Pozorišna maska prirasla za kožu

naslovna_resize„Zapravo, nema života bez časti. I Puškin veli da se čast stiče i brani od četvrte godine života“, rekao je doajen srpskog glumišta Petar Božović na početku intervjua u magazinu Wine Style

 

Boemski u nekom svom autentičnom stilu, uživajući u duhu starih beogradskih kafana, ne obazirući se na trendove, popularnost i ne jureći za ulogama, Petar Božović kao iz prikrajka, poput nekog iskusnog mornara, posmatra javnost. Ovu našu. Tu i tamo oglasi se nekim, uglavnom vrlo duhovitim komentarom, kojim bez pardona, ali vrlo dostojantsveno pokazuje da sve nas pažljivo prati. Kada se i pojavi u nekom filmu, kao nedavno u Čekaj me, ja neću doći, u stanju je da u jednoj minijaturi pokaže grandiozan glumački talenat i autentičan lični šarm. Takav je svih ovih decenija svoje raskošne karijere – od Mula Jusufa u Dervišu i smrti, preko Strahinje u Leptirici, Danila Živkovića u Više od igre, Nikole Tesle u Tajni Nikole Tesle, Stjepana K. u Večernjim zvonima, žandara Gileta u Čarugi i Veselinovog Strica u Braći po materi, do Verinog Oca u Medenom mesecu i Kralja Klošara u Smrdljivoj bajci.

Njegova unikatna harizma, čudesna kombinacija velikog autoriteta i prilične doze laganog i kozerskog pristupa životu, možda su odraz njegovog životnog putešestvija. Nimalo ordinarnog, i za koje bi se pre moglo reći da liči na neki dobar filmski scenario. Rođen je 1946. godine u Zemunu. Ubrzo mu je umirla majka koju, kako kaže, nije ni upamtio, a oca mu u vreme Informbiroa hapse i odvode. On i brat završavaju u domu. Iz doma ga uzimaju ujaci, koji su takođe završili na Golom otoku. Brigu o njemu preuzela je žena za koju kaže da mu je dala snagu za ceo život, tetka Vida, i odvela ga u selo kraj Kolašina gde je i pohađao osnovnu školu. Sa nepunih četrnaest godina ponovo je došao u Beograd, kod oca koji je u međuvremenu odslužio svoj politički greh i oženio se po drugi put. Nije se Petar baš najbolje tu snašao, a i s fakultetom je bilo, kako ponekad veli, „povuci-potegni“. Da bi udovoljio ocu upisao je prava…

Tu ranu mladost obeležila je i epizoda Pariz. Posle nekih ličnih lomova odbegao je u grad na Seni ne znajući ni kud zapravo ide, ni šta će da radi… Posle lutanja i spolja i iznutra, kaže, vratio se odlučan da završi ako treba i tri, i pet fakulteta. Upisao italijanski i španski na Filološkom, gde je apsolvirao, diplomirao je na Akademiji dramskih umetnosti, a oca je iznova video negde na drugoj godini Akademije, u vreme serije Maksim našeg doba u kojoj je igrao epizodu.

Harizmatičan i neposredan, Petar Božović prihvatio je razgovor za magazin Wine Style diktirajući adresu njegove omiljene kafanice. „Tu, il’ nigde“, rekao je kroz smeh. Već pri prvim minutima susreta prisećamo se jednog davnašnjeg „slučajnog“ intervjua rađenog u Budvi, a onda odjednom reče: „Ajmo sad o vinu. Idući putem vina, ne možemo da promašimo“.

 

petar1_resizeWS: Volite li vino?

Pitanje volite li vino je mnogo teško. Jer je aksiom. Nešto što se podrazumeva. Kao da pitate – da li volite da živite. Da li volite da ste raspoloženi…

WS: I?

Vino se ne pije kad ste neraspoloženi. Žestina se pije da se preseče muka, tuga. Kad pritisne jad, upomoć stiže majka rakija.

WS: Da li neka vina posebno volite?

Naravno. Mnoštvo je raznih vina, ko to zna koliko… iz raznih regija, zemalja, od čitavog bogatstva sorti grožđa nastaju čudesna bela, crvena, roze… Ali sam na pitanje da posavetujem, preporučim vino, mudrošću iznenadio i sebe samog.

WS: A rekli ste…?

Rekao sam da ih treba probati što više (smeh) i odabrati ono koje čoveku najviše prija. Nisam se usuđivao da se bavim i ključnim sitnicama…

WS: Kakvim sitnicama?

Koja se uz šta piju, na primer. Hrana određuje tip vina. Al’ to je čitava nauka kojoj se kraja ne vidi. Kao što ima jedan predmet koji ne znam dal’ čovek ikada izučiti može, a pohađa se na Kolarčevom narodnom univerzitetu, to jest u kafani Kolarac. Upišete se na fakultet i postanete gost restorana. Fakultet završite, čak i one koji se nisu baš tako lako završavali il’ ovih sadašnjih kojih možeš i dva, tri, a na Kolarcu ne znam dal’ ste završili. Nikad se i ne završi. Tako nekako stoje stvari i sa vinom. Velika je ono tajna. Što će reći da ne lažu oni koji kažu da je to božje piće. Kako zamisliti, kako snevati nektar…

WS: Postoji li neka situacija u Vašem životu u kojoj je vino imalo posebnu ulogu?

Ima ih. Moje detinjstvo je vezano za šljivarski kraj. Kolašin i okolina. Nadaleko čuvena moračka šljiva i požeška, ili kako je još zovu – madžarka. Bio je običaj da se muško dete „oprobava“ prilikom pečenja rakije. Odrasli muškarci se, već kako to biva, okupe i sede, razgovaraju, oprobavaju rakiju a onda pozivaju nas dečake, sve mrko gledajući i govoreći „dođi ovamo da vidimo kakav si, na koga si povuko’, jesi li iz junačke priče…“ Žene vas vuku, brane, kukaju – pustite decu… Al’ zalud. Uhvate vas one rmpalije, očevi, stričevi, dede, komšije daju čašu od deci rakije i uzvikuju – da vidimo ‘oćeš li pustiti suzu. Ako pustiš suzu, skoro uglas govore – ne valja on ništa.

Jedne godine nekim slučajem pojavila se odnekud flaša crvenog vina. To je delovalo, na primer, kao da ste umesto jabuka i krušaka doneli ananas. Skoro da niko nije znao ni šta je. I, s vinom se desi nešto posebno u atmosferi, odjednom i neka otmenost. Pojavi se neki servis lepih čaša, nešto što se do tada nikad nije pojavljivalo. Servis koji je nekako preživeo sve pljačkaše i ratove. Imao je boju jorgovana. I danas ga se tako živo sećam. Elem, nasuše vino i dadoše i meni, dečaku, čašu. Probam. Šta da vam kažem. Taj ukus i dan danas pamtim. Malo je sladilo. Nosim taj ukus u sebi kao kad sam se prvi put poljubio s jednom devojčicom i osetio šta je to dodir ženske kože. To su nevini osećaji koji ostaju za ceo život.

WS: Kad pominjete dodir ženske kože, ko je bila ta prva ljubav?

U Kolašinu, u osnovnoj školi bila je to devojčica iz starijeg razreda. Bila je malo slobodnija od mene u tom svom nevinom osećanju. A što je ona bila slobodnija ja sam, valjda po tom muškom principu, bio uplašeniji. Bio sam toliko stidljiv da kad ona priđe i malo me pomazi po licu ja sav izgorim, a svi viču – jao što si pocrveneo. Nisam znao da je ljubav tako teška, to ću tek kasnije saznati (smeh). A stidljivost je na svoj način zauvek ostala deo mene.

WS: Niste li se kroz glumu razračuna(va)li sa stidljivošću?

To je već zrelost, kad se unutar sebe razračunavate i eventualno pobeđujete. Kada osetite potrebu da pokažete ono što znate, što umete ali tako da kroz to pobedite sebe. U tom smislu, važan period koji pamtim je na drugoj godini Akademije. Tad sam se osetio bolje, osetio sam sigurnost spram zadatka, materije kojom treba da ovladate. A onda jedva čekate da počne predstava. Osećam se kao onaj konj na takmičenju kad čeka da se otvori rampa, pa ne samo da krene u trk, nego skoro da poleti. Ponekad pred početak, rzao sam i kopao. I naravno, nervirao kolege…

WS: Vaše odrastanje je kao scenario za film, a otkud zapravo ideja za studije glume, za Akademiju?

Očigledno da sam, a da toga niko svestan nije bio, što bi rekli, bio daden za to. U to vreme socijalizma ipak su bili otvoreni putevi i mogućnosti da čovek dopre do onoga za šta je talentovan, a i vodilo se računa o tome za šta je ko nadaren. Na primer, u školi su postojale sekcije. Podrazumevale su ozbiljan rad i učenika i nastavnika. Izostanak sa toga je bio prekršaj, skoro kao izostanak sa nastave. I tako, radilo se na sekciji Kameno srce a ja sam dobio glavnu ulogu. Kako je to bila priča o gubitku roditelja, a ja dete bez majke koje u tom trenutku ne zna gde mu je otac, nit’ dal’ ga više ima, sasvim sam se saživeo sa ulogom.

WS: Otac Vam je bio na Golom otoku?

Bio je na službenom putu, što bi rekao Kusturica u čuvenom filmu. Bio je prethodno u nemačkom logoru, i taman kad se vratio, preselio se da vidi ovdašnje morske predele, odnosno golootočke uslove. I ujaci su mi bili na Golom otoku. Ali to je druga priča. U svakom slučaju ta predstava je delovala ne samo na mene, nego i na sve oko mene. Presretali su me ljudi, i nastavnici su me pitali – jel’ ti stvarno to tako doživljavaš. Ja samo slegnem ramenima, u stilu – pa nisam kriv, šta ja mogu, to me tako ponese… Naravno, kad mi se dogode ti emocionalni napadi bilo me je sramota pred nastavnicima, pred ljudima iz okruženja, pa sam govorio kako sam opanuo oko. Opanuo znači kad vam nešto upadne u oko. Vide da lažem, ja vidim da oni vide, al’ ništa ne kažu. E, kad se to završilo ja dođem kući i legnem, sa sve pozorišnom maskom. Nisam hteo da se umijem, da je skinem. Ujutro, moji u čudu me pitaju – šta ti je to ostalo. Tako da mi je ta pozorišna maska i šminka, eto, ostala za ceo život.

WS: Kad danas pogledate svoju raskošnu karijeru, koji je osnovni utisak?

Kako sam mogao one vežbe na Akademiji da uradim bolje. To me često proganja. Kako bi bilo da sam uradio ovo, pa ono… pa šta sve nisam… Ni za jednu ulogu mi nije žao koliko mi je žao za tim vežbama na Akademiji.

WS: Sa stanovišta publike razne su Vas uloge obeležile, a iz Vaše vizure?

Teško je to reći, a i ako sad izdvojim neke, možda bi u nekom drugom trenutku izdvojio neke druge. Ne znam, možda Ranjeni orao u Ateljeu, Kamen za pod glavu, pa monodrama Čegović… Ta je monodrama bila čudo, u celoj bivšoj Jugoslaviji. U svakom slučaju, ništa bez krvi i znoja. Talenat je krivac za sve tvoje muke, jer sam po sebi nije dovoljan. Da bi živeo i postojao on traži rad, veliki rad. A ne da ti da ne radiš, da ga zanemariš… Uuu, talenat je veliki gospodar. Hvala mu, ali…

WS: Da pomenemo i Vašu ulogu Hansvursta u Karolini Nojber?

Uh, da… On je zabavljač, a ćerka, Karolina mu kaže – vi ste svojim ačenjem i šegačenjem više zla naneli ovom narodu nego sve vojske… Pa monodrama Nikolaj Velimirović, pa Reče mi jedan čoek… Možda jedna od najboljih mojih uloga je u predstavi Divlja patka. Bilo je toga… Teško je i setiti se svega ovako iz cuga. Sada sam doživeo satisfakciju da sa Prvim beogradskim pevačkim društvom radim Luču mikrokozmu. Kružila neka fama da je to teško, nerazumljivo… Ma kakvi, znate kako se taj genijalni, grandiozni tekst prosto lepi za ljude, da ne verujete.

