Predrag Mijatović

Iz crnog u belo

Kad god bismo u redakciji razmatrali s kim bismo od domaćih fudbalera mogli da uradimo „glavni“ intervju najčešće se moglo čuti jedno ime – Predrag Peđa Mijatović, a zatim i komentar „može Mijat, on je legenda“. Danima pred zakazani intervju sa njim postavljao sam sebi pitanje „Zašto je Mijat legenda?“ Zato što je bio prvak sveta sa čuvenom generacijom Čileanaca? Zato što je s Partizanom osvojio prvenstvo i kup protiv tada velike Crvene zvezde ili što je u Valensiji bio proglašen za najboljeg stranog igrača španske lige? Naposletku, zato što je svojim golom vratio Real Madridu titulu prvaka Evrope nakon 32 godine? Verovatno zbog svega toga, ali i zbog nečega još… Bez obzira na to što su devedeste na ovim prostorima za većinu bile „najgore godine naših života“, mi, grobari, u to vreme imali smo jednu muku više – naš mali, lični pakao, po imenu FK Crvena zvezda, koja je tada bila klupski prvak Evrope i sveta i godinama već imala tim prepun istinskih fudbalskih majstora. S druge strane, mi nismo imali nikog… sve dok nije došao Mijat. Konačno smo dobili našu „zver“, s kojom smo mogli da izađemo na crtu crveno-belom čoporu i odbrusimo im sa „A Mijat?“, i onda bi se, nakon kratke pauze, s druge strane moglo čuti „Pa dobro, Mijat… On je legenda“.

Izvan terena Predrag Mijatović bio je jednako poštovan. S razlogom. Tokom čitave karijere, ali i kasnije, s lakoćom se nosio sa ogromnom slavom koja ga je pratila, koja kao da mu nikada nije predstavljala suvišan teret, već više jedna sasvim normalna stvar. Imidž pravog gospodina potvrdio je svojom srdačnošću pre, za vreme i nakon intervjua u magazinu Wine Style, koji smo radili u restoranu Prime hotela Crowne Plaza.

WS: Šta Vam prolazi kroz glavu kada se setite Vašeg prvog profesionalnog ugovora sa podgoričkom Budućnošću, a koji je bio „težak“ čitavih 1.000 dolara?

Sećam se toga kao neke anegdote, o kojoj rado pričam… Kada sam potpisao taj ugovor, novac mi nije bio u prvom planu, želeo sam roditeljima da odnesem ugovor, spustim ga na sto i pokažem da sledeće četiri godine imam posao. Novac mi je tada bio potpuno nevažan. Sećam se tih prvih 1.000 dolara, to je bio prvi novac koji sam zaradio i to je tada meni izgledalo toliko veliko i ogromno da bih, da su me pitali, potpisao i na deset godina. To je bila filozofija koje danas nema, fudbal je odavno postao ogroman biznis, u kojem je novac u prvom planu.

WS: A zašto se to desilo?

Fudbal je postao ozbiljan biznis koji svake godine i svakog leta prevaziđe sam sebe. Suština je u tome da je fudbal najpopularniji sport i da je zbog toga postao jedan ozbiljan biznis, možda više šou-biznis nego biznis. Kada bi me neko pitao da li da preuzme neki klub, ja bih ga posavetovao da to ne uradi, osim ako ne želi najbržu i najbolju moguću reklamu. Fudbalski klubovi, kako god radili, više troše nego što zarađuju. Većina vlasnika današnjih klubova su jako uspešni biznismeni koji prvenstveno vole novac, a fudbal im je lična satisfakcija i reklama koju dobijaju preko noći.

WS: Čini se da su zbog toga i klubovi počeli da gube svoju fizionomiju. Igrači kao da prelako prelaze iz kluba u klub, čak i u redove najljućih rivala. Svojevremeno, kada ste iz Valensije prešli u Real Madrid, u Valensiji je bilo skoro vanredno stanje. Da li su Vam navijači Valensije ikada oprostili?

