Intervju

Matija Bećković

Vulkanska snaga tanane poezije

Matija Beckovic„Ja ne znam put – krijem se u tvojoj senci

ja sam tvoja senka i noć je moje carstvo

svet me izgubi ali ti me dobi“, napisao je u pesmi Volim te Matija Bećković, čuveni pesnik čiji stihovi privlače ogromnu pažnju, pobuđuju veliku naklonost čak i u ova vremena posve nenaklonjena poeziji i uprkos činjenici da njegov svojevrstan društveni angažman biva i predmet osporavanja.

Rođen je novembra 1939. godine u Senti, osnovnu školu završio je u selu Velje Duboko, niže razrede gimnazije u Kolašinu i Slavonskom Brodu, više sa maturom u Valjevu, Filološki fakultet u Beogradu – i sve su te sredine ostavile traga u njegovom peru i delu.

Prva pesma Matije Bećkovića štampana je još dok je bio gimnazijalac, bilo je to davne 1957. godine u Mladoj kulturi. Njegovi prozni i poetski tekstovi priređivani su i za pozorište (Međa Vuka Manitoga, Reče mi jedan čoek, Ne znaš ti njih, sa Mihizom adaptirao Gorski vijenac…) i igrani na scenama u Beogradu, Zagrebu i drugim gradovima negdašnje Jugoslavije. Njegovu radnu biografiju čini zaista bogat književni opus, brojne nagrade, prevodi, članstvo u SANU. Neki ga nazivaju i „živom, hodajućom pesničkom legendom“.

Njegov život obiluje, između ostalog, zanimljivim detaljima. Recimo, kako je Radovan Popović zabeležio u njegovoj biografiji, u šestom razredu gimnazije doživeo je da mu se ime pročuje. Jer, njegova pesma je pobedila na konkursu Moj kraj u revoluciji. Bila je najbolja u Srbiji, a u Valjevsku gimnaziju je onda došao gost iz Beograda, iz Ministarstva, i predao Matiji koverat sa 15.000 dinara, što je bio iznos novčane nagrade. Bila je to pozamašna svota za to doba i prva nagrada za budućeg velikog poetu. Štednja i siromaštvo su na tren ustuknuli a on je otišao sa tetkom u kupovinu. I kupio svoj prvi karirani sako u životu! Kupio je pantalone i cipele, a svom teči košulju.

Matija BeckovicUbrzo se Matija Bećković uključuje u rasprave o tradicionalizmu i modernizmu, opredeljujući se za ove druge. Bliski mu behu stihovi Vaska Pope, Oskara Daviča, Miodraga Pavlovića, ali i Steve Raičkovića… Žive pisce o kojima se u javnosti tada govorilo video je prvi put kada je u Valjevo, u društvu Predraga Palavestre, došao Subho Tagore, rođak slavnog indijskog pesnika Rabindranata Tagore. Zanimljivo, uvaženi gost je mislio kako je čuveni srpski specijalitet – čaj, pa mu je i pesmu posvetio, a publika je komentarisala da ko taj čaj pije obično i peva. I tako dalje…

Razgovor s Matijom Bećkovićem za magazin Wine Style upriličen je jednog prolećnog dana usred zime, tačnije jednog februarskog ranog popodneva kada je sunce grejalo tako da se produženi espreso mogao s guštom piti u bašti restorana. I pili smo ga. Većina njegovih, ispostaviće se po pravilu kratkih, odgovora bivala je praćena sa manje ili više smeha i pažnjom slučajnih prolaznika. A razgovor je, čini se nehotice ili možda i sam od sebe, krenuo od njegove poslednje knjige.

 

 

 

WS: Vaša poslednja knjiga je Kad budem još mlađi

Dakle, za danas smo gotovi… Mada vodimo razgovor u trenutku kada je tek minulo podne. Prilično je rano da bi čovek dao tako krupno obećanje da se ništa neće dogoditi do uveče.

WS: Nije li naziv Kad budem još mlađi na poseban način indikativan?

Bio je to sasvim normalan proces. Prvo je bila knjiga Kad budem mlađi. I onda, nema smisla da se čovek zaustavlja pre nego što se ponovo rodi.

WS: Bilo je reakcija na taj naziv, neki su se smejali, neki ozbiljno shvatili.

