru, fantastično organizovano tržište vina, izuzetan spoj kreativnosti vajnmejkera i najsavremenije tehnologije, uz jedan od najbolje organizovanih sistema vinskog turizma, razlozi su zbog kojih je Napa danas jedna od najpopularnijih i najcenjenijih vinskih regija u svetu Sama Amerika i njena Zapadna obala nisu u meni probudili neko preterano oduševljenje u pogledu vina, čak i daleko od toga, međutim, već nakon prolaska pored table sa oznakom Napa moje impresije počele su da rastu u pravcu u kom sam i očekivao pre polaska na put. Skoro sa svakim pređenim kilometrom kroz slikovite pejzaže ove male regije pojačavao se utisak da napuštamo modernu Ameriku i ulazimo u jedan drugačiji svet, čiji vinogradi više liče na evropske i to one iz nekih starih vremena. Napa Valley danas je jedna od najčuvenijih vinskih regija u svetu, a taj status stekla je, u poređenju sa evropskim regijama, za fascinantno kratko vreme. Vinska istorija Nape je dosta turbulentna od samog početka, a svoj nastanak duguje evropskim vinarima, koji su bili željni neke nove zemlje, novog teroara i novih izazova. Prvi koji se usudio da u Napi podigne vinariju bio je pruski iseljenik Charles Krug, koji je 1860. godine osnovao svoju vinariju u malom gradu Saint Helena. Ona je prvobitno imala i funkciju svojevrsnog trening centra ili škole za mnoge mlade ljude koje je Krug želeo da uvede u svet vinarstva. Mnogi od njih će vrlo brzo postati nezavisni vinari i veoma uspešni u sopstvenim vinarijama. Neki od njih su Karl Wente ( Wente Winery ), Jacob Beringer ( Beringer Vineyards ), Gustav Niebaum ( Inglenook Winery )... Uspon vinarstva odvijao se velikom brzinom, pa je tako u Napi rođeno blizu 140 novih vinarija za nepunih deset godina. Ovi pioniri vinarstva konstantno su imali sve veću publiku za svoja vina, jer je u to vreme u Kaliforniji „zlatna groznica“ bila na vrhuncu. Povećana potražnja za vinima i priliv novca omogućavali su vinarima da proširuju i unapređuju proizvodnju, pa su uskoro najbolja vina Nape postala potpuno ravnopravna u poređenju sa najboljim evropskim vinima tog vremena. Međutim, polako je dolazilo vreme velikih izazova za vinare Nape. Početkom dvadesetog veka filoksera je postala ozbiljna pretnja i većina vinograda je gotovo preko noći bila potpuno uništena. Tek što se završila obnova vinograda, na snagu je stupila čuvena Prohibicija, zakon o zabrani točenja i proizvodnje alkoholnih pića, koji se nažalost odnosio i na vino. Nedugo zatim usledila je Velika ekonomska kriza tridesetih godina i na kraju Drugi svetski rat, koji je skoro dokrajčio kompletno vinarstvo Nape. Tek nekoliko najhrabrijih i najizdržljivijih vinarija, poput Charles Krug , Beaulieu Vienyards , Inglenook i Louis M. Martini nastavilo je da funkcioniše, preživevši sve velike izazove i iskušenja. Najnižu tačku u svom razvoju Napa je dotakla 1960. godine, kada je na sceni bilo svega dvadeset pet vinarija koje su aktivno poslovale. Ali, sredinom šezdesetih godina, tačnije 1966, na svetsku vinsku scenu stupa Robert Mondavi, tada već u petoj deceniji života. On napušta vinariju Charles Krug (porodica Mondavi kupila je ovu vinariju 1943. godine), koju su vodili on i njegov brat Peter Mondavi. Zbog sukoba oko pravca kojim treba da krenu vina Nape, Robert odlučuje da osnuje samostalnu vinariju. To se ubrzo i desilo - u Oakvillu je sa radom započela vinarija Robert Mondavi , koja je već decenijama jedna od napoznatijih i najcenjenijih u svetu. Samo zdanje ove vinarije svojevrsno je arhitektonsko remek-delo, koje izgledom podseća na španske misionarske stanice, a čini se kao da je i samom arhitekturom vinarije Robert Mondavi želeo da pokaže kakvu ulogu želi da igra u razvoju kalifornijskog vinarstva – ulogu lidera, misionara i vizionara. A takav je i bio, sve do svoje smrti 2008. godine, jer je do svog poslednjeg dana bio aktivan u svetu vina. Sledeći veliki preokret u vinarstvu Nape, koji je izuzetno značajan za mesto i ugled koje ona danas ima na svetskoj sceni, desio se 1976. godine. Tada je Stiven Spurier, u ono vreme trgovac vinom a danas jedan od urednika magazin Wine Spectator , organizovao degustaciju naslepo u kojoj je učestvovalo jedanaest sudija, uglavnom najvećih francuskih vinskih autoriteta. Tema je bila poređenje kalifornijskih belih i crvenih vina (šardonea i kaberne sovinjona) sa tada najpopularnijim i najskupljim vinima Francuske (šardoneima iz Burgundije i kaberne sovinjonima iz Bordoa). U obe kategorije su se, po ocenama sudija, bolje pokazala kalifornijska vina, i to Chardonnay vinarije Chateau Montelena iz Napa Valley u kategoriji belih i Cabernet Sauvignon vinarije Stags Leap , takođe iz Napa Valley, u kategoriji crvenih vina. Izlišno je govoriti o tome koliki je to bio šok, kako za proizvođače tako i za konzumente širom sveta, a podjednako izlišno i o efektu koji je ta degustacija imala na prodaju i, nažalost, na cenu vina iz Nape (danas su među najskupljim vinima na svetu). Napa Valley ima izuzetan teroar – ovu dolinu odlikuju prilično zanimljivi i za vinogradarstvo vrlo povoljni uslovi. Proteže se celom dužinom od juga ka severu, na nekih stotinu kilometara udaljenosti od San Franciska, pod velikim je uticajem Pacifika jer je na delu koji je bliži San Francisku potpuno otvorena, a sa obe strane zaštićena je planinama koje zadržavaju suvu mediteransku klimu. Zemljište je bogato vulkanskom lavom i pepelom, što potvrđuje vulkansko poreklo regije. Kroz celu dolinu prolazi mala istoimena reka, koja se proteže na nekih pedeset kilometara od severa ka jugu. Glavni centri vinskih zbivanja nalaze se u okolini malih gradova. Početak je na jugu, gde je i ulaz u dolinu i grad Napa, a kako idemo ka severu prvo se dolazi do gradova Younville, pa Oakville, Rutheford, St. Helena i na krajnjem severu Calistoga. Zanimljivo je da, kako se krećemo od severa ka jugu klima postaje sve hladnija, pa su najjužnije regije pogodne za gajenje sorte pino noar, dok je sever doline rezervisan za kaberne sovinjon i šardone. Ovo su ujedno i najdominantnije sorte u ovoj regiji. Šardone je najrasprostranjeniji, sa 6.300 ha, na drugom mestu je kaberne sovinjon sa 4.800 ha i na trećem pino noar sa oko 4.000 ha. Takođe se gaje i merlo, sovinjon blan, zinfandel i širaz, ali na dosta manjim površinama. Ukupna površina pod vinogradima u Napi je oko 18.200 hektara. Napa Valley obuhvaćena je sistemom AVA (American Viticultural Areas) klasifikacije, a podeljena je na šesnaest zvaničnih podzona: Los Carneros Howell Mountain Wild Horse Valley Stags Leap District Mt. Veeder Atlas Peak Spring Mountain District Oakville Rutherford St. Helena Chiles Valley Yountville Diamond Mountain District Oak Knoll District of Napa Valley Calistoga Coombsville Kad je u pitanju stil vina Nape, on se s vremenom menjao i težio ka evropskom stilu najboljih vina Burgundije i Bordoa, mada i danas možemo da kažemo da ih, generalno, odlikuje puno telo, izražen voćni karakter, jaka taninska struktura, visok procenat alkohola i primetan uticaj hrastovine, kad je reč o crvenim vinima. Bela vina, među kojima inače dominiraju ona od šardonea, takođe su jako puna, ekstraktivna, sa visokim sadržajem alkohola, puterasta i sa izraženim uticajem barika. Većina vinarija neguje spoj tradicionalnog i modernog pristupa vinarstvu. Opremljenost vinarija je na vrhunskom nivou, kao i stanje i uređenost vinograda, za koje možemo da kažemo da nisu daleko od savršenstva. Jednostavno rečeno, Napa je vinska dolina iz snova. Osim predivnog krajolika Nape, koji podseća na raskošne kadrove iz avanturističkih filmova, kvalitet vina koja smo probali ostavio je takav utisak da je teško poverovati da ćemo ih ikada zaboraviti. Zbog velike međusobne razdaljine (u Americi ne postoje mali brojevi) dnevno je moguće da se obiđe svega nekoliko vinarija, pa smo se trudili da radimo onako kao što Englezi kažu - cherry picking , odnosno da biramo stvarno najbolje. Tako su nam se na meti našla velika imena, poput Opus One , Robert Mondavi zatim protagonisti pomenutog čuvenog tejstinga u Parizu - Chateau Montelena i Stags Leap , pa fenomenalna vinarija Cardinale sa velikim vinima Cardinale i Lokoya , koja su sve prisutne ostavila bez komentara. Nismo zaobišli ni Grgich Hills , Caymus , V Satui , Castelo Amorosa , Silver Oak , Charles Krug i nezaborani Newton . Inače, sve najpoznatije vinarije nalaze se oko puta Highway 29 , između Oakvilla i St. Helene. Vinski turizam je u Napi dostigao impresivne razmere. Ona je jedna od najposećenijih turističkih regija na svetu, čak je nekoliko godina zaredom i zvanično bila najposećenija na svetu - prosečno je poseti blizu tri miliona turista godišnje. Kad smo kod brojki, samo jedan podatak dovoljno ilustruje dimenziju vinskog biznisa u Napi - vinariju Robert Mondavi prošle godine posetilo je nešto više od 300.000 posetilaca, a kada se uzme u obzir da najjeftiniji tejsting po osobi u vinariji košta više od 15 dolara, a može da košta i 150, lako je izračunati koliki prihod vinarija ostvaruje samo od turizma. Cene vina u Napi iznose od 20 dolara pa naviše, do recimo 300 dolara koliko je boca Opus One ili 450 dolara koliko košta Lokoya Mt Veeder , ali jedno je sigurno - i ako tražite, loše vino nećete naći. Što se tiče našeg tržišta, vina iz Nape nisu preterano zastupljena a cene su prilično visoke - od 2.700 za Robert Mondavi Pinot Noir , 3.500 dinara za Antica Chardonnay , oko 5.000 za Robert Mondavi Cabernet Sauvignon , pa do 6.500 dinara za Antica Napa Valley Cabernet Sauvignon . Razlog zbog kojeg su cene kalifornijskih vina kod nas izuzetno visoke jesu ogromne dažbine (30% carina), kojima su vina opterećena uz već visoku nabavnu cenu.