Pa nisu, nisu još uvek i mislim da mi nikada neće oprostiti. Nemam nikakvih problema s njima, ali još uvek ima komentara – nije trebalo da odeš, ti si bio naša uzdanica… Zato što su me mnogo voleli, nisu mi ni oprostili. U velikim ljubavima, onim pravim, kada dođe do rastanka, jedna od strana nikad ne oprašta. Kada ne postoji ljubav i prava veza, onda se stvari brzo zaborave i ide se dalje.

WS: I Vaš prelazak iz Budućnosti u Partizan nije prošao glatko, ako se ne varam, bilo je jedno kratko presedanje u Hajduku iz Splita, ali se, kako se priča, tada umešao sam vrh srpskih vlasti?

Što se tiše odlaska iz Budućnosti, kao klinac sam bio hajdukovac i zbog toga, nakon Budućnosti, bio sam praktično već jednom nogom u Hajduku, ali sam zbog informacija koje sam dobio, da će se u Jugoslaviji dogoditi ono što se dogodilo, procenio da je za mene i moju porodicu mnogo bolje da se moja karijera nastavi u Partizanu. To je bila jedna od mojih najpametnijih fudbalskih odluka u životu.

WS: Kada je reč o uticaju politike na klubove, da li je to nešto što se dešava i u Španiji, ili je samo u pitanju naš, lokalni fenomen?

Ne znam kako je ovde, ali u Španiji politika već odavno nema nikakve veze sa donošenjem odluka u fudbalu. Osima Barselone i Real Madrida, svi klubovi su u privatnom vlasništvu i odluke se donose kao i u svim drugim industrijama. Političari u Španiji vole fudbal, ali nemaju uvid u način funkcionisanja klubova. Kod nas je verovatno drugačije, ali fudbal ide svojim putem i nadam se da će se i kod nas stvari polako menjati.

WS: Da se vratimo na Vaš dolazak u Partizan, koji je navijačima doneo svojevrsnu utehu i spas od navijača Zvezde koji su već imali Piksija, Savićevića, Prosinečkog… Konačno smo mogli da odahnemo i da kažemo – imamo i mi našeg.

To me jako raduje. Raduje me što sam među navijačima ostavio jedan dobar trag, što sam postao amblem mog kluba. Najbolji pokazatelj za to nisu komentari novinara i fudbalskih stručnjaka, već običnih ljudi, navijača. Mene u Španiji često pitaju za koga navijam, a ja im kažem da sam navijač Partizana, to je moj klub, a tek onda sam navijač Reala, Valensije… Zato mi je jako drago kada čujem da sam legenda Partizana. Kasnije je moja karijera otišla drugim putem, osvojio sam mnoge značajne trofeje, ali ja sam ipak partizanovac. To neko poštovanje koje sam imamo i još uvek imam kod navijača Partizana je nešto što ne mogu da zaboravim i na čemu sam im zahvalan.

WS: Iz Partizana ste otišli u Španiju, u Valensiju, a Vaš prvi susret sa španskim medijima izgledao je pomalo neuobičajeno?

Zbog sankcija nismo mogli da igramo internacionalne utakmice sa reprezentacijom, tako da sam ja u to vreme, u suštini, bio dobar igrač, ali ipak lokalac. Sećam se moje prve konferencije za novinare u Valensiji… Prvo novinarsko pitanje bilo je: „Na kojoj poziciji Vi igrate?“ Zapitao sam se „Šta je sad ovo, ja sam nekakva zvezda, a ispostavilo se da me niko ne zna…“ Pomislio sam, ovo neće biti tako lako kao što sam zamišljao.

WS: Na sreću, ispalo je odlično, imali ste sjajne tri sezone, a u poslednjoj ste postigli čak 28 golova i proglašeni ste za najboljeg stranog igrača španske lige. Onda je usledio poziv velikog Real Madrida. Da li Vas je prelazak u najveći klub na svetu uplašio?

