Milutin Mima Karadžić

Duhovitost, romantika i drugi demoni

„Celog života sam govorio poeziju. Voleo sam to. Mislim da je meni ta ljubav prema poeziji bila inicijalna kapisla”, rekao je na početku intervjua u magazinu Wine Style naš poznati glumac Milutin Mima Karadžić.

Uz glumu, bavio se i produkcijom, slovi za „šarmantnog Crnogorca”, naočitog šarmera, čoveka koga snažno odlikuje blagonaklona priroda, druželjubivost, afinitet i dar za humor…

Šturi biografski podaci kažu da je rođen 1955. u Bijelom Polju, rastao u Nikšiću, diplomirao glumu na FDU u Beogradu na klasi prof. Milenka Maričića. Bio je stalni član pozorišta Atelje 212 dugi niz godina, igrao i na drugim scenama, ostvarivši bogat i zanimljiv pozorišni opus. Po IMDB-u, ima i 109 uloga na velikim i malim ekranima!

Duže intervjue ne daje često, naprotiv. Moglo bi se reći, vešto i ljubazno ih eskivira, a razgovor u Wine Style magazinu vodili smo u Zvezdara teatru.

Srdačan, predusretljiv, s jedne strane vedar i nasmejan, s druge, ozbiljan i posvećen, govorio je o glumi, ulogama, nekadašnjem i sadašnjim vremenu, sitnicama i krupnicama koje život znače…

A razgovor je krenuo od priče o vinu, koje, nema sumnje, igra posebnu ulogu u njegovom životu.

„Volim vino, pijem vino… a da li se razumem u vina… E, teško je reći – da… Idem na razne vinske festivale. Volim sajmove vina, posećujem ih i u Srbiji, tj. Beogradu, i u Sloveniji, Hrvatskoj, Francuskoj, Italiji… Da li iko može reći da se razume u vina, pitam se. U svakom slučaju prepoznajem loše vino, a ostalo je, mislim, pretežno stvar ukusa. Neka vina koja volim, drugi ne piju. Meni je kraljica vina malvazija.

WS: Postoje li situacije ili događaji u Vašem životu koje je vino na neki način obeležilo?

Svojevremeno sam držao vinski bar u Budvi, mislim da je bio prvi u Crnoj Gori. Zvao se Betula. I tu su dolazili razni da piju vina, moje kolege glumci, zatim muzičari, političari… I, jednom je došla jedna naša čuvena pevačica, a neko je poručio za nju vino, tražio da joj se donese najskuplje. Ako se ne varam, beše neko odlično iz toskanskih, firentinskih vinograda. Doneli smo joj. Ona ga je probala i tražila Coca-colu, rekla je da joj je jako i dosula Coca-colu u vino. Ja gledam… i ne samo ja. No, tako je kako je. Mislim se – e, bravo ti ga (smeh). Ali ima jedan sjajan događaj, ako bog da biće ga i ove godine. Naime, u Portorožu se svake godine dvadeset šestog decembra dešava Penina bal. To je manifestacija penušavih vina, uglavnom iz tog regiona. Bude preko pedeset vinarija, proizvođača vina. Spektakularno. Bude i neki trio ili kvartet iz Milanske skale, ljudi plešu, sjajna atmosfera… Zbilja divno. Događaj kakav bi poželeo i kod nas. Slikovit detalj; nebitno kakve su vremenske, meteorološke prilike napolju, dame su u elegantnim, decentnim haljinama, gospoda u odelima. Ima nečeg drugačijeg od onog na šta smo ovde navikli. Kod nas, kad pođete na pozorišnu ili filmsku premijeru videćete prilično šaroliko obučene ljude, od šljokica do patika. Letos u Veroni je bila premijera Carmine burane. Nisam stigao da kupim kartu, zakasnio sam. Ali sam u kafeu seo za sto prekoputa ulaska u Arenu gde je u publici bilo dvadeset hiljada ljudi, prepuno do poslednjeg mesta. Iako je to Arena, dakle pod otvorenim nebom, nisam video nijedne patike, nijednu neprilično obučenu damu… Ne kažem da su bili, žargonski rečeno „napucani“, naprotiv, kažem premijerno obučeni. To je odraz stila, dostojanstva i pre svega poštovanja – i događaja i ljudi i sebe samog.

