OSTVARENE ŽELJE UMESTO NEOSTVARENIH PLANOVA

Iako ga ljudi uglavnom povezuju sa filmovima, Sergej Trifunović naglašava da su mu u dosadašnjoj karijeri važnije pozorišne uloge. Insistira na predstavi Voz, po tekstu Kormaka Makartija, u kojoj poslednjih godinu i po dana igra sa Vojom Brajovićem. Kada počnemo da nabrajamo njegove filmske uloge, ostajemo opčinjeni Sergejevim glumačkim opsegom, počevši od Ubistva s predumišljajem, Stršljena ili Karaule, preko filmova koji su obeležili i definisali živote postmiloševićevske generacije mladih, kao što su Munje i Kad porastem biću kengur, pa sve do malih ali velikih uloga, poput one s minskim poljem u Markovićevoj Turneji. Osim glume, Sergej koristi položaj javne ličnosti da svakog trenutka jasno i glasno, uz pokoju psovku, objasni šta je to trulo u državi Srbiji i srpskom društvu. Hiperaktivnost, ekscentričnost, eruditizam, muzika, a u poslednje vreme sve više i humanitarni rad, takođe su važne odrednice njegove biografije. Možete ga sresti svuda, a ako se budete ponašali kao kreten, Sergej se neće libiti da vas ujede ili da se porve sa vama.

Našli smo se između Novog Beograda i Zemuna, u restoranu na reci Druga priča, koji Sergej Trifunović naziva svojom kancelarijom, a dan pre nego što je otputovao za London, na koncert Guns’n’Roses i izložbu o Pink Floydu.

Deo razgovora za magazin Wine Style proveli smo kraj reke, a onda smo se ukrcali u njegov gliser, kojim smo se zatim vozali uzvodno i nizvodno, od Zemuna ka Beogradu i nazad. Onda je pala kiša, pa smo morali da se vratimo na kopno, optužujući se međusobno za baksuzluk, koji donosi loše vreme beogradskim čamdžijama.

WS: Ima psihologa koji podržavaju teoriju da se duša glumca tokom studiranja „izbriše“, te da su glumci, na neki način, diplomirani duševni bolesnici. Šta Vi mislite o toj tezi?

To zvuči kao neka fora. U stvari, evo šta se dešava – naravno da su glumci duševni bolesnici, ne znam kako bih drugačije objasnio posao u kome svako veče izlaziš izdignut na metar i po pred sedamsto ljudi i nešto izvodiš pred njima dva sata, to već nije normalno. Što se duše tiče, mislim da je gluma ozdravljenje duše. Naravno, važno je i kako prilaziš tom poslu. Kao fudbal, na primer. On može da bude umetnost kad ga igraju Zidan ili Ronaldinjo, a može da izgleda i kao nešto sasvim drugo, kad ga igra, recimo, Predrag Spasić. Bitno je ko se laća oružja, za to kako će oružje da se koristi. Ako ćemo foru na foru, onda je gluma jedan jako dobar vid terapije, ona pročišćuje sve moguće ventile, i duševne i mentalne i astralne, i ne samo to, već je to terapija u kojoj mene plaćaju, i to jako dobro.

WS: Pošto potičete iz glumačke porodice, da li ste oduvek videli sebe kao glumca?

