Snaga razigrane posvećenosti

 

„Kad bi svako od nas svakog dana bar jednu lepu stvar,sitnicu uradio za nekog drugog, ovaj svet bi izgledao mnogo lepše“, rekla jena početku intervjua za magazin Wine Style naša čuvena glumica Anita Mančić.

Rođena u Zemunu, godinama je bila član Ateljea 212, a od nedavno je deo glumačke ekipe Jugoslovenskg dramskog pozorišta.Njen izuzetan glumački opusnagrađen je mnogim priznanjima, između ostalog i sačak pet Sterijinih nagrada, a prošle godine postala je i najmlađa dobitnica nagrade Velika Žanka.Iako slovi za velikog posvećenika glumačkoj umetnosti, Anita Mančić je ne mistifikuje ni na koji način i gotovo isijava uverenjem da je to zapravo nešto prirodno, podrazumevajuće za ljude koji sopstveni hleb od umetnosti mese. Medijski prostor nije predmet njene žudnje, naprotiv. No, onda kada se njima bavi izlazeći im u susret, za šta bi se moglo reći da je retko, čini to zdušno, napominjući da i u medijima može da bude samo onakva kakva zaista i jeste, a nikako ne onakva kako bi neko hteo ili mislio da bi trebalo da bude.

Jedna od njenih najupečatljivijih osobina je samokritičnost.Takođe, čvrst karakter ne dozvoljava joj da se usteže da govori ono što misli, niti da svoje stavove brani. S druge strane, čitavim svojim bićem naklonjena je i pomaganju drugima, humanitarnom angažmanu, što je posebno došlo do izražaja u njenom rada su decom sa Daunovim sindromom.

Razgovor za magazin Wine Style upriličen je polovinom decembra u Beogradskom dramskom pozorištu, neposredno pre predstave Delirijum tremens Gorana Markovića. Prethodno, na poziv za intervju, njena prva reakcija bila je „ali ja ne pijem vino“. Na opasku „ne mari“, odgovorila je „dobro, ali je važno da kažemo onako kako jeste“.

A početak razgovora i jeste bio – o vinu.

 

Ne pijete vino, a kupujete li ga?

Da, na poklon. Doduše, samo ljudima za koje znam da vole da piju vina, da vole dobra vina… I činim to sa zadovoljstvom. Ali, da razjasnimo to oko mog nepijenja vina.

Da razjasnimo…

Moja mama je iz Dalmacije.Kad sam bila mala imala sam izbor da pijem vodu iz takozvane gusterne, koja je često bila ustajala, s punoglavcima čak (smeh) ili da pijem vino. Pa naravno da sam pila vino.I gacala sam kao dete grožđe u kacama. Dopadalo mi se kad dođe na red ta „obaveza“, tako da mogu da kažem da sam odrasla na vinu (smeh), ali ja već dugo ne pijem ništa što ima alkohol, jer mi ne prija. Alergična sam ili ne znam šta je već u pitanju, tek moj organizam prosto ne trpi alkohol. A volela bih da mogu da popijem čašu dobrog vina.

Bela Hamvaš je rekao:„Kad sve prođe, ostaju Bog i vino“.

Vino ima toliko značenja i u religiji i u literaturi i u umetnosti… nekako, zaista je vrlo važno. Kad čovek pomisli samo na te tehnike kojima se vino pravi… to je, ako bismo ozbiljno razmišljali o njemu,a ne samo kao o čaši pića, umetnost u smislu spravljanja i čitava filozofija u smislu značenja. Ne zovu uzalud vino božjim nektarom. Možda je ono čak i jedino piće prema kojem čovek ima odnos iako ga ne pije. Mada, moram reći da duboko poštujem i rakiju. Moj kolega Nenad Jezdić se bavi pravljenjem rakije. Bogami, i to je zahtevno umeće, za svako poštovanje.

Dolazeći na ovaj razgovor pomislih „evo mene u delirijum tremensu i pod žrvnjem a dok nas smrt ne rastavi…“

(smeh) I Nije smrt biciklo i…

Postoji naravno još čitav niz, kako se to kaže „živih“ predstava, u kojima igrate, pa Vi ste jedna od najangažovanijih glumica. A ovi naslovi su se uklopili u rečenicu.