Kad sam prvi put otišao u Australiju, sredinom devedesetih, tamo sam upoznao neke ljude koji su pričali divne priče o vinima. I, meni je vino počelo da znači na poseban način. Zavoleo sam neke rečenice, poput one da „vino otvara prozore u glavi tako da razum može lako da odleti“ ili „vino je i najčednije žene bacilo na leđa“.

WS: Sticajem okolnosti razgovaramo u Zvezdara teatru, pred početak predstave Tri sorele Stevana Koprivice u režiji Milana Karadžića, u kojoj igrate. Obnovljena, dugo se igra, uvek na kartu više… S kojim osećanjem dolazite na igranje jedne takve predstave koja dugo traje?

Tri sorele je predstava koja je prošla dug put, odrastanje… Kada smo svojevremeno izašli sa premijerom, naše tri sorele: Nera, Bjanka i Roza (Nataša Ninković, Ana Franić i Sloboda Mićalović) su imale po dvadeset i neku, sad imaju četrdesetak i više… To je sad neka druga priča. Ako je nekad bilo težište na pobuni mladosti protiv okova normi, sada je i pitanje prava na svoje zrnce sreće kad god, makar bilo i samo privid. To je predstava koju svi jako volimo, uz koju i kroz koju se puna srca i družimo. Posle svakog izvođenja posedimo malo u Zvezdari, uglavnom uz vino. Slična situacija je sa, doduše, znatno novijom predstavom Sportsko srce koju je takođe režirao Milan Karadžić. Igraju Nela Mihajlovć, Nina Nešković, Aleksandar Đurica…

WS: Sportsko srce je nedavno nagrađeno na 27. Međunarodnom festivalu malih scena i monodrama u Istočnom Sarajevu…

Jeste. Publika ju je doslovce sjajno primila. A i jednu i drugu pretvorili smo i u dobro druženje.

WS: U predstavi Tri sorele prepliću se bajka, odnosno legenda, komedija naravi, komedija situacije…

Ona jeste i bajka i komedija naravi, ali ima i drame. Ima i muško-ženske priče. Puna je svega i publika je voli, prepoznaje… Bazirana je na priči iz malog mesta kod Kotora, koja je Stevi Koprivici bila inspiracija da napiše taj komad.

WS: Kad u sali posle predstave odjekuje aplauz, pomislite li ikada na to kako ste se uopšte obreli u svetu glume, šta Vas je povuklo u te vode pre nego što ste upisali Akademiju i diplomirali 1986 u klasi prof. Milenka Maričića?

Rođen sam u Bijelom Polju, mogu reći slučajno, u Nikšiću  sam rastao i školovao se, kasnije smo se preselili u Podgoricu. U srednjoškolskim danima oformili smo grupu DODEST (Dom omladine dramski eksperimentalni studio Titograd), tu smo bili, sada na žalost pokojni, Sloba Milatović koji je grupu i pokrenuo, zatim Žarko Laušević, Marko Baćović, Stela Ćetković, Branka Sekulović, Milan Karadžić… Nekako smo iz tog miljea svi krenuli. I eto, svi smo upisali glumu, samo Milan režiju. Tu smo se zarazili ili nešto spoznali ili ko će ga znati… Takođe, ja sam celog života govorio poeziju. Voleo sam to, čak sam se družio s nekim pesnicima, a i danas volim da govorim poeziju. Mislim da je meni ta ljubav prema poeziji bila inicijalna kapisla.

WS: Možemo li izdvojiti neke pesnike, neke pesme…?

Vrlo teško, mnogo je toga… Između ostalog, sigurno Brana Petrović, Vito Nikolić, Bodler, Enes Kišević… Kasnije Ljuba Ršum. Pre izvesnog vremena napravio sam jednu zanimljivu varijantu; pesme koje je napisao za decu govorim kao za odrasle.

WS: Kad već pominjemo Ljubivoja Ršumovića i pesme za decu, šta je obeležilo Vaše detinjstvo?

