Intervju

Vladimir Arsenijević

Hronika savremene kulture

DD154387_resizeJedna od najupečatljivijih odlika vremena u kojem živimo jeste ubrzanje”, rekao je pisac Vladimir Arsenijević na početku intervjua u magazinu Wine Style

 

Ne bi bila greška reći da se u domaćoj književnosti formirao jedan novi tok otkada je Vladimir Arsenijević napisao svoj prvi roman U potpalublju, jedno od najmarkantnijih i najpopularnijih dela srpske proze u devedesetim godinama, a koje je prevedeno na dvadesetak svetskih jezika i doživelo je niz reizdanja. Postavši tada, a i još uvek je, najmlađi dobitnik Ninove nagrade, kao da je otvorio prostor za jedan novi, kreativni književni izraz.

Njegova dela i angažman imaju i jedan dodatni kvalitet – britku društvenu analizu, opominjuću i ukazujuću, koja svima onima koji žele da je čuju govori da je podizanje nivoa društvene svesti najvažniji zadatak svakog od nas. A to se naročito odnosi na ovdašnje prostore. Taj njegov apel i angažovanost provejavaju kroz sve njegove romane, ne dopuštajući nijednog trenutka da se odstupi od primarnog cilja – od dostizanja književnih dometa.

Svoj umetnički izraz Vladimir Arsenijević plasira i kroz druge medije i segmente umetnosti – prisutan je i u stripu, muzici… aktivan je i kao prevodilac, esejista… što je rezultat širokog spektra njegovih interesovanja kroz razne životne faze. Jedan od osnivača izdavačke kuće Rende, kasnije i V.B.Z i avangardnog festivala književnosti Krokodil, na specifičan način je i hroničar savremene kulture i umetnosti. Njegova novija dela, roman Let i zbirka priča Ovo nije veselo mesto, jasno govore da kreativna radionica Vladimira Arsenijevića radi u punom kapacitetu.

Igrom slučaja, tog junskog popodneva kada je razgovor za Wine Style bio dogovoren, nebo se beše spustilo nad gradom, kiša je pljuštala gotovo u slapovima… Ne, nije to bio razlog za odlaganje, nije ni mogao biti jer, kako je rekao Vladimir Arsenijević, „ni ozbiljnije okolnosti ne mogu tek tako da zaustave čoveka“.

 

WS: Šta je to što danas otklanja letargiju i dosadu, da se poslužimo delom naziva Festivala?

Jedan od razloga zbog kojih je Festival tako nazvan je to što smo stekli utisak da, ne samo ljudi koji nisu zainteresovani za književnost nego čak i oni koji su joj naklonjeni, smatraju književne događaje dosadnim. Nije to pitanje same književnosti, nego načina na koje se ona prezentuje na manifestacijama. Pošli smo od toga da, ukoliko književnost ne komunicira dobro sa stvarnošću, onda je problem u književnosti. Ne može da bude problem u stvarnosti. Ni po kom pitanju, pa ni kada je reč o literaturi. To bi bilo kao ono – vlada je dobra, al’ narod ne valja (smeh). E sad, svaki period istorije imao je svoje zahteve od književnosti i ona se u odnosu na to manjim ili većim delom i formirala. Onako kako se menjao i način života. To što se danas promene dešavaju vrlo brzo a književnost se stvara srazmerno sporo, pa se ima osećaj da kaska, nije razlog da se stvari malo ne ubrzaju. A to ubrzanje ne znači nužno i vulgarizaciju. To je samo pitanje promene ritma. Mislim da je problem najviše u tome što smo mi generacije koje su, sa jedne strane, okrenute i tom ranije oformljenom mejnstrimu. Sa druge strane, savremenost je za relativno kratko vreme učinila da smo gotovo odjednom dobili sve te nove stvari – internet, društvene mreže, smart telefone…

WS: U kom pravcu nas vodi ta promena ritma života?

