Ljubomir Simović

Na stranicama zdravog razuma

„Svaki čovek je jedinstvena i neponovljiva pojava, samo treba otkriti ono što je u njemu jedinstveno i neponovljivo“, rekao je čuveni književnik i akademik Ljubomir Simović na početku intervjua za magazin Wine Style.

U ranom periodu njegovog stvaralaštva, što neko reče, „najlepšom simfonijom zagrmeo je poetskim nebom“, te davne 1958. godine. Najpre zbirkom Slovenske elegije, na koju su se kasnije nadovezali Veseli grobovi, Poslednja zemlja… Usledile su i knjige poezije Šlemovi, Subota, Istočnice, Gornji grad, Igla i konac, Ljuska od jajeta… kojima je potvrdio ogroman dar i najavio impozantnu spisateljsku karijeru, koja nesmetanom žestinom traje i danas, a čije je poslednje čedo Planeta Dunav.

Kada bi u samo nekoliko reči trebalo istaći neku od suštinskih odrednica Simovićeve poezije, mogli bismo da kažemo – njegove su pesme prepune drame. Isto kao i što mu drame vrve od poetske sočnosti.

Teško je pobrojati gde je sve i koliko igran njegov pozorišni komad Putujuće pozorište Šopalović, koji je preveden na preko dvadeset jezika; od Francuske i Poljske pa do Južne Koreje i Japana. Čudo u Šarganu na našim i inostranim scenama „nemilice“ diže publiku na noge, Hasanaginica duboko potresa i lepotom i strahotom, i užasom i nadom – kojima zrači. Drama Boj na Kosovu ima dve verzije, a po prvoj je snimljen i istoimeni film.

Knjige eseja i proze posebno su značajan segment spisateljskog opusa Ljubomira Simovića; kako one koje je posvetio umetnosti i umetnicima, tačnije slikarima i piscima (Duplo dno, Čitanje slika), tako i one na čijim stranicama je tako snažno a dostojanstveno govorio o nimalo dostojanstvenim činjenicama koje čine našu realnost, društvenu i političku: Galop na puževima, Guske u magli, Titanik u akvarijumu… i za sada poslednja, objavljena za ovogodišnji Sajam knjiga, Žabe u redu pred potkivačnicom.

Pre nekoliko godina objavljena su mu odabrana dela u dvanaest knjiga (Nagrada za izdavački poduhvat godine), a karijeru su mu propratile i brojne ugledne nagrade, među kojima i čak četiri Sterijine.

Živi klasik, akademik Ljubomir Simović svih ovih godina kroz svoja dela i kroz razne medije postavlja alternativne putokaze, za put koji vodi ka onoj pomalo skrajnutoj, humanoj, civilizovanoj i dostojanstvenoj Srbiji. Tretirajući našu turbulentnu stvarnost, njegova dela ne gube na aktuelnosti ni danas, iako su mnoga od njih napisana pre više od pola veka. Prošle godine objavljen je zbornik radova o njegovom stvaralaštvu u kojem, između ostalog, piše: „Ako je književnost jedan vid ispitivanja ljudske savesti, onda je Simovićevo stvaralaštvo najbolji primer takvog shvatanja jer kazuje istinu o nama, našim zabludama, oholosti i zaboravljenoj duhovnosti, našoj nespremnosti da se suočimo sa samima sobom…“

Razgovor za Ljubomirom Simovićem za Wine Style, nimalo slučajno, počinjemo pričom o poeziji i vinu!

Dobitnik ste nagrade za književnost koju dodeljuje vinarija Podrum Radovanović iz Krnjeva. Šta Vam je značila ta nagrada?

Značila je, pre svega, uspostavljanje veze sa poezijom Anakreonta i sa tradicijom anakreontske poezije, čiji su glavni motivi i teme ljubav i vino.

Lepo je i prirodno što vam vinarija nagradu ne isplaćuje u novcu nego u vinu. Međutim, taj lep princip, da vas prodavac nagrađuje svojim proizvodom, nije primenljiv u svakoj prilici. Ako bi, na primer, nagradu dodeljivala fabrika oružja „Prvi partizan“, kako bi izgledalo ako bi piscu, kao nagradu, pred kućom istovarili dvadeset sanduka municije?

Nagrada podrazumeva ozbiljnu količinu dobrog vina. Ako je dopušteno, mogu li da pitam šta se dogodilo sa tim vinom, odnosno u čijim čašama je završilo? U ime čega se popilo?

