Intervju

Predrag Miki Manojlović

Snaga mašte, čežnje i ideala

_MPP0650bw_resize„Vrlo je važno da čovek u sebi pronađe optimizam, svežinu i dobrotu“, rekao je na početku intervjua za magazin Wine Style Predrag Miki Manojlović, proslavljeni glumac raskošne karijere koji se vrlo uspešno oprobao i u ulozi reditelja

Njegova radna biografija razvijala se skoro od detinjstva – rođen je 1950. godine u Beogradu u porodici pozorišnih glumaca, a povodom najprestižnijeg glumačkog priznanja Dobričin prsten, u jednom neformalnom razgovoru kazao je da se i danas seća neke čudne zebnje kada se kao dečak obreo na sceni Narodnog pozorišta Niš. U svet glume je zakoračio zvanično posle završene Akademije, a jedna od njegovih prvih televizijskih uloga bila je u seriji Otpisani 1974. godine. Pamtimo ga i kao Mikija Rubirozu iz kultne serije Srđana Điđe Karanovića Grlom u jagode, a otada do danas aktuelne Terapije nanizao je čitav niz fantastičnih rola. Dugačak je spisak i filmova u kojima je ostvario sjajne uloge – Samo jednom se ljubi, Otac na službenom putu, Podzemlje, Tuđa Amerika, Tango argentino, Mi nismo anđeli… Vrsnih pozorišnih uloga takođe je mnogo, pomenućemo tek nekolicinu, na primer one u predstavama Hrvatski Faust, Dozivanje ptica osamdesetih godina u Jugoslovenskom dramskom, pa početkom dvehiljaditih onu u predstavi Molijer, jedan život, a danas ga možemo gledati u Kumovima Duška Kovačevića, kao i u dramskom prvencu Mire Furlan Dok nas smrt ne razdvoji koji je i režirao (Radionica integracije).

Njegova inostrana karijera posebna je priča. Godine 2011. proglašen je za počasnog doktora Evropske filmske akademije. Dobitnik je i najprestižnijih domaćih priznanja – Dobričin prsten, Pavle Vujisić, Milivoje Živanović

Predrag Miki Manojlović, bard ovdašnjeg i ne samo ovdašnjeg glumišta, upečatljiv je van scene kao i na njoj. Markantan na neki, recimo, intelektualan način. Ležeran, promišljen, neposredan, specifičnog šarma i smisla za humor… Živeo je jedno vreme u Parizu i na poseban način nije ga poredio sa Beogradom. Srpska prestonica je njegov rodni grad u kome je on četvrta generacija, govorio je, a rodni grad se voli i kad nećete; Parizu se čovek divi svakog trena i zauvek, a nema poređenja između divljenja i ljubavi.

 

Njegov društveni angažman, ne samo u oblasti kulture, odvažan je i upečatljiv. Kada misli da je to neophodno, ne libi se da kritikuje pojave, institucije i ličnosti, a najčešće ukazuje na odgovornost svakog pojedinca za milje u kom živi. Ukratko, često apeluje na zdrav razum. Ćerku Čarnu nije hteo da protežira kao reditelja jer u pozorištu i na filmu, isticao je, nema gore stvari od omogućavanja tehničkih uslova za rad svome detetu koje nije u stanju da samo prepozna i iskoristi šansu, a ako jeste u stanju onda mu ne treba smetati. Upitan da li savetuje suprugu Tamaru, upravnicu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, odgovorio je da to čini retko, jer, sa jedne strane, ona je jaka i preduzimljiva, a sa druge, saveti  malo vrede jer nisu stvar ličnog već tuđeg iskustva.

Razgovor za magazin Wine Style rađen je, po njegovoj želji, u Radionici integracije, prostoru koji je osmislio i pokrenuo namenivši ga slabovidima i osobama s posebnim potrebama.

 

WS: U poslednje vreme ste vrlo angažovani na vašem projektu Radionica integracije, koja je posvećena osobama sa posebnim potrebama. Kako je on nastao?

