Intervju

Vasil Hadžimanov

vasil2_resizeSve je to jedna velika improvizacija

Sve se, neplanirano ali lepo, poklopilo tih dana kada smo pozvali Vasila Hadžimanova, jednog od najboljih muzičara sa ovih prostora: Svetski dan muzike, skorašnji izlazak novog albuma Alive koji je mesec dana ranije promovisao u Beogradu, zajedno sa gostom iz Njujorka, sjajnim saksofonistom Dejvidom Binijem. Takođe, bio mu je i 43. rođendan.

 

Vasil Hadžimanov ne samo da je živ, nego nikad bolje nije bio: izdao je fantastičan album, vrhunac njegovog rada koji nam od devedesetih naovamo daje najbolje što beogradska džez i alternativna muzička scena imaju. Za tih dvadesetak godina izrastao je u dobrog duha te scene, radio je sa tolikim džezerima u zemlji i izvan nje, svirao u mnogim bendovima (Vasil Hadžimanov bend, Base Quarter, Vasil Hadžimanov piano trio, Trio Sveti) i sa drugim muzičarima koji još imaju hrabrosti da eksperimentišu

 

Kad je tek bio prešao dvadesetu, polovinom devedesetih godina, pročulo se da se pojavio opasno dobar momak za klavirom, koji je sa njujorške scene došao da širi ideju džeza u Srbiji pod sankcijama i usred ratova, što završenih što u nastajanju. Taj momak bio je jedan od onih romantika koji su pod parolom „budimo realni, uradimo nemoguće“, narednih godina uporno gradili svoj stil, vrhunskim svirkama krčili sebi put kroz sveprisutni turbo-folk i pomagali drugim muzičarima, stvarajući iz početka posrnulu muzičku i kulturnu scenu.

 

Školovao se početkom devedesetih na najpoznatijoj američkoj muzičkoj školi, bostonskom Berkliju, živeo godinu dana u Njujorku i direktno upoznao inspirativnost i surovost najjače džez scene na svetu. Naročito kada je, da bi preživeo, otišao na audiciju za poluamaterski bend koji svira pop muziku na svadbama i zatekao u redu pedeset pijanista. Ipak, uspeo je da u Njujorku svira sa nekim od najboljih džez muzičara, od Dejvida Gilmora (nema veze sa imenjakom iz Pink Floyda), Krisa Čika ili saksofoniste Dejvida Bina, koji sada, dve decenije kasnije, gostuje na njegovom albumu Alive.

 

vasil4_resizeVasil Hadžimanov i dalje istražuje, obogaćuje svoj izraz, dodaje mu nove dimenzije, podiže standarde, unosi sve snažniju i pozitivniju energiju, „rasturajući“ na koncertima tako da ne morate mnogo da znate o džezu a da sa njegove svirke izađete sa osećajem da pomalo letite. Takav kontinuitet, bez predavanja komercijalnoj muzici, na našim prostorima predstavlja ne samo muzički, već i moralni podvig. Vasil Hadžimanov bend (VHB), fanatično dosledan u svojoj misiji, tim pre deluje kao skup vanzemaljaca.

 

Napravio je savršen krug. Ove se godine Vasil Hadžimanov vratio tamo gde je kao dečak počinjao: izdao je Alive u Njujorku, za Moon June, u svetu džeza i alternativne muzike važnu izdavačku kuću. Na ovoj ploči ređaju se briljantni džez standardi, koje VHB tako samouvereno nosi: kada se setite sa kakvim se sve problemima džezeri ovde suočavaju, pa i toga da su Hadžimanova onomad izbacivali sa sve opremom iz studija u Savamali, pitate se odakle toliko energije, kako to da ovde stanuje takav perfekcionizam, kako se ostaje dosledan u tako čudnom okruženju, stvarajući takve stvari kojima bi se ponosili i oni na neuporedivo jačim scenama i sa mnogo više novca? Ne možete a da se ne zapitate: kako im to uspeva?

 

„Nemam recept za uspeh. Ili, pre će biti – za preživljavanje“, rekao je Vasil Hadžimanov kroz smeh na početku intervjua u magazinu Wine Style. „U jednom trenutku shvatiš da si sam svoj majstor i da nemaš podršku ni od koga. Niko ne pomaže ozbiljnije muzičare – ni institucije, ni država, niti ljudi koji bi trebalo da se bave kulturom i umetnošću u ovoj zemlji. To sam shvatio odavno, ali ne sedim u kući i ne hvatam se za glavu. Snalazimo se. Pravimo komune sa ljudima istih shvatanja, koji se bave nekim drugim granama umetnosti. Reditelj dođe i snimi spot, neko nam pomogne oko fotografija, neko oko sajta, mi njