Iako je karijeru započeo kao jedan od autora urnebesno smešnih tekstova za Indeksovo radio-pozorište, Jugoslav Ćosić se na kraju ipak obreo u onim ozbiljnijim i manje smešnim novinarskim vodama, prvo kao reporter i novinar na Drugom programu Radio Beograda, a zatim na televizijama Politika, B92 i N1. Čini se ipak da je svoje pravo novinarsko ja pronašao tek kao autor i voditelj ozbiljnih političkih talk show programa, kakvi su bili Poligraf, Između redova i Između dve vatre. Aktuelna pozicija direktora programa na televiziji N1 nije uspavala njegov novinarski puls, koji još uvek snažno udara, naročito tokom Pressinga
Segment ili oblast novinarstva koji Vas zanima a niste imali priliku da se u njemu oprobate?
Nisam imao mnogo prilika da se bavim dokumentarnim programom. Uradio sam samo nekoliko dokumentarnih reportaža, a poslednju, koliko se sećam, 2011. godine u Americi, posvećenu sto tridesetoj godišnjici diplomatskih odnosa SAD i Srbije.
Najbolji izgovor za otkazivanje gostovanja u emisiji koji ste dobili?
Nisam ih vrednovao, ali ovaj je svakako najčešći: „Neki drugi put“. Taj „drugi put“ vrlo često se nikad i ne desi.
A najlošiji?
„Javiću vam se“.
Kako izgleda Vaša lista Top 5 filmova svih vremena?
Baš je teško napraviti takvu listu, ali evo nekoliko koje baš volim: Neki to vole vruće, Angel baby, Kum, Scarface, Nedodirljivi…
A romana?
Majstor i Margarita, Aleksandrijski kvartet, Sto godina samoće, Smešne ljubavi, Hazarski rečnik…
Najteži sagovornik u karijeri?
Bilo ih je baš dosta, teških na različite načine. Ali, mogu da pomenem Zorana Đinđića, Kusturicu, Nebojšu Čovića, Milana Beka, Stanka Subotića…
Emisija ili gostovanje koje ne možete da izbrišete iz sećanja?
Obren Joksimović, DSS-ov ministar zdravlja, Dušan Mihajlović, tadašnji ministar policije, Milanko Šarančić, bivši direktor železnica koje su u njegovo vreme lokomotive kupovale preko butika. Gostovanje Nebojše Medojevića sa uključenjem Stanka Subotića.
Svojvremeno ste pisali scenarija za Indeksovo radio-pozorište, pa, ima li nade da se komedija jednog dana ponovo vrati u opis Vašeg posla?
Teško, mislim da nema. Čak i tada mi je u prvom planu bio novinarski posao, a pisanje je bilo samo dodatno interesovanje, nastalo više iz sticaja okolnosti i fenomenalnog projekta jedne generacije.
Omiljeni skeč Indeksovaca?
Uh, toga je bilo baš mnogo. Recimo, kad je pokojni Neša Radulović u prvom javnom nastupu Indeksovog pozorišta u Sava centru petnaest minuta čitao imena članova srpske delegacije koja prisustvuje glasanju Olimpijskog komiteta u Lozani. Ljudi su plakali od smeha. A onda je na kraju rekao: „I za one koji su se kasnije uključili, da ponovimo…“
Iz perspektive direktora programa N1, sebi kao autoru i voditelju Pressinga zamerate…?
E, sad ću baš javno da kažem šta sebi zameram, pa ko to radi?
A šta kao novinar zamerate direktoru Jugoslavu Ćosiću?
Ha, ha… Zanimljivo pitanje.
Na kraju emisije obično se rukujete sa sagovornikom. Koji od njih je imao najjači stisak?
Savo Milošević. Ali to sam radio kada sam u emisiji imao jednog gosta. Sada ih je uglavnom više pa je rukovanje komplikovano, ali ponosan sam jer smo to uveli kao praksu ispred kamera.
Kako izgledaju trenuci sa sagovornikom tokom reklama? Ili da preformulišemo: Najnapetije tokom reklama bilo Vam je sa kojim sagovornikom?
Nekada je sve u redu, a nekada je vrlo napeto, mada sve ređe jer se čak i političari navikavaju na tvrde razgovore. Oni koji se još nisu navikli, uglavnom i ne dolaze. Pre nekoliko godina jedan tadašnji ministar se toliko naljutio da se u pauzi digao i izleteo iz studija. Posle smo ga jurili da nam vrati bežični mikrofon. A Aleksandar Vučić se, na primer, u jednom razgovoru na tadašnjem B92, dok je bio u opoziciji, toliko iznervirao da je odbio da dalje razgovara sa mnom i nastavio sam da se obraća gledaocima. Neki su odbili da se rukuju posle emisije. Ali sve to nije toliko neuobičajeno u našem poslu u Srbiji.
Trenutno stanje novinarske profesije u Srbiji opisali biste kao?
Loše i tužno.
A kako vidite njenu budućnost?
Kao neizvesnu za duži period.
Najbolji koncert na kojem ste bili?
Rolling Stones u Sidneju, tokom Woodoo Lounge turneje.
Domaći kolega novinar kojeg posebno cenite?
Ima ih dosta. I na N1 i u drugim medijima. Jedino što nemaju svi slobodu da rade onako kako bi želeli.
A inostrani?
Anderson Kuper.
Sidnej ili Melburn?
Sidnej, jedanaest meseci godišnje sunce, 170 plaža.
Šta mislite o australijskim vinima? Da li posebno pamtite neko?
Fenomenalna su i pamtih mnoga sjajna australijska vina. Na žalost, nisu mnogo prisutna u Evropi, ali najviše zbog toga jer ih tamo gotovo sva popiju pa ne ide mnogo u izvoz. Dobre vinarije obično imaju prodatu proizvodnju za narednih nekoliko godina. Jedno od onih koje može da se nađe u Evropi a koje sam često pio je šardone Rosemont Estate. Odlično je i nije mnogo skupo.
A domaća vina?
Domaća su sve bolja i raduje me da se naša vinska industrija izvanredno razvija. Zaista ima odličnih vina, poput onih iz vinarija Belo Brdo, Janko, Temet…
Za koju bocu vina bi uvek moralo da se nađe mesto u Vašem frižideru?
Pa hajde da vam preporučim jednu novu vinariju, Lastar i njihov šardone Lastar Triangle. Zaista izvanredan.
Situacija u vezi sa vinom koju ne možete da izbrišete iz sećanja?
Najbolje su one kojih se slabije sećate ha, ha.
Leave A Comment