Neko vreme sam više radio u inostranstvu, mada ne bih rekao da sam ikada sasvim otišao, ali kada sam se, što bi se reklo, fiskalno vratio ovde, krenuo sam da se bavim tim. Radionica integracije postoji već sedmu godinu, usmerena je ka odabranim, ciljnim grupama koje nisu samo osobe sa hendikepom, nego i druge marginalizovane grupe i pojedinci. Urađene su neke veoma dobre stvari a moram reći da to što je činila i čini nije ostalo neprimećeno. Radionica, naravno, ne može da postoji bez podrške. U ovom poslednjem periodu teško da bismo opstali bez podrške Železnica Srbije i njihovog razumevanja. A što se mojih motiva tiče, možda njihove korene možemo tražiti u vaspitanju, u jednoj vrsti u osnovi skromnog života, u senzibilnosti…

WS: Nije li deo te senzibilnosti i saosećanje, empatija, emocije koje danas ne srećemo tako često?

Ne znam. Skupi se to u čoveku. Dođe trenutak, osetiš potrebu, kažeš – hajde da nešto uradiš i za druge. To je jedan element. Drugi je kad sagledaš obeležja socijalnog, društvenog života. Uvidiš da možda i u tvoj ulici, možda već na ćošku iza ugla, ili čak u zgradi, u gradu svakako, uvidiš kakvih sve razlika ima, kakvih udaljenosti između ljudi, između grupa, između države i određenih skupina… Bliske geografske širine i dužine, a između njih provalije, kao da ih kontineti dele. Od onih sam koje to duboko dira. Radionica integracije povezuje različite grupe i pojedince koji žele zajedničke trenutke koji život znače, a ne one koji znače površnost i besmisao. Tu, naravno, niko nema nikakvu materijalnu korist, ali ona ni nije primarna.

WS: Rekli ste negde da u tom poduhvatu, u načinu razmišljanja, niste usamljeni?

Nisam. Samo što bi drugi to, verovatno, drugačije objašnjavali. Takve stvari primećuju vrlo senzibilni ljudi. Nose u sebi potrebu da pruže ruku onima kojima je to potrebno. Kažeš – hej, evo ruka, a ako je prihvatiš i meni će biti bolje. Bolje ću se osećati. Ja nisam nezadovoljan čovek, nisam ni zadovoljan. Moj život je vrlo raskošan u smislu intenziteta, raznovrsnosti… Svašta je bivalo i svašta se meni vrti po glavi. Možda i više nego što treba. Velike sam duhovne i fizičke daljine prelazio. Dodirivao stvari koje su baš daleke i lepe.

WS: Na primer?

Kad mašta, želja postane realnost pa makar na sat-dva, ili samo na nekoliko minuta. To je kad nešto želiš, čezneš za tim pa se to i desi.

WS: Kao?

Slikovito, kao kad dete silno želi bicikl, pa ga i dobije. Eto, ja nikada nisam imao bicikl. Danas vozim svastikin (smeh). Ozbiljno, kada sa sinom Ivanom idem da vozimo bicikl ja uzmem njen. Šta ću kad nemam svoj.

WS: Da se vratimo intenzivnosti, raznovrsnosti Vašeg života koje ste pomenuli…

Suština ovog našeg turizma na zemlji, kako bismo mogli nazvati život, jeste u nekoj razmeni. Ja sam to oduvek tako video. I danas. Razmena – u životu, na sceni, u Radionici integracije… Ima ljudi koji se zatvore, ostanu možda i čitav život tako zaključani. U glumi, novinarstvu, u čemu god, ali u uskom krugu. Ja sam sreo, neću preterati, hiljade ljudi, upoznao mnogo njih… Ali razmena kakva postoji u Radionici, to zaista nigde nema; ni u poslu, ni u braku, ni u prijateljstvu, ni u neprijateljstvu… To su drugi nivoi razmene i komunikacije koja je prava. A prava razmena i komunikacija su oni što čini i život i čoveka.