Ovakva vina se čuvaju za retke prilike i lepe trenutke. Ali ako bi se ispijalo samo u lepim trenucima, a s obzirom na vreme i okolnosti u kojima živimo, ovo vino bi moglo dugo ostati nepopijeno.

A kakav je, uopšte uzev, Vaš odnos prema vinu? Volite li vino?

Volim ga, i pijem ga, ne čekajući za to neki poseban povod. Dosta je ako se sretnete s dobrim prijateljem, da imate s kim da se kucnete. I kome da nazdravite.

Da se vratimo u vreme Vašeg detinjstva, kada ste pili neka druga pića, mleko, limunadu… Čega ste voleli da se igrate?

Mleko sigurno i jesmo pili, što se ne bi moglo reći za limunadu ili malinu. Moja generacija je, naime, dobar deo detinjstva provela u ratnim godinama. A što se igara tiče… Pošto nismo imali nikakve igračke, pošto nismo imali ništa, morali smo sve da izmišljamo, i da sve sami pravimo. U knjizi „Užice s vranama“ tome sam posvetio dva poglavlja: „O dečijim igračkama“ i „O ratu kao igrački“. Kasnije, posle rata, situacija se unekoliko normalizovala. Devojčice su se igrale „školice“, ili su preskakale konopac, dok smo se mi igrali jure, žmure, klisa i palje, hajduka i žandara. Tada u Užicu nije bilo saobraćaja, i ulice, koje danas pripadaju automobilima, tada su pripadale deci. Na ulici smo, jureći za krpenjačom, igrali fudbal. I ne samo fudbal, nego i tenis i odbojku. Preko ulice, u visini pojasa, razapnemo uže, i tako dobijemo tenisko igralište. Tenis smo igrali drvenim reketima. Kad hoćemo da igramo odbojku, to uže samo podignemo visoko iznad glave, i tenisko igralište se začas pretvori u odbojkaški teren.

Bilo je i lepših, i komplikovanijih igara. Za vreme Bele nedelje svi smo se maskirali – Užice je tih noći bilo prepuno gusara, veštica, vampira, svatova, đavola, i ostalih čudovišta i strašila. U dvorištima smo pravili pozorište. U mom kraju, koji se zove Rosulje, „radila“ su čak dva pozorišta: mi mlađi smo pozorište – čaršaf ili ćebe na konopcu razapetom između šljive i kajsije, a ispred nekoliko klupa i stolica – pravili u dvorištu Filipovića, dok su stariji imali pozorište u Đokovića bašti.

Mnogo ste vremena provodili igrajući se?

Sve vreme smo provodili na ulici. A ni zimi nismo ulazili u kuće. Strmim delom naše ulice – koja se pre rata zvala Knez Mihajlova, posle rata Staljingradska, pa Vite Pantovića, a danas nosi ime Kralja Petra I – vozili smo sanke, potkovanice i bobove. Ili smo leteli na sličugama… Bilo je skoro kao na Brojgelovim zimskim slikama.

Ko je na neki poseban način obeležio Vaše detinjstvo?

Naravno, roditelji. Pre svega, i u najvećoj meri, majka. Nisam ja slučajno napisao „Istočnice“, čiji su junaci žene. Žene u ratovima.

Navršava se šezdeset i… nije važno koja godina – jer vreme može biti i relativna kategorija, zar ne? – otkako ste napisali svoju prvu pesmu, „Balada o običnom čoveku“. S kojim osećanjem sada na nju gledate, i gde je sada taj običan čovek?

„Balada o običnom čoveku“ nije prva pesma koju sam napisao. Pre nje sam napisao čitavu gomilicu pesama, koje u sebi, osim rime, nisu imale ničeg pesničkog. Plaćali smo veliki danak zabačenosti, zaostalosti u kojoj se nalazila naša ratom opustošena provincija. Srećom, gradska biblioteka je otvorila čitaonicu, u koju su redovno stizali književni listovi i časopisi iz cele zemlje. To smo redovno pratili, to nam je pomoglo da koliko-toliko uhvatimo korak sa našim beogradskim vršnjacima. Tada sam napisao tu „Baladu o običnom čoveku“. Sa njom sam doživeo prvu radost i prvo razočarenje: pesma je objavljena u „Mladoj kulturi“, ali sam ja potpisan kao „Ljubomir Stanković“.

U koliko ste država, stanujući sve vreme samo u Užicu i Beogradu, pisali svoje pesme i ostale tekstove?