U svakom slučaju, posle nas dolaze generacije kojima su sve te nove stvari normalan deo života. Moja ćerka koja sad ima dvadeset, sa nekih šest-sedam godina bila je zapanjena kad je čula da u vreme kad su mama i tata bili mali nije bilo interneta. Ona to nije znala i pitala me je: „A je l’ bilo bojlera?“ Više nije znala, nije mogla da se snađe i precizno shvati čega je tada bilo a čega nije. Za nju su bojler i internet stvari koje je otkrivala paralelno i to je generacija koja će znati kako da se ophodi prema datoj stvarnosti, u svemu pa i u književnosti. Ovim Festivalom hteli smo da priznamo da smo prevashodno vizuelna kultura. Život je ispunjen ubrzanjem, koje s jedne strane stvara dinamiku a s druge specifičnu dosadu i osećaj isključenosti, jer često stvari brzo promiču pored nas i mi nismo u stanju da ih uhvatimo. Danas se, uostalom, ogroman deo vremena posvećuje čistom preživljavanju. Radi se osam, devet sati dnevno, provodi se po sat ili dva na putu do i od radnog mesta, a ostatak vremena treba rasporediti na san i nešto što se zove kvalitetan život. Ako imate porodicu, ona traži vreme i angažman. Čak i ako uspete da sve to pokrijete, onda ne uspevate da zadovoljite intelektualne potrebe, pod uslovom da ih uopšte imate. To je, recimo, razlog zbog kojeg su audio-knjige dobile svoju redefiniciju. Ljudi nemaju vremena da čitaju knjige u klasičnom obliku i onda dupliraju aktivnosti. Recimo, preko slušalica prate knjigu dok se prevoze, ili džogiraju… i na taj način se, između ostalog, brane, spasavaju od toga da ne budu (samo) mašine za rad.

WS: Mnogi psiholozi i sociolozi govore upravo o tome da ljudi sve više postaju upravo (samo) mašine za rad i potrošnju?

Život zahteva mnogo toga od nas. Konzumerizam o kojem često govorimo je takođe rezultat ubrzanja. Mi smo stalno zasipani jako agresivnim marketingom i onda mnoge stvari jurimo, ne zato što su nam neophodne ili zato što je život s njima kvalitetniji, nego zato što je neko to smislio a mi prihvatili da tako treba. Recimo, novi telefon; iako prethodni i dalje radi, deluje nam nekako zastarelo… Potrošački mentalitet verovatno ima uporište u nekoj tački ljudske prirode, ali je u ovom obliku i obimu zapravo nametnut.

WS: Mislite li da je internet prostor za manipulaciju ili slobodu?

Ispostavilo se da je i prostor za manipulacije, ali mislim da na internetu zaista postoji velika sloboda. To je neograničen prostor gde vi možete da plasirate sadržaj koji god hoćete, da nađete razne, najneverovatnije stvari. Od sedam-osam milijardi ljudi, recimo, polovina koristi internet i razumljivo je da će tu biti najrazličitijih sadržaja. Zato ne treba da čudi da je pedeset-šezdeset odsto sadržaja na internetu pornografija, da ovakve i onakve problematične društvene ili političke grupe koriste svetsku mrežu za svoje potrebe. Međutim, mi kroz internet razmenjujemo jako mnogo informacija. U ponudi je toliko sadržaja za koje je samo nešto ranije bilo iluzorno i pomisliti da ćete ih ikada imati besplatno i na dohvat ruke. Neki pisci su skloni konzervativizmu po pitanju interneta, ja nisam. Mislim da, ako je kompjuter uznapredovala pisaća mašina, onda je kompjuter s internetom pisaća mašina podignuta na nivo letećeg tanjira. Ranije bi čovek dane i dane provodio u, recimo, nacionalnoj biblioteci, arhivu ili ne znam gde za samo nekoliko informacija, a ako ih traži na internetu onda mu za to ne treba ni pola sata.