WS: A kako ste se borili sa iskušenjima, sa strahovima?

Kad neko kaže strah moja prva asocijacija je avion. To mi je i danas najveći strah. Sad ga kontrolišem, a i dodam malo hemije pa prođe. Vino ne, zabranjeno je (smeh)… Možda i može, ali onda završiš kao Elvis Prisli. Što se strahova tiče, imao sam strah za roditelje, imam strah za porodicu ali to je, rekao bih, nešto drugo. To je u stvari briga, a briga je, ako njome ne opterećujete druge, zapravo deo ljubavi.

WS: Nisu li kompromisi neodvojivi deo života? Nužnost ili ne? Jeste li ih pravili?

Pravio sam ih ali vrlo malo. Čak minimalno. Jednostavno, nisam morao. U poslu, odnosno u toj vrsti života tj. izražavanja, radim ono što želim, ono što me dotiče. Što ne želim – ne radim. Morao sam zbog novca nekoliko puta da radim neke poslove koje, inače, možda ne bih. Ali ne kajem se. Šta sad; kad sam morao – morao sam. I zašto bih se kajao zbog nekoliko uloga koje u datom trenutku, usled okolnosti kakve su bile, nisam mogao da odbijem? Problem je kad čovek često pravi kompromise, zato što to onda ne može a da ne utiče. Jer kad  vidiš da je nešto glupo, a ti to trpiš i radiš zbog para, to ne valja, to deformiše čoveka. Kao kad ostaneš u braku zbog dece, pa to je užasno i za tebe i za decu i za sve…

WS: Kada ste pre nekoliko godina prihvatili ulogu Dostojevskog u jednom italijanskom filmu rekli ste da Vam je najvažnije da imate slobodu izbora?

Da, da mogu da odaberem kako ću da živim i šta ću da radim, da mogu da budem u svojoj vertikali. Moji profesionalni izbori su vrlo ciljani i imaju svoj smisao koji se nikako ne bazira samo na novcu. Trudim se da spojim nešto što je smisleno i suštinsko sa korisnim. Draže mi je, na primer tada, bilo da pokušam da napravim nekakvu refleksiju zajedno sa Đulijanom i tim darovitim svetom koji je radio Demone Sankt Peterburga nego da igram za velike pare nekog negativca sa istoka, Rusa, Srbina, Bosanca, muslimana… svejedno.

WS: Sloboda izbora je velika stvar, veliko postignuće…

…To je pitanje ličnog htenja.

WS: I za takozvanog običnog čoveka?

Za svakoga. Čovek samo treba da razmišlja svojom glavom, da promišlja, sagledava, da uči, jer učenje je vrlo važno, da ne dozvoli da ga vetrovi nose. Naravno, postoje okolnosti koje su ponekad mnogo jače od pojedinca, pa i od grupe, pa i od čitavog naroda. Videli smo to. Ali ipak svako može, ako hoće, da misli svojom glavom.

WS: Kako se boriti sa okolnostima?

Recimo dobrom voljom, osmehom, nadom… Okolnosti možemo da promenimo jedino mi, ne treba da dozvolimo da okolnosti menjaju nas. Vrlo je važno da čovek u sebi pronađe optimizam, svežinu i dobrotu. Živimo u vreme opuštenog defetizma i letargije. Svi su nešto nervozni i ne veruju ni u šta. To ne vodi dobrom.

WS: Kada bi nekome ko Vas ne zna, odnosno ko ne zna za Vas, trebalo u rečenici-dve da kažete ko je Miki Manojlović, šta biste rekli?

Pola u šali, pola u zbilji rekao bih: Pa, Miki Manojlović. A ako bi taj neko pitao dalje, kazao bih da sam neko ko pokušava da bude glumac.

WS: Uprkos karijeri kakvu imate i ranije ste govorili da ste “neko ko pokušava da bude glumac”?