Mnoge radijske i TV emisije pamte se po najavnim špicama, ali retko koja po glasu voditelja. Ipak, njegov specifičan i autoritativan glas nije jedini razlog zbog kojeg je Goran Dimitrijević jedan od najpopularnijih domaćih TV i radijskih voditelja. Daleko je važniji njegov profesionalizam, koji je praktično demonstrirao mnogo puta, a zbog koga važi za čoveka „kojem se veruje“. Stasao zajedno sa kućom u kojoj je od prvog dana njenog osnivanja, Goran Dimitrijević svoje brojne talente i afinitete demonstrira i izvan okvira Inofrmativnog programa B92, naročito u sferi muzike i književnosti WS: Radio ili TV? Internet. Stasao sam na radiju, godinama sam na TV-u, ali internet je medij koji već sad spaja, a u budućnosti će još više spojiti tradicionalne medije i sve će stopiti u ono što sada zovemo internet, samo još razvijenije. WS: Iron Maiden ili Metallica? Metallica, zato štu su umeli da se menjaju, ali ostanu svoji i tako budu relevantan bend mnogo duže nego ostali iz njihove generacije. Iron Maiden su ostali u mom i svom detinjstvu. Već 30 godina su isti. WS: CNN ili BBC? BBC, jer je zadržao odmerenost, uzdržava se od bombastičnih tvrdnji i neproverenih brojki, manje podilazi širokoj publici. Ipak, kad se radi o temama koje su bitne za britansku spoljnu politiku i interese, BBC je vojnik svoje vlade i tada naglo postane vrlo pristrasan. WS: Koju knjigu biste voleli da prevedete na srpski jezik? Neki od romana Džonatana Kerola, recimo Outside Dog Museum. Odličan američki pisac, malo poznat srpskoj publici i malo prevođen. Ne znam zašto, jer se kod nas masovno prevode razni lošiji i dosadniji pisci od njega. WS: Najlepša vest koju ste u vestima pročitali bila je? Slobodan Milošević je priznao poraz na izborima. Tek znatno kasnije mi je splasnulo oduševljenje, kad je realnost pokazala zube. WS: Vest koju biste voleli da pročitate? Prosečna plata u Srbiji izjednačila se sa evropskim prosekom. Mislim da tu vest ja neću dočekati u svom radnom veku. Ostaje mi da se nadam da ću kao penzioner to čuti od mlađih kolega u medijima. WS: Clint Eastwood, kao glumac ili režiser? Teška dilema, volim ga u oba izdanja. Mislim da je kao režiser počeo da pravi filmove kakve bi voleo da je snimao kao glumac, ali nije imao prilike. Najbolji način da nam pokaže kako je njegova inteligencija decenijama bila nepravedno potcenjena. WS: Dejvid Atenborou ili Jovan Memedović? Atenborou, ali ne samo zbog superiorne produkcije. Cenim to što radi Memedović, jer je on retka pojava u srpskim medijima, ali za moj ukus previše neguje narodsko-domaćinski stil koji nije blizak mom senzibilitetu. Jedan je Atenborou. WS: Kick ass ili Pirates bay torrents? Kick ass, ako moram da biram. Za razliku od Pirate baya, manje su vidljivi i neuništivi su. Mada taj izbor nije bitan jer oba imaju mnogo mirrora, a na netu postoje i brojni drugi rasadnici torenta. WS: Mića Orlović ili Bane Vukašinović? Mića Orlović. Meni je kao klincu Mića bio oličenje TV voditelja. Baneta sam zapamtio samo po gafovima, šuškavom govoru i pitanjima tipa: „Doktore, kako je to biti majka?“ WS: Na dobrom glasu ste zbog dobrog glasa, ili…? Zato što i duboko u svojim četrdesetim godinama i dalje iskreno „volim sve što vole mladi“ a istovremeno znam sve što znaju stari. A i zbog dobrog glasa, verovatno. WS: Michael Jordan ili Magic Johnson? Džordan, najbolji odraz svih vremena. Čovek zbog kojeg sam počeo da gledam NBA. Medžik mi je uvek bio više simpatičan kao faca, a manje kao igrač. WS: Elvis Presley ili Elvis Costello? Cenim obojicu, samo iz različitih razloga. Kostelo je čovek novog doba, urbano-intelektualni pop majstor za sredovečnu publiku. Prisli je vanvremenska ikona i pionir u mnogim stvarima. WS: Kada biste dobili priliku da imate svoju autorsku emisiju na TV-u, ona bi izgledala …? Informativni putopis i širenje vidika i znanja. Zanimljiva geografija, Politikin zabavnik u video-izdanju. Nikako pričaonica u kojoj ja o nečemu pričam sa nekim gostima u studiju. WS: Vaš nesuđeni bend zvučao bi kao? Kao Sonic Youth, ali pevač bi zvučao kao matori Lou Reed, a pesme bi ličile na Teenage Fanclub. Nepostojeća tvorevina rokenrola, kao muzički grifon ili sfinga. WS: U lektiru za srednju školu ubacili biste? Autobiografiju Kita Ričardsa Life. Sa dvojakom naznakom: da je to upozorenje kako ne treba živeti jer nikuda ne vodi, i savetom da tako treba živeti jer ostvaruješ sve snove u životu. Pa neka mladi naraštaji odluče. WS: Šta jednom voditelju može da se desi gore od muve na nosu usred emisije? Može svašta. Neki su se onesvešćivali, nekima se rušila scenografija na glavu. Ali ništa to nije strašno. Po meni, najgore što jednom voditelju može da se dogodi jeste da bude voditelj maturskih proslava. WS: Kakva mesta birate za večernji izlazak? Uvek mi je važnije s kim sam nego gde sam. Ako ja biram, volim opuštena, neformalna mesta na kojima muzika nije toliko glasna da ne može da se razgovara. Retko zalazim na mesta sa elektronskom muzikom. Nisam klupski tip. WS: Volite li vino? Volim, naravno. Nisam poznavalac i bolje se razumem u neka druga pića. Recimo, volim opora španska crvena vina, ali mi takođe uvek prija i hladan sauvignon blanc. Izbor vinarije najčešće prepuštam prijateljima, znalcima. WS: Vino je toliko popularno zato što... Vino je civilizacijska tekovina. Vino je piće poezije, ljubavi, mržnje, ratova, sreće, tuge, druženja, samoće, verskih obreda. Bez obzira na moj lični ukus, vino smatram najplemenitijim pićem u istoriji. WS: Pamtite li neku anegdotu na temu vina? Koliko znam, Isus je, kako kaže Biblija, jednom prilikom vodu pretvorio u vino. Ima li lepše anegdote? Da je voda bolja, ostala bi voda. WS: Da li biste voleli da imate svoju vinariju? Teorijski bih voleo, ali srećom svestan sam svoje nesposobnosti i neznanja. Za sada se uzdam u one koji to umeju da rade, kao što je moj pašenog Dušan Šaponja koji pravi odlično vino.

