Intervju

MILORAD ČAVIĆ

Mnogo jači nego što je sanjao da će biti

Milorad Cavic„U sportu, kao i u životu, loša iskustva mogu da nas pobede samo ako ne izvučemo lekcije iz njih. Ponosim se borbom koju sam vodio kroz 19 godina plivanja, naročito poslednje dve“, kaže u intervjuu u magazinu Wine Style jedan od najboljih srpskih sportista svih vremena, Milorad Čavić

 

I dalje ga svi prepoznaju i pozdravljaju na ulici kao da im je drugar iz kraja. Tako je bilo i u centru Beograda dok je pozirao za naslovnu stranu: ljudi koje prvi put vidi obraćaju mu se kao da ga znaju ceo život. I pored toga što je odlučio da se više ne takmiči posle Olimpijade u Londonu 2012, i pored velikih rezova u njegovom životu, za koji kaže da je napokon mirniji i da više uživa u njemu sada, kada nema onako veliku medijsku pažnju kao ranije, što se običnih ljudi bar tiče, Milorad Čavić – Čavke, Čava, Majkula – definitivno je neka vrsta nacionalnog dobra.

Ne zaboravlja se lako markantni mladić koji je devet godina obarao svetske i evropske rekorde i koji je s tolikom strašću branio boje Srbije da je i isključivan sa takmičenja zbog natpisa „Kosovo je Srbija“ na majici. Čavić je i najveća mrlja u karijeri najboljeg plivača svih vremena, Majkla Felpsa. Uvek će Amerikanca pratiti senka pobede na Olimpijadi u Pekingu, kada je za treptaj posle Čavića dotakao cilj, ali je njegov dodir Omegina štoperica nekako bolje osetila.

Milorad CavicKao što je na početku karijere odlučio da pliva za Srbiju, mada je mogao da postane američki plivač i tako zaradi mnogo više novca, tako je i posle naglog završetka karijere odlučio da ostane u Srbiji i u Kragujevcu osnuje plivačku akademiju, uprkos tome što je mogao da pokrene mnoge unosnije biznise.

„Nikada me novac nije posebno motivisao“, kaže ovaj momak koji ima viziju razvoja srpskog plivanja, ali je pitanje da li ga u tome država prati na adekvatan način.

Upoznali smo se baš pred proslavu njegovog 30. rođendana – 31. maja. Dobra prilika za podvlačenje crte i podsećanje na neverovatnu karijeru svetskog asa, koji je počeo novi život u kome važe sasvim drugačija pravila.

 

WS: Da li ste baš o takvoj karijeri nekog ko obara rekorde i osvaja medalje sanjali dok ste živeli u Anahejmu?

Moja je karijera bila puna uspona i padova. Kao dete u južnoj Kaliforniji sanjao sam onu lepšu stranu, u tim snovima sam osvajao medalje na najvećim svetskim takmičenjima, ali nikako nisam mogao da predvidim da ću proći i sve one loše stvari koje su mi se dogodile. U sportu, kao i u životu, loša iskustva mogu da nas pobede samo ako ne izvučemo i lekcije iz njih. Ponosim se borbom koju sam vodio kroz 19 godina plivanja, naročito poslednje dve, i smatram da sam na kraju bio mnogo jači nego što sam sanjao da ću biti.

WS: Hajde da se vratimo tih 19 godina unazad. Kako su izgledali ti Vaši plivački počeci i američko odrastanje?

Imao sam atipično detinjstvo. Trenirao sam svakog jutra od 5:30 do 7:30, išao u školu od 8:15 do 14:00, pa ponovo trenirao od 15:30 do 18:30. Dolazio sam kući oko 19:15, večerao, i onda sam radio domaći. Jasno da sam morao da legnem oko 22 da bih sve to ponovio sutradan. Nisam uvek bio najsrećniji zbog toga što sam morao na trening kada su se ostala deca igrala napolju, ili zbog toga što su ona imala šest ili osam sati slobode svakog dana. Ja to nisam imao, ali sam u srcu oduvek znao zbog čega sam se toga odricao.

WS: Niste pomišljali da se bavite i nekim drugim stvarima?

Samo bog zna gde bih bio danas da se nisam bavio sportom. Nisam imao vremena ni prilike da razmatram druge mogućnosti od svoje 13. godine.

WS: Kakvi su bili uslovi za treniranje plivanja u Kaliforniji?

