Intervju

Branko Cvejić

Portret nekog drugog vremena

Bane1Danas se neretko priča o nekim prošlim vremenima. Oni malo stariji uglavnom ih pamte kao bezbrižnija, pa i srećnija. Ponekad se poput bljeska pojavi nešto što podseti na njih, a jedan od svojevrsnih simbola tih minulih dana je i kultna serija Grlom u jagode Srđana Điđe Karanovića. Da li kao omaž tim vremenima ili samo snagom svog umetničkom dometa i danas podjednako osvaja gledaoce uprkos činjenici da su sada aktuelni neki drugi vrednosni pravci. A čuvenog glumca Branka Cvejića koji je igrao glavnog junaka, Baneta Bumbara, mladića koji je stalno hteo glavom kroz zid vodeći neki svoj lični rat sa životom i tražeći neki svoj smisao, i sada neretko identifikuju sa tim likom. „Danas je ljudima velika želja, gotovo san, da žive normalno“, kaže Branko Cvejić na početku intervjua u magazinu Wine Style

Deda po majci mu je bio trgovac vinom a otac, kao što je poznato, operski pevač. Tako su ga u detinjstvu obeležili omamljujući mirisi vina i pozorišta – jedan je prerastao u životni poziv u kojem je, kako kaže, puna srca izgarao, a drugi u lično zadovoljstvo i strast.

Veran svojim uverenjima i vrednosnom sistemu kročio je kroz život, posrtao, uspinjao se, bivao obeležen ulogama i obeležavao i on njih. Iako ne voli mnogo da priča o svojim uspesima, recimo i to da je sa uspehom deset godina bio na čelu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, naše najrespektabilnije pozorišne kuće.

Sticajem okolnosti ovaj razgovor je, uprkos vrelom letu, krenuo od takozvanih radnih tema, u susret novoj pozorišnoj sezoni.

„Radimo jednu zanimljivu predstavu čija je premijera u novembru. Producent je KC Beograd. Skupili se glumci, reditelj Andrej Nosov, dramaturg Vuk Bošković koji stvara tekst tokom proba. A tema je, ukratko, alavost“, kaže Branko Cvejić.

WS: Alavost?

Da, halapljivost u svemu.

WS: Zašto baš alavost kao tema?

Zato što nas je često dovodila u situacije iz kojih ne možemo da se, žargonski rečeno, izvadimo. Alavi smo bili u raznim stvarima, čak ponajmanje u hrani, piću i cigaretama.

WS: Mislite na emotivno-erotsku alavost?

Tu smo najmanje alavi (smeh). Šalu na stranu, ta alavost u raznim svojim vidovima zapravo je na neki način gotovo deo karaktera nacije. Pojedinačno, grupno, društveno obeležava i život i vreme. Setite se, recimo, koliko ljudi je svojevremeno odlazilo u Peštu govoreći Mađarima, da pojednostavim: „Mi smo za vas Amerikanci“. Pa koji je to stepen nadobudnosti!? Doći u carski grad sa prostora koji su vekovima bili turske kasabe i predstavljati se da si ne znam ko samo zato što si tih dvadesetak godina bio pod povoljnijim istorijskim vetrovima. I da nam je bilo duplo bolje nego što jeste a njima duplo gore, jednostavno, ne možeš tako da se ponašaš. Takozvane „srećne sedamdesete i osamdesete“ su prošle za tren oka. Bio je to samo privid normalnog života.

Bane2WS: Zašto privid?

Verujem da bi potrajalo duže da nije bio privid. Mada, tada su nastajale razne stvari koje su imale vrlo realan kvalitet. To se, recimo, lepo vidi kroz kulturu. Tada su nastajale manifestacije koje su i danas prestižne, recimo Bitef, Bemus, Fest, Oktobarski salon

WS: Bilo je to vreme obeleženo i Jugoslovenskim dramskim pozorištem, na čijem čelu ste bili prvih desetak godina ovog veka. Jezik brojki govori o raznim nagradama, uspesima u zemlji i inostranstvu, recimo, primljeni ste u najprestižniju pozorišnu asocijaciju ETU (Evropska tetarska unija). Pretpostavljam da nije bilo nimalo lako doći do toga.

