NAŠA SUDBINA JE U NAŠIM RUKAMA

Princ Aleksandar II Karađorđević pojavio se na javnoj sceni početkom devedesetih, u istinski košmarno vreme, kada je naša zemlja bila razapeta između onoga što je komunizam ostavio po svom samouništenju i onoga što su od iste te zemlje u narednih četvrt veka napravili bivši komunisti, antikomunisti i njihovi potomci, odjednom svi skupa spakovani u „vaskoliko srpstvo“. Aleksandar Karađorđević nije se libio da tokom tih devedesetih digne glas protiv Miloševićevog režima, bio je prisutan na mnogim sastancima demokratske opozicije, a po Miloševićevom padu, preselio se u Srbiju, koja mu je ustupila na korišćenje dedinjski dvorski kompleks. Kako su vremena ponovo postala teška i tragična, u svojoj potrazi za rešenjima koja bi nas možda izvadila iz istorijskog „kanala“, ni ne shvatamo da se među nama obreo i autentični diskretni heroj – kralj u republici (čiju zastavu, u skladu s našim sveukupnim paradoksom, krasi kruna njegovih predaka), koji, stekao sam takav utisak, voli sav narod, i građane i seljake i levičare i desničare i opoziciju i vlast i crkvu i ateiste, pa i one koji ga izvrgavaju ruglu.

Leto 2017. krasile su izdašne vrućine, a naročito je upeklo kada smo se obreli u Kraljevskom dvoru, na Dedinju. Bez obzira na „crveni alarm“, tamo je vladalo uzbuđenje zbog upravo najavljenog venčanja sina našeg sagovornika, princa Filipa Karađorđevića i Danice Marinković, ćerke slikara Cileta Marinkovića. Prestolonaslednik se našao razapet između neplaniranih obaveza i prekookeanskih putovanja, ali nije pomerao naš ranije zakazan sastanak. Primio nas je u radnom kabinetu svog dede, kralja Aleksandra, a slikao se gdegod smo ga postavili, profesionalno i strpljivo, što je prava retkost na fotografisanjima za intervjue. Kako smo se upoznali, tako smo počeli da teoretišemo o monarhiji, a Aleksandar je, valjda zato što ovde monarhiju ponekad poistovećuju sa Dušanovim carstvom, pomenuo Švedsku. Tamo je, kaže, pravi socijalizam, a ne ono što se ovde nazivalo socijalizmom, dok ja uzimam parče rozen torte kojom smo posluženi. A zatim i još jedno.

 

WS: Vaše visočanstvo, školovali ste se na prestižnim svetskim školama. Čega se sećate iz školskih dana, čemu Vas je takvo obrazovanje naučilo?

Moje obrazovanje je bilo vrlo internacionalno. Stekao sam brojne prijatelje iz celog sveta i još uvek sam u kontaktu sa mnogima od njih. Najveća međunarodna škola koju sam pohađao bila je Le Rozej u Švajcarskoj. Tokom pet godina provedenih tamo imao sam jedinstvenu priliku da upoznam različite kulture i pripadnike više od šezdeset nacionalnosti. Zahvaljujući obrazovanju u Švajcarskoj, bio sam u prilici i da usavršim skijanje, moj ubedljivo omiljeni sport, pa i da pobedim u nekoliko takmičenja. Le Rozej ima dva kampusa, jedan na Lemanskom jezeru, koji se koristi tokom jesenjeg i prolećnog tromesečja, i drugi u gradu Gštadu u Alpima za boravak tokom zime. Moj otac, Kralj Petar II, smatrao je da je pohađanje škole Le Rozej za mene bilo suviše lako, pa me je zbog toga poslao u školu Kalver u Indijani u Sjedinjenim Američkim Državama na letnji kamp, a zatim sam tamo proveo i celu školsku godinu. Nakon Kalvera, pohađao sam koledž Gordonstoun u Škotskoj, kao i Milfild u Engleskoj. Mnogo sam naučio i u školama u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Američkim Državama, posebno kako razumeti ljude različitih provenijencija i tradicija. Naši mladi danas rade to isto i nadam se da će rezultati biti vrlo pozitivni kada se vrate iz inostranstva.

WS: Da li je vojnički režim iz mladosti uticao na Vaše navike?

U mojoj porodici postojala je tradicija da se pohađaju vojne škole, međutim, to se sada, u 21. veku, promenilo. Moj najpoznatiji predak koji je išao u vojnu akademiju bio je pradeda kralj Petar I, koji je pohađao najprestižniju francusku vojnu akademiju Sen Sir. Moj deda, kralj Aleksandar bio je u Carskom paževskom korpusu u Sankt Peterburgu. Svakako smo i moji preci i ja imali velike koristi od iskustva koje smo stekli u tim ustanovama. Naučili smo se strogoj disciplini.