Dok slećete u Los Anđeles vidite iz aviona obalu, kao i bazen u dvorištu svake treće kuće. Imali smo bogatu kulturu sportova na vodi, dobre uslove i mnogo dobre stručnjake, pošto je Amerikance konkurencija naterala na to.

WS: Da li se ti uslovi mogu uopšte porediti sa treninzima koje imaju deca u Srbiji?

U Srbiji, nažalost, nema dovoljno znanja niti imamo zavidne uslove kako bismo stvarali konstantne rezultate. Ali radim na tome preko svoje Akademije. U Kaliforniji smo kao deca uživali na treninzima i postizali dobre rezultate kroz igru. Ostalo mi je u sećanju da su svaka vežba i celokupan trening imali mnogo smisla – dali su nam do znanja ne samo šta treba da radimo, već i zašto to radimo. Onaj ko veruje u ono što radi i razume to, biće mnogo efikasniji u svom radu.

WS: Jeste li, suočeni sa toliko obaveza, pomišljali da biste mogli da se bavite i nečim lakšim i da ostavite sebi više vremena za druženje, izlaske, devojke…?

Najteže mi je bilo u pubertetu, kada sam imao hiljadu pitanja o sebi i nijedan adekvatan odgovor. Interesovalo me je da jurim devojke i da se družim sa svojim drugarima, ali sam imao strogog oca sa kojim sam mogao da se cenkam samo kada sam imao dobre rezultate u plivanju. Sloboda mi je oduvek bila kratkotrajna posle svakog velikog uspeha. I istovremeno skoro nemoguća kada doživim neuspeh.

WS: Da li ste u to vreme na treninzima koristili neke fore za njegovo izbegavanje?

Na treningu nije bilo mnogo prostora ni fora da izbegnemo neke vežbe. Neki pojedinci su mogli da lažu, ali džaba nam to ako sa nama trenira još tridesetak plivača koji će da kažu koliko smo krugova, u stvari, plivali. Kada smo se izvinjavali trenerima, prebacili su nam da mi nismo njih prevarili već da smo sami sebe prevarili. Govorili su nam stalno kako nam konkurencija trenira i da su u prednosti zato što rade sve kako treba. Jedini siguran način da izbegnemo neku vežbu bio je da kažemo da moramo u WC…

WS: Da li to sada koriste plivači na Vašoj Akademiji?

Tu sam foru eliminisao u svom klubu tako što teram svoje plivače da idu u WC pre treninga, hehe!

WS: Sudeći po Vašem karakteru, istrajnosti, napornom radu, na Vaše radne navike je bio presudan taj američki uticaj, a ne toliko Vaše srpsko poreklo?

Moglo bi se reći da su Amerikanci mnogo napredniji od većeg dela sveta upravo zbog konkurencije koja tamo postoji u svemu. Očekivanja su jednostavno na mnogo višem nivou, ukoliko čovek želi uspeh u nečemu. Tamo ljudi ne odustaju niti propuštaju prilike kao u Evropi, čini mi se. Smatram da nam je svaki dan kao partija pokera i da nam Bog stalno deli karte – češće dobijamo drugačije karte od onih koje želimo, ali treba svaki „hend“ iskoristiti maksimalno kako ne bismo izgubili tu priliku. Ali sa druge strane, verujem da bi i u Srbiji bilo slično da se samo ceni znanje i kvalitet rada.

WS: Koliko se danas često „sudarate“ sa ta dva mentaliteta koja, imam utisak, i dalje nosite u sebi: srpskim i američkim. Sada radite u sredini sa prilično drugačijim shvatanjem i ljudskih odnosa i poslovanja u odnosu na američku?

Mentalitet ovog naroda i mentalitet na Zapadu u suštini se ne razlikuju. Svakom razumnom čoveku je jasno šta je dobro a šta zlo, šta je ispravno a šta neispravno… Razlika je samo u tome što mnoge zle i nezakonite stvari prolaze ovde, a na Zapadu bi bile strogo zabranjene. Daleko od toga da ova zemlja ne može da funksioniše kao na Zapadu, ali je to, nažalost, stvar koja će zahtevati mnogo vremena da bi se promenila. Doći će i taj dan kada će mobing, „bratska ekonomija“ i neplaćanje svojih zaposlenih generalno biti stvar prošlosti.