Sve te države kroz koje sam, ne mičući se s mesta, prošao i proputovao, već sam jednom nabrajao. Rodio sam se u Kraljevini Jugoslaviji, pa sam se obreo u okupiranoj Srbiji, na, naravno, nakratko, u Užičkoj republici, koju je brzo zamenila okupatorska vlast, sa dva okupaciona garnizona, nemačkim i bugarskim. Posle rata sam se našao u Demokratskoj Federativnoj Jugoslaviji, pa u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, pa u Saveznoj Republici Jugoslaviji, koja se potom pretvorila u Srbiju i Crnu Goru, koja je kratko trajala. Danas sam u Republici Srbiji, a u kojoj ću državi, ne mičući se s mesta, biti sutra, i gde će biti njene granice, ne može znati niko pod kapom nebeskom.

Ako je dopušteno, kao pitanje bih upotrebila dva stiha iz Vaše novije poezije: „Šta onaj čovek radi s onom ribom?/ Da li je jede ili se od nje brani?“

Te stihove ste preuzeli iz knjige „Riba sa dva repa“ koju upravo pišem, a tako „Riba sa dva repa“, zove se jedna ribarska krčma, koju sam smestio na ušću Save u Dunav. U toj kafani – i u toj nedovršenoj knjizi – skupljaju se razni ljudi, ribari, obalski radnici, gurmani, muzikanti, ljubitelji slikarstva, koji razgovaraju o najrazličitijim temama, od neizbežne politike do slika i Sunčevog sistema. Što je najzanimljivije, oni dolaze u neočekivane odnose sa ribama koje naručuju… Da sad ne pričam celu tu priču, koja se naslanja na ono što sam govorio u „Planeti Dunav“.

Vaša poezija je neretko, kako se to kaže, angažovana. Moji omiljeni stihovi za danas glase: „Spolja ti zakivaju prozore i vrata,/ a ti im iznutra dodaješ eksere“. Pesma iz koje sam citirala ove stihove nosi naslov „Istina o ekserima“…

Pre svega, ne volim taj izraz, „angažovana poezija“, „angažovana literatura“. On me podseća na vremena u kojima je pojam angažovanja bio vezan za jednu određenu ideologiju. I najčešće je podrazumevao ideološku isključivost. S druge, pak, strane, ja sam svestan vremena u kome živim, i reagujem na ono što se u njemu događa. Pesma, i stihovi koje navodite, očigledno su dobar primer za to.

Mnoge od Vaših pesama slove za antologijske. Recimo, „Balada o Stojkovićima“ je vrlo popularna. Da li joj se ponekad vraćate?

Ta pesma je objavljena u knjizi „Uoči trećih petlova“, 1972. godine, onda kada sam se trovao gorčinom istorije, i kada sam se od te gorčine branio i lečio. Tu knjigu sam, tokom godina, radikalno promenio i prekomponovao, i konačno je ostavio za sobom. A potom sam se vratio onim ambicijama koje sam pokazao 1963. godine, kada sam pisao „Portus regius“, i 1973, kada sam pisao poemu „Subota“. Tražio sam nove motive i teme, nove uglove gledanja: osluškujući govor pijace i ulice tražio sam novi jezik. Živi jezik. Jednom rečju, tražio sam poeziju koja će biti „nešto drugo“. Nešto drugo u odnosu na sve.

Junaci Vaše poezije, kao i Vaših drama, takozvani su obični ljudi i svakodnevica. U svakoj sitnici i u svakom čoveku, ima nečeg što zaslužuje pažnju pesnika?

Iako sam na samom početku svog bavljenja poezijom koristio taj epitet, ipak smatram da nijedan čovek nije „običan“. Svaki čovek je jedinstvena i neponovljiva pojava, samo treba otkriti ono što je u njemu jedinstveno i neponovljivo. Ja sam, na primer, u svoje vreme napravio „Tajni plan grada Užica“, u kome sam ulicama dao imena takozvanih običnih građana, koji su životu Užica davali posebnu aromu i ton. Recimo, „Ulica Pipelje Šofera“, koji nije umeo da govori drugačije osim u rimovanim stihovima. Dok je jednom, zbog šverca ili nekog sličnog prestupa, sedeo u zatvoru žalio se:Zbog mog srebra/prebiše mi rebra,/ zbog mog zlata/ zamal ne dobih/ omču oko vrata./ Sedim sad uz testiju/ i čekam amnestiju,/ al dok dođe amnestija/ biće muda ko testija!“. Ili „Ulica Desimira Gujara“, koji je hvatao zmije, i koji je, na opšte zgražanje, na pročelju svoje kuće na Carini postavio figuru đavola. Tu je i Ulica Opštinskih Dobošara, Čikirizova, Fikareva, Šuljagina, Sokače Steve Kineza, Ulica Užičkih Babica, Ulica Mife Šerifa i Belog Pukovnika, Ulica Zore Čučkuše, ulice zanatlija, vodeničara, glumaca, fudbalera, klošara, mokre braće… Iz ovog „Tajnog plana grada“ izranja jedno živo, autentično Užice, koje branim od zaborava.