Oduvek sam voleo da se bavim glumom, osećao sam strast prema tome i pamtim dobro, imao sam osam godina, bio sam drugi razred osnovne, kad je otac rekao: „Ako budeš dobar…“, kod njega je inače svaka rečenica počinjala sa ’ako budeš dobar’… Dakle: „Ako budeš dobar, igraćeš u jednoj predstavi“. On je zatim otišao napolje, ja sam ostao kod kuće i odmah sam se popeo na stolicu i počeo da igram u toj nekoj budućoj predstavi, a nisam znao ni šta je ni o čemu je. Predstava o kojoj je bilo reči jeste Vašar u Topoli Dobrice Erića, u kojoj sam, fakat, igrao malog Žiku koji tera bika, što je tu inače jedna od najvećih uloga. To je bilo fantastično, sve škole dolazile su da gledaju tu predstavu, a ja sam postao glavni u mojoj školi, još sam dobio i honorar. Svi časovi su ti opravdani, ne ideš u školu i još si glavni u školi. U drugom razredu osnovne. Tu sam shvatio koje su prednosti glume, ali je nikada nisam doživljavao kao ozbiljan posao. Lomio sam se između arheologije, psihologije i istorije umetnosti, iako sam sve vreme igrao u pozorištu i bavio se recitovanjem, bio sam trostruki republički prvak u recitovanju. Sećam se trenutka kada se student režije Branko Popović vratio u Užice da uradi svoju diplomsku predstavu, a sa njim su došli i njegovi profesori, Toza Rapajić, koji je kasnije bio moj dekan, a u to vreme asistent Borjane Prodanović, ćerke Jaše Prodanovića, koja je tada bila bog i batina na katedri za režiju. Imao sam tada četrnaest godina, oni su mi kupili sok i pitali me čime bih voleo da se bavim u životu. Odgovor četrnaestogodišnjaka, idiota, koji je inače obe premijere igrao s obe ruke u gipsu, (bile su slomljene u tučama, prim. Serg.), bio je: „Voleo bih da budem arheolog, koji ima svoj rokenrol bend.“ Takva je bila moja vizija u tom trenutku. E, kada sam, što bi rekao Đorđe Balašević, drugi put pao u školi, onda mi je ćale rekao: „S ovim ocenama nećeš moći da upišeš ni arheologiju, ni istoriju umetnosti, ni psihologiju, a prijemni na akademiji ti je u junu.“ Još uvek je bilo fore da položim diferencijalne ispite, spremao sam prijemni sedam dana, otišao, položio ispite za treću i četvrtu godinu srednje, srpski, engleski, istoriju i to je bilo to. Počeo sam da se bavim poslom koji objedinjuje sve ono čime sam hteo da se bavim – i arheologiju i istoriju umetnosti i psihologiju.

WS: Pričajte mi o tome koliko Vam znači muzika.

To je kao da mi neko traži da mu pričam o životu. Oduvek su me fascinirali ljudi koji sviraju gitaru, njih sam uvek doživljavao kao neke bogove. Prvu gitaru sam tražio već sa deset godina i dobio sam je sa trinaest. Ćale se vratio iz Češke i doneo je jednu malu gitaru sa plastičnim žicama, koja je i danas u našoj kući, u Jagodini. Dosta sam je svirao, po osam sati dnevno sam provodio s njom.

WS: Koju muziku ste slušali kada ste bili klinac?

Uglavnom rokenrol, prvenstveno Bitlse, koje slušam i danas. Malo kasnije sam prešao na Stonse, to je bilo aktuelno krajem osnovne, kao i sve ono što ide uz to, Dorse, Cepeline, a od domaćih Brejkerse, Haustor i Tajm.

WS: Da li i danas svirate?

Imam kod kuće tri gitare, kadgod neko dođe ko ume da svira, odabere jednu, ja uzmem drugu i sviramo. Stalno dolaze kod mene talentovani muzičari, više se sa njima družim nego s glumcima. Puštanje muzike mi je, u međuvremenu, iz hobija preraslo u ozbiljnu obavezu. Za to je potrebna ozbiljna priprema, pošto muziku u osamdeset odsto slučajeva puštam s ploča. Jako je bitan odabir ploča, zavisi gde ih puštaš, pa kako, s kim, pa šta, ima baš dosta posla. USB koristim samo kao pripomoć, kada želim da puštam muziku koju nemam na pločama.

WS: U čemu je fora sa pločama?