WS: Da, Srbi su poznati i po tome da ne drže mnogo do dobre organizacije, spremni smo da prepreke rešavamo kraćim putem, zaobilazeći propise…

Ne slažem se da Srbi ne drže mnogo do dobre organizacije i da su svi spremni da vezama rešavaju stvari. U privatnom sektoru su ljudi dobro organizovani jer su takva očekivanja, i postoje ljudi kojima su čast i obraz i dalje važni – sa takvim ljudima svako voli da sarađuje. Sa nekima u javnom sektoru je malo komplikovanije i zahteva više strpljenja.

WS: Kako su izgledale Vaše studije u Berkliju? Taj kampus je ogroman, nadomak je veoma uzbudljivog grada, San Franciska. Da li su tu usledila nova iskušenja koja su mogla da dovedu u pitanje Vašu plivačku karijeru?

Studiranje na Univerzitetu Kalifornije Berkli (U.C. Berkeley) bio mi je najlepši i najizazovniji period života. Berkli je među prvih 10 najprestižnijih univerziteta na svetu, tako da mogu reći da nisam imao mnogo slobodnog vremena za bilo šta osim za treniranje i studije. Tačno je da je San Francisko jedan od najuzbudljivijih gradova na svetu, ali i Berkli je čudo od grada. Kao što sam bio među najboljim sportistima na svetu u Olimpijskom selu, tako sam bio i među najgenijalnijim i najoriginalnijim ljudima na svetu – koji studiraju na Berkliju. Ko je makar posetio Berkli, mislim da će se složiti!

WS: Da li ste tamo pratili i neki drugi sport, išli na koncerte…?

Osim plivanja, najviše sam voleo da idem u San Francisko kod rođenog brata Danijela, koji je igrao košarku na Univerzitetu San Francisko. Jednom mesečno provodili smo vikend zajedno i obilazili sva čuda tog grada. Na Berkliju sam često slobodno vreme provodio sa prijateljima ili gledao univerzitetsku ekipu u vaterpolu.

WS: Nedaleko od mesta u kome ste živeli je čuvena Silikonska dolina, mesto sa koga dolazi najveća tehnološka revolucija u istoriji: Apple, Google, Facebook… Koliko Vama nova tehnologija menja život? Veoma ste aktivni na Tviteru, imate svoju Fejsbuk grupu…

Činjenica je da danas više ne možemo da funksionišemo bez moderne tehnologije. Kao neko ko se viđa sa svojom porodicom i kolegama iz plivanja jednom godišnje, društvene mreže, Skajp i pametni telefoni jedini su način na koji možemo aktivno da ostanemo u stalnom kontaktu. Isto tako, zbog brzine cirkulacije informacija u poslu, kao i u sportu, ta tehnološka revolucija omogućila nam je da efikasnije učimo od drugih i radimo. Protivnik sam toga da dopuštamo da se deca igraju sa tabletima i pametnim telefonima jer sam ubeđen da im tupimo mozak od samog starta. Deca treba sama da istražuju sve što mogu, da koriste maštu i da se bave kreativnim igrama. U suprotnom, dajemo im moderne gedžete koji misle za njih – daju im informacije na gotovo. Stara pedagogija govori da dete uči od roditelja tako što pita, a moderna da dete treba prvo da pita sebe o nečemu, pa onda roditelja. Najbolje učimo iz svojih iskustava!

WS: Zašto ste se odlučili da plivate za Srbiju kada ste mogli sebi da olakšate život i zaradite mnogo više novca plivajući za SAD? Da li ste se ikada pokajali zbog te odluke?

Nikada me novac nije posebno motivisao. Tačno je da sam mogao mnogo više da zaradim da sam plivao za SAD, ali sam svoje plivanje oduvek doživljavao kao hobi, a ne kao posao. Smatram da sam zato i postigao sve što sam postigao. Treba se igrati u svakom „poslu“. Dok uživamo u tome što radimo i dok se „igramo“, želećemo da damo svoj maksimum. U suprotnom, ako moramo nešto da radimo, ili kada nas neko tera na nešto, prirodno je da damo koliko moramo, a ne onoliko koliko možemo. Ako mi mnogo veća zarada bude bila važna jednog dana, onda ću se vratiti u Ameriku. Ali to je skoro nemoguća misija u Srbiji, ukoliko nastavim da se bavim ovim što radim sada.