WS: I oni koji ističu pozitivna svojstva interneta i oni koji kritički govore o onome čime on rezultira, zapravo govore o tome da pozitivan učinak interneta podrazumeva obrazovanu, stabilnu osobu s integritetom. U protivnom, čovek je lak plen manipulacije…

Tako je. No, sve što vas ne ubije to vas ojača. I obrnuto, sve što vas ne učini jačim ubiće vas. To je pitanje odgovornosti i izbora pojedinca. Nikad nisam mislio da je televizija kriva za način na koji ljudi percipiraju svet. Jednostavno, zašto ne birate bolje sadržaje. Televizija nudi svašta. Ona je veliki informator. Dakle, pre nego što se kritički ustremimo na tehnologije, treba da se bavimo načinom na koji ljudi (ne) stiču sposobnost da ih koriste. Interesantno je šta pokazatelji govore o tome kako ljudi danas, na primer, čitaju tekstove na internetu, a možda i ne samo na internetu.

WS: Kako?

Strahovito veliki broj ljudi samo preleće preko naslova, antrfilea i lidova, manji broj ljudi pročita prvi pasus-dva i odmah trče na komentare s izgrađenim mišljenjem. Ranije biste, kad se tekst piše, prvo postavili, nekad i lažnu, tezu na početku, pa spekulisali u sredini pa zaključili na kraju. I u percepciji tog teksta on se, naravno, uzimao kao celina. Danas je veliko pitanje koliko ljudi uopšte stigne do kraja teksta. Nedavno se desio vrlo indikativan primer. Uz fotografiju na kojoj se u prvom planu dva mladića ljube a u pozadini je devojka koja prelazi ulicu dok je na semaforu crveno, ide tekst kako je to užasno, kako se to ne sme dozvoliti… i u poslednjoj rečenici „da građani prelaze na crveno“. Usledile su burne reakcije; jedni su branili homoseksualnu vezu, drugi osporavali ali niko nije pročitao poslednju rečenicu. Svi su se usmerili na pitanje homoseksualaca a tekst je govorio o (ne)poštovanju pravila u pešačkom saobraćaju.

WS: Svoju zbirku priča naslovili ste indikativno – Ovo nije veselo mesto. Zašto?

Učinilo mi se to kao zgodan naslov. To je u stvari rečenica iz jedne od priča koja se konkretno odnosila na jednu mentalnu bolnicu početkom šezdesetih godina u Sjedinjenim Američkim Državama. Ali, to mi je, kako rekoh, bilo zgodno kao paradigma. Nisam mislio samo na Srbiju, već na mnogo širi pojam. Reč je o konstataciji koju svakog dana možete da dokažete prelistavanjem vesti bilo gde na ovom svetu. Naravno, vesti i funkcionišu na određen način. Niko neće napraviti vest da je negde bio divan dan, to nije vest. Vest je cunami, ili da su ljudi izginuli od eksplozije… To je taj spektakl koji mi živimo i koji ima svoja snažna obeležja.

WS: O kojim obeležjima govorite?

Recimo, činjenica je da do nas gotovo sve stiže paralelno i odmah. Dok se dešava zemljotres u Japanu, rat u Sudanu, pokolj u Nigeriji, mi zapravo učestvujemo u tome. Vidimo krv, leševe, grozne snimke… bezmalo direktan prenos. Nekad su ljudi znatno kasnije čitali o nečemu što se dogodilo i imali su osećaj da čitaju nešto što je daleko i što je prošlo. Tako da, ta istovremenost stvara nam obavezu da emotivno učestvujemo u svakom događaju na planeti, a to je iscrpljujuće. Ponekad mi se čini da, kad bi izvukli neku osobu iz nekog sporijeg perioda istorije i premestili je u naše vreme, postavili je u ovu našu informacionu mrežu s njenim centrifugalnim i centripetalnim silama, da bi joj vijuge u mozgu popucale. Ne bi mogla da funkcioniše s tim obiljem podataka koje mi procesuiramo u jako kratkom vremenskom periodu.