Pa, ja se uopšte nisam šalio. Dovoljno je da prošetate gradom i da vidite kako na svakom koraku postoje ordinacije za mladost, za lepotu, na sve strane saloni lepote, teretane… I, star je samo onaj ko to neće da koristi ili nema para za te stvari.

WS: A može li to da podmladi dušu?

Nisam čuo da je dušu iko spominjao i da je ikome bitna.

WS: Gde je priča o mladosti tu je i tema o najboljim godinama. Dakle, kada se kaže „najbolje godine“, to znači…?

To znači da ste živi.

WS: I, to je dovoljno?

Pametnom čoveku jeste.

 WS: Jesmo li u najboljim godinama, odnosno, kada smo u najboljim godinama?

Onda kada vodimo ovakve razgovore.

 WS: Da li je onda vreme relativna kategorija?

Nije. Al’ nećemo sad da se raspravljamo i svađamo sa Ajnštajnom.

WS: Uz Vaše ime često stoji odrednica – pesnik. A vi na to kažete…?

To znači – ne bojte se. Opustite se – ne radim ni za koga. To radim sam o svom trošku i za svoju dušu.

WS: Šta znači, odnosno, šta podrazumeva biti pesnik?

To je vrsta vanzemaljaca koji ne dolaze sa druge planete, nego izumiru na ovoj na kojoj su.

WS: Ima li nekih posebnosti u tome biti pesnik danas i ovde?

Moj unuk Aleksej nosi majicu na kojoj je slika dinosaurusa, a ispod toga piše – svi moji drugovi su umrli.

WS: U čemu se, kako i zašto razlikuje pogled na svet jednog pesnika od čoveka koji nije poeta?

Ovaj koji nije poeta, on govori stihove i kolje po kućama. Pisci veruju samo u stihove. Njima poezija nije sredstvo za ošamućivanje naroda.

WS: Nego?

Bezinteresna lepota.

WS: Šta je zapravo suštinska odrednica pesničkog pogleda na svet?

Zanimljivo je da ljudi koji mucaju, ne mucaju kad pevaju. I to je možda jedan od razloga zbog kojeg je nastala poezija. Da ne bismo mucali. Pevamo da ne bismo mucali. Ali ima i onih koji mucaju da ne bi pevali.

WS: Možda ne umeju?

Kako god.

Ws: Poezija, šta je bila a šta je sada?

Nekad je poezija bila samo stihovi, a stihovi su bili umetreni u različite forme, rime, stege… U međuvremenu je puštena s lanca, tako da se sve više pretvara u elegantnu prozu. I poezija se oslobodila vekovnih okova i stega. Ropstva metrike. Otrgla se formama i raskomotila se, razgaćila… i tako postala nešto drugo od onog što je bila.

WS: Nekad je slovila i za vrhunska mudrost, bila je kraljica umetnosti?

U tom se smislu i sad poneko zavarava. Pišu ljudi sonete. I misle da je i najgora pesma dobra, samo zato što je sonet.

WS: Vraćate li se kadgod svojim pesmama? Da li Vas možda neka od njih opominje, zapitkuje, rastužuje, raduje…?

To pitanje me navodi na pomisao o degustaciji vina, ili je to samo vinska poetika vašeg časopisa.

WS: Šta je Vama lično poezija značila, odnosno šta Vam znači?

Kako god okreneš, veliko ostaje veliko a pravo biva pravo, okreni-obrni. Tako da, važno je da bude poezija, jer tako će ostati bez obzira na sva tumbanja.

WS: Vi ste i svojim ćerkama dali imena po stihovima Majakovskog: „Recite sestrama Ljudmili i Olji“?

Svi znaju te stihove, al’ ne znaju svi moje ćerke. To je samo dokaz da je poezija umešala svoje prste u sve.

WS: Supruzi niste mogli da date ime pa ste joj onda dali pesmu, i to čuvenu Vera Pavladoljska.

I to je rešenje. Važno je pronaći neko rešenje.

WS: I to kakvo!

Kad sam se oženio, u mom kraju raspitivali su se odakle mi je žena. I kad su čuli, onda su rekli – lukav je Matija, povez’o se s Rusima.