Moje detinjstvo je bilo pravo u nekadašnjem smislu. Mislio sam da je najnormalnije, poput mnogih i uobičajenih u jednom malom gradu. Danas bi bilo van pameti da govorim šta smo radili, koje su to vragolije i nestašluci bili, kakve igre, kako je to išlo… Pa malo kasnije na neki način čudna udvaranja devojčicama. Moje detinjstvo je obležila toplina, neposrednost… I danas kada gledam neki dobar film u kome se govori o detinjstvu nešto me dirne. Naravno, to je bilo detinjstvo bez mobilnih, bez kompjutera, čak ni televizija nas nije zanimala. Bilo je mnogo mašte. I poprilično rano smo počeli da šetamo korzoom i da pričamo ozbiljne priče. U to vreme su počeli da se prikazuju filmovi kao što su Jagode i krv, Meš, Paklena pomorandža, Konje ubijaju, zar ne…  Mi smo, kao pubertetlije, voleli da o tome ozbiljno pričamo. Takođe o knjigama. Čitala se školska lektira, van toga, recimo Hese. Knjige su nam bile važne. I danas čuvam baš neke primerke iz tih vremena. Kroz te filmove, knjige, kroz te razgovore smo stasavali. Zapravo, sve je imalo neku varijantu romantike. Sećam se, često bismo sedeli na klupama u parku, pa dođe neko s gitarom, na primer Miladin Šobić, i on je bio deo našeg društva… Kasnije je krenulo i izlaženje sa devojkama. Kako nam nisu bili daleko ni Cavtat ni Dubrovnik, i tamo smo odlazili. Skaline, Ibrica Jusić, Stradun… Iz današnje perspektive ‒ nestvarno. Što bi se reklo; sve je to imalo svoje. Iz toga smo ponikli. Kad su došle devedesete, krenuše turbulentna zbivanja, promenio se duh vremena, promenila se paradigma. Ja lično, bio sam očajan što se stvari tako odvijaju. Nisam bio involviran u politiku, ali to je prosto bio strahovit atak na način života u koji sam verovao…. No, ljudi su se borili; neko za život, neko za imetak, neko za status, neko za religiju … Ali izgubili smo ljudskost, romantiku, ono zrno lepote koje smo imali u sebi. Nekako je to splaslo, potonulo, potisnuto je, kasnije zgaženo, marginalizovano, obezvređeno… U svakom slučaju, nastao je dubok jaz, dok to opet nije na neki način počelo da se vraća.

WS: Mislite da se vraća?

Na neki način da. Vraća se kod nekih ljudi, možda u manjim krugovima, naravno, na možda drugačije načine, ali verujem ili želim da verujem – vraća se…

WS: Pomenuli ste nekoliko filmova koji su Vam na izvestan način bili važni tokom odrastanja, ako je verovati internetu imate 109 uloga, pa, da li neke od uloga imaju za Vas poseban značaj?

Ima ih više. U svakom slučaju nemoguće je ne izdvojiti one u Lepoti poroka Živka Nikolića i u seriji Vojnici, koja je i  bila inicijalna kapisla za sve ono što sam kasnije radio.

WS: Zašto, u kom smislu?

Bio sam mlad, to mi je bila jedna od prvih uloga. Snimali smo četiri meseca, živeli u nekom hotelu, Đorđe Balašević mi je bio jedan od partnera u filmu, a bio je fenomenalan i na snimanju i van toga…Sve zajedno je bila baš dobra priča… Gradio sam tu ne samo odnos prema poslu, nego i prema životu.

WS: Da pomenemo još nekolicinu uloga, na primer Maj nejm iz Mitar, Mikša u Sivom domu, Stojan u Volim i ja nerandže, zatim Vojin u M(j)ešovitom braku… u novije vreme u Montevideu, Kalkanskim krugovima, Porodici…

Valjalo je zasući rukava za, kako rekoste, tu trocifrenu brojku.