Snimak sa ploče je dokazano najbolji, a i ploča je… ploča. Ona je kao knjiga. Kao što ne bih mogao da čitam knjigu s kindla ili s kompjutera, tako i volim, brate, da okrećem stranice, da imam knjigu u ruci, da osetim koricu, da je omirišem… Tako je i s pločama. Gramofon su mi, kada mi je bilo četrnaest godina, kupili roditelji, a možda čak i nisu oni dali svih dvesta maraka, koliko je taj Sonijev uređaj koštao. Igrao sam tada u pozorištu, zarađivao sam, moguće je da sam deo honorara odvojio za to. Za tri godine srednje škole, dakle jedne u pedagoškoj i one dve koje sam ponavljao, u jezičkoj, nijednu užinu nisam kupio. Dve užine – jedna ploča. Cela moja kolekcija ploča, kojih je bilo između četiristo i petsto, s kojima sam došao u Beograd na studije, kupljena je odvajanjem od usta, tačnije odricanjem od užine. Pošto sam u Beogradu živeo na milion mesta, tokom selidbi se ta kolekcija prepolovila, ali kada su ploče proteklih godina počele da se „vraćaju“, počeo sam da ih dovlačim iz svih mogućih zemalja. Prvo me je prijatelj odveo u Santa Moniku, u prodavnicu koja se zvala The last record store on earth. Bio je to ogroman hangar, u kome si mogao da nađeš ploče u fantastičnom stanju za dolar ili dva. Recimo, Oskar Piterson u Sankt Petersburgu, 1963, trostruki album, za dolar i po. Dovlačio sam ploče iz Njujorka, Lisabona, Pariza, Londona, Beča, Los Anđelesa, odakle god hoćeš. Danas imam oko tri hiljade ploča. Kupujem ih bukvalno na metar, tačno znam šta mi treba, a trenutno mi je omiljen džez. Uz ploče sam ga konačno zavoleo. Džez, koji je analogno snimljen i koji pustiš na dobrom analognom audio-sistemu, poseduje prostornu definiciju. Tačno možeš da vidiš gde se nalazi koji muzičar. Na omotima ploča to sve čak i piše: Majls Dejvis je tad i tad ušao u studio sa tim i tim, pa mu je predložio ’hajde da probamo da odsviramo ovo, šta misliš o onome’, pa je došao ovaj, pa onaj, na omotu ploče je pričao tome kako je nastao ceo album. Malo me zbunjuje kada muzičari danas objavljuju singlove, ja volim albume, album je kao roman.

WS: Neprekidno putujete, pa me baš zanima kako Vam se čini planeta u ovom trenutku?

Radim s Bobanom Skerlićem predstavu o Disu, na Krstu, i Skerlić mi prepriča prepisku između Džordža Orvela i Oldousa Hakslija, koji je Orvelu, inače, predavao na koledžu Iton. Orvel je napisao 1984, poslao je profesoru, a Haksli mu se ne javlja. Orvel ga pita: „Šta mislite o knjizi, zašto mi se ne javljate?“, a Haksli mu odgovara da je roman dobro napisan, samo se on ne slaže sa vizijom u romanu. Pita ga Orvel kako to misli, a ovaj mu kaže kako smatra da takva vrsta totalitarizma nije moguća, te da će se svet zatrpavati tolikom količinom informacija i đubreta da više neće moći da se razazna drvo od šume. Pita ga Orvel da li to znači da knjige neće biti spaljivane, a Haksli mu odgovara: „Neće biti potrebe, jer knjige niko neće čitati.“ Eto, Haksli je imao jasnu viziju sveta danas, jer svet i jeste jedno užurbano mesto, pretrpano gomilom đubreta. Tu smo i mi, ali mi smo samo jedan mali deo, što bi rekao Dukovski, mi smo hemoroid na šupku sveta.

WS: Imate američku vizu za profesionalce sa izuzetnim sposobnostima. Kako je živeti i raditi u Holivudu?

Isto je kao živeti i raditi u Srbiji. Čašu meda prati čaša žuči. Tamo doduše postoji ozbiljno tržište, postoji industrija, koja izbacuje između 700 i 800 filmova godišnje, što ne može da se poredi sa Srbijom, koja izbacuje između tri i pet filmova godišnje.

WS: Da li u Americi strani glumac ima šansu da postane ravnopravan sa američkim glumcima?

