Lazar Ristovski

Uloge bojene snagom karaktera

„Ja nisam depresivan.Ja samo volim da se osamim i posmatram svet nekako sa strane. Kao da svetu isključim on, pa ostane samo slika.Posmatram ljude.Gledam ih kako razgovaraju.Gledam ih kako gestikuliraju, kako mrdaju kao marionete u dečjem pozorištu. Kao da ih nevidljiva sila pokreće i pomera njihove ruke i glave“ –napisao je naš proslavljeni glumac Lazar Ristovski u priči Dvoboju svojoj nedavno objavljenoj zbirci priča Jednostavne priče.

Mnogo antologijskih uloga obeležilo je njegovu višedecenijsku karijeru: Drug Raja u Tito i ja, Pavle u Originalu falsifikata, Aranđel u Vizantijsko plavo, Bokser u Buretu baruta i Petar Popara-Crni u Andergraundu samo su deo njegovog filmskog opusa, dok je pozorišna publika uživala gledajući ga u naslovnim ulogama u predstavama Hamlet, Amadeus, Don Žuan… Ima skoro dve decenije kako je Lazar Ristovski zakoračio i u producentske vode, osnivajući producentsku kuću Zillion,a publici se zatim predstavio i kao pisac. Svoje treće i najnovije književno delo Jednostavne priče objavio je ove godine, a prethodila su mu dva romana – Belo odelo, poput istoimenog filma koji je i režirao i Kako sam dobio Oskara.

Sklonost ka umetnosti Lazar Ristovski je, kaže, verovatno razvio u detinjstvu, zahvaljujući majci koja ga je tada upoznavala sa epskom poezijom.Ta strast krunisana je onog trenutka kada je završio Akademiju dramskih umetnosti, a o tome da će ostvariti impozantnu glumačku karijeru, a kamoli da će jednog dana igrati poker sa Džemsom Bondom, nije ni slutio.

Prati ga glas da ima osmeh koji pleni i smeh koji se poput dobrodošle zaraze lako širi na sve strane. Istovremeno i autoritativnost koju, na njemu svojstven način, ume da utka kad treba, koliko treba i gde treba, isijavaći glumačkom i ličnomharizmom ogromnog raspona i snage.

Razgovor za magazin Wine Style započinjemo smehom i prisećanjem nekih njegovih uloga, ranijih intervjua i mog hroničnog zapitkivanja hoće li se, i kada vratiti na pozorišnu scenu. Ležernost, osmeh, njegov specifičan šarm i decentna otvorenost obeležile su ovaj razgovor.

WS: Šta je aktuelno u Vašem profesionalnom životu?

Trenutno me okupira pisanje. Dočekao sam to vreme, kada ne moram da jurim na predstave i probe, kada ne moram više nikome da se dokazujem osim samom sebi. To je možda i najteže, ali mi trenutno pričinjava zadovoljstvo. Da razgovaram sam sa sobom. Povukao sam se u ložu usamljenosti iz koje se svet najbolje vidi, i posmatram.

WS: Poslednje čime ste se predstavili javnosti bile su zbirka priča Jednostavne priče i film o Panti Draškiću. Da li je u Vašem slučaju pisanjenovi umetnički izazov i vid izražavanja ili potreba da se ponešto kaže između dva filma, ili tragom Puriše Đorđevića i Žike Pavlovića…?

Kada sam se sretao sa ljudima koji su radili više poslova istovremeno, imao sam uvek neko podozrenje i sumnju misleći da je to loše za neki od poslova. Da se ne može sa istom strašću i glumiti, i režirati i pisati knjige.Eto, to što sam mrzeo sada se i meni događa. To je na neki način osveta. Zavera mene protiv mene. Ipak, veoma sam uzbuđen što sam u sebi pronašao i tog čoveka pripovedača, koji ima želju i nameru da ispriča drugima priče za koje veruje da su zanimljive. Ne bih se poredio ni sa Žikom ni Purišom, jer nikada nisam voleo da se poredim ni sa kim. Porediti se sa čovekom znači mnogo rizikovati, jer čovek je promenljiva kategorija. To bi značilo da bih i ja morao često da menjam idole. Biti svoj, po cenu svakog rizika, ono je što nas čini onim što jesmo, pa makar koliko god to bilo teško, rizičnoili neprijatno. S tim u vezi je i pitanje ljudske slobode. Samo čovek koji je svoj može biti slobodan.