WS: Nešto što se provlači kroz dobar deo Vašeg opusa jeste duhovitost, i to ne samo kao glumački zadatak već i izvan, više od toga…

Ne mogu sebe procenjivati ni sam za sebe reći da sam duhovit. Zavisi kako koji glumac pročita neku ulogu, kako sebe postaviš u odnosu na taj neki lik, problem…  Uskoro bi trebalo da snimam film Jorgovan. Kad sam pročitao taj scenario meni tu nije bilo ničeg naročito duhovitog, a kad smo ga nas nekolicina iz ekipe čitali zajedno, vrištali su mi od smeha. Dakle, ja sebe nisam video kao duhovitog, ali kad sam začeprkao po liku, profunkcionisalo je upravo na taj, duhovit način. Davnih dana, kada smo snimali Lepotu poroka, radili smo to kao dramu. Moja uloga zapravo nema ništa smešno, on eventualno biva duhovit jer je u takvim situacijama. Film je bio na Pulskom festivalu, uzgred i sam sam ga tada prvi put video, a malo sam odocnio u Arenu na projekciju. I, prilazim ja Areni, gledam gde ću da se smestim a da ne remetim ništa, a na sve strane čujem salve smeha. Pomislio sam, čemu se ovi ljudi toliko smeju, možda nije naš film, da nisam omanuo termin… Danas bi ga čovek možda mogao najaviti maltene kao komediju. A uopšte nije komedija, nego teška drama sa elementima komičnog. Pogledajte, na primer, ulogu Mire Banjac, to je po svemu dramska uloga.

WS: Prati Vas glas da ste i privatno duhoviti…

Privatno je druga priča. Ali da, moglo bi se reći da jesam.

WS: Mala digresija. Svojevremeno ste držali piceriju u Kotoru, na meniju su bile standardne pice ‒ Capriccioza, Quatro stagioni… ali su nosile imena tadašnjih predstava Budva grada teatra:  Bokeški D mol, Betula u malu valu i da ne nabrajamo dalje, a specijalitet kuće, kako beše istaknuto i u meniju, bila je Pica sestre Batrićeve (lik iz Njegoševog Gorskog vijenca, simbol tragike i sestrinske odanosti bratu, prim.aut.). Komentar je glasio – to samo Mima može da smisli…

Da, Pica sestre Batrićeve je bila svojevrstan hit. To su svi komentarisali na razne načine. Često su poručivali s posebnom intonacijom i pijetetom, još kad dođu Nikšićani koji malo otežu, to pica baš zvuči… Dobro, bivalo je mnogo takvih, šaljivih stvari, a i biva.

WS: Duhovitost kao eskapizam ili kao način gledanja na stvari ili…?

Volim duhovitost, veoma je cenim i u svemu pokušavam da nađem nešto duhovito. Iskustvo pokazuje da moja pojava ljude asocira na komediju. Uvek kad se pojavim, bilo u predstavi ili na ekranu, ljudi pre svega očekuju nešto smešno. Dobro, ja ih ne razočaravam. Ali, ne pravim ja komediju radi komedije, naprotiv, nisam nikad pravio od nečega vic. Svaku ulogu, pre svega, radim ozbiljno.

WS: Kad se osvrnete na godine iza Vas, karijeru, život… šta Vas je vodilo?

Najkraće rečeno, izvesna doza neke vrste romantike. Mislim da sam tu dozu romantike, noseći je u sebi i nalazio u svemu; u svakoj ljubavnoj vezi, a nije ih bilo malo, u prijateljstvu, u svakoj flaši vina… Vino ne možeš piti ako nisi romantičan, uveren sam u to. Ili ako hoćete, kad piješ vino a nisi romantičan, džabe ga piješ. Možeš, ali nije to – to. Rakiju ili viski možeš da drmneš za šankom. To je kao seks s nogu, a pijenje vina je kao vođenje ljubavi.

WS: Podsetimo, Vi ste veliki deo svoje karijere, više od dvadeset pet godina, bili član Ateljea 212, zatim ste otišli, napravili pauzu kada je o pozorištu reč i na pozorišnu scenu se vratili u Zvezdara teatru…