WS: Kakav je Vaš stav prema srpskoj vojsci danas?

Veoma je važno da Srbija ima jaku i spremnu vojsku. Naše oružane snage moraju uvek da budu spremne i dobro obučene. Veoma sam ponosan na srpske oružane snage. Današnja vojska bitno je drugačija, naglasak je na superiornoj tehničkoj specijalizaciji i sposobnosti da se velikom brzinom prelaze velika rastojanja, što je radikalno promenilo taktiku i strategiju.

WS: Pomenuli ste skijanje kao sport u kome ste se najbolje snašli. Koliko je bavljenje sportom važno za čoveka?

Smatram da je sport veoma važan. On pomaže da se ostane u formi i da se bude spreman za mnoge izazove i iskušenja, koji se ne mogu izbeći u životu. Zato je važno da se utiče na decu i omladinu da se bave sportom, to je izuzetno važan deo odrastanja, ne samo fizičkog, već i duhovnog. Veoma sam voleo skijanje, ali i ragbi. Vodeni sportovi su takođe lepi, divim se našim vaterpolistima, to je izuzetno zahtevan sport. Na moju veliku žalost, nisam baš dobar u tenisu!

WS: Šta mislite o Novaku Đokoviću?

Vatreni sam Noletov navijač, on je za mene heroj! Moja supruga i ja smo, zajedno sa princom Albertom, pratili njegov meč u Monte Karlu pre nekoliko godina, Novak je igrao impresivno! Takođe, gledali smo ga na stadionu „O2“ u Londonu gde je takođe odigrao neverovatan meč.

WS: Vaš otac, Kralj Petar II, bio je jedna od najtragičnijih istorijskih ličnosti u prošlom veku. Kakav je bio vaš odnos?

Bio sam veoma blizak sa mojim ocem i uvek sam jedva čekao da ga vidim, posebno tokom školskih raspusta. Sećam se, jednom prilikom dok je živeo u Kanu, u Francuskoj, predložio sam da odemo zajedno na plažu. Odgovorio mi je da je previše zauzet mnogim sastancima koje je imao sa generalima, političarima… Nakon nekoliko dana pitao sam ga da li se ikada sastaje sa običnim ljudima. Nije mu bilo nimalo drago.

WS: Kako gledate na rehabilitaciju Vašeg oca, Draže Mihailovića, ali i na pokušaj rehabilitacije Milana Nedića.

Ono što se dogodilo mom ocu kralju Petru II bilo je tragično i veoma tužno. On je veoma patio od nostalgije, bio je otrgnut od svoje zemlje kada je imao samo sedamnaest godina. Zašto smo moj otac i ja morali da budemo rehabilitovani kada nismo učinili ništa protiv naše zemlje? Mi smo nelegalno bili proglašeni za takozvane državne neprijatelje 1947, od strane komunističkog diktatorskog režima. Ja sam tada imao dve godine i bio sam drugi na toj listi! To je bilo brutalno kršenje ljudskih prava, jedno odvratno političko nasilje. Ono što se dogodilo generalu Mihailoviću je užasno. To je bila posledica bratoubilačkog rata, generala Mihailovića su komunisti ubili, a predsednik Truman ga je odlikovao Legijom časti. Tragična je i priča o generalu Nediću. Nema sumnje da je on odlučio da sarađuje sa Nemcima da bi sačuvao što više ljudskih života i ustanova srpske države, ali je takođe činjenica da nikada nije izveden pred sud, što znači da – sa formalne pravne tačke gledišta – jeste bio optužen, ali ne i osuđen.

WS: Zašto je parlamentarna monarhija odlično rešenje za posrnulu Srbiju?

Osvrnite se oko sebe! Da li vam se sviđa ono što vidite? Ustavna parlamentarna monarhija je odlično rešenje za Srbiju, zato što kralj nije član nijedne političke stranke, on vlada, ali premijer upravlja zemljom. Kralj je simbol stabilnosti, jedinstva i kontinuiteta. Ustavna parlamentarna monarhija veoma dobro funkcioniše, na primer, u Švedskoj, Danskoj, Norveškoj, Velikoj Britaniji, Kanadi, Australiji, Novom Zelandu, Japanu i drugim zemljama. Pogledajmo malo bliže Norvešku. Ona je 2014. godine bila rangirana veoma visoko po takozvanom Indeksu prosperiteta, čijih osam kategorija pokazuje koliko je jedna država napredovala kako u ekonomskom smislu, tako i u kategorijama obrazovanja, zdravstva, ličnih sloboda, bezbednosti, preduzetništva… Norveška je i pre 2014. godine bila na prvom mestu pomenutog indeksa šest godina zaredom, a te godine bila je na trećem mestu po ekonomskim performansama, petom po kvalitetu zdravstvene zaštite, petom mestu po obrazovanju, sedmom kada je u pitanju upravljanje državom, kao i izuzetnim dostignućima u kategoriji ličnih sloboda.