Zato što je gluma jedno ogromno kopanje po sebi. Kraja mu nema. I uvek ideš dalje… Kad god u tim procesima osetim da mi je poznato, onda to nije zanimljivo. Nepoznati tereni su ono što mene interesuje, i u meni i u drugima. To je gotovo u sferi iracionalnog.

WS: A kakav odnos imate prema Vašim starim ulogama?

Meni je tu vrlo zanimljivo kako različiti ljudi pamte različite stvari, koji ljudi pominju koje uloge ili koje replike… Ima uloga iz tih mojih početaka koje su mi jako drage. Recimo, rad sa za rediteljem Acom Đorđevićem koji je, između ostalog bio jako duhovit, umeo da nas opusti u tom našem neznanju pred kamerama. Bio je čovek koji je pravio odličnu atmosferu i napravio, na primer, od Otpisanih zapravo žanr, svojevrsnu stripovanu narodnooslobodilačku sagu.

WS: Otpisani su nedavno po ko zna koji put reprizirani i opet su imali visoku gledanost?

Da, interesantno. Oni su rađeni, ili ako hoćete žargonski, došli su u trenutku kada je valjda došlo do zasićenosti preozbiljnim komunističkim tumačenjem narodnooslobodilačke borbe… A profesionalno gledano, to je dobro urađena serija. Pamte ljudi, kažem, razne moje uloge. Među onima koja je češće spominjana je i Vuk Karadžić.

WS: Pamtite li Vi neke ili neku ulogu na, po bilo kom osnovu, poseban način?

Nije jednostavno odgovoriti ozbiljno na to. Nedavno sam na TV-u gledao film Nek’ ostane među nama. Nisam ga nikada ranije video.

WS: Zar?!

Da, ima nekoliko filmova koje sam radio, a da ih nikada nisam video. Al’ nije to bitno.

WS: A šta jeste bitno?

Nema ni filma ni pozorišta bez glumca. A posebno nema ni dobrog filma ni dobre predstave bez dobrog glumca, odnosno dobrih glumaca. To možda može zvučati ovako-onako, netrpeljivo prema rediteljima, na primer. Ali, nije netrpeljivo a jeste činjenica.

WS: Kada se kaže najbolji glumac to znači, odnosno podrazumeva…?

Prava gluma je retka disciplina. Toga nema mnogo. Daleko manje nego popularnih, poznatih imena. Svugde, ne samo kod nas.

WS: Upustili ste se u režiju Šekspirovog Romea i Julije, u kooprodukciji Beograda i Prištine. Otkud to?

Inspiracija genijalnim Šekspirom. Teško da može da se nađe bolji podsticaj za preispitivanje, odnosno za zrelo doživljeno shvatanje, razumevanje i mržnje i ljubavi. Što bi se reklo – do koske, do armature. Glumci su i iz Beograda i iz Prištine, govori se i srpski i albanski… Jezik kao most i jezik kao zid. Ko govori istim jezikom a ne razume se, ko govori različitim pa se ne razume ili se razume, ko ne želi da se razume bez obzira na jezik… Ko vređa, ko hoće da vređa, kako to dvoje mladih koji se vole vide sve skupa…

WS: Početak mržnje je nedostatak želje za razumevanjem?

Ne, početak mržnje je u vaspitanju. Mržnja potiče iz porodice. Kako se ljudsko biće nauči mržnji – dok je dete. Mora neko da posadi klicu. To kao deca pokupimo ili ne pokupimo. Ja to nisam pokupio kao dete. Jesam se kao mlad sreo sa nekim vrstama netrpeljivosti, čega ne volim ni da se setim, ali u kući toga nije bilo, naprotiv.

WS: Pre oko dve godine rekli ste da ste ponosni jer ste postali deda. Pa, kada bi Vam prišao neki mlad čovek i upitao za savet šta, kuda, kako… šta biste mu rekli?