WS: Vaša pesma Vera Pavladoljska je ne samo u pisanoj formi osvajala publiku, nego je inspirisala čuvenog kantautora Arsena Dedića da joj da muzički oblik?

Jeste, i svi su mislili da ju je on napisao a da sam je ja komponovao.

WS: Kada se osvrnete iza sebe, na godine, život, rad… koji je ključni utisak, koje je osnovno osećanje?

Da ostaje ono čuveno pitanje – ima li života pre smrti…

WS: Šta je obeležilo Vaše detinjstvo, odrastanje? Ko je bio ključna osoba koja je na Vas uticala?

Sve te osobe, svi doživljaji, uticaji slivaju se u onu jednu jedinu koja bdije nad nama i čije simpatije ne znate zašto još uvek budite.

WS: A to je?

Onaj gore u koga ponekad sumnjamo. I to s razlogom.

WS: A od ovozemaljskog sveta?

Nema više među tim zemaljskim svetom ničega što nije vezano za nebesa. Kako kažu – labudu se mere krila kad umre.

WS: Vama je poezija, kao retko kome, prilično rano donela popularnost a to je, naravno, moralo (mora) imati i svoju drugu stranu te je, u vreme Jugoslavije, bio jedan momak koji se u Ljubljani, Rovinju, Zagrebu… predstavljao, pa čak i potpisivao kao Vi i pravio razne izgrede.

E, da mi ga je još jednom sresti da mi kaže da l’ sam mu još mio. To što je baš mene izabrao nešto o njemu govori, a bar on je mogao da bira. Ovde gde sedimo, na platou kod Mažestika, tih davnih dana sam sreo jednu devojku koju je on osvojio a koja se razočarala kada je mene videla. On je nju osvojio predstavljajući se mojim imenom i verujući da to njoj nešto znači. Što je najgore, kad je sve to otkrila, ona je mislila da je hteo da je ponizi, da je ispala ćurka. Divan doživljaj.

WS: I, kako ste se odnosili prema tome?

Slušao sam kako pijan pravim grdne skandale po Hrvatskoj. To je jedno vreme bio njegov teren. I ja sam sumnjao, mislio sam da to protura policija. Bio sam u to vreme pod nekom teškom epidemijom pa sam verovao da je on mene izabrao zato što nije postojala opasnost da bi se moja fotografija mogla negde pojaviti. Razgovarao sam o tome sa Mihizom, ispričao mu i pitao ga da l’ je moguće da policija takve stvari radi, i s kojim ciljem. A Mihiz mi kaže: „Ma kakva policija, to radi Patak. Tako su zvali tog čoveka“.

WS: Jeste li se nekad sreli?

Jesmo. Kad smo se sreli pitao me je: „Šta sad pišeš?“

WS: Bio je poklonik Vaše poezije?

Ne bih rekao. Ništa nije znao, niti ga je zapravo zanimalo. Jednom se bio predstavio jednoj devojci koja je ponešto znala. Predstavio se kao Matija Bećković. Međutim ona je, kako rekoh, bila od onih koji ponešto znaju pa mu je rekla: „Drago mi je, ja sam Vera Pavladoljska“. A on nije razumeo pa ju je pitao: „A jeste li vi Ruskinja?“

WS: Danas bi Vam možda napravio lažni profil na Fejsbuku? Kako biste reagovali?

Ništa novo, već ih ima jedanaest.

WS: A imate li onaj pravi?

Ne, samo jedanaest lažnih. Ali poneko mi se javi na imejl da mi se zahvali što sam ga izabrao za prijatelja a ja ne mogu ni tom nekom da kažem da nemam nikakav profil, da ga ne bih razočarao. Možda je s nekim našao lep ili najlepši kontakt, pa se bojim da mu to ne pokvarim.

WS: Niste preduzeli neke mere da ukinete Vaše lažne profile na Fejsbuku?

Ma ko će tome ući u kraj. Misliće ljudi da imam neki razlog za to.

WS: Kako gledate na, kako je zovu, elektronsku revoluciju?

To je prva revolucija u kojoj ja nisam kontrarevolucionar.

 WS: Kakvo je Vaše viđenje sadašnjosti, odnosno onog što zovemo savremenost, u vrednosnom, suštinskom smislu?