Strani glumac u Holivudu može da igra samo stranca. Čak je i fantastični Kristof Volc, dobitnik dva Oskara za uloge u Tarantinovim filmovima, u oba filma igrao Nemca. Pošto je dobio dva Oskara, otvorila su mu se sva vrata, napravio je holivudsku karijeru, ali igrajući Nemce. Koliko mogu da se setim, jedino su dva glumca, i to švedska, došla do nivoa da igraju english-speaking roles, to jest da se ne postavlja pitanje jesu li stranci ili Amerikanci. Ta dvojica su čuveni Maks fon Sidof i divni glumac s kojim sam radio dva filma, Stelan Skarsgard. Ne pričam o Englezima, oni su van konkurencije, pošto su Englezi. Evo Šerbedžija. Šta on igra? Igra jednu istu ulogu, Deda Mraza, sa teškim ruskim akcentom. Ako se ošiša i obrije, to nije to. Meni je tamo lepo krenulo, ali bih verovatno silno propatio čekajući deset godina da dođem do tog nivoa, da budem fantatično upotrebljiv stranac. Čak i tad, od mene bi se uvek zahtevalo da glumim isključivo strance.

WS: Da li Vas ta činjenica da znate da možete da radite u Americi oslobađa od ovdašnjeg stresa?

Apsolutno. Spadam u one koji vole Ameriku, a ovde najčešće možeš da čuješ „Uf, kako mrzim Ameriku!“, i to do onih koji nikada tamo nisu ni bili. Živeo sam u Njujorku dve godine, obožavam Njujork, živeo sam u Los Anđelesu dve i po godine, u početku sam ga mrzeo, a onda sam počeo i Los Anđeles da obožavam. Amerika je velika zemlja, jako je gotivna i tu možeš da se nađeš na milion nivoa. Los Anđeles je grad sa najviše muzeja na svetu, na primer. Kapiram da to niko ovde ne zna. Amerika je odlična i za posao – industrija zahteva da na setu niskobudžetnog filma, a tamo je nizak budžet pet miliona dolara, pa do filma koji košta osamdeset miliona dolara, sve savršeno funkcioniše. Imaš apsolutno sve moguće uslove za rad, to je lepo.

WS: Ipak, opredelili ste se za život i rad u Srbiji?      

Ovo je moja zemlja, glavno oruđe u mom poslu je jezik, a jezik na kome ja stvaram je jezik na kom su stvarali i Andrić i Crnjanski i Cica Perović i Zoran Radmilović i Ljuba Tadić i Dobrica Milutinović… Ja sam deo tog kulturnog nasleđa i, na neki način, to je moja obaveza. Smatram da ima mnogo više smisla baviti se ovde time nego biti zadovoljni stranac u Holivudu. Dvadeset prvi je vek, možeš preko interneta da pošalješ audiciju, što i radim, oni kažu dobio si ulogu, dolazi, sedneš u avion, odradiš posao i vratiš se. To je genijalna stvar u ovom poslu, koji ne bih menjao ni u sledeća četiri života.

WS: Da li ste svesni svoje ulogu u društvu, koja odavno nije samo glumačka, i kako je onda moguće da Vam se desi da se rvete i ujedate u gluvo doba noći s nekim likom u fast fudu? Da li ste Vi konfliktna osoba?

Nisam konfliktna osoba. Problem je u tome što stalno oko sebe imaš neke psihopate. Gomila ljudi koja mi se obraća, misli da sam u televizoru. „Ej, evo ga Sergej!“, on ti to ’ladno kaže u facu, to je kao da ti je gurnuo prst u oko, da proveri da li je tu. Ne bih širio priču na tu temu, ludaka ima svuda. Prisustvovao sam sceni u Majamiju gde je tip išao iza Paf  Dedija i vređao ga i vređao ga i vređao, sve dok se ovaj nije okrenuo i udario ga pesnicom u glavu. Taj što ga je vređao sav srećan je odjurio jer ga je Paf  Dedi udario. Što se tiče uloge u društvu, ja se za nju i dalje borim. Borim se da me čuje i onih devedeset odsto uspavanih, koji svesno biraju da me ne čuju. Oni su i te kako odgovorni prema društvu. Ne vidim da se neki uspešni sportista, a imamo ih pun kofer, oglasio povodom bilo kakve političke situacije u poslednjih dvadeset godina. To je zato što ih baš zabole, žive napolju, imaju lepe pare i neće da se zameraju. A u zemlji katasrofa.