Eseje o pesnicima, kojima ste kasnije dodali i eseje o dramskim piscima, objavili ste u knjizi „Duplo dno“, koja je sa svakim novim izdanjem postajala sve obimnija. Pisali ste, takođe, i o slikarima i o vajarima, u knjizi „Čitanje slika“, čije je drugo izdanje takođe obimnije od prvog. A, sudeći po tekstovima koje ste kasnije objavljivali, ta knjiga nastavlja da raste. Ti vaši eseji o slikarima izazivaju veliku pažnju. Po njima je snimljena i vrlo gledana TV serija. Da li sve to znači da će „Čitanje slika“ po obimu dostići „Duplo dno“?

Ne verujem, što ne znači da tu knjigu neću dopunjavati novim esejima. Posle tog drugog izdanja objavio sam nekoliko novih tekstova, imam nekoliko neobjavljenih, nekoliko tek započetih, imam mnogo beležaka… ali ni sa čim ne žurim.

Vaša drama „Putujuće pozorište Šopalović“, čija se radnja odigrava u Užicu u vreme nemačke okupacije, obišla je skoro ceo svet. Prevedena na preko dvadeset jezika, ona se već više od četvrt veka igra u preko stotinu pozorišta u Francuskoj, Maroku, Belgiji , Kanadi, Japanu… čak i u dva južnokorejska pozorišta: u teatru Arka i u nacionalnom teatru Majeongdong. Jeste li neke od tih predstava videli?

Video sam predstavu iz Poljske, iz Lođa, koja je gostovala u pozorištu na Crvenom krstu. Od pariskih predstava video sam samo jednu, onu u pariskom Theatre de la Ville. Koliko se ta drama primila u Francuskoj vidi se i po tome što su u jednom pozorištu radnju, koja se, kako kažete, odigrava u Užicu, premestili u neki francuski grad. I sasvim je „pofrancuzili“. Iz Japana, i iz južnokorejskog pozorišta Majeongdong, dobio sam snimke predstava. Predstava u Arka teatru, u Seulu, postavljena je 1998. godine. Za vreme bombardovanja Srbije, 1999, glumci su mi, u znak podrške, poslali dve tradicionalne pozorišne maske, od drveta. Držim ih na zidu, kao ikone.

I Vaše ostale drame imaju „svetsku biografiju“?

„Čudo u Šarganu“ je postavljeno na scene u Kavajonu i u Marliju de Furkeu, u Francuskoj, a „Hasanaginicu“ je igralo jedno pozorište u Istanbulu.

U nekoliko knjiga sabrali ste kazivanja, intervjue, besede, dnevničke zapise… Najveći deo čine hrabra i mudra sagledavanja u datom trenutku aktuelnih društvenih i političkih zbivanja. Te knjige su, nesumnjivo, više nego dokument vremena. A kad se sagledaju datumi kad ste šta govorili i pisali, moglo bi se reći i da ste mnogo štošta videli unapred, da ste prorok?

Kod nas su stvari bile toliko očigledne, da se razvoj događaja mogao bez teškoća predviđati. Bilo je potrebno samo da se sve gleda otvorenih očiju. Problem je u tome što oni od kojih je sve zavisilo nisu umeli ili nisu hteli, da vide šta se događa i kuda to što se događa vodi.

Slovite za živog klasika. Čak i u najvišim intelektualnim krugovima, kada se kaže „rekao Ljuba Simović“, to je, što bi rekao naš narod, crveno slovo, vrhovni arbitar. Kako gledate na to?

Moje je da kažem šta mislim, a dokle će to da stigne, i kakav će efekat da ima… to ne zavisi od mene.

Vodimo ovaj razgovor u vreme 61. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga. Šta trenutno čitate? Šta preporučujete?

Od svega što čitam, izdvojiću jednu rečenicu, na koju sam nabasao pukim slučajem, a koja me je oduševila, i koja bi mogla da zameni celu jednu debelu knjigu. Na pitanje, koje je sam sebi postavio, „Šta mu je cilj u filozofiji?“, Ludvig Vitgeštajn je odgovorio: „Da muvi pokažem put iz flaše.“