WS: Da li je zaista samo želja naroda presudna za uspostavljanje parlamentarne monarhije ili uticaj ima i strani faktor? Da li bi se EU protivila promeni društvenog uređenja Srbije?

Srbija mora da drži svoju sudbinu u svojim rukama. Moramo sami da kontrolišemo sopstvenu budućnost. Nijedna strana sila ne sme da upravlja našom sudbinom. Ako bi Srbija postala ustavna parlamentarna monarhija, to zasigurno ne bi naišlo ni na kakvo protivljenje zemalja Evropske unije, s obzirom na to da nju čini i sedam monarhija. Te zemlje u svakom pogledu odlično sarađuju sa republikama. Da bismo se kvalifikovali za članstvo u Evropskoj uniji, moramo da ispunimo sledeće uslove: da stabilizujemo institucije koje garantuju demokratiju, vladavinu prava, poštovanje ljudskih prava i prava manjina; da uspostavimo efikasnu tržišnu privredu i načine kako da se nosimo sa konkurencijom i tržišnim izazovima Evropske unije; da prihvatimo i efikasno primenimo sve obaveze članstva, uključujući i prihvatanje krajnjeg cilja – a to je stvaranje političke, ekonomske i monetarne unije. Moram da napomenem i to da smo moja supruga i ja veoma zadovoljni odličnim odnosima koje imamo sa kraljevskim porodicama Evrope i Bliskog istoka. Oni nas često pozivaju na događaje kao što su rođendani, venčanja i slične prilike.

WS: Jedan čovek je koristio Vaš dvorski kompleks za svog života – Josip Broz Tito. Kako se osećate kada šetate prostorijama u kojima je komunistički jugoslovenski vođa primao državnike, u kojima su ga zabavljali kino-operateri, glumci i muzičari? Čak je i Davorjanka Paunovic, Titova prva partizanska simaptija, sahranjena u okviru kompleksa. Da li Vam smetaju „seni“ tog privremenog uzurpatora dvora Vaše porodice?

Naša prva poseta dvorskom kompleksu dogodila se u decembru 2000. godine. Pre toga, pokušao sam da posetim dedinjske dvorove u junu 1992. godine, ali to mi je bilo izričito zabranjeno. Bio sam prilično potresen zbog toga s obzirom na to da je ceo dvorski kompleks sazidao moj deda, Njegovo veličanstvo kralj Aleksandar I. Kada smo se konačno uselili u dvorski kompleks, to je bio veoma emotivan trenutak za mene i sve vreme sam se pitao kako bi bilo da je i moj otac bio tu sa nama. Komunistička vlast je koristila dvorski kompleks bez odobrenja mog oca, koji nikada nije abdicirao. U godinama posle Drugog svetskog rata svakako je bilo mnogo fascinantnih ličnosti koje su boravile na Kraljevskom dvoru, što je pomalo neobično, jer su oni odsedali u nečijem oduzetom imanju. Moj deda je napravio kraljevski dvor ličnim sredstvima, kao isključivo privatnu rezidenciju, što je mogao zahvaljujući rudniku zlata čije je akcije posedovao. Ovaj rudnik zlata je i dalje konfiskovan. Što se tiče Davorjanke Paunović Zdenke, ona je sahranjena u blizini Belog dvora 1946. godine. Njena sudbina bila je tragična, ali, osim ukoliko njena porodica ne bude tražila da se Zdenkini posmrtni ostaci sahrane negde drugde, ostaće tu gde su.

WS: Kakav odnos imate prema bivšim jugoslovenskim republikama i Jugoslaviji, budući da ste potomak dva jugoslovenska kralja?

Mnogo toga se dogodilo, a tragedija događaja iz devedesetih godina ostavila je dubok trag na svima nama, bez obzira na etničko ili versko poreklo. Mnogi ljudi su ubijeni i ranjeni. Mnogi su izgubili svoje domove i sve što su posedovali. Danas je za Srbiju veoma važno da imamo dobre odnose sa svim našim susedima, pošto zavisimo jedni od drugih u smislu ekonomskog opstanka. Ekonomske veze između Srbije i susednih zemalja moraju da budu ojačane i promovisane. Neophodan nam je slobodan protok kapitala, dobara i ljudskih resursa. Moramo da živimo u miru i prijateljstvu!

WS: Kakav je Vaš stav o Kosovu?