Suštinski, ne. Imao sam dilemu da li ću moći da nastavim u istom ritmu, da li ću igrati dobro kao što sam igrao u Valensiji, ali bio sam pragmatičan i razmišljao ovako – moj dolazak u Real bio je najveći transfer u istoriji tog velikog kluba i nema potrebe da se previše opterećujem, radiću ono što najbolje znam, jer ako neko plati igrača onoliko koliko su oni mene, ne samo da će mi dati šansu već će klub istrpeti i dati mi kredit ako ne krene sve baš kako treba. Imao sam dobre pripreme, od samog starta je krenulo kako treba i tako je bilo tokom cele moje karijere u Mardidu. Došle su domaće titule, pa velika titula Lige šampiona i taj moj gol u finalu.

WS: Vaša generacija Real Madrida je, u stvari, začetnik današnjih galaktikosa. Pre toga Real 32 godine nije bio prvak Evrope, a od tada to je postala redovna pojava. Kako je moguće da je jedan takav klub toliko dugo čekao taj trofej? Šta je po Vašem mišljenju bio razlog?

Ni dan-danas ne mogu to da objasnim, ni ja ni ljudi koji su znatno duže u fudbalu i u klubu. To je prosto neverovatno, da jedan takav klub od 1966. godine, kada su poslednji put bili prvaci i to upravo protiv Partizana, napravi toliku pauzu. Ta titula bila je ujedno i početak nove epohe, bila je to Realova sedma titula prvaka Evrope, a nakon toga osvojili su još šest. Navijači ističu da je to najvažnija titula Lige šampiona u istoriji kluba. Bio je to korak ka modernizaciji. Golom kojim sam postigao ušao sam među legende, između generacije Di Stefana i galaktikosa.

WS: Šta Vam je sve prolazilo kroz glavu kada ste primili loptu kod tog gola?

To su trenuci koji zahtevaju ogromnu koncentraciju, postoji i strah, i pitanje – šta ako ne, a ja sam obično optimista i razmišljam, šta ako da? Međutim, prolazi vam svašta kroz glavu. I jedan čudan podatak, tokom cele kampanje nisam dao nijedan gol. Svi su davali golove, čak i igrači koji se nikada nisu upisivali u strelce. Jednostavno lopta nije htela u mrežu. Na ručku pred finale svi igrači su mi prilazili i govorili da će to biti moja utakmica, da ću dati gol. To se i desilo. Moram reći da me je to i motivisalo, ta vera saigrača, i to ne zbog statistike, već zbog osećaja i vere koji su u mene imali.

WS: A kad se utakmica završila?

To su neki momenti koji ne mogu da se opišu, kada uradite nešto što je toliko veliko, što će ući u istoriju jednog takvog kluba. Postavljate sebi pitanje, zašto baš ja? Pa vam je u glavi čuveno finale Partizana i Reala iz 1966, a ja dajem odlučujući gol baš u 66. minutu, Juventusu koji igra baš u crno-belim dresovima, i gomila nekih drugih stvari, zbog kojih pomisliš da ništa nije slučajno.

WS: Što se tiče reprezentacije, bili ste deo generacije čuvenih Čilenaca sa kojom ste bili prvaci sveta, a kasnije ste sa našom A reprezentacijom imali još mnogo blistavih trenutaka i golova…

Što se tiče moje reprezentativne karijere, veoma sam zadovoljan. Jedina crna tačka je taj famozni penal na Svetskom prvenstvu 1998. na meču protiv Holandije…

WS: Ovde moram da Vas prekinem, jer, razumem navijače, gledaoce, ali da sportski novinari ili Vi kao fudbaler poklanjate toliki značaj jednom promašenom penalu, meni je malo čudno. Čak i da ste dali gol, nisam siguran da bi nas to sprečilo da primimo tri do kraja utakmice, a i to što ste promašili, da li nas je to sprečavalo da u nastavku damo još dva gola i pobedimo sa 3:1?