WS: U više navrata pisali ste i govorili o tim promenama. Jeste li optimista po pitanju pravca u kojem se one odvijaju?

Cela naša stvarnost je obeležena time. Ne bojim se, ne kritikujem… samo konstatujem. Ne mislim da je ijedna generacija bolja od neke sledeće, niti da je ijedan period naročito bolji ili gori od drugog. Naravno, pritom ne mislim na ratove ili neke druge katastrofe. To su ekstremne situacije. Globalno uzev, živimo u zastrašujućem svetu ali je svet uvek bio zastrašujuć na ovaj ili onaj način a da, sa druge strane, ima dosta toga čemu čovek može da se veseli samo ako ume da gleda stvari odmereno. Kažem, isključujem ekstremne situacije. Jer, na primer, ako živite u Siriji šanse za vaše personalno zadovoljstvo i ispunjenje su jako, jako male. Nezaposlenost, odnosno ugrožena egzistencija je sve raširenije akutno pitanje, što je svakako problem današnjice. Ali, sa druge strane ljudski vek je sve duži, život je ipak kvalitetniji, žene danas opušteno rađaju u četrdesetim, dobu koje se pre samo nekoliko generacija smatralo gotovo starošću. Jednostavno, u ljudskoj prirodi postoji taj neki fatalizam. Jedan od najstarijih mitova je mit o zlatnom dobu, jer uvek se govori o tome da su najbolja vremena prošla. Niko ili gotovo niko za svoje vreme ne kaže da je baš ono dobro. A nema sumnje da je naš život danas jednako dijalektičan i da stvarnost, osim u ekstremnim situacijama, uvek nudi mogućnost da je percipiraš i na ovaj i na onaj način.

WS: Jedan od junaka vaše književnosti je i Geca Kon, čuveni izdavač, knjižar, dobrotvor…

Bio je fascinantna osoba. Razvio je izdavački i knjižarski posao i jedno vreme je suvereno vladao tom scenom u Srbiji i Kraljevini Jugoslaviji. U nekom, da kažemo misionarskom smislu, meni je možda i veći uzor od Kona jedan drugi intelektualac iz istog doba, a to je Pavle Bihalji. On je tridesetih godina pokrenuo Nolit, malu izdavačku kuću koja je nastala u stanu, u kreativnoj radionici koju je oformio sa svojim bratom Otom i prijateljima. Popularizovali su neverovatnu književnost za to doba, ali su bili i svesni vremena u kojem žive. Bili su komunisti intelektualci sa visokosofisticiranim književnim ukusom.

WS: Šta Vam je bila inspiracija za roman Let, čija se radnja dešava tridesetih godina, pred Drugi svetski rat, i u kojem mladi vazduhoplovni poručnik leteći na raznim destinacijama upoznaje stvaraoce i duh tog vremena?

Pisao sam o svetu koji je nestao, koji se razvalio do nesastavljivosti a tako je mnogo obećavao. Pisao sam priču o generaciji tih tridesetih godina, čija je realnost bila odraz elemenata društvenog konteksta s kakvima se suštinski i mi danas suočavamo. Naime, od početka dvadesetih do kraja tridesetih godina prošlog veka, odnosno između dva svetska rata, došlo je do neverovatnog progresa u raznim sferama, do kulturno-tehnološkog napretka. Istovremeno, pojavio se i u rekordnom vremenu ojačao poseban politički totalitarizam. Gledano zdravorazumski iz današnje perspektive, čovek bi pomislio da su te ideje toliko sumanute da je neverovatno da su uopšte mogle da dobiju takvu masovnost, a znamo koliko razorne i destruktivne su bile. Bio sam inspirisan i pričom porodice moje majke koja je iz Bečkereka, odnosno Zrenjenina. U toj porodici u periodu od 1941. do 1945. godine nestali su svi muškarci. Malo žena koje su preživele zatekle su se igrom slučaja u jednoj kući u Požarevcu. Imovina je nestala, a sve što je ostalo bilo je nekoliko albuma s fotografijama na kojima su se videli ti lepi mladi ljudi koji više nisu živi, a koje sam opisivao u knjizi.