Jedan od prvih luksuznih rizorta u Kini, hotel PuLi, smešten je u centru Šangaja i predstavlja pravu oazu mira u ovoj užurbanoj, ekonomskoj prestonici Kine. Susret autentične istorije i tradicije sa modernim dizajnom i inovativnom tehnologijom glavna je odlika ovog hotela. Za manje od sat vremena stiže se sa šangajskih aerodroma do najpoznatijeg biznis, šoping i zabavnog centra ovog grada - distrikta Đingan, gde se upravo nalazi hotel PuLi Na ukupno 26 spratova hotela PuLi nalazi se 193 soba i 36 apartmana. Šta god da se izabere, neće izostati fascinacija luksuzom, udobnošću i pažnjom za detalje koja je vidljiva u svakom kutku hotela. Apartmani su površine od 45 do 130 kvadratnih metara, a najspektakularniji je Jing’an apartman sa dve spavaće sobe i jedinstvenim pogledom na obrise šangajskih oblakodera. Jedan od najpoznatijih australijskih kuvara, Michael Wilson, zadužen je za dobru ponudu restorana Jing’an. Meni se menja sezonski i baziran je na lokalnim proizvodima, ali je Wilson uneo svoju interpretaciju francuskih kulinarskih metoda kreirajući tako odličnu kombinaciju istočne i zapadne kuhinje. U ponudi je veliki izbor vegetarijanskih jela, kao i sveže ribe i raznovrsnih jela od mesa. Long Bar je dobar izbor za dnevno uživanje, a u ponudi ima veliki izbor vina i šampanjaca na čašu, kao i koktela i drugih pića. Ima izlaz i na terasu pored bazena, što može biti pravo mesto za kratak odmor uz piće nakon plivanja, a svakako i pravo mesto za jedno romantično veče uz vino. Treći sprat hotela zauzima Anantara spa i wellness centar. Spoj modernog i tradicionalnog duha koji se oseća u celom hotelu karakteriše i ovaj deo. Veliki izbor tretmana je u ponudi, od starih kineskih, tajlandskih i indijskih, do najsavremenijih. Većina njih bazira se na upotrebi čaja, pa tako možete probati tretman detoksikacije zelenim čajem ili tretman potpune revitalizacije čajem od hrizanteme. Ukupno je pet soba za tretmane, opremljenih tuševima i parnim kupatilima, a svim gostima omogućeno je i korišćenje sauna, đakuzija, bazena i teretane. Postoji razlog zašto Šangaj zovu „Parizom Istoka“. Na prvi pogled previše šaren, bučan i moderan, ali ako se malo potrudite da proniknete u suštinu videćete da je zadržao svoju istoriju i tradicionalni duh, koje je lepo oplemenio modernim, urbanim konceptom življenja u metropolama. Ovo je grad koji ima mnogo toga da ponudi i u koji ćete verovatno poželeti da se vratite. Cena noćenja za dvoje: od oko 250 evra pa naviše.

Vino i drugi oblici umetnosti Pre dvadeset i pet godina Miodrag Mija Radovanović promenio je kurs srpskog vinarstva u pravcu koji je domaća vina ozbiljno približio premijum kategoriji, a njegov mali vinski hram, vinarija Podrum Radovanović, svih ovih godina čuva male vinarske tajne. Zahvaljujući čudesnoj kombinaciji profesionalnog pedigrea, kreativnosti i entuzijazma koje Mija Radovanović bez zadrške demonstrira u svojim vinogradima i vinskom podrumu, ljubitelji vina svake godine imaju još jedan razlog više da poveruju da je u Srbiji zaista moguće proizvesti vrhunsko vino, u svakom smislu. A, ako vas ugosti u svojoj vinariji, onda će vam biti i prilično jasno zašto vino ima prizvuk umetnosti Danas Krnjevo možda nije važan toponim na geografskoj karti Srbije, ali je zato na vinskoj jedan od najvažnijih, jer je u ovom šumadijskom selu nastala jedna iskrena, danas čuvena vinska priča – vinarija Podrum Radovanović. „Mi smo nekako spontano prerasli iz malog podruma u veliku vinariju, ali uvek će mi biti draže da sa prijateljima popijem bocu mog vina, nego da je prodam. Na sreću, možemo sebi da priuštimo i jedno drugo. Ja se i dalje bavim vinarstvom iz čiste ljubavi prema vinu, a ako se desi da ona jednog dana nestane, onda sigurno neću više proizvoditi vino“, rekao je Mija dok smo uz muziku iz njegove jedinstvene kolekcije ploča uživali u najboljim vinima njegove arhive. Ako bismo malo zagrebali po srpskoj vinskoj arhivi, vrlo brzo došli bismo do njegovog imena. Da pre skoro četvrt veka nije odlučio da napusti mesto šefa proizvodnje u vinskom gigantu Navipu, pa da na svom porodičnom imanju posadi prvu lozu i osnuje jedan od prvih malih privatnih podruma, pitanje je kako bi danas izgledala srpska vina. Prvo vino pod etiketom Podrum Radovanović, Mijino omiljeno čedo Cabernet sauvignon, nesumnjivo je trasiralo novi pravac u domaćem vinarstvu, pomerajući kurs od kvantiteta prema kvalitetu. Zahvaljujući Mijinoj doslednosti i upornosti, i danas se u Krnjevu, selu nadomak Velike Plane, rađaju neka od najboljih srpskih vina. Njihova geneza započinje na brdašcetu nadomak vinarije, u tipičnom šumadijskom pejzažu. Vrlo uređeni, po svim pravilima održavani vinogradi dobre ekspozicije, obezbeđuje uslove za rađanje grožđa vrhunskog kvaliteta. „Nisam siguran da su svi svesni važnosti samog grožđa. U tome je zaista suština cele ove priče. Ako imate dobro grožđe, možete da proizvedete i dobro i loše vino, a ako imate loše grožđe, onda možete da proizvedete samo loše vino“, priča Mija dok nas vodi ka najnovijim zasadima, u kojima strpljivo stasava prokupac. Kako je vreme odmicalo ovaj tih i skroman čovek, koji je na početku više ličio na finog i ljubaznog domaćina nego na vrhunskog vajnmejkera, polako se pretvarao u pravo malo vinsko čudo. Tokom obilaska dela vinarije sa fermentacionim sudovima, a naročito nakon silaska u barik salu, iz njega je počela da isijava neka vrsta dečačkog entuzijazma i čiste strasti. A u tom, jednom od najlepših vinskih trezora u Srbiji, u nepreglednim nizovima barik burića pohranjeno je pravo vinsko blago. Opipavanje pulsa vina u toj igri sa hrastom Mija izvodi hirurški precizno. Na kraju, najbolje karakteristike dolaze do punog izražaja nakon što vina provedu još neko vreme u boci. Povremeno, pažnju nam od vina odvlače slike čuvenog slikara Cileta Marinkovića, koje ukrašavaju degustacionu salu i nekoliko bačvi. Usput, razgovaramo o potencijalnom sledećem dobitniku književne nagrade Podrum Radovanović, čiji je prošlogodišnji laureat bio akademik Ljubomir Simović. Najstariji eksponat u Mijinom vinskom legatu, Cabernet sauvignon koji je danas u osnovnoj liniji njegovih vina, dobio je nekoliko godina kasnije dobru družinu, i to u vidu Cabernet franca (nekadašnji Cabernet sauvignon barrique), u kojem se lepo druže dva kabernea – sovinjon i fran. Nakon godinu i po dana odležavanja u korišćenim barik burićima, jedan takav stigao je pred nas: snažno, pravo „muško vino“. Poziciju dirigenta ovog trija čvrsto drži Cabernet sauvignon reserve. Stvarajući ga od najboljeg grožđa iz svojih vinograda, Mija Radovanović u ovom vinu plasira svo svoje vinarsko umeće – rezultat je izuzetno kompleksno, zrelo, smireno vino tipičnih raskošnih aroma za jedan kaberne sovinjon. Snažne strukture i mekih tanina, ovo vino pun potencijal iskazuje nakon dve godine odležavanja u novim barik burićima, a onda i nekoliko godina u boci. Nismo imali nijednu zamerku na ovo vino iz 2011, daleko od toga, ali Mija je stalno nezadovoljan. „Vinarstvo je stalna igra između prirode i čoveka, u kojoj morate da balansirate, da se prilagođavate uslovima koje priroda diktira. Svaka berba je novi izazov i ja se uvek trudim da dođem do savršenstva, ali nisam siguran da sam do sada uspeo. “ Pobedio je Mija, rekli bismo, i u igri Chardonnay selekcija, uspevši da stvori jedan šardone sa karakterom, drugačiji od drugih. Onaj iz 2009. godine pravi je unikat. Urađen u najboljem maniru burgundske škole, pun, kompleksan, sočan, zrelih aroma, puterast i gladak, prosto nas je terao da ga svaki put probamo sa istom pažnjom, jer je stalno nudio nešto novo. Pomak od sortnih vina Mija je napravio jednom originalnom kreacijom. Razigrao se, pustio mašti na volju, a rezultat je bio Pino as – kupaža tri pinoa (griđa, blana i noara), uz malo šardonea da sve to poveže u jednu finu strukturu. Elegantno, lagano vino intenzivnih aroma, bilo je pravo osveženje na srpskoj vinskoj listi. Originalnost je ispoljio i prošle godine, kada je iz te vrlo zahtevne berbe uspeo da izvuče maksimum, primenivši mali vinarski trik – bez želje da se iz nepostojeće baze na silu prave „velika vina“, kreirao je Kišno vino. Lagano, pitko, urađeno u stilu italijanskih frizante vina, iskričavo, negde između klasičnih i penušavih vina, ova kupaža šardonea i rizlinga bila je najbolji odgovor na tešku godinu. I to u šaljivom stilu, sa etiketom koju krasi ilustracija našeg najpoznatijeg karikaturiste Koraksa. Poslednju berbu Mija je vešto oslikao i u Roseu i Rizlingu rajnskom – oba vina urađena su kao poluslatka, sa vrlo malo alkohola, aromatičnija su i laganijeg su tela nego prethodnih godina. Pedantnost i posvećenost, uz ogromno iskustvo i znanje kojima pristupa stvaranju vina, uglavnom velikih, daju realnu osnovu mnogim ljubiteljima da veruju da će srpska vina u skorijoj budućnosti moći da pariraju premijum vinima iz najcenjenijih vinskih regiona sveta. Ako je suditi po Radovanovićevom Cabernet sauvignon reserve, to je tek koji čokot od toga. Ali, nisu samo vina razlog zbog kojeg se za ovu vinariju kaže da „kada je posetite, iz nje se teško izlazi“. Kako je vreme odmicalo sve smo više bili sigurni da to nije ni zbog topline i dobre energije kojom odiše nova, sa stilom i merom uređena degustaciona sala, ni zbog fantastične hrane u malom restoranu poluotvorenog tipa tik do nje... Nije sve u vinu, ima nešto i u čoveku.

Decentni navigator filmskog vremeplova Ako bi se napravio rulet u kojem bi polja predstavljala najznačanije trenutke jugoslovenske kinematografije, prema teoriji verovatnoće kuglica bi se vrlo često zaustavljala na nekom polju koje ima veze sa Ljubišom Samardžićem. Ovaj kultni glumac neodvojivi je deo evolucije srpskog, u stvari, filma na prostorima bivše Jugoslavije i ne bi bilo lako naći glumca sa više antologijskih uloga i nagrada od njega. Ali ne samo zbog toga, već i zbog svojevrsne mudrosti koja mu nije dozvoljavala da u karijeri pravi gafove, može se reći da je od one retke fele čija je karijera više od glumačke umetnosti, više od igre… kao simbol jednog vremena, načina mišljenja i sistema rada, prilično drugačijih od današnjih. Prošle su već dve decenije otkako je Ljubiša Samardžić prilično ambiciozno zakoračio i u rediteljske i producentske vode. Prirodno, razgovor sa njim upriličen je u radnom ambijentu, u prostorijama njegove producentske kuće Cinema design . Možda je ispravno nazvati to kancelarijom, mada bi tačnije bilo reći da je to nešto poput malog muzeja, koji vrvi od života i radnog elana. Čini se da, uprkos godinama, Ljubišu Samardžića nisu napustili entuzijazam i snovi. Tako je na svečanosti povodom otvaranja Legata Jugoslovenske kinoteke, kada je obeleženo i pedeset pet godina njegovog umetničkog rada, rekao: „Godine su godine, one donose svoje. U svakom slučaju, sanjam i dalje“. U toj maloj filmskoj arhivi, na diskretnoj polici u blizini ulaznih vrata – šeširi. Jedan je od njih, na primer, iz filma Smrt gospodina Goluže . Nešto niže, ispod njega je očigledno stari kalendar, jer su mu isečeni datumi i dani, sa Titovim slikama. Lik Josipa Broza je i na nekolicini od brojnih fotografija na prostranom stolu u sredini, recimo onoj koja dokumentuje premijeru spektakla Bitka na Neretvi , filma koji i danas mnogi svrstavaju u antologijske. „Broz je prevashodno voleo film i znao je šta znači njegov uticaj u zemlji i svetu“, reče u jednom trenutku neobavezno Ljubiša Samardžić. Fotografija sa nezaboravnim osmehom Ljubiše Samardžića kao Šurde iz Vrućeg vetra , delićem ivice ovlaš je prekrila impresivni izraz lica Crnog Roka iz serije Kuda idu divlje svinje . Čudesan, vanvremenski pogled Malog, iz filma Jutro Puriše Đorđevića, našao se na fotografiji koja je bila nedaleko od one na kojoj je zauvek zabeležen šeretski titraj oka Stanojla iz Sutjeske … Spontano pitanje „Odakle početi?“, Ljubiša Samardžić je, kroz osmeh, ispratio komentarom kako nam je sadašnjost ipak za nijansu bliža od prošlosti. WS: Šta je, dakle, najaktuelnije u Vašem profesionalnom životu? Ništa novo. Godine mi ištu samo miran san. Udaljavam se od stvaralaštva jer ova zemlja nije zemlja Kurosave, koji je u stotoj godini snimio veliki film Krvavi presto . Iako me mnogo štošta peče i pokreće, ni zemlja Srbija nije za miran stvaralački rad. WS: U kom smislu? Liberalni kapitalizam nas nije usrećio, te sam sklon razmišljanju da je prošlost u vreme Tita bila bolja. Znalo se ko kosi a ko vodu nosi. Danas su mnogi na ulicama, štrajkova gde god se okreneš... A bestijalnih ratova je na sve strane. Čak i između zemalja članica Ujedinjenih nacija. Čovek se izgubio. Njega nema! Eto teme za film, koji verovatno nikad neću snimiti. WS: Zaplovili ste u rediteljske i producentske vode jer…? Sve je počelo devedesete godine, kada je vojna policija hrupila u pola noći na naša vrata da nam odvede sina na front. Na Kosovo. Načelniku Vojnog odseka zapretio sam da mi briše sina sa spiska. U tom času, bilo je biti ili ne biti! Bio sam svestan da je moj uticaj i popularnost u mnogim zemljama u okruženju bila nemerljiva. Tako smo nas dvojica odlučili da se bavimo filmom i serijama i da preživimo sve scile i haribde nemilih vremena. Sin je bio nosilac produkcije, vešt u komunikaciji sa ljudima. Imao je produkciju u malom prstu, a ja sam stvarao uslove za finansiranje i sklapanje koprodukcija. U vreme blokade zemlje postao sam čak i „švercer“. WS: Švercer? Uz prijatelje Bugare, Mađare i Hrvate preko granica sam dovlačio filmsku traku i koristio njihovu laboratoriju i postprodukciju. A teme i dela koja smo snimali bavila su se aktuelnom, bolnom svakidašnjicom, a imala su visoku estetiku i stvaralačku vrednost. Uglavnom, da nije bilo mojih kontakata sa ljudima iz susednih zemalja, ne bi bilo ni našeg mirnog sna. WS: Kada se osvrnete unazad, na život, karijeru – koji je prvi, osnovni utisak? Bilo je rašta i roditi se! Odrastao sam u čestitoj rudarskoj porodici, rano ostao bez oca, divio se majci, „tigrici“, koja nas je izvela na put sa mizernom rudarskom penzijom. A bilo nas je troje dece. Iz takvog detinjstva shvatio sam da sirotinja nije najstrašnija stvar koja može da se desi u životu. Kako sam rastao sa svakodnevnim dramama kraj rudnika i kada su zlohudne sirene najavljivale zlo u jamama, bio sam opčinjen etikom, dobročinstvom i solidarnošću rudara i ubrzo sam shvatio smisao opstanka u životu. Na veliku sreću, ubrzo sam sreo svoju suprugu Miru, kojoj dugujem zahvanost za čestitost, instinkt i nesvakidašnju inteligenciju. WS: Šta Vam je najviše pomoglo da se, u svakom smislu, održite toliko dugo? Šta je bilo Vaše uporište? Porodica je uvek bila osnov svih mojih životnih premisa. Mog morala, kućnog vaspitanja, harmonije unutar kuće, vrednoće, poštovanja čoveka... Na sreću, sve vreme kroz život hodao sam uspravno, ponosno i nasmejano, iako je smeh mnoge iritirao... Ali, opstao sam zahvaljujući prijateljima. I danas su mi na srcu sudbinski susreti sa Brankom Bauerom, Ivanom Hetrihom, Hajrudinom Krvavacem, Purišom Đorđevićem, Krstom Papićem, Boštjanom Hladnikom, Acom Đorđevićem, Žikom Mitrovićem... WS: Postoji li neki moto kojim ste se rukovodili kroz život? „Ubi concordia ibi victoria“, u prevodu, gde je sloga, tu je i pobeda. WS: Vaše brojne nagrade danas su u legatu u Jugoslovenskoj kinoteci. Da li neka u intimnom smislu zauzima posebno mesto? Ponosim se što sam pre svih otvorio svoj legat u Jugoslovenskoj kinoteci sa šest osvojenih Zlatnih arena u Puli, sa brojnim nagradama za režiju i produkciju, sa najvećom nagradom AVNOJ-a velike zemlje i Zlatnim lavom koji sam dobio 1967. godine u Veneciji, rame uz rame sa Luisom Bunjelom i to za ulogu Malog u filmu Jutro Puriše Đorđevića. Ponosim se i što sam potom odbio ponudu najvećih filmskih producenata i reditelja iz Amerike da nastavim karijeru na Zapadu. Bio sam ponosan na tu svoju odluku i nikada se nisam pokajao. Sačuvao sam svoju ljubav, delio sa suprugom Mirom radost rađanja naše dece, unuka i zajedno smo nastavili ponosno da koračamo prostorima svih zemalja velike Jugoslavije i sveta. WS: Da li iz svog bogatog opusa možete da, iz bilo kog razloga, izdvojite neku ulogu? Ima ih više. Uloga Lampasa u filmu Savamala Žike Mitrovića, zatim Valentine u Život je lep Bore Draškovića, Mačka iz filma Hamlet u Mrduši Donjoj Krste Papića, Malog u Jutru Puriše Đorđevića, Šurde iz Vrućeg vetra Ace Đorđevića, Crnog Roka iz Kuda idu divlje svinje Ivana Hetriha... To su uloge koje su „ponele“ publiku, ako hoćete - sva gledališta negdašnje nam velike zemlje i mnogih zemalja Evrope i sveta. WS: Da li Vam današnja kinematografija na ovim prostorima izgleda drugačlije nego u vreme kada ste bili aktivni kao glumac? Izgradnja i obnova posleratne Jugoslavije nije podrazumevala samo podizanje zemlje iz pepela, već su se dugim koracima razvijale umetnost i kultura kao novo lice zemlje. U svakom malo većem mestu nicali su i domovi kulture, otvarali se bisokopi, pozorišta. A film je bio - film. Pulska Arena, odnosno Filmski festival u Puli bio je mesto gde se sabiralo po trideset, četrdeset filmova iz svih republika i pokrajina. Filmovi su rađeni sa punom tematskom, umetničkom posvećenošću i pažnjom. Da ne budem mnogo prek, danas se filmovi prečesto rade na brzinu, ad hoc, ponekad tematski lascivno, neukusno, kao da ih ne dodiruju istinske muke vremena. WS: Vratimo se Zlatnom lavu u Veneciji, odnosno ponudama da radite u Velikoj Britaniji i Americi, a koje ste odbili? Šta Vas je podstaklo na takvu odluku? Setite se. Ponuda je bila 1967. godine. Zemlja Jugoslavija je, kao što sam rekao, išla uzlaznom putanjom. Iz današnje perspektive – cvetala je. Film je bio umetnost kojoj su nadležni ukazivali dužnu pažnju a gledališta se divila. Nas nekolicina glumaca postali smo i heroji ulice... Pa onda, zašto od gotovog praviti veresiju? Zašto kriti? Baškarili smo se uz Tita, koji nas je tretirao kao svoju decu. Jednostavno, nisam poželeo preko hleba pogaču. WS: Mislite li da ste grešili u životu? Svakog iole pribranog i mislećeg čoveka boli ruženje drugih zlobe radi, pasjaluka radi, a u životu mi nikada nije bio cilj da nekog javno „opljujem“ i unizim, jer to peče razumna čoveka u koje i sebe ubrajam. Uvek sam obuzdavao svoj prgav jezik. Sačuvao sam dostojanstvo, svestan da se u mojim godinama gasi mržnja i zavist, koji su svojstveni vremenu kada mlad čovek uskače u stvaralački voz, u voz ala i zala . Veliki Ivo Andrić bi rekao: „Biti čovek, rođen bez znanja i bez svoje volje, bačen u okean postajanja. Moram plivati. Postojati. Izdržati pritiske sveta oko sebe, sve sudare, nepredviđene, svoje i tuđe postupke... izdržati i svoju misao o svemu tome“. Ukratko - biti čovek. WS: Šta je, prema Vašem mišljenju, zapravo najvažnije u životu? Biti čovek. Onaj koji ima reč. Koji brani istinu i pravdu. Setite se da Biblija počinje rečima: „U početku beše reč“. WS: Radili ste sa skoro svim jugoslovenskim rediteljima, sa nekima ste se i družili. I danas se prepričava anegdota da ste se sa Hajrudinom Krvavcem sporili oko literature…? U trenucima dokonosti, po završetku svakog radnog dana, Šiba, kako smo zvali Hajrudina Krvavca, imao je centralni sto u kultnom hotelu Evropa . Tu su bili i Murat Kusturica, Mithad Mutavđžić, Paja Vujisić... Šiba se ponašao begovski, domaćinski, raskriljeno, često je otvarao teme koje su bile „mamac“ za sud o njima. A imao je literaturu u malom prstu. „Dohvatili“ smo se jedne večeri teme da li je Dostojevski veći od Iva Andrića. Ja sam svim srcem navijao za Andrićevu Travničku hroniku , ali njegov zarazan osmeh prekinuo je dalju raspravu. Bio je neponovljiv čovek… WS: Bili ste veliki prijatelj i sa Borisom Dvornikom i Milenom Dravić. Sa njima ste odigrali mnoge kultne uloge? Iz filma u film, od Prekobrojne , Lita vilovitog , Bitke na Neretvi ... Boris i ja smo gradili poštovanje koje nikad nije presahlo. Kad nas je napustio, sa dužnim poštovanjem otišao sam da ga ispratim na splitskom groblju. Ponosim se našim neukaljanim drugovanjem. A Milena je bila i ostala koleginica prema kojoj gajim ogromno poštovanje i divljenje. Zajedno smo gradili i sagradili kreacije koje plene i dan danas. Milina je raditi s njom… WS: Snimanje rimejka čuvenog filma Valter brani Sarajevo najavljuje se iz Jadran filma iz Zagreba, a kako se može čuti, planirano je da se radi u Sarajevu u koprodukciji sa kineskim partnerima. Šta o tome mislite, šta može da donese taj film? Film i TV serija Valter brani Sarajevo imali su u svetu, a naročito u Kini i Rusiji, kosmičku popularnost. To delo nosi u sebi prkos, herojstvo i ponos neustrašive slobodarske mladeži Jugoslavije u borbi protiv fašista, protiv nemačke agresije, protiv Hitlerovog nastojanja da porobi svet. Film se pojavio u pravo vreme. Svojim kvalitetom i dan-danas pobuđuje divljenje gledalaca. To je film za sva vremena. Njihov rimejk ovog filma nije ništa drugo do materijalni interes ali i pritajeni otpor mnogoljudne Kine svim agresorima u njihovom okruženju. Možda bi tim filmom kod svoje omladine razvili osećaj otpora ako bi bilo ko ugrozio njihovu cenjenu, veoma bogatu, slobodnu i civilizovanu zemlju. Nisam u toku sa snimanjeg tog filma, ali obilazeći Kinu uzduž i popreko shvatio sam da su Kinezi veoma radni, predani i čestiti u poslu. Izguraće oni i ovaj mamutski film. Pre sedam godina njihova najveća državna televizija CCTV otkupila je seriju Policajac sa Petlovog brda . Čini mi se da je kod njih vrlo izražen sistem vrednosti u kojem se poštuje sve što afirmiše porodicu i patriotizam. Na pitanje da li voli vino, Ljubiša Samardžić kroz osmeh kao znak odobravanja pominje filozofa Belu Hamvaša i njegovu čuvenu knjigu Filozofija vina . „Ima jedna divna misao u toj knjizi koja dovoljno govori o tome zašto je vino toliko važno: ’Kad sve propadne, ostaće samo Bog i vino‘“, kaže Ljubiša Samardžić i dodaje da njegove godine „traže samo crveno vino“.

Kao uvod u priču o marokanskoj kuhinji, mogu slobodno da kažem: „Dobro došli u Francusku severa Afrike“. Ne zato što je Maroko pod uticajem francuske kulture ishrane, nego zato što su u marokanskom kulinarstvu upotrebljeni svi resursi začina i namirnica kako bi ova fantastična kuhinja doživela svoj puni sjaj i raskoš Maroko, afrička zemlja pod uticajem arapske kulture, i te kako je oplemenila i samu Španiju tom dozom orijentalnosti, a naročito Francusku kojoj je ta egzotika nekako uvek nedostajala. S druge strane, Francuska je marokanskom kulinarstvu dala fini završni premaz, koji je bio neophodan kako bi se iskoristio pun potencijal ove kuhinje. Biti gost u tradicionalnoj marokanskoj kući izuzetan je doživljaj -kako zbog ambijenta u neobičnim unutrašnjim dvorištima, u koja se stiže kroz prelepe bele hodnike kojima se širi miris jasmina i žubor vode sa fontana, tako i zbog atmosfere u salonima čiji su zidovi u boljim kućama prekriveni mozaicima, sa motivima arabeski u najrazličitijim bojama, a u kojima ćete sedeti na svilenim jastucima i služiti se sa velikog srebrnog poslužavnika sa tri nogara koji na sebi ima prelepe bareljefe. Naravno da sve to ne bi izazvalo takve impresije da nije nadaleko čuvene gostoljubivosti tamošnjih domaćina. Marokanska kuhinja je vrlo raznolika i bogata, a modaliteti se prilično razlikuju u zavisnosti od oblasti zemlje. U Marakešu je u osnovi berberska, sa osetnim uticajem afričke gastronomije, koju su za sobom ostavili crni robovi. U Fesu se oseća jak uticajAndaluzije, a Tetuan i Tangerna daleko su poznati po nekim svojim lokalnim specijalitetima. Na priobalju je ostao izražen uticaj portugalskih osvajanja (XV i XVI vek), a jevrejske porodice koje su se nastanile u Maroku takođe su infiltrirale svoje kulinarske običaje u marokansku kuhinju. Ipak, najveći uticaj ostavili su Arapi, koji su Maroko osvojili u VII veku. Obed najčešće počinje nekom vrstom slane torte nadevene piletinom ili guščijim mesom, poznate pod nazivom pastilja, posle koje se poput „voza“ nižu različita jela začinjena širokim spektrom začina i neverovatnih aroma: jela od ribe začinjena korijanderom, pa tajin-jelo koje je dobilo naziv po poslužavniku u kojem se služi a koje je mešavina raznog povrća, zatim meshui-ovčetina na ražnju, pa kuskus i vazdušaste mekinje od žita kuvane na pari sa prelivom od mesa i povrća... Posle duže, obavezne pauze, dobićete kao desert voće ili slatki kuskus. U Maroku se svaki ručak završava veoma jakim čajem od nane koji pospešuje varenje ili preslatkim čajem od badema koji se toliko puta pretače iz fildžana u fildžan da se na kraju, kada se sipa u staklenu čašu, na površini čaja stvori bogata pena. Ova zemlja svakako može da se pohvali i vinima. Velike zasluge za to imali su i Francuzi, a pre njih Rimljani i Feničani. Međutim, kada su dobili nezavisnost od Francuske vinarstvo je gotovo zamrlo, sve do pre dvadesetak godina. Ulaganja vinara urodila su plodom, a pošto su iskoristili najbolje klimatske uslove u Severnoj Africi, pogotovo u okolini Fesa, nastali su sada poznati svetski brendovi, uglavnom crvenog vina. Marokanska vina pobrala su ozbiljne nagrade na evropskim sajmovima vina poslednjih godina, pa je vinarstvo u toj zemlji procvetalo. Ukoliko zaobiđete Kazablanku, na marokanskim vinskim turama možete za vrlo malo novca da degustirate prilično kvalitetna vina. U svakom smislu, Maroko je gastronomsko-vinska egzotika. Marokanska salata od patlidžana Za 4 osobe potrebno je: -600 gr patlidžana -100 ml maslinovog ulja - 50 g luka -3 čena belog luka -4 kašike soka od limuna -1 kašičica soli, mleveni biber -1 kašičica šećera Za posluživanje: - 1 paradajz -10-15 crnih maslina -seckani korijander Način pripreme: Patlidžane oljuštiti i iseći na ploške, pa ih peći na zagrejanom maslinovom ulju s obe strane dok ne omekšaju. Pečene patlidžane ohladiti i zgnječiti. U pastu izmešati crni luk sečen na kockice, seckani beli luk, limunov sok, so, biber i šećer, pa sve to dodati ohlađenim patlidžanima. Sve zajedno još jednom dobro izmešati. Služiti na kolutovima paradajza ili tostiranom hlebu, sa seckanim maslinama i korijanderom. Marokanska piletina sa limunom i maslinama-tagine (tajin) Za dve osobe potrebno je: Za marinadu: 1 sveža crvena paprika (200 g) ½ glavice crnog luka 1 kašičica kajenskog bibera (može chilli u prahu) 2 čena belog luka 4-5 crnih maslina 1 kašika narendanog đumbira 2 kašičice cimeta 100 ml maslinovog ulja Za piletinu: 400 gr pilećeg filea 2 kašičice maslinovog ulja 120 gr crnog luka 1 kašika kurkume 1 kašičica kima u prahu 70 g zelenih maslina 1 limun 1-2 kašičice meda 2 kašike seckanog peršuna 1 kašika seckanog korijandera so, biber Način pripreme: Crvenu papriku, seckani luk, kajenski biber, seckani beli luk, masline, đumbir, cimet i maslinovo ulje staviti u blender i krupno samleti. Piletinu iseći po želji, preliti pripremljenom marinadom od povrća, pomešati i ostaviti da odstoji 15-30 minuta. U tiganju na maslinovom ulju pržiti seckani luk, dodati kurkumu, kim i piletinu zajedno s marinadom. Dodati fond (supu), zatim i masline i limun isečen na ploške. Kuvati na srednje jakoj vatri 20-25 minuta. Pred kraj umešati med, peršun i korijander. Po potrebi posoliti, pobiberiti i ostaviti da odstoji 15 minuta pre posluživanja. Poslužiti sa kuskusom. Marokanske kokos kocke Sastojci: - 100 ml kuvanog mleka -120 g kokosovog brašna -200 g šećera -40 g putera -2 kašike narendane korice limuna Način pripreme: U vruće prokuvano mleko dodati kokosovo brašno i šećer, dobro izmešati i napraviti kompaktnu masu, pa je navlažiti s malohladne vode. Vodu potom ocediti, a u masu umešati puter i limunovu koricu. Mali kalup obložiti pek papirom i naliti masu, a potom je preoblikovati (razvaljati) u četvrtasti oblik pleha. Dobro ohladiti i iseći na kocke. Služiti uz čaj, kafu ili kao osnovnu poslasticu.