Ali da sam dao gol možda bismo prošli, ali to je sve – šta bi bilo kad bi bilo. Hoću samo da vam kažem šta je u stvari fudbal, u maju 1998. postao sam prvak Evrope, slavio sa milion ljudi u Madridu koji su skandirali moje ime, a mesec dana kasnije bio sam tragičar svoje reprezentacije, bez obzira na veliku želju koju smo imali da uradimo nešto više. O tom penalu govorim isto kao i o svojim uspesima, i uspeh i neuspeh treba shvatiti kao deo posla. Ne možete uvek da pravite samo fenomenalne stvari. Bez obzira na težinu, taj penal je ostao kao nešto što je urezano u moju karijeru, isto kao i osvajanje titule. To je potpuno normalna stvar, sa kojom se dobro nosim.

WS: Tada je bio neuspeh poraz od 2:1 protiv odlične reprezentacije Holandije, a nakon te utakmice naša jedina ambicija bila je da ne primimo pet golova od bilo koje reprezentacije te klase. Kada govorimo o reprezentaciji, bilo SRJ, Srbije i Crne Gore ili Srbije, čini se da nešto hronično nije u redu u poslednjih 15-20 godina, uvek nešto fali?

Da bi jedna velika zemlja, kao što je tada bila naša, koja je imala generaciju omladinaca koja je bila svetski pravak u Čileu, da je sve išlo svojim tokom, da je ta generacija ostala zajedno, sigurno bi na nekom velikom takmičenju ostvarila nešto posebno, kao Hrvatska 1998, čiju je okosnicu tima činila upravo ta generacija. Naš slučaj je bio drugačiji. Ne bih rekao da se pogrešno radilo, a ako je za utehu, bar smo bili prisutni na velikim takmičenjima, što je bilo važno. Imali smo sjajan ambijent, tim, ali jednostavno nismo uspeli da napravimo značajan uspeh. Danas mnogo kaskamo, i Srbija i Crna Gora, teško je ostvariti nešto značajnije…

WS: Kako Vam izgleda današnji, u odnosu na fudbal iz vremena kada ste Vi igrali?

Kao i sve drugo, i fudbal strahovito napreduje. U odnosu na moje vreme evoluirao je ne samo u finansijskom smislu, već i u svakom drugom, i taktički, i organizaciono, u brzini… Više nije dovoljno da imate dva vrhunska igrača da biste osvajali trofeje. Morate da imate tim, a to je pokazalo poslednje Svetsko prvenstvo.

WS: Tokom fudbalske karijere, a i kasnije, o Vama je u javnosti stvorena slika dobrog momka, gospodina, čoveka uzornog ponašanja. Koliko je važno da igrači, posebno reprezentativci, vode računa o slici u javnosti koju ostavljaju o sebi?

Mnogo je važno, naravno. Mnogi mladi igrači prave greške, na primer, kod radovanja nakon postignutog gola. Sa suviše pogrešnih gestova, nesportskih… Dok sam igrao, imao sam pravilo da kad postignem gol, proslavljam ga sa saigračima, i nikada ne pravim bilo kakav gest prema protivničkim igračima. Činjenica da ste im dali gol je sasvim dovoljna.

WS: Kada smo kod ponašanja domaćih fudbalera van terena, da li smo prestrogi kada procenjujemo njihov stil življenja, mesta na koje izlaze, s kim izlaze, muziku koju slušaju…?

Današnji igrači su drugačiji, sa svim informacijama koje su im dostupne, njih ne možete tako lako da oblikujete i promenite. Fubaleri u moje i današnje vreme se razlikuju, ali i jedni i drugi moraju da imaju svoje ventile. Njih je ranije bilo mnogo lakše sakriti, a danas je to nemoguće. Ali nije u tome suština. Suština je u profesionalizmu. Ako izlaziš, a vidiš da ti je učinak sve lošiji, da kasniš na treninge, dolaziš neispavan, to nije dobro. Ali, ako možeš uveče da izađeš a sutra da budeš najbolji na terenu, onda nemam nikakav problem. To je privatan život, ne treba biti policajac.