WS: Jedna od Vaših, kako se to kaže, živih predstava koju izvodite pred uvek prepunom salom Pozorišta Slavija jeste Oli mo ga dat, po tekstu Matije Bećkovića. Igrate je kao duodramu, sa Nebojšom Ljubišićem, potpisujete je i kao reditelj. Šta je bio Vaš motiv?

Matijini stihovi, forma… Zamirisalo mi je i na Beketa, koga sam radio u Ateljeu. To je ta srž, samo što je Bećković virtuoz skeniranja našeg mentaliteta i samim tim je bliži domaćem gledaocu. A naslov je namerno intrigantan. Zanima me kako reaguje publika. Jer naša sadašnja publika je, nažalost, dobrim delom vaspitavana ne na Beketu, Ibzenu, Čehovu… nego je to večernja škola naših bezbrojnih rijaliti šoua. I to se oseća. Kad god se jezički asocira nešto lascivno, krene reakcija, krene smeh… Međutim, zamre ubrzo jer to je komad koji govori o nama, o našoj ekonomiji ničega.

WS: Uveli ste likove koji kod pisca ne postoje, Nemanju i Imanju?

Onaj koji traži i onaj koji ne da. Nemanja, siromah, traži, a Imanja ga uči da je bolje da se nauči da nema. Jer nemanje je naše blagostanje, kao što nam i jeste postalo, što se vidi kud god da se okreneš. Jedni se ugušiše u nemanju sredstava za život, drugi u nemanju pameti, treći u nemanju duše. I tako uči Imanja Nemanju da ne treba da ima zahteve, da ovi što ništa ne rade moraju biti bogati… I nije to samo pitanje iskanja materijalnih dobara, nego i traganja. To je glavni nivo. I tu se prepliću suštinska ljudska pitanja, osnovne vrednosti, duhovni nivo koji je danas duboko obezvređen pa se čovek svodi na osnovne, animalne funkcije.

WS: Prvi deo Vaše raskošne karijere obeležila je uloga Nikole Tesle, pa zatim uloga u Leptirici, prvom srpskom hororu, delu koje je ušlo u antologiju 50 drama strave i užasa u Evropi.

Na snimanju Leptirice, to je rađeno po drami Milovana Glišića, sam, bogami, mogao ozbiljno da stradam. Igrao sam ulogu mlinara, a u jednoj od scena po meni padaju vreće pune brašna, brašno se rasipa… Snimamo mi, leti ono brašno na sve strane, postade kao gusta magla i ja počnem da se gušim. Nisam više mogao da udahnem vazduh, puna mi pluća brašna, samo sam rukom pokazao kolegama da više ne mogu, da ću se ugušiti i krenuo da izbauljam napolje. Posle su me ispirali, a imao sam utisak da je danima brašno iz mene izlazilo. A na snimanju filma o Nikoli Tesli u jednoj sceni smo snimali neki eksperiment u kojem se kroz mene pušta struja. Sve je to, svi aparati, naravno pripremljeno kako treba. Međutim, majstor se malo zaneo pa je pustio kako ne treba, te me je tako protresla struja da sam kriknuo kolko me grlo nosi.

WS: Kako ne pomenuti Više od igre?

Ih, kako… (smeh). Nisam nikad u celini odgledao tu seriju. A kad bi trebalo da kažem jednu reč u odnosu na nju, bila bi to – lepota. Lepota u odnosu na to kako smo je radili, a pre svega u odnosu na to vreme iz ove perspektive. Pomislim ponekad šta bi bilo s ovom divnom zemljom da je ostao zanos koji smo u ono vreme imali. Tad su ljudi bili, u stvari, da tako kažemo, građanski radnici. Tome se težilo. I ne mislim samo na nas, nego gde bi danas bila i Evropa i ceo svet. Gde je nestao taj odnos prema životu? Šta bi tom narodu, il’ narodima, da se ubija tako žestoko, tako krvnički. I jedni druge, i sami sebe. I doslovno i metaforično. To je veliko razočaranje s kojim se susrećem sve više što sam stariji. Šta bi sa čovekom?

WS: I, šta bi sa čovekom?