Kada se završavala nova zgrada primarno je bilo vratiti pozorište na mesto gde je bilo ne samo u kulturi Beograda, nego i zemlje. I to je – treba zaista svima u pozorištu odati priznanje – išlo vrlo brzo i efikasno. Primljeni smo u jednu, pa zatim i u tu najprestižniju konvenciju teatara. Bio je to put kojim smo branili i dalje gradili renome Jugoslovenskog dramskog. To pozorište je od prvog dana nastanka imalo visoke standarde i domete. Naravno, to ne znači da nije bilo lošijih predstava, ali kvalitet i kredibilitet su, jednostavno, i uporište i ishodište. Neću sebi da pripisujem zasluge. S jedne strane, svi u pozorištu su davali svoj doprinos, ali sa druge, činjenica je da se tada ulagalo u pozorište. Nije nikakva tajna da, ne samo kad je o pozorištu reč, koliko uložiš toliko ćeš i dobiti. A to obično bude i više. Ovo govorim zbog toga što se sada ništa ne ulaže u teatar, u umetnost uopšte, pa će se tako teško nešto i dobiti. Naravno, neko je manje a neko više sposoban da od uloženog napravi više, ali niko ne može ni od čega da napravi nešto.

Danas, zbog raznih okolnosti, naše pozorište se nalazi na raskrsnici na kojoj će morati da odluči kojim putem će ići dalje. Hoćemo li se opredeliti da i dalje idemo istim, težim putem, proširujući spisak značajnih, klasičnih i modernih tekstova na našim scenama, produbljujući međunarodnu aktivnost (na šta je JDP naročito ponosno), i dalje uz sve napore slediti umetničku nameru koja će verovatno kao i do sada ostati gotovo nimalo prepoznata. Ili ćemo se opredeliti za lakši, mada isplativiji, put plitkog i brzog, ali očiglednog uspeha na kratke staze, stvarajući tako još jedan zašećereni privid koji će naše društvo, zasnovano na prividima, dočekati raširenih ruku. Neću da, što bi rekli klinci, mračim, ali čoveka zaista prođe jeza kad pogleda obeležja ovog vremena i samo pomisli šta bi iz tog semena moglo da izraste.

WS: O kojim obeležjima govorite?

Na primer, tabloidizacija. Užasna tabloidizacija svega. Kulture, umetnosti… Života. Ne znam koliko su ljudi svesni da se ta tabloidizacija preslikava na sve, čak i na najličniji život, i da pre ili kasnije zatruje svaku poru. To razara, kao korozija. Stvara jednu opasnu, pogubnu klimu. Jer, to je način mišljenja, to je vrednosni sistem. Na primer, otvorite bilo koje novine i tu nailazite na gomilu ljudi za koje uopšte zapravo ne znate ko su. Oni su pretežno poznati po poznatosti. Mojim kolegama i meni je prirodno da nas ljudi prepoznaju na ulici, na šalteru, u samoposluzi… Da li to prija ili ne prija, kad prija kad ne prija – to je drugo pitanje i nebitno je u ovom kontekstu. Jednostavo, radimo takav posao i činjenica da nas prepoznaju govori i o tome da ga radimo uglavnom dobro. Ali imate gomilu ljudi po medijima za koje ajd’ što ne znamo ko su, nego, što je mnogo značajnije, ne znamo ni čime se bave. I kakvu poruku to šalje nekim novim klincima.

WS: Kakvu?

Sigurno nimalo pozitivnu. Šalje poruku da treba nešto postići na brzinu, na foru. Površnost se podrazumeva… Isključuje se, čak i degradira, pitanje kvaliteta, posvećenost. I kuda to vodi? Sa jedne strane dobijate nekvalitetne, površne rezultate a, sa druge, nezadovoljne ljude čak i kad uspeju na foru. Jer površnost ide ruku pod ruku sa prazninom. Nije tajna da posvećeno bavljenje nečim zapravo utiče na smisao, pa ako hoćete i na radost življenja.

WS: Kad se osvrnete na svoju, pozorišno-televizijsko-filmsku karijeru, kako Vam izgleda?

Tokom tih deset godina direktorovanja nisam hteo ništa da igram u pozorištu, ne samo zbog sukoba interesa, nego i zbog vremena. Sedeti u kancelariji i rešavati čitav niz pitanja, koja podrazumeva vođenje jednog pozorišta, traži i vreme i energiju. Pre toga imao sam karijeru od trideset godina u kojoj je, naravno, bilo različitih perioda. Čovek radi, ide iz uloge u ulogu a onda naiđe nešto posebno, s tim što to posebno obuhvata sve u ekipi. Da bi jedna predstava, serija ili film bili ti koji odskaču, to onda podrazumeva da su svi u ekipi u svojim najboljim izdanjima.