Zanimljive su te asocijacije – čak skoro da svako ima svoje -na naslove koje igram i moguću kombinatoriku njihovog nizanja. Ali, pre nekog vremena pišući po običaju u blokčić naslove koje igram, a po terminima, isama sam se zgranula. Pritom, u to vreme aktuelna je bila premijera filma Smrt čoveka na Balkanu Miće Momčilovića. Pogledam niz naslova, iz dana u dan, iz večeri u veče, okreni obrni – smrt. Kad na kraju termina tog meseca predstava Život je pred tobom. Rekoh, hvala bogu. Mada i u toj predstavi ima smrti,ali je bar nema u naslovu. Pomislim, toliko smrti – pa to je neizdrživo. Pre neko veče su mi dolazili neki prijatelji da gledaju predstavu Tako je moralo biti (Branislav Nušić/Egon Savin, Jugoslovensko dramsko pozorište, prim.n), u kojoj izvršavam samoubistvo. I kažu – tužno je.Au, reko’, stvarno bih mogla da igram u nekoj komediji. Iz večeri u veče umirem po scenama iliispraćam nekoga u smrt. Nekad ne mogu da spavamod ili zbog toga. E, u tom slučaju bi mi vino dobro došlo da me leči i opusti, ali…Uglavnom, u pravu ste, trenutno igram u mnogo predstava.Neke se igraju vrlo dugo, evo ova, Delirijum tremens Gorana Markovića, mislim da je premijera bila 2000. godine.

Kad dobijete novu ulogu, kad započnete radna njoj, šta je prvi korak, šta je to što Vas „povuče“?

Upalim antene. Ne postoji pravilo. Prosto steknem određeni osećaj. A onda tragaš dalje. I kad ti se apsolutno ne dopada a shvataš da moraš, jer si naprimer na plati, i tad tragam. No, tekst može da vas ponese iz raznih razloga. Na primer, neki od njih nude izazov s kojim se nisam susretala do sada. Recimo predstava Dok nas smrt ne rastavi, komad Mire Furlan, nosio je ogroman izazov:biti u smrtnom ropcu,umreti na metar i po od publike. Jedna od važnih stvari je naravno i sadržaj uloge, gde te ona pomera. Jer, pozorište ne treba da postane rutina, nego da pomera stvari i u tebi i oko tebe.

Šta je najveći izazov?

Kad mi se učini da je gotovo nemoguće. Ono za šta pretpostavljam kako će izgledati još dok čitam, to i nije izazov. Nego, kad uđem u predstavu, u ulogu, što bi se reklo bela, pa onda hajde da vidimo šta ćemo i kako ćemo, pa se predstava gradi i oblikuje.To su mi najlepši poslovi.

Postoji li neka uloga koju biste posebno voleli da igrate?

Bilo koji Šekspirov komad. U svakom slučaju, nešto iz ozbiljne literature. Neki ozbiljan tekst sa ozbiljnim ljudima u ozbiljnoj produkciji. Možda i komedija, zašto da ne. Kad kažem ozbiljno, mislim na kvalitet.

U oktobru ove godine bila je premijera predstave Pod žrvnjem, u kojoj ste igrali tri uloge?

Tri uloge jesu izazov, ali mi je veće uzbuđenje stvorila tema jer komad, pisan s početka XX veka, slikovito i zastrašujuće govori i o tome kako mi danas živimo. Čovek može da se poistovetisa svakom situacijom koju tekst donosi. Komad kroz razne životne priče i vizure vivisekcira fenomen bede i, ono što mene posebno intrigira, kako se ljudi menjaju usled raznih okolnosti i u odnosu na njih. Situacije su nedovoljno tačan izraz, to su ustvari tektonski poremećaji.

I, šta se dešava, kakvi poremećaji, šta proradi?

Kako je to Egon Savin dobro formulisao – iz bede proizilazi zlo, beda deformiše čoveka. Jer, žargonski rečeno, čoveku su vezane ruke, ima mali ili nikakav prostor za manevar i onda udara na razne strane. Nije često do kraja ni svestan gde udara. U komadu je na delu i zloupotreba najmilijih. I ona nije pitanje svesti, nije osmišljena ideja nekihpatološkihmozgova nego pitanje nemoći i beznadežnosti! U situciji kad je pritisnut nemaštinom, a nema ni mogućnost da se svojim snagama snađe, čoveku jedino preostaje da ubije, ukrade, pošalje dete da se prostituiše…Odnosno, to se prepoznaje kao jedina mogućnost opstanka. A tu tek sledi pakleno pitanje: kako to čovek, i samom sebi i drugima, opravdava. Psiholozi su takođe govorili o tome da je zapanjujuće za kakva sve sopstvena zlodela čovek nađe opravdanje. Kad je u ekstremnim uslovima, u čoveku počinju da se javljaju osobine za koje nije, ne samo znao nego ni slutio, da poseduje. I mi živimo u vremenu koje gura ljude u granične situacije.A to iz čoveka izvlači najgore. S druge strane, čovek može da se okrene i u drugom smeru – onome što je odnos jednog prema drugome, čoveka prema čoveku, saosećanju, svesti i savesti, razumu…

Rašireno je mišljenje da je jedna od Vaših vrhunskih uloga u poslednjih nekoliko godina ona u predstavi Avgust uokrugu Osejdž, čak su Vas upoređivali sa Džulijom Roberts i to u Vašu korist?