WS: U Vašim pričama pretapaju se seta, emotivnost, dubina jednostavnosti…Nije li svim pričama svojevrsni zajednički imenitelj veliki život malih ljudi?

Svakome je svoj život veliki i najveći. Bio on mali ili veliki čovek. I mali čovek čini deo velikog kosmosa ravnopravno sa velikim čovekom. Kada on toga postane svestan, onda i on postaje veliki. Nažalost, danas se sve radi protiv tog malog čoveka, ne bi li zaboravio na to svoje pravo koje mu po kosmičkim zakonima pripada. Osvešćenost malog čoveka sužava prostor za vladavinu velikih i moćnih. U mojim pričama mali čovek je ravnopravan, jer mu nisam oduzeo pravo da razmišlja o velikim temama, kao što su život, smrt, ljubav, sudbina. On o njima ne razmišlja na filozofski način, već praktično. Zato moje priče razumeju svi i u njima se često isami pronalaze.

WS: Šta zapravo čuva, drži, spasava… tog uslovno rečeno malog čoveka na raskršću raznih vetrometina, od istorijskih do onih u sopstvenoj duši?

Spasava ga humor. Spremnost da velike teme o kojima sam govorio sa lakoćom posmatra i u njima učestvuje bez straha i kajanja. Kada se veliki čovek u svojoj bahatosti i moći nađe pred smrću, on se boji. Boji se više od malog čoveka, jer misli da gubi mnogo. Mnogo više od onoga koji nema ništa. To je jedna od zamki života. Pred smrću smo svi isti, jer na onaj svet ne odnosimo ništa. Mali čovek smrt prihvata i doživljava ritualno, dok veliki čovek o smrti razmišlja kao o sopstvenom porazu.

WS: Letos na Filmskom festivalu u Nišu premijerno, a jesenas i na RTS-u, prikazan je igrano-dokumentarni film Panta Draškić – cena časti, u kojem ste igrali naslovnu ulogu; partner Vam je bila supruga, a reditelj Vaš sin. Pokazalo se i ranije da ste Vi i supruga, naša cenjena glumica Danica, dobar glumački tandem, a kako je kad režira sin? Kad, na primer, kaže: „E, ovo nije dobro, treba da uradiš ovako ili onako…“?

Za profesora je najveći uspeh kada ga student prevaziđe. Šta onda reći za roditelje koje dete prevaziđe? Ima li veće sreće? Petar je završio dobre škole i naučio je zanat. To je u našem poslu važno. Naučio je da radi i da poštuje, ne samo nas roditelje, već i svoje prijatelje i saradnike. To je ono što ga izdvaja. Sa takvim čovekom, bio on naš sin ili ne, zadovoljstvo je raditi i slušati ga.

WS: Kad god razgovaram sa Vama moram da pomenem maestarlnu predstavu Amadeus Beogradskog dramskog pozorišta, u kojoj ste čudesno igrali naslovnu ulogu. Dodaću tome i predstave Urnebesna tragedija, Mušica, Original falsifikata, Venčanje Vitolda Gombroviča u režiji Jarockog i mogli bismo ih još nizati, a Vas već dugo nema u pozorištu. Zašto? Hoće li Vas biti?

Odigrao sam više od četiri hiljade predstava u pozorištu. I u pozorištu i na filmu radio sam sa najboljima. Jedna od mojih važnih uloga bila je u Hamletu, gde sam igrao naslovnu ulogu na Dubrovačkim letnjim igrama, a predstavu je režirao oskarovac Jirži Mencl. Ta uloga je veoma bitna za moju biografiju. Hoću da kažem da samse naigrao.Možda prebrzo. Predstave su me koštale mnogo više nego što sam zarađivao. Ne mislim novčano, već emotivno. Nije mi se više vraćala energija koju sam ulagao u pozorište imorao sam da prekinem da bih preživeo.

WS: Odavno ste, sa Zillionom, zaplovili i u producentske vode. Kakvo je to iskustvo i ko tu koga sluša – umetnik producenta ili obrnuto?

Postao sam producent i reditelj jer su to bili, kao u šahu, iznuđeni potezi. Kada sam hteo da režiram svoj film Belo odelo, niko nije hteo da bude producent tog film, pa sam morao sam. Kasnije sam video da mi to ide od ruke i onda samo pomislio – zašto da ne? Idu mi razni poslovi od ruke. Zato me prijatelji i zovu renesansnim čovekom. Ali, ono što je najvažnije kada se govori o stvaraocu, umetniku, jesu njegova dela. Da li ono što on radi valja, da li ono što on stvara preživljava vremeilije samo za jednokratnu upotrebu, to je najvažnije pitanje. Mislim da sam od onoga što sam do sada uradio, uradio nekoliko stvari koje će se pamtiti.

WS: Kada je reč o Vašoj raskošnoj filmskoj karijeri, tumačili ste likove istorijskih ličnosti, poput Branka Radičevića, Svetozara Markovića, Tita i to dva puta… Ko Vam je najveće muke zadao?

Svaka uloga ima svoje muke i svoje radosti, bilo da igram istorijske ličnosti ili ne. Svetozar Marković je bio najkompleksniji zadatak od tih istorijskih likova koje sam igrao. Mladi socijalista u, takoreći srednjovekovnoj Srbiji. Danas se on skoro i ne pominje. Lako zaboravljamo i ne cenimo ni sebe ni svoje ljude koji su uspešni. Zato ne možemo napred. To je naša najveća kazna. Ne radujemo se tuđim uspesima, ne shvatajući da ako rušimo uspešne rušimo sebe same.

WS: Među brojnim filmovima u kojima ste igrali, Andergraund iTito i ja su najčešće reprizirani? Gledate li reprize svojih filmova? S kakvim osećanjem?

Ne znam koji su moji filmovi najviše reprizirani, ali ja ih ne gledam. Jednom kada sam završio posao, ostavljam ga publici na milost i nemilost. Vezati se emotivno za uloge kada se one završe je i opasno i štetno. Mora se ići dalje. Moj film Belo odelo imao je premijeru na Kanskom festivalu. To je bio ogroman uspeh. Retko koji srpski reditelj imao je to zadovoljstvo. Taj moj rediteljski uspeh se, iz nepoznatih razloga, u Srbiji ne prašta i namerno se zaboravlja. Belo odeloje ipak moj najgledaniji film. A što se tiče uloga, verovatno je najbolja ona u Andergraundu, gde sam igrao Petra Poparu-Crnog. Ima još nekoliko uloga kojih se ne bih postideo.

WS: Vaš lik Đorđe Džandar u filmu Sveti Georgije ubiva aždahu, kad ga pritisne muka i nevolja, kaže: „lako mi je biti dobar kad mi ništa drugo nije preostalo“. A šta kažete Vi?

To je filozofija mirenja sa činjenicama. To je narodna mudrost.To je način preživljavanja.To je pamet malog čoveka. Moje geslo bilo bi: „i to će proći…“

WS: Specifična komičnost odlika je brojnih Vaših uloga koje publika veoma voli i pamti. Recimo, došla je do izražaja i u ulozi Tita u filmu Darka Bajića Bićemo prvaci sveta. Glumci ponekad govore o tome kako „brane“ svoje likove. Da li Vi to činite duhovitošću? Kakav odnos lično imate prema humoru, jeste li privatno duhoviti?

Duhovitost je posebna i veoma teška kategorija, i u stvaralaštvu i u životu. Ona je neophodna u svakom umetničkom delu, a u glumi naročito. Duhovitošću i humorom se spasavamo od prevelike tragičnosti koju imaju i neka dela i neka vremena. Ja sam u najdramskijim ulogama tražio zrna humora da njima obeležim pojedini lik, ili neku scenu, situaciju u pozorištu, ali i u životu. Smeh je najbolji lek za pojavu koju nazivamo životom.

 WS: Takođe, snažna odlika Vaših uloga jeste svojevrsna autoritativnost, snažan autentičan karakter. Kako se Vi zapravo borite, družite, volite, ne volite sa svojim likovima…?

Meneu umetnosti i u glumi vodi intuicija. To možda nije najbolji i najsrećniji način ponašanja i kreiranja, ali je bar pošten. Ja se u umetnosti ne branim. Ja srljam, borim se i unosim strast. Strast bez umetnosti nije moguća.

WS: Jeste li kao dete slutili kuda će Vas životni put odvesti?