Kosovo je u našim srcima, moja supruga i ja svake godine idemo na Kosovo na Vidovdan. Vlada će morati da pronađe rešenje. Svi moraju da poštuju prava onih koji su stradali, a nema sumnje da je sudbina Srba na Kosovu i Metohiji tragična.

WS: Koliko su Srbi koji žive u insotranstvu važni za Srbiju? Kakav je Vaš odnos sa njima?

Sa svima imam dobre i veoma prijateljske odnose, pa isto važi i za našu dijasporu. Kako sam godinama i ja bio deo dijaspore, ne po sopstvenom izboru, imao sam priliku da sretnem mnogo naših ljudi i da sa njima uspostavim prijateljske odnose. U našoj dijaspori ima više različitih vrsta emigracije, kao što su ekonomska ili politička. Tužno je što su svi oni, na neki način, nostalgični. Veoma bih voleo da se odnosi između matice i dijaspore poboljšaju. Ima toliko toga što može da se postigne zajedničkim radom. Naši ljudi u dijaspori stekli su ogromna iskustva i znanja zahvaljujući životu i radu u uslovima tržišne privrede.

WS: Čini se da ste Vaša supruga i Vi posvetili svoj život dobrotvornom radu. Da li možete našim čitaocima da približite svoje humanitarne aktivnosti?

Veoma je važno da se pomogne ljudima u nevolji. Naši ljudi su prošli kroz toliko toga i treba da im se pomogne koliko god je moguće. Veoma sam ponosan na svoju suprugu, na njen rad i na njenu humanitarnu Fondaciju. Moja supruga, princeza Katarina, pokrovitelj humanitarne organizacije Lajflajn, još 1993. godine osnovala je kancelariju u Čikagu, zatim i u Njujorku, Torontu, Londonu i Atini. Nakon našeg povratka u Beograd 2001. godine i proširenjem humanitarnih aktivnosti, osnovana je Fondacija Njenog kraljevskog visočanstva princeze Katarine. U prethodnom periodu ta Fondacija je ostvarila niz uspešnih humanitarnih projekata, kao i onih u oblasti edukacije lekara i poboljšanja uslova lečenja naših građana. Nedavno smo Kliničkom centru Niš isporučili novi digitalni mamograf vredan 300.000 dolara i pacijent monitor vrednosti 10.000 dolara. Mamograf je donacija koja je ostvarena zahvaljujući američkoj kompaniji Hologic, dok je za novi monitor zaslužan Lajflajn Njujork. Jedna od najvećih donacija u poslednje vreme obuhvata opremu za medicinsku sterilizaciju vrednosti 1.400.000 dolara, koja će biti isporučena u četiri bolnice u Srbiji. Takođe, ponosni smo na uspešno održanu osmu Konferenciju srpske medicinske dijaspore, na kojoj je svoja iskustva iz različitih oblasti medicine razmenilo više od pet stotina lekara. Brojne naše lekare poslali smo na specijalizaciju u inostranstvo; u MD Anderson u Hjustonu i Sloan Kettering Cancer Research centar u Njujorku. U školi za decu sa posebnim potrebama, „Mara Mandić“ iz Pančeva, otvorili smo desetu senzornu sobu za koju su sredstva prikupljena na humanitarnoj akciji koju smo organizovali u Londonu, uz nesebičnu pomoć Cileta Marinkovića i Roksande Ilinčić. Domovima zdravlja Nova Varoš i Žabalj uručili smo vozila za prevoz pacijenata, a ponosni smo i na otvaranje prvog međunarodnog kampa za decu sa oštećenim sluhom.

WS: I Vi imate dobrotvornu fondaciju?

Moja Fondacija za kulturu i obrazovanje se već šesnaest godina bavi unapređenjem obrazovanja u Srbiji, obezbeđivanjem stipendija, kao i pružanjem mogućnosti zapošljavanja mladima. Projekat na koji sam najviše ponosan je godišnji prijem za šest stotina najboljih maturanata iz šest stotina srednjih škola u Srbiji i Republici Srpskoj, odnosno svečana dodela pohvalnica i prigodnih poklona đacima generacija. Moja fondacija je mala, ali je pomogla mnogim našim mladima da dobiju stipendije i da unaprede svoje znanje. Mladi su naša budućnost i njihov trud treba da bude cenjen i nagrađen.

 

WS: Vaše Visočanstvo, koja vina volite?

Veoma volim naša srpska vina. Ona su prošla dug put razvoja i nastavljaju da budu sve bolja. Vina iz Kraljevske vinarije na Oplencu su mi jedna od omiljenih. Moj deda, Kralj Aleksandar I i pradeda kralj Petar I proslavili su oplenačka vina po celom svetu.