WS: Šta Vam znači čamac, tačnije gliser? Kakav je pogled na Beograd s njega?

Perspektiva Beograda se kod mene izmenila dvehiljadite, kada je Vlade Divac došao ovde na odmor i odveo me na gliser. Tad sam provalio da je Beograd potpuno drugačiji kada se gleda s vode. Ovde (u tim trenucima vozimo se Sergejevim gliserom od Zemuna ka Beogradu i nazad – prim.aut) me niko ne smara, osim komaraca.

WS: Da li planirate da…

Ništa ne planiram, još od susreta s Aleksejem, igumanom manastira Prohor Pčinjski. Odem ja da posetim jednog prijatelja koji se zamonašio, sada više nije među nama. Upoznam se s igumanom i on me pita „Šta ćeš sada, moj Sergej?“ A ja mu kažem: „Oče, planiram da…“ „Planiraš, moj Sergej?“ „Da, oče, planiram da…“ Planiraš, moj Sergej?“ „Tako je, oče, planiram da…“ „Planiraš, moj Sergej?“ „Dobro, oče, hoćete li mi objasniti o čemu se radi?“ „Znaš li ti, Sergej, šta je u korenu reči plan?“ „Ne znam, oče“. „Na grčkom, reč plan znači obmana.“ Tako da od tada ništa ne planiram. Imam želje i one mi se ostvaruju.

WS: Da li želite da se bavite nekim drugim filmskim poslom, osim glume?

Sve u vezi s filmom, pozorištem, apsolutno. Produkcija, režija, gluma, sve. Raša Andrić kaže: „Ja nisam filmski reditelj, ja sam filmski radnik“. Raša je reditelj koji nema problem s tim da nosi kablove na snimanju. Često smo morali da ga podsećamo na to da nije pomoćnik režije nego reditelj.

WS: Rekao bih da su uloge života tek pred Vama. Da li mislite da ste prezauzetošću na mnogim životnim planovima oštetili sebe kao glumca?

Što se filma tiče, to je tačno. Sve moje najdraže uloge su pozorišne. Mogu da odvojim nekoliko pozorišnih uloga i da kažem da sam njima jako zadovoljan. To su Porodične priče,  Audijencija, Trainspotting, Voz, koji mi je možda i najdraži, tu je Bure baruta, Ukroćena goropad. Milivoje Živanović je govorio da ako glumac ima pet uloga, to je puna kapa. Eto, nabrojao sam šest. Radio sam tridesetak pozorišnih predstava i šezdesetak filmova i serija i ne mogu gotovo nijednu na filmu da izdvojim, da kažem to je to. Nijedna uloga na filmu mi nije kao uloga u Vozu. Osmog oktobra (Voja Brajović i ja) igramo jubilarnu stotu predstavu, za godinu i po dana odigrali smo je devedeset i devet puta! Pritom, to nije laka zabava, to je teozofski triler. Bili smo iz fazona da će ljudi da beže iz sale, ali to je ispalo beskrajno uzbuljivo i potresno, jer se bavi suštinskim stvarima. Imam dobre uloge na filmu, to su svakako Ubistvo s predumišljajem, Stršljen, Bure baruta, Munje, Kengur i Karaula. Radi se o tome da uloga u Vozu, recimo, ima i dubinu i visinu i širinu, i levo i desno. Ispostavilo se da su sve te moje filmske uloge tehnički spakovane. Voleo bih da imam neku ulogu kakvih je Šon Pen imao šest, recimo u I am Sam ili Mystic River. Pritom, volim sve žanrove. Veoma se radujem zombi-filmu, koji režira Peđa Ličina, a zove se Poslednji Srbin u Hrvatskoj, radujem se i filmu Nemanje Ćeranića iz Inđije, koji radi post-apokaliptični film koji se odigrava u Srbiji. Pre dve godine nijedna komisija ne bi dala pare za takav film. Sada su dali. U pozorištu me zanima suva klasika, pozorište nekako tome i služi. Evo, trenutno spremamo Magbeta. Mislim da će takve uloge na filmu tek da dođu.