To sa savetima je klizav teren… Mislim da oni istinski i ne postoje. Bazirani na ličnom iskustvu i generalnim stvarima koje se pre ili kasnije pokažu kao tačne. Ali to se ne računa. Neprimenjivi su, jer neophodno je lično iskustvo da bi se donosili zaključci. A šta bih mu rekao…? Rekao bih mu da prati sebe i predvodi sebe u isto vreme. A to uopšte nije lako, pogotovo danas. Komunikacija se promenila. Ranije se ljudi nađu i, na primer, piju kafu, ručaju i razgovaraju nekad o ovome, nekad o onome ali svesno ili ne to ima poseban značaj. A sad toga nema, sad ljudi imaju fejsbuk. Najbolji drug ti je kompjuter. Dakle, komunikacija te vrste je na potpuno drugom nivou koji je sigurno jedno ozbiljno otuđenje. I svakako bih mu rekao da se ne treba bojati života, zapravo uslov da zaista živiš jeste da se ne bojiš života.

Antrfile

O vinu

WS: Pijete li vino?

Da, sa zadovoljstvom pijem vino.

WS: Koje, kakvo? Neki piju vino s ledom?

To s ledom pijte vi (smeh). Volim razna vina, a najmanje pijem roze.

WS: Kada, u kojim prilikama pijete vino?

Pa, pijem kad mi se pije. Nemam neku naviku u tom smislu. Uglavnom uveče. Naučio sam se na dobra vina. Uvideo sam razliku između onih koja piješ kao gimnazijalac, doduše, danas gimnazijalci više ne piju vino. Imaju druga sredstva, druge opijate. U moje vreme bili su to litarski Banatski rizling, zatim Ružica… Ja sam vinjak generacija (smeh). U svakom slučaju, ne pijem kad ne treba, a kad radim nikad ne pijem.

WS: Koja vina najviše volite?

Francuska.

WS: Recimo?

Recimo ona iz Burgundije, koja se nalazi u istočnom delu zemlje i gde ima, ako se ne varam, preko 100 vrsta vina i gde se, da tako kažemo, podjednaka, naročita važnost poklanja proizvodnji i crvenih i belih vina. Neki ljubitelji belog vina su više naklonjeni onima koja dolaze iz regije Alzas.

Najčuvenije penešavo vino, šampanjac, kao vrsta, dobilo je ime po regiji Šampanja koja se nalazi u blizini Luksemburga i Belgije i jedan je od najhladnijih vinskih regiona.

WS: A ovdašnja?

Srbija je počela s tom privatnom proizvodnjom vina. To mi je drago. Kovačević, Radovanović i drugi koji pokušavaju i uspevaju, što je jako dobro, ali nemaju svi standard. Neki ne uspevaju trajno da održe određeni standard. Neko će reći – zavisi od berbe. Ne, ona najbolja, vrhunska vina zavise od berbe. A ova običnija, od na primer hiljadu do tri hiljade dinara, što je mnogo za naše prilike, ona ne zavise od berbe nego od znanja.

WS: Razmišljate li o vinu kao o pitanju stila, možda načina života?

Danas i ovde govoriti da je vino pitanje stila mislim da je bespredmetno. Ljudi se opijaju, zato piju vino. Vole to. Piju ga dakle, ne zbog stila nego zbog uživancije. Malo ovde ima pravih znalaca vina koji ga piju iz tih sofisticiranih pobuda. A domaćinska vina, kao i domaćinska rakija – osvojena tehnologija. Često su gusta, ne baš pitka. Vino treba da bude pitko. Kad ga popiješ da ti prija, da ti učini taj trenutak lepšim, posebnim. Ne mislim da je ovde vino stil života, filozofija… ovde će tek doći generacije koje će to razumevati.

 

 

This entry was posted in Intervju and tagged . Bookmark the permalink. Post a comment or leave a trackback: Trackback URL.
Jadranka Jovanović
Igor Milanović
Ljubomir Simović

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*
*

  • Podrum Aleksić
  • VIRTUS