WS: Mnogi Vas, između ostalog, pamte i kao Baneta u kultnoj seriji Grlom u jagode, koja je, nema sumnje, jedna od tih koje odskaču.

Eto, to je serija u kojoj su svi dali svoje ogromne doprinose. I danas se često čuje dilema da li je moguće ponovo napraviti nešto kao što je bila serija Grlom u jagode Điđe Karanovića. Mislim da nije. Jednostavno, bila je to jedna velika posvećenost, predanost… Strahovita želja da se nešto napravi. Bilo je, razume se, i teških trenutaka, ali mi smo svi izgarali u toj pruženoj prilici da uradimo nešto što se svih nas tiče. Mi, naravno, ni iz daleka nismo bili svesni da ćemo napraviti nešto što će tolike godine da opstane. Obično kad se završi snimanje serije ili filma, kad padne poslednja klapa, pravi se oproštajna zabava. E, ekipa Grlom u jagode opraštala se bar deset puta. Jer, svako je hteo da napravi oproštajnu zabavu, i svako ju je napravio. Svi smo živeli za to što smo radili.

 

WS: Kada je, na žalost, umro Josif Tatić dosta se, kao o svojevrsnom fenomenu, govorilo o toj seriji u kojoj ste zajedno igrali. I, naravno, prepričavane su anegdote sa Taletom…

Tale je, uz sve ostalo, bio i duhovit na poseban način.

WS: Ima i onaj čuveni, doduše ne vinski nego „pivski iskaz“?

Ima i vinski. Tale je govorio: „U okolnostima u kojima živimo i meni je potrebno sredstvo za smirenje – zato pijem vodu isključivo sa vinom“. Posle Taletove komemoracije okupili smo se u salonu. Išli smo posle i u Manjež, u kome smo davnih dana bivali, bogami, i dugo i često… a poslednjih godina ređe. A gde bi, nego u kafanu. Skupili se svi koji smo bili tzv. „Bojanove bebe“ (Bojana Stupice – prim.aut), a sad, što bi i Tale rekao, „Bojanove babe“. A ta čuvena pivska izreka koju pominjete bila je „šekspirovska“ (smeh) i glasila je – „Tu borg or not tu borg“.

WS: Poredite li nekad to vreme kada se radila serija Grlom u jagode sa današnjim?

Nezahvalno je porediti. Živeli smo bezbrižnije… da li je to zato što je bilo lakše i bolje ili zato što smo bili mnogo mlađi (smeh)… pitanje je. U svakom slučaju, kad nešto uspe onda se s vremenom teškoće zaboravljaju. Ostaju samo lepe uspomene. A kad nešto ne uspe, onda se sećamo samo muka kroz koje smo prolazili.

WS: Serija je i danas gledana iako je, pojednostavljeno govoreći, relativno naivna ili odveć čedna za današnji osinjak?

Posle premijernog prikazivanja, nekih pet-šest godina nije bila emitovana jer tad nije bio običaj da se serija reprizira gotovo momentalno čim se završi. I, kad je prvi put reprizirano, ja sam, moram priznati, imao veliki strah kako će to proteći. Međutim, ispostavilo se da je svaka repriza sve bolje i bolje prolazila. Zanimljivo. Kad je posle deset godina napravljen film Jagode u grlu bilo je i komentara – pa zašto sad to crnilo, mučnina… A šta mislite kako bi tek sad crno bilo. Ne znam… živeli smo u vreme kad je ta serija nastajala i potom sticala popularnost, u nekoj drugoj zemlji. I moram reći, uprkos svim manama, jednoj mnogo uređenijoj zemlji. Bez obzira na sve etikete koje mi mogu biti prilepljenje, recimo da sam jugonostalgičar, jugo-ovo, jugo-ono… nema sumnje da je ta zemlja bila bolja i priznatija u svetu od bilo koje od ovih koje su od nje raspadom nastale. Pa, osvrnite se oko sebe, pogledajte šta je to što ljudi izgovaraju kao jednu od svojih najvećih želja.

WS: A to je?

Danas je zapravo najveća želja ljudi – dajte da živimo normalno. A mi nikako… mi stalno živimo nenormalno. I što je najstrašnije, raznim vrstama uslovljenosti i pritisaka to nenormalno dobija legitimitet.