WS: Kad smo već pomenuli majku, kakva sećanja imate na detinjstvo, odrastanje? Rođeni ste u Puli…

Moj otac je bio pomorski oficir, bio je uglavnom na brodu, tako da smo moja sestra, majka i ja činili porodicu, zajednicu u koju je on povremeno dolazio. Imao sam lepo detinjstvo. Mislim da se većina detinjstava, po obrascu, suštinski svodi na perpetuirano letovanje. U mom slučaju to je dodatno bilo potkrepljeno činjenicom da je Pula na Jadranskom moru. Odrastanje mi je bilo obeleženo i promenama, jer smo se mi iz Pule preselili za Split, iz Splita za Beograd. To je podrazumevalo i određenu vrstu trauma. Ostajao bih bez oslonca, morao sam iznova da stvaram krugove prijatelja. U Beograd smo se preselili 1972, u doba Maspoka, i trebalo mi je vremena da shvatim istorijski kontekst. Deca u Splitu su me zezala zbog srpskog prezimena, a u Beogradu zbog hrvatskog naglaska. To u Splitu mi je ostalo u mutnom sećanju, ovo u Beogradu je prilično bolelo. Nisam o tome govorio nikome, ni roditeljima, a sećam se svog velikog truda da se uklopim i promenim izgovor. Imalo je to velikog uticaja na mene. Kiš je to sjajno definisao kao „uznemirujuću različitost“. Nešto vam smeta, povređuje vas a vi kao dete ne razumete šta je i zašto se dešava. I onda se trudite da se uklopite da bi vas svakodnevica što manje vređala.

WS: Jeste li tada razmišljali o tome da ćete se baviti književnošću?

Kao dete imao sam potrebu da pišem. Možda i zato što su i majka i otac mnogo čitali, bili smo okruženi knjigama i ja sam ih iskreno voleo. Delom i otuda moja svojevrsna fascinacija Pavlom Bihaljijem. Nolit je imao sjajnu ediciju knjiga za decu koje sam jako voleo, pa sam došao na ideju da i ja nešto napišem. Bilo mi je deset godina kada sam pokušao da napišem SF roman. Književnosti sam se vratio u tinejdžerskom dobu, mada sam tada prevashodno bio zainteresovan za muziku.

WS: Bili ste prilično uspešni i kao muzičar. Zašto ste prestali da se bavite muzikom?

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih bila je vrlo živa pank i rok muzička scena. Svirao sam u bendovima Urbana gerila i Berliner strasse. Bilo je to vreme ispunjeno nemirnošću duha kojom su tinejdžeri darovani. Kasnije se ispostavilo da je za nas bilo komplikovano da se okupimo kao bend, bilo je i tehničkih poteškoća a ja sam tada krenuo da otkrivam ozbiljnu književnost; nemačke ekspresioniste, Tomasa Mana, Kafku, Hesea, zatim Bulgakova, Deblina, Hermana Broha, Encensbergera… Naravno i naše: Kiša, Ranka Marinkovića, Boru Ćosića. Sve me je to jako privlačilo. Otkrio sam književnost kao vrstu slobode. Ako hoćeš da pišeš to možeš da radiš bilo gde, što je za mene predstavljalo neku vrstu odmora od opterećenosti raznim tehničkim zahtevima koje je podrazumevalo bavljenje muzikom. Mnogo godina kasnije vratio sam se muzici na izvestan način.

WS: Kad se osvrnete na svoj put od Ninove nagrade za roman U potpalublju pa do danas, kako Vam to izgleda? To je ako se ne varam prva i za sada jedina Ninova nagrada za debitantski roman.