Ona je igrala na filmu, a premijera u Ateljeu je bila dan nakon što je taj film prikazan na Festu. Pa dobro, mislim da sam bolja (smeh). Ali fantastičan partner je Dara Džokić. I ona je bolja od Glen Klouz, kad već pominjemo istoimeni film (smeh). I drugi glumci u predstavi su sjajni, a važno je da nijedno izvođenje nije isto, a publika od početka do kraja, da tako kažemo, diše s predstavom.

Ta predstava vrlo slojevito, i gorko i duhovito, između ostalog otvara temu porodice, odnosa između roditelja i dece.

Iako ima duhovitih trenutaka, neretko možete da čujete publiku kako se smeje, predstava je vrlo gorka, tužna… jer je realna. Ne primećujem zdrave odnose roditelj – dete u okruženju. Neko tu uvek trpi – negde deca, negde roditelji.Pogrešan odnos.Uzroci su ogromna tema.Između ostalog, to što se prečesto ide linijom manjeg otpora.Suštinski,uvek su roditelji odgovorni za svoju decu. Kad posmatramo taj odnos, rekla bih da štagod roditelj u nekom trenutku dobije od svog deteta, sam je zaslužio. Mislim, ja nemam decu i često se ugrizem za jezik kad komentarišem te stvari, ali imam oči pa sagledavam stvari. Da se razumemo, ne kritikujem slabosti roditelja. Možda bih bila najgori roditelj na svetu. Ali da vidim greške, to umem. Zaista podizati dete, što će reći stvarati novog čoveka, ogromna je odgovornost. Naravno, može da bude i ogromna radost. U svakom slučaju ti rezultati, kao u ovoj predstavi, vraćaju se roditeljima kao bumerang. I neko tu strada.

Kako ste Vi odrastali?

Vrlo su mi živa sećanja na baku, rođake. Zapravo, do polaska u školu najmanje vremena sam provodila u Beogradu.Sećam se kad sam krenula u prvi razred, ja sam prvog dana išla iz učionice u učionicu, iz razreda u razred, ne znajući da kad kreneš u školu onda imaš jednu učiteljicu, jedan razred za naredne četiri godine. A ja sam bila slobodno dete, vaspitavali su me negujući moju slobodu, pravo izbora a naravno i svest o konsekvencama izbora. Tako da se meni dopalo da na drugom času idem kod druge učiteljice. I nekako, uopšte nisam poznavala pravila koja su druga deca poznavala.Često me je to mnogo koštalo, jer sam se teško uklapala u stvari koje su meni bile besmislene i imala sam problema.Ali s druge strane, tako sam sačuvala neki svoj duh i slobodu. Ni dan-danas nemogu da pristanem na stvari za koje smatram da nisu normalne, zdrave i logične. Ili nisu moralne. To su moji parametri. Recimo, pre neki dan smo imali skupštinu Udruženja dramskih umetnika. Nije mi bilo jasno – ako je zakon glup, zašto mora da se sprovodi?I meni to nikad neće biti jasno,a ljudi ga uglavnom poštuju.Imam utisak da ne moram da poštujem glupe stvari. To je deo moje prirode.

Šta Vas je vodilo kroz život, u šta ste verovali?

Nikad nisam imala preciznu zamisao šta je to što mene zanima i šta bi ja trebalo da budem jednog dana. Izuzev onog što je deo mog vaspitanja – da budem svoja, da pre nego što nešto uradim dobro razmislim jer niko neće snositi odgovornost za mene. Prilično rano sam shvatila da, na primer, ne učim za roditelje i ocenu nego za sebe, da ne upražnjavam ovo ili ono za nekog drugog… I sve odluke koje sam u životu donosila donosila sam sama. Naravno, sa ovim ili onim uticajima, ali konačna odluka jeuvek bila moja. A čak i ako kasnije zažalim, nisam to mogla da pripišem nikom drugom sem samoj sebi. Često sam donosila odluke koje bi mi teško pale, gutala knedle koje nisam uspevala da svarim, međutim, odgovornost je uvek bila na meni. I dan danas. To mi je užasno važno – da budem svoja i da svakog trenutka kad treba da se donesuvažne odluke imam koncentraciju da realno sagledam stvari i da tog trenutka donesem realnu, pravu odluku i da posle toga mogu mirno da spavam.

U sklopu Vaše filmske karijere je i manje poznat, zanimljiv detalj. Na svečanost uručenja nagrade na Sofestu (za ulogu u filmu Top jebio vreo) stigli ste u poslednjem trenutku, jer ste prali stepenice u svom ulazu?