WS: Jedno od poslednjih priznanja koje ste dobili je Gej ikona?

(smeh) Eto, nikad nije kasno. A ceo život sam bio u uverenju da volim žene. Šalim se, naravno, ali mi je drago jer to znači da sam dobro uradio ulogu u inače vrlo dobroj predstavi Izopačeni. To je jedan od prvih tekstova sa temom gej populacije, a koji je 1974, kada je nastao, izazvao razne polemike u Londonu, na Brodveju i raznim drugim stranama. Priča o gej populaciji u toj predstavi zapravo nije priča o telesnosti i seksualnosti već, pre svega, bavljenje pitanjem (ne)prihvatanja različitosti, odnosno pitanjem ljudskosti i tolerancije.

WS: Negde sam pročitala da ste na pitanje koliko brzo vam prolazi vreme, život odgovorili sa „Joooj“?

(smeh) Jeste, nekad mi se učini preterano brzo. Vreme kao da leti… Moj kolega Voja Brajović ima originalnu ideju: brojao je svoje godine do 50, a zatim je počeo da ih broji unazad. Koliko pomaže ne znam, ali dobro zvuči.

WS: Kao dete, jeste li razmišljali da ćete se baviti glumom i da ćete napraviti ovakvu karijeru?

Nisam znao, ni razmišljao o tome šta ću i koliko uraditi ali jesam oduvek želeo da budem glumac. Uz oca operskog pevača rastao sam sa pozorišnim svetom u kući, boravio u teatru satima, danima, godinama… Što bi se reklo – mastiks me opio. Znate kako se kaže: „Onaj ko omiriše mastiks (lepak za brkove, bradu, scensku promenu lica – prim.aut), zauvek je zaražen pozorištem“. Ne znam da li je mastiks ili ne, tek pozorište jeste bilo deo mojih snova. A ubrajam se u one kojima su snovi, vizije, stremljenja nemerljivo važni. Danas, takođe.

WS: Uprkos tim nimalo pozitivnim vladajućim tokovima u društvenoj klimi, Vi ste svoju decu uputili u svet klasične muzike?

Nisam upućivao, ja ih samo nisam sprečavao. Sin Žarko je muziku završio u Engleskoj, na Oksfordu, gde je i magistrirao, a doktorirao je u Americi, na Kornelu. I ćerka Bojana je završila muzikologiju, radila je u Briselu, objavila nekoliko knjiga, sarađuje sa raznim koreografima. Meni je važno da ih moja supruga i ja nismo sprečavali da se bave onim čime žele. Ne znam da li smo bili u pravu… možda smo mogli da ih poguramo u neke druge vode (smeh). Šalu na stranu, ogroman problem ovog društva je što mladi ljudi šta god da završe – da ne otvaramo pitanje kupovine diploma – ne mogu da se zaposle. A posebno kada je reč o umetnosti i kulturi, kojih je sve manje ili ih gotovo i nema, iako bi mogli biti slamka spasa u ovom davljenju u poplavi tabloidizacije.

 

 

Kada sam Vas pozvala telefonom povodom razgovora za Wine Style rekli ste mi da sam vas uhvatila „in flagranti“?

Da, u tom trenutku bio sam u Istri, u jednom od vinskih epicentara ovih prostora i ispijao odlično vino. Bilo bi pretenciozno reći da sam poznavalac, ali jesam vrlo ozbiljan ljubitelj i poklonik vina. Možda mi je to ostalo u genima, možda neki mirisi detinjstva… Ko zna… Moj deda po majci bio je vinski trgovac i to, kažu, veoma dobar. Imao je podrum vina i rakije. I, ruku na srce, jesu, ostali su mi ti mirisi negde u nozdrvama zauvek.

Divno je što su u Srbiji počeli da se pojavljuju ozbiljni proizvođači vina, u Aleksandrovcu, u Vojvodini, na Fruškoj gori i raznim drugim mestima. Ne reklamiram, samo kažem – ja najviše volim vina koja proizvodi odličan vinar Miroslav Kovačević. Volim da pijem najmanje tri vrste njegovog vina. Kao sortu naročito volim rizling, divno lagano vino, koje posebno prija leti.

 

This entry was posted in Intervju and tagged . Bookmark the permalink. Post a comment or leave a trackback: Trackback URL.
Dragana Ognjenović
Stefan Milenković
Vasil Hadžimanov

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*
*

  • Podrum Aleksić
  • VIRTUS