Mislim da Ninov žiri više neće napraviti istu grešku (smeh). To je bila, znamo, i politička ujdurma. Žiri je bio nepremostivo podeljen između Đilasa i Draškovića, te sam im ja, kao pao s Marsa, valjda bio zgodan. A za mene je to značilo gotovo potpunu promenu. Ruku na srce, dalo mi je ogroman vetar u leđa. Knjiga je prevedena na više od dvadeset jezika, bila je bestseler više od dve godine, Nikita Milivojević je po njoj režirao predstavu u Jugoslovenskom dramskom, koja je ponela više Sterijinih nagrada… S druge strane, posle izvesnog vremena, sve skupa je izazvalo osećaj samogađenja. Bilo me je previše, više nisam mogao da ovladam sopstvenim likom ni vremenom… U tim godinama nisam umeo da se odbranim od dosta stvari. Kad sam otišao u Meksiko osetio sam takvo gađenje prema sebi i pisanju da sam ponovo počeo da se okrećem muzici. Tada sam i fizički promenio izgled, pustio kosu, skinuo naočare… Shvatio sam u jednom trenutku da više ne mogu da podnesem tog čoveka, tog sebe. Kasnije sam otkrio nekog novog, drugog sebe, rekao sam sebi kako ne moram biti pisac, ne moram razne stvari… Trebalo je potom da prođe još vremena da bih ja sam sebi ponovo dopustio da pišem. Ukratko, u proteklih dvadeset godina otkrio sam jednu veoma važnu stvar – pisanje je divno ako čovek ne mora da živi od njega. Odlučio sam da je to nešto što želim da radim, onako kako to danas i činim. Budim se oko šest, pišem do devet i to je to. Ostatak dana je namenjen za druge aktivnosti. Uživam u laganom buđenju kroz pisanje. Dakle, ja od pisanja ne tražim egzistenciju, to radim na drugi način, a od pisanja tražim to neko uravnotežavanje koje mi i daje.

 

 

Organska veza između vina i književnosti

 

WS: Volite li vino?

Generalno, nemam neki afinitet prema alkoholnim pićima. Nekako sam u životu čistu svest cenio više nego određena stanja, tako da je alkohol ostao podalje od mene. U poslednje vreme mi prija da popijem čašu vina, recimo uz ručak. Neko meko belo vino. Tokaj, na primer. Ne znam da li veliki ljubitelji i poznavaoci vina to vole, ali meni se sviđaju meka vina, ona koja imaju ukus blizak soku. Od crvenih mi se dopada chianti. Možda su to prosečna vina, ne znam, ali i moj ukus za vina je izrazito prosečan ili čak ispodprosečan.

 

WS: Postoji veza između vina i književnosti…

Naravno da postoji direktna veza između književnosti i vina, pa, čuvena sentenca je in vino veritas. Od pamtiveka vino je inspirisalo književnike, doduše više pesnike. Održava se jako dobar festival u Sloveniji, festival poezije i vina. To je, dakle, organska veza. Za prozu je više potrebno promišljanje nego ta nagla inspiracija koju uznesenost vinom može da da. U svakom slučaju, uz vino nesumnjivo stoji epitet – plemenitost. To je piće koje je u bliskoj vezi sa umetnošću.

WS: Da li ćete možda jednog dana postati ozbiljniji uživalac i poznavalac vina?

Divim se ljudima koji imaju sposobnost da prepoznaju i uživaju u tim nijansama u ukusima vina. S obzirom na to da ne mislim da je ikada išta u mom životu konačno i okončano, jer moji ukusi se s vremenom menjaju na različite načine, ne isključujem mogućnost da ću u nekom periodu početi više da se interesujem za vino.

 

 

 

This entry was posted in Intervju and tagged . Bookmark the permalink. Post a comment or leave a trackback: Trackback URL.
Predrag Miki Manojlović
Toni Parsons
Darko Bajić

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*
*

  • Podrum Aleksić
  • VIRTUS