Jeste (smeh). Eto,i to je takođe deo moje prirode. Moj ulaz je specifičan ili možda tipičan… Uglavnom, nismo uspevali da se dogovorimo kako da se plaća čistačica i kome šta odgovara. I onda, pošto nisam više mogla da živim u svinjcu ceo dan sam ribala zgradu i demonstrirala korektnost. Nije mi bio problem.Ljudi su preskakali preko mene.Neke je, videla sam, bilo sramota. Mislila sam da je to bio jedini način da se organizujemo po pitanju čistačice, što se posle toga i dogodilo. Ali, očigledno ne možete samo rečima da delujete, nekad morate i da pokažete. Tako da sam ja lepo čistila svoju zgradu, pa sam završila, istuširala se i uveče bila glumica koja dobija nagradu na festivalu. Poput najvećeg broja ljudi živim neki normalan život u kome ima, nazovimo ih, normalnih ili možda bolje reći, pripadajućih problema. Samo je pitanje kako ih rešavamo.

Da se osvrnemo na Vašu filmsku karijeru: Top je bio vreo, Montevideo, Smrt čoveka na Balkanu, Gorčilo…

Gorčilo se sada prikazuje kao serija.Meni je ta uloga bila baš slatka, jer je to žena s brkovima. Crnogorka s brkovima.Neću da vređam, nego baš mi je bilo simpatično, zanimljivo.S obzirom na to da poznajem dosta Crnogorki, volim ih i poštujem, a bilo mi je baš milo da uradim jednu s brkovima. Inače, mislim da ne mogu nešto naročito da se pohvalim filmskom i televizijskom karijerom. Valjda je takav bio sticaj okolnosti. Kad sam ja završila fakultet, usledilo je to vreme raspada, beznađa besparice, malih produkcija… Snimalo se svašta i nisi mogao lako da dođeš do posla, kvalitet se nije cenio. Naravno, ne kritikujem nikoga od ljudi koji su tada radili, ali svi vrlo dobro znamo šta se i kako snimalo. Pa i danas je tako. Prema tome, nisam imala neke velike filmske izazove, osim tih Zaboravljenih koji su bili na početku, kada sam bila prva godina Akademije. Možda je to zapravo poslednji trenutak u kojem su se stvari radile na kvalitetan način.

A šta je odlika ovog vremena?

Hajde da uradimo što brže i što jeftinije. Šire gledano, ubrajam se u razočarane ljude u odnosu na život ovde. Samokritična sam, pa pretpostavljam da imam pravo da budem i kritična.Naš ključni problem je kvalitet, odnosno nekvalitet.Kvalitet uopšte više nije merilo, nego samo mutljavina.I što je najgore – to je postalo legitimno. A možda je još gore to što i neki od onih koji imaju pameti,iz osećanja ugroženosti ili ko zna kojih razloga, poštuju i uvažavaju nekvalitetne ljude na raznim funkcijama.Obeležje ovog vremena su i mržnja i sebičluk. Čak i neprepoznavanje nečije dobre volje da se nešto uradi. Svi se dele, po partijama, po tome ko je za koga… Ako se tako nastavi, bojim seda se ništa neće učiniti. Čemu vodi „ove volim, ove mrzim“? Pametnije bi bilo da razmišljamo o tomeko radi, ko ne radi, ko radi dobro, ko ne… Ja poštujem kvalitet i uopšte me ne zanima čiji je, odakle je, jel’ bogat, u kojoj je partiji…Ne mogu da poštujem nikoga i ništa ako ne vidim kvalitet. Ne interesuje me ni dres, ni novac, nego kvalitet. Ovde je nažalost sve postalo pitanje politike, od detalja svakodnevice pa na dalje. To me užasava. Pa pogledajte Skupštinu, to vređa čoveka kao ljudsko biće, kao stanovnika, kao građanina.

Vrlo predano ste se bavili decom sa Daunovim sindromom, pravili predstave, šta se deševa s tim?

Nažalost, u ovom trenutku nismo više zajedno. Nema Radionice integracije, nemaju zgradu, odnosno čeka se nova, a mi smo bili pod njihovim okriljem. To je bila moja glumačka trupa, moji divni glumci.

Bilo je dirljivo i uzbudljivo slušati Vas kako govorite o njihovom radu, najavljujete njihovu premijeru…?

Kad bi svako od nas svakog dana bar jednu sitnicu uradio za nekog drugog, ovaj svet bi izgledao mnogo lepše, i nama koji činimo i onima kojima činimo. A što se tiče dece sa Daunovim sindromom i našeg glumačkog rada, ja sam prvo konkurisala i dobila sam vrlo malo novca za taj projekat, pa se ispostavilo da mogu da im obezbedim samo prevoz i sigurnost. Tako sam odustala od kostima, scenografije… Mislim, odustala sam od ambicije, ali nisam odustala od njih. I mi smo se lepo družili godinu dana, napravili smo dve predstave (bez kostima i scenografije). Nadam se da ću uspeti ponovo da ih okupim i da će Radionica integracije