WS: Da li želite da se oprobate i kao reditelj?

To je najbolje objasnio Robert De Niro, kada su ga pitali zašto u pedeset prvoj godini režira film A Bronx Tale. Bio je u fazonu da nikada nije želeo da režira bilo šta, pa je, kad se pojavio taj tekst, pomislio: „E, ovo bih umeo da izrežiram“. Tako da, ako mi bude naletelo nešto, osetiću poriv iste sekunde. Ne crtaš kako izgleda žena tvog života, već je prepoznaš kada se pojavi, mada možda ovo poređenje i nije najsrećnije. Tom Vejts je rekao da nikada ne treba raditi na svojoj muzici, već na sebi.

WS: Za kraj, koliko Vas nervira što imate svoj humanitarni fond i humanitarni broj 5757?

Mene to uopšte ne nervira, zašto bi me nerviralo?

WS: Zato što država treba da se brine o bolesnoj deci, a ne Vi.

Da, ali ja sam vrlo ponosan na to što smo spasli makar pet života i pomogli u lečenju još barem pedesetoro dece. Ljudi su super, daju pare, doniraju, mi smo fondacija koja najmanje davi s birokratijom, imamo lekarsku komisiju od tri člana i upravni odbor, koji odlučuje o tome kako će sredstva da se rasporede. Napravili smo krovno udruženje – Šapićeva, Đokovićeva fondacija i mi, sa ciljem da država oslobodi humanitarne fondacije poreza na dodatu vrednost. I dalje ako imaš pedeset hiljada evra donacija, moraš da platiš porez, umesto da sva ta lova ide za lečenje.

WS: Koja vina volite?

Vina sam otkrio pre nekih desetak godina. U Kaliforniji sam imao trip da radim kao konobar i uspeo sam da se uvalim u neki restoran, gde sam konobarisao čitavih sedam dana, ali sam odslušao neka predavanja o vinima, što je u italijanskim restoranima u SAD redovna pojava. To je bilo baš zanimljivo, a i korisno.

Uglavnom pijem crvena vina i uopšte neću biti originalan ako kažem da su moja omiljena crvena vina amarone, volim ta jaka vina, koja idu uz jaku klopu. Inače, cenim ono što rade srpski vinari. Kovačević je pre nekoliko dana proglašen za preduzetnika godine, što nije mala stvar. Moji prijatelji porodica Čakanj sa Vinarijom Zvonko Bogdan rade divnu priču, bela vina su im sjajna. Aleksandrović je predivan i Tri oraha iz Negotinske krajine su ludilo. Pre sedam godina bili smo mnogo iza Hrvata i Slovenaca, a sada smo im se približili.

WS: Da li imate neko vino koje Vam je baš priraslo srcu?

To je vino pod nazivom Četiri roze guze iz vinarije Četiri praseta, privatne vinarije restorana Druga priča. Otac vlasnika ovog restorana imao je četiri mala praseta, koja je dao jednom farmeru da ih ugoji i pripremi za prodaju. Kada su prasići prodati, otac je pomoću tog novca upisao Ugostiteljsku školu, a povod za bavljenje ugostiteljstvom bila je izvesna konobarica. Kasnije je bio jedan od vrhunskih ugostitelja, posluživao je najveće svetske državnike, između ostalih Tita i Hajla Selasija. Potom je otvorio restoran Žabar u kome je radio zajedno sa sinovima i koji je ubrzo postao jedan od najčuvenijih u Beogradu. Najpre je Kovačević 2003. godine napravio vino Žabar, koje je proslavilo i restoran i njega, a onda su svi njihovi konobari završili somelijerske kurseve. Kada je otišao u penziju, 2010. godine, osnovao je vinariju Četiri praseta. Pinot noir im je odličan, to mi je omiljeno iz ove vinarije.