Da, u Atelje sam došao 1986. i tu proveo više od dvadeset pet godina, meni je Atelje bio Atelje dok je tamo bio Muci Draškić (čuveni reditelj i upravnik Ljubomir Draškić, 1937‒2004, prim aut.). Posle toga sam nekako sve manje sebe video u toj priči. Nikome tamo ništa nisam zamerao, niti zameram, niti bih išta menjao. Prosto, stvari su meni izgledale tako kako su izgledale. Jednoga dana sam odlučio da nisam više za tu priču. S druge strane, mnogo sam radio van tog pozorišta, mnogo snimao. Da uzmem neplaćeno, da snimam uloge, a da mi ide plata u pozorištu… nije bilo potrebe. Otišao sam. I dan danas nemam nigde nikakvu stalnu platu. Vratio sam se u pozorište puna srca i to baš sa ovom predstavom Tri sorele, prethodno sa predstavom Feliks, koju je po delu Vladimira Kecmanovića režirao Darko Bajić. Kasnije sam uskočio i u Let iznad kukavičjeg gnezda u Beogradskom dramskom… U nekoliko reči, baš volim sadašnji deo moje karijere, mog posla, a to će reći i života, na pozorišnim daskama.

WS: Nekadašnji prvi čovek Filmskog festivala Herceg Novi – Montenegro film festivala, Zoran Živković, koji je nažalost preminuo, zanimljivo je govorio o Vašoj druželjubivosti i načinu na koji se šalite na račun etikete da ste najpoželjniji neženja u raznim sredinama…

Ženio sam se jednom, ali sam neženja u onom smislu da se ne bih opet ženio. Ne pada mi na pamet. Mogu da živim s nekim, volim to, ali sam u biti neženja. A šalio sam se ja na svoj račun na razne teme, pa i kad je o tome reč. Inače, dva čoveka koja su, po mom uverenju, u najboljem i najlepšem smislu temeljno obeležila Filmski festival Herceg Novi – Montenegro film festival su upravo Zoran Živković, divan čovek, veliki znalac, diplomac čuvene praške akademije FAMU i Stevo Koprivica, sjajan pisac, pedagog… To su definitivno dva čoveka vredna svake hvale. Zoran nas je, na žalost, napustio a mislim da bi za festival bilo dobro da i sada angažuje Koprivicu. No, dolaze drugi ljudi, druga vremena…

WS: Poredite li nekad ta nekadašnja vremena i ova danas?

Možda bismo mogli čak i reći da je nemoguće ne porediti… Nedavno smo sa Letom… bili u Zagrebu, Ljubljani, Skoplju. Imali smo sjajan prijem, ovacije. Svojevremeno, sa Don Žuanom u režiji Milana Karadžića, sa Ateljeovim predstavama išli smo diljem Jugoslavije, praćeni ovacijama dizali publiku na noge… s tim što je to tada bila jedna zemlja. Kada se čovek seti svega što smo tada radili – predstave, filmovi, festivali…. nemoguće je ne porediti. Ne ulazim u političku priču, za mene je i dalje ceo taj prostor moj. Volim da putujem, volim da idem, poznajem mnogo ljudi, ljudi znaju mene… Politika radi šta radi, a ja živim svoje. Znam, naravno, da je, na ogromnu žalost bilo mnogo tragedija, da su mnogi stradali… Ali, ja na primer u Sarajevo idem puna srca, a kad dođem – još imam to prezime koje imam – na sve strane vidim samo srdačnost i dobrodošlicu. Slikao sam se na stotine puta za jedno veče nedavno u Sarajevu, dok sam koračao ulicom nebrojeno ljudi je izlazilo iz onih ašdžinica, ćevabdžinica, kafanica da me pozdravi, da kaže „nek ste došli, svaka čast“ ili „dobar dan, gospodine“, da se slika, da mi stegne ruku… Kažem, čitav prostor negdašnje Jugoslavije ja i danas osećam kao svoj.

WS: A šta je Vaš sledeći glumački korak?

Trebalo bi da snimam taj film Jorgovan. Ima nekih naznaka da će RTS raditi jednu seriju gde sam u podeli. Radimo nastavak Kalkanskih krugova, treći deo, gde igram veliku ulogu. A šta će još da iskrsne i šta ću da prihvatim – ne znam. Videćemo. Znam sigurno da ću i ove godine ići u Portorož na festival vina, znam sigurno da ću tamo s proleća obići opet Veronu i Toskanu. Skoro sam bio u Makedoniji i pio sjajna vina, mogao bih to da ponovim.