Uvek sam želeo da se uhvatim u koštac sa svetom. Nisam se plašio zvezdanog neba. Osećam se kao građanin sveta i nemam komplekse u tom smislu. Niko nije ni gori ni bolji od mene, dok to ne dokaže. Niti sam ja bolji od drugih dok to na delu ne dokažem. Jedna Ciganka je davno, dok sam bio mali, mojoj majci gledala u pasulj. Rekla joj je: „Ovaj će ti biti neki mnogo poznat čovek“. I kako sada da je demantujem. Moram da se trudim svom silama da joj vradžbina uspe. Šalu na stranu, još u detinjstvu sam zavoleo poeziju. Moja majka, inače najvažnija istorijska ličnost za mene, bila je i učiteljica i pesnik i umetnik, iako je po zanimanju bila samo domaćica sa četiri razreda osnovne škole. Znala je cele narodne junačke pesme napamet. Moj prvi susret sa umetnošću pripovedanja bilo je njeno govorenje pesme Zidanje Skadra. Bilo je to vreme opšteg siromaštva, koje je bilo nekako ravnopravno raspoređeno. Moral je bio kategorija u koju se verovalo i koju smo nasleđivali od svojih roditelja.

WS: Jeste li se „štrecnuli“ kad je i Vaš sin zaplovio u umetničke, filmske vode?

Ne, bila je to radost za nas. Odabrao je ono što voli. Bavljenje umetnošću je velika privilegija u svakom vremenu, a u današnjem posebno. To je težak i neizvestan život, ali i oaza, azil, utočište koje služi kao spas od duhovne prljavštine kojom je svet ukaljan. Umetnici su ljudi koji čuvaju planetu od propasti.

WS: Gledano iz sadašnje perspektive, umetnost je za Vas…?

Upravo ovo o čemu govorim – spas za dušu. Umetnost podrazumeva talenat, a ima li šta uzbudljivije i lepše, nego kad se vidi talenat na delu. Za mene je bavljenje umetnošću, a sada i pripovedanjem, bežanje u ložu usamljenosti iz koje se svet bolje vidi i bolje razume. Umetnost premošćuje vekove i čuva odzaborava sve ono što je lepo.

WS: Postoji li nešto, na primer neki moto, za šta biste mogli reći da Vas je vodilo kroz život?

Ne bih ni znao ni mogao bilo koga da savetujem. Vodio sam se samo svojom intuicijom i osećanjima. To je možda primitivniji oblik življenja i ponašanja, ali je moj slučaj takav. Nisam nikada bio od onih račundžija koji su mogli sve da izmere interesom. Iskreno i pošteno, to je moj moto.

WS: U Jednostavnim pričama kažete:„A grad je u ogledalu uistinu izgledao mnogo lepše nego kad bi čovek za samo sto osamdeset stepeni okrenuo glavu i pogledao u stvarnost“. Koliko objektivno zavisi od subjektivnog, odnosno koliko realnost zavisi od lične percepcije, od ugla gledanja na stvari?

To ogledalo u kome se ogleda život je veoma varljivo, zato što u tom ogledalu svako vidi ono što želi da vidi.Vidi ono što bi voleo da vidi.Ogledalo života je slično snovima, u kojima onaj koji sanja često projektuje svoje želje. Ta ulepšana slika sveta pomaže čoveku da preživi. Život je sam po sebi dovoljno surov i realističan, tako da mu je potrebno ulepšavanje. Umetnost služi i tome, da dokumentarnost života podigne na stepen u kojem ono što je ružno može izgledati lepo. Umetnost mora da bude bolja od života. Ona je nadogradnja životu.

Otkad pijem vino, postao sam bolji čovek

WS: Volite li vino?

Naravno da volim, ha,ha…

WS: Imate li neki omiljeni tip?

Najviše mi se sviđaju toskanska bela i francuska crvena.

WS: Ubrajate li sebe u poznavaoce vina ili ste samo ljubitelj? Kako inače birate vina?

Poznato je da se belo vino pije uz ribu, a crveno uz meso. Poznato je i da se belo vino pije hladnije, a crveno na sobnoj temperaturi, ali sve to ne mora da bude tako. Znam neke elementarne stvari, ali nisam baš veliki stručnjak. Više volim da uživam u vinu.

WS: Postoji li neka situacija u Vašem životu u kojoj je vino imalo važnu ulogu?

Nekada sam pio samo žestoka pića, od kojih sam često ludeo i ja i moja okolina. Previše pio i previše patio.Otkad pijem vino, postao sam bolji čovek, tako da je vino postalo veoma važno u mom životu.