WS: Vaša čuvena trka na Olimpijadi u Pekingu, kada ste prvi dotakli cilj (ali nedovoljno jako) ispred Majkla Felpsa, izazvala je mnogo strasti i sumnje da je nemoguće pobediti Amerikance u bili kojoj situaciji u kojoj sudije odlučuju o pobedniku. Vi ste džentlmenski podneli tu čudnu odluku, pa čak i objašnjenje Omege (proizvođača štoperica u bazenu) kako vi jeste prvi dotakli cilj ali ne na pravi način… Kako ne bismo ulazili u teorije zavere, vredelo bi jednom zauvek staviti tačku na takve stvari. Šta, posle svega, o tome mislite?

Posle svega, najvažnije je biti zadovoljan sobom i znati da ste učinili sve što ste mogli da učinite, a da ne kompromitujete ono do čega vam je najviše stalo – u mom slučaju, moju čast.

WS: I kako sve to izgledakada podvučete crtu danas, u 30. godini? Sami ste rekli da je Vaš put bio pun uspona i padova. Imali ste čak i ozbiljnu operaciju kičme posle koje ste znali da ništa ne može da bude isto. Kako izdržati takve promene, to da budete na samom svetskom vrhu, dok posle operacije znate da više nikada ne možete da se vratite u raniju formu?

Interesantno je koliko se život menja na svake četiri godine i koliko se menjaju ljudi u tom periodu. Operisao sam kičmu u julu 2010. godine i prosto mi je neverovatno koliko mi je taj događaj promenio pogled na život i svet. Prirodno je bilo što sam se najpre pobrinuo za svoju karijeru, ali kako sam više vremena proveo van vode, shvatio sam, u stvari, da mi je mnogo važnije bilo da mogu da se brinem o sebi – da se sam oblačim, da mogu iz kreveta da ustanem bez pomoći i slično. Strahovao sam da jednog dana neću moći da se igram sa svojom decom, da neću moći da ih sam naučim da plivaju. Shvatio sam mnoge stvari koje su mi, u stvari, bile mnogo važnije od sporta, ali je teško to objasniti nekome ko je ceo život posvetio sportu i zna sebe samo kao sportistu. Kako je prolazilo vreme posle operacije, malo po malo video sam da postoji mogućnost da se vratim u formu za London. Ali naravno, uvek mi je bilo u glavi da to nikada neće biti kao nekad.

WS: Vi ste jedan od retkih, ako ne i jedini, koji je bio spreman da progovori o depresiji vrhunskog sportiste kada mora da prestane sa karijerom. Kako se izboriti sa činjenicom da vrhunski sport može ozbiljno da naruši zdravlje sportista?

Većina ljudi živi u zabludi da je život jednog profesionalog sportiste lep i poželjan. Istina je da je sport na tom nivou veoma opasan po zdravlje, ako ne i po život. Verovatnoća da će čovek umreti od sporta je veoma mala, ali od tolikog umora sportisti imaju slabiji imunitet i žive sa konstantnim rizikom od povreda. Smatram da nas Bog nije stvorio da bismo trenirali šest sati dnevno pod onim intenzitetom koji je danas neophodan za ostvarivanje vrhunskih rezultata. Retkost je da sportista okonča svoju profesionalnu karijeru bez doživotnih posledica od neke povrede. U mom slučaju, trpeću bolove kičme do kraja života. Bavite se sportom, ali ne profesionalno.

WS: Koliko Vam prija život u Kragujevcu? Vi ste došli iz centra mondenskog sveta, Los Anđelesa, u evropsku provinciju, Srbiju i Beograd. A onda ste iz lokalnog centra opet prešli u manji grad?

Oni koji me dobro poznaju znaju da sam oduvek išao tamo gde sam morao da bih postigao svoje ciljeve. Tačno je da sam proveo veći deo života u velikim gradovima, ali daleko od toga da mi ne prija mnogo manja i „sporija“ sredina kao što je Kragujevac. Stekao sam u Kragujevcu dobre prijatelje i ne treba mi velegrad da bih bio zadovoljan. Zadovoljan sam dok radim nešto sa svojim životom što meni vredi.

WS: Najavili ste da ćete pisati autobiografiju i da uživate u pisanju. Imate li u Kragujevcu vremena za to? 