Broj 52 - Wine Style

Antica Chardonnay 2013
Gallery
Antica Chardonnay 2013

Degustacije

Antica Chardonnay 2013

proizvođač: Antica Napa Valley, Antinori sorta: chardonnay oblast: Napa Valley procenat alkohola: 14,1% cena: 3.500 dinara Zlatnožute boje sa zelenkastim odsjajem. Vrlo bistro, dobre refleksije, umereno pokretljivo u čaši. U kompleksnom, zrelom mirisu srednjeg intenziteta izražene su prepoznatljive sortne karakteristike. Dominiraju arome citrusa, jabuke i tropskog voća, koje su diskretno prožete mineralnim i notama pečenih lešnika [...]

Tatjana2015-05-14T07:43:03+01:0014. 5. 2015|Categories: Degustacije|Tags: Antica Chardonnay|0 Comments

Antica Cabernet Sauvignon 2011
Gallery
Antica Cabernet Sauvignon 2011

Degustacije

Antica Cabernet Sauvignon 2011

Antica Cabernet Sauvignon 2011 proizvođač: Antica Napa Valley, Antinori sorta: cabernet sauvignon oblast: Napa Valley procenat alkohola: 14% cena: 6.500 dinara Intenzivne bordo boje sa svetlocrvenim odsjajem. Bistro, odlične refleksije, srednje pokretljivo u čaši. U zrelom, intenzivnom mirisu sa prepoznatljivim sortnim karakteristikama izražene su note zrelog voća, naročito kupine, crne ribizle i šljive, koje su propraćene [...]

Tatjana2015-05-14T07:43:03+01:0014. 5. 2015|Categories: Degustacije|Tags: Antica Cabernet Sauvignon|0 Comments

Robert Mondavi Private Selection 2012
Gallery
Robert Mondavi Private Selection 2012

Degustacije

Robert Mondavi Private Selection 2012

Robert Mondavi Private Selection 2012 proizvođač: Robert Mondavi sorta: pinot noir oblast: Napa Valley procenat alkohola: 13,5% cena: 2.700 dinara Intenzivne rubincrvene boje sa odsjajem boje cigle. Bistro, dobre refleksije, prozirno, vrlo pokretljivo u čaši. Intenzivan, harmoničan i vrlo prepoznatljiv sortni miris, voćnog karaktera. Dominantne su note crne trešnje, maline i crvene ribizle, koje su [...]

Tatjana2015-05-14T07:43:03+01:0014. 5. 2015|Categories: Degustacije|Tags: Robert Mondavi Private Selection|0 Comments

Napa Valley
Gallery
Napa Valley

Enografija

Napa Valley

Broj: 52 Piše: Đuro Tošić Foto: arhiva vinarija Galo

Moj put u srce Kalifornije, u Napa dolinu (Napa Valley), bio je plod dugogodišnje želje i snova, posledica konzumacije nekih velikih vina iz ove male regije i maštanja o vinogradima sa kojih su potekli Opus One, Robert [...]

Tatjana2015-07-10T19:49:26+01:0014. 5. 2015|Categories: Enografija|Tags: Napa Valley|0 Comments

GORAN DIMITRIJEVIĆ
Gallery
GORAN DIMITRIJEVIĆ

Flash

GORAN DIMITRIJEVIĆ

Broj: 52 Piše: Vuk Tripković Foto: arhiva B92

Mnoge radijske i TV emisije pamte se po najavnim špicama, ali retko koja po glasu voditelja. Ipak, njegov specifičan i autoritativan glas nije jedini razlog zbog kojeg je Goran Dimitrijević jedan od najpopularnijih domaćih TV i radijskih voditelja. [...]

Tatjana2018-11-25T12:24:37+01:0014. 5. 2015|Categories: Flash|Tags: Goran Dimitrijevic|0 Comments

Hotel PuLi, Šangaj
Gallery
Hotel PuLi, Šangaj

Hoteli

Hotel PuLi, Šangaj

Broj: 52 Foto: arhiva hotel PuLi

Jedan od prvih luksuznih rizorta u Kini, hotel PuLi, smešten je u centru Šangaja i predstavlja pravu oazu mira u ovoj užurbanoj, ekonomskoj prestonici Kine. Susret autentične istorije i tradicije sa modernim dizajnom i inovativnom tehnologijom glavna je odlika ovog hotela. Za manje [...]

Tatjana2015-07-10T19:49:01+01:0014. 5. 2015|Categories: Hoteli|Tags: Hotel PuLi, Šangaj|0 Comments

Podrum Radovanović
Gallery
Podrum Radovanović

Vinske priče

Podrum Radovanović

Broj: 52 Piše: Aleksandar Duković Foto: Vladimir Miloradović

Vino i drugi oblici umetnosti Pre dvadeset i pet godina Miodrag Mija Radovanović promenio je kurs srpskog vinarstva u pravcu koji je domaća vina ozbiljno približio premijum kategoriji, a njegov mali vinski hram, vinarija Podrum Radovanović, svih ovih [...]

Tatjana2018-11-25T15:15:16+01:0014. 5. 2015|Categories: Vinske priče|Tags: podrum radovanovic|1 Comment

Chateau Lafite Rothschild
Gallery
Chateau Lafite Rothschild

Vinske priče

Chateau Lafite Rothschild

Broj: 52 Piše: Đuro Tošić Foto: arhiva Chateau Lafite

Kada se bavite vinom na bilo koji način, da li kao proizvođač, vinogradar, enolog, sommelier, trgovac ili samo kao uživalac, sigurnosilno želite da upoznate, vidite i probate ono najbolje. Ukoliko se nađete u prilici da tu potrebu [...]

Tatjana2015-07-10T19:49:43+01:0014. 5. 2015|Categories: Vinske priče|Tags: Chateau Lafite Rothschild|0 Comments

Ljubiša Samardžić
Gallery
Ljubiša Samardžić

Intervju

Ljubiša Samardžić

Broj: 52 Piše: Tatjana Nježić Foto: Vladimir Miloradović

Decentni navigator filmskog vremeplova Ako bi se napravio rulet u kojem bi polja predstavljala najznačanije trenutke jugoslovenske kinematografije, prema teoriji verovatnoće kuglica bi se vrlo često zaustavljala na nekom polju koje ima veze sa Ljubišom Samardžićem. Ovaj kultni [...]

Tatjana2018-11-25T12:40:36+01:0014. 5. 2015|Categories: Intervju|Tags: Ljubiša Samardžić|0 Comments

Maroko
Gallery
Maroko

Hrana i vino

Maroko

Broj: 52 Piše: Dejan Stanković Foto: Miroslav Petrović

Kao uvod u priču o marokanskoj kuhinji, mogu slobodno da kažem: „Dobro došli u Francusku severa Afrike“. Ne zato što je Maroko pod uticajem francuske kulture ishrane, nego zato što su u marokanskom kulinarstvu upotrebljeni svi resursi začina [...]

Tatjana2015-10-21T12:28:24+01:0014. 5. 2015|Categories: Hrana i vino|Tags: maroko|0 Comments