Kad o tome razmišljam, fizički počne da me guši. Do daha doći ne mogu. Nisam čovek depresije, više sam čovek radosti i hedonizma. Al’ kad pomislim na to o čemu smo pričali uhvati me strašna depresija. Ovaj svet je postao nepodnošljivo mesto. A bio je tako lep. Pa kome je i zašto stalo da usavrši razne naprave a i procese koji na razne načine uništavaju planetu, ljude… Kakav li će ceh ispostaviti ovo sveopšte odsustvo ideje ne o napretku, nego o elementarnom opstanku.

WS: Slovili ste za izuzetno privlačnog muškarca, čuvena Savina Geršak je za Vas rekla…

Aman, ostavite me toga… (smeh). Prošlost je prošlost. Sad imam, ne sad nego već deset godina, moju divnu Snežanu. Ona mi je dar od boga, zaista. Savina sad ima dvoje divne dece, prijatelji smo. Krstio sam je u manastiru Savina.

WS: Sa prvom suprugom, Marinom Kolubajevom imate sina Draška i sada unuku Anđeliju.

Anđelija je anđeo, za nju bar dve strane intervjua. Manje ne može (smeh).

WS: Kažete da je prošlost – prošlost, a i u prošlosti kao i u sadašnjosti slovite za dobrog znalca kafana?

Tu sam strog i jednostavan. Šta je dobra kafana? Obični stolovi, obični kockasti stolnjaci, narodna kuhinja, dobra hrana, što znači recimo crevca, ribić, pohovane teleće nogice… Sve je to bilo nekad, recimo u kafani Brioni. I, šta je bilo divno? Tu su dolazili kamermani s televizije, dekorateri iz ateljea, učenjaci… divan svet. Na primer, profesori univerziteta su često dolazili nedeljom na ručak. Uredno izbrijani, doterani, s kravatom i kad uđu odmah s vrata poručuju kavurmu. E, čim sam na tom mestu video eloksirana vrata, drugi sastav ljudi i šatro moderan meni, rekao sam, to više nije moja kafana ni mesto za mene. A ima još nekolicina kafana u gradu koje se drže. Radio sam relativno skoro TV serijal o nekim divnim kafanama koje su se sad pretvorile u ko zna šta, ponajviše u kladionice. Katastrofa! Kladionice i kockarnice na sve strane. Šta to u stvari znači? Pa da smo ili bedni ili bogati. Malo prebogatih i mnogo bednih.

WS: Šta Vas je vodilo kroz život?

Vaspitanje koje mi je dala moja tetka Vida. Ona me je spasila. Imao sam bar hiljadu razloga da potonem, da ne uspem… ali uvek sam se kroz život trudio da je ne obrukam. Sećam se, ona ode na roditeljski i vraća se, sva uzbuđena. Svi čekaju izveštaj. A ona kaže „ja sam došla, oni su prozvali, ja sam rekla ja sam za njega…“, pošto sam ja Božović, a ona Vlahović. Pa onda uzdahne, ispriča šta je bilo i doda „toliko sam bila ponosna“. A ja sam uvek tako čekao tih nekoliko poslednjih reči. Naježim se kad ih čujem. U to vreme reč ponos je bila tako dragocena, tako skupocena… retko se izgovarala. A težnja da se bude što bliže onome što je taj pojam značio, se podrazumevala. Jeste bilo malo problemčića oko vladanja al’ svako jutro kad krenem u školu ona će meni – ne laži, ne kradi i ne špijaj.

Ko hteo, ko ne hteo, kom pravo, kom krivo ali zapravo nema života bez časti. I Puškin kaže da se čast stiče i brani od četvrte godine života. Meni će u maju sedamdeset. A imam tri rođendana. Tetka Vida je govorila da sam rođen 25. maja. I to je bilo mnogo važno, jer se poklapalo sa Titovim rođendanom. Pogledam jednom u đačku knjižicu, a tamo piše 22. maj. Kažem tetki, a ona će – ma šta ima veze, koji dan tamo-vamo. Kasnije, kad sam došao u Beograd pa sa sestrom od ujaka Verom pričao nešto o rođendanima, a ona mi kaže da sam rođen 20, nego prošlo dva dana dok su me upisali. Tako da sam ja svojevremeno to obilato koristio. Opravdano sam slavio rođendan pet dana, k’o čovek, a ne jedno veče i ‘ajd zdravo.