Ima svega, za sve ukuse. Kao na vašaru. A sve je manje onih koji prave razliku, bilo kakvu. Svi su oduševljeni i poliesterom i pamukom. Ali, postoje i mnoge prednosti slepila.

WS: Da se osvrnemo na društvene prilike ili neprilike, na Srbiju danas?

Danas niko ne može da kaže da nije čuo za Srbiju, a opet, svaki čas čujem kako je neko pitao – je l’ to Siberija. I ne znam šta treba da uradimo da bi drugi naučili kako se ona zove i poverovali da ona stvarno postoji.

WS: Neke poete, i ne samo oni, vezuju Srbiju uz prokletstvo?

Nije to lako biti. Treba i to umeti. Nama se čini kako negde postoje neke srećne države, neki srećni ljudi … A kako se, eto, nama nije dalo. U stvari, kad dublje pogledate, ono što vidite je da je u tim srećnijim državama mnogo više samoubistava.

WS: Ali, ovde ratova koje vodimo i ne vodimo ima svaki čas, ovde ljudi ginu pa nema potrebe da se još i samoubijaju.

Da, kod nas još nije došlo do najgoreg. Često čujem da bi neko voleo da budemo neka dosadna država, a to su te u kojima ima mnogo samoubistava. Meni je, ipak, nekako ova naša opcija prirodnija, možda čak i zanimljivija. Danas čujete i da postoje ološ države. A taj koji je to izmislio, e on je zaista ološ. Ogledni primer.

WS: Vratimo se poeziji, tu nema ološa. Nije mali broj onih kojima je draža Vaša ljubavna poezija, ali šire gledano reklo bi se da više poklonika ima ona koja je, nazovimo to, društveno angažovana. U susretima s ljudima, na večerima poezije… koja ima veći, dublji odjek?

Mislim da su sve pesme ljubavne. Ona koja nije ljubavna nije ni pesma, a od rasporeda zvezda i planeta zavisi šta će s nama učiniti ta ljubav.

WS: Kada bi Vam danas došao neki mladić, recimo pomalo nalik Vama kada Vam još nije bilo ni dvadeset, i upitao Vas kuda i kako kroz život, šta biste mu rekli?

Rekao bih mu da ne izbegava život… Naročito ne ono što je najbolje u životu. Ako već moraš da živiš, onda gledaj da budeš a pomalo i da uživaš.

WS: Ako pogledamo Vašu radnu biografiju, možemo reći da ste vrlo uspešni. Šta Vi mislite, šta danas znači biti uspešan?

Znači da čovek nema pametnijeg posla.

 

WS: Volite li vino?

Lako smo se zavoleli, od prvog susreta.

WS: Imate li omiljenu vrstu vina?

Pravo je čudo da, pošto su vinogradi bili zatrti u Srbiji, sad slušam da su od pamtiveka postojali. Kome li su smetali? Sad se obnavljaju. I to tamo gde su nekad bili. Jedan od najlepših bio je na Oplencu. Kad se pogleda tamošnji podrum vidi se svedočanstvo kako su tadašnji majstori vina pratili ono što je bilo najmodernije u svetu. Tih alatki danas možda ni u muzeju nema. I naši manastiri su imali vinograde, to se vino preporučivalo za pritisak. Od tih vina nemate razloga da zazirete.

WS: Da li vino, ili neka određena vina, vezujete za neke prilike?

Zavisi od oblika čaša. Vino je vino. Uvek. A prilike određuju oblik čaše. I obrnuto. Oblik čaše odredi priliku.

WS: Postoji li neka situacija u Vašem životu koja je, na bilo koji način, obeležena vinom. Imate li neke uspomene na tu temu?

Tu odlučuju nijanse. A to su one situacije kada vam nije žao da iskreno kažete šta mislite.

WS: Mnogi uz pomen reči vino gotovo obavezno dodaju „I žene“. A Vi?

Ja tu ne upotrebljavam množinu.

WS: A poezija i vino?

Nekako više volim da se uz vino govore pesme koje smo napisali trezni.

 

 

 

This entry was posted in Intervju and tagged . Bookmark the permalink. Post a comment or leave a trackback: Trackback URL.
Gorčin Stojanović
Ana Sofrenović
Neno Belan

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*
*

  • Podrum Aleksić
  • VIRTUS