WS: Biću ipak policajac, sećam se povratka reprezentacije i proslave u avionu nakon odlučujuće utakmice kvalifikacija protiv Hrvatske za Euro 2000, mislim da je tu bila i neka cigareta u vašoj ruci, i Sneg je opet, Snežana, sve u duetu sa Goranom Đorovićem…

Pa moguće, ali da ste dobar policajac (kroz smeh) videli biste kako držim tu cigaretu, da je to bilo nešto onako amaterski, katastrofa. Ali, kao što sam rekao, čak i to nije problem, ako možeš da hendluješ. Najvažniji je učinak. A što se tiče pesme Sneg je opet, Snežana, sigurno je nisam ja započeo. Mislim da je bio Đorović, ali ne sećam se… Inače, nisam neki kafanski lik, od 1993. živim u inostranstvu i malo sam se pogubio u tim našim običajima.

WS: Kakav je bio Vaš odnos sa trenerima, bilo je tu velikih imena, kao što su Osim, Hiding, Kapelo, Trapatoni, Manćini, Boškov…

Od svakog terenera sam nešto naučio, koliko god lično bio blizak ili ne sa njim. Moja filozofija je uvek bila da budem profesionalac za koga je trening zakon. Svi treneri, bez obzira na lični odnos, kada vide profesionalca, koji vredno radi, moraju da ga cene, odnosno da ga stave da igra. Bio sam od onih igrača koji vole da pitaju, na primer, zašto ja kao napadač moram da trčim deset puta po 1.200 metara na treningu… Uvek sam vodio tihi rat sa trenerima, ali prijateljski. Važno je da svojim profesionalizmom nadoknadiš to što odnos možda nije fluidan, jer svako od njih očekuje rezultat.

WS: Kada smo kod trenera, jedini čovek iz sveta fudbala na naslovnoj strani našeg magazina pre Vas bio je Radomor Antić. Ni za jednog od vas dvojice nije jasno da li su mu vrata Partizana otvorena, poluotvorena ili zatvorena?

Što se tiče Antića, sigurno su mu vrata otvorena, ali treba njega pitati. Što se mene tiče, ljudi treba da znaju da mogu da računaju na mene. Provlačile su se po štampi ideje da ja vodim klub, međutim, onako kako ja radim, kada sam bio sportski direktor Real Madrida, za to vam treba 24 sata posla dnevno u prvoj godini. Ne bih mogao da živim u Madridu, pa da dođem ovde na dva-tri dana, pa se slikamo, pa dam nekoliko ideja i onda se vratim. To je ozbiljan posao, podrazumeva organizaciju i donošenje ozbiljnih odluka. Kada dođe neko nov, ne može samo da nastavi da radi kao onaj pre njega. Neko mora da se posveti tom poslu. To bi u mom slučaju značilo donošenje nepopularnih odluka, otpuštanja. Trenutno nisam spreman za takvu obavezu, jer volim Partizan i ne mogu to tek tako da otaljam iz Madrida. To se tako ne radi. Ukoliko se desi da se vratim na Balkan, u Crnu Goru ili Srbiju i procenim da tome mogu da se posvetim onoliko koliko je potrebno, to bi bila druga priča. Međutim, moj život je sada vezan za Madrid, ide u jednom drugom pravcu, ali sam spreman da pomognem, bilo savetom, bilo nečim drugim. Ljudi iz Partizana znaju da mogu da računaju na mene.

VINO I ŠPANIJA

U Španiji postoji više izvrsnih vinskih regija, a meni lično najviše prijaju crvena vina iz regije Ribera del Duero. Ako bih morao da biram, vina Vega Sicilia Unico, Flor de Pingus, Alion moji su favoriti. Naravno, ima fenomenalnih vina i iz drugih regija Španije, posebno iz Riohe, odakle dolaze i meni omiljenja vina Rioja Gran Reserva 890 i Rioja Gran Reserva 904. To su vina koja dobro poznajem i u kojima iskreno uživam, ali sam takođe uvek spreman da poslušam preporuke prijatelja i probam nešto novo.