Da, volim da pišem i mogu da napišem svoju autobiografiju kako niko drugi ne bi mogao. Od silnih obaveza i projekata nisam počeo da je pišem, ali verujem da ću početi intenzivno da radim na njoj do kraja ove godine. Pisaću malo o načinu odgajanja, kako sam kroz to prošao kao Srbin u Americi, i o transformaciji mog identiteta preko četiri olimpijska ciklusa. Svestan sam da su „način odgajanja“ i „transformacija“ grube fraze, ali smatram da se moj put i moja iskustva u ovih 30 godina najbolje opisuju na taj način.

WS: Da li će u Vašoj autobiografiji biti otkriveno nešto i o Vašoj izuzetnoj popularnosti među devojkama? To je ovde izazivalo veliku medijsku pažnju…

Pisaću malo o mom privatnom životu i o tome kako je pažnja žena i medija formirala moje poglede na svet i na ovo društvo. Moram priznati da sam srećan što je taj period mog života, uglavnom, prošlost.

WS: Mnogi Vam muškarci zavide na tome što Vas je najlepša žena na svetu našeg vremena, Monika Beluči, proglasila za najlepšeg sportistu. Da li vas je Kusturica, kao što je obećao, zaista upoznao sa Monikom?

Moniku nisam upoznao, pa nemam na osnovu čega da komentarišem njenu lepotu. Ako mi u Srbiji nešto imamo, onda imamo mnogo lepih žena, ali džaba im lepota ako je to sve što imaju i jesu. Kada bih jednog dana bio u prilici da popijem kafu sa Monikom, zanimalo bi me kakav je čovek, kakav smisao za humor ima i kako stvarno provodi slobodno vreme kada je niko ne gleda.

 

 

 

Kaberne sovinjon je najlepši poklon za mene

 

WS: Da li pijete vino? Koliko ste mogli, uopšte, sebi da dopustite uživanje u nekom alkoholu kao profesionalni sportista?

Kao i većina sportista, voleo sam povremeno da izađem u grad. Slavni trener i „guru“ našeg sporta, Majk Botom, imao je svoju filozofiju samoodgovornosti. Rekao je: „Ako Vam se pije pivo, onda popijte pivo. Popijte dva. Popijte tri, ali ne preterujte!“ Evo kakvu je on poruku hteo da prenese: „Alkohol je štetan po Vaš organizam, ali ako će Vas alkoholno piće učiniti srećnijim, onda ga popijte. Ukoliko se ne opustite na taj način, šteta po Vašu psihu biće mnogo veća nego što bi bila šteta za Vaš organizam ukoliko popijete nekoliko alkoholnih pića.“ Svako ko se bavio vrhunskim sportom može to da razume. Ali svakako, ne treba preterivati.

WS: A vino?

Uživam u crvenom vinu. Jedan od najlepših poklona koji neko može da mi da jeste dobar kaberne sovinjon.

WS: Da li ste probali kalifornijska vina, koja su među najboljim na svetu?

Oko 75 kilometara od mog univerziteta Berkli nalazi se dolina Napa, u kojoj se prave neka od najboljih vina na svetu. Jednom godišnje sa svojim prijateljima sam provodio celi dan i noć u toj oblasti. Posećivali smo po dve-tri vinarije i degustirali njihova vina, upoređivali ih…

WS: A koja srpska naručujete?

Od domaćih vina često naručujem kaberne sovinjon vinarije Radovanović.

WS: Da li sada, kada više ne morate tako strogo da se pridržavate svih pravila sportske ishrane, dozvoljavate sebi da uživate u jakoj srpskoj hrani i piću?

Preporodio sam se kada sam uveo nauku u svoju ishranu dok sam se bavio sportom. Otkako sam prestao da treniram, dozvolio sam sebi neka zadovoljstva koja ranije nisam smeo.

WS: Šta naručujete u restoranu u Srbiji, a šta u Kaliforniji?

Zaista uživam u srpskom roštilju. Nažalost, uvek mi najbolje ide koka-kola uz tu gozbu. U Kaliforniji sam najviše voleo indijsku i meksičku kuhinju. Često sam tražio kokosovu vodu uz indijske obroke i slatko piće horchata uz meksičku hranu.

Broj:
Piše:
Foto:
This entry was posted in Intervju and tagged . Bookmark the permalink. Post a comment or leave a trackback: Trackback URL.
Gorčin Stojanović
Goran Paskaljević
Vanja Bulić

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*
*

  • Podrum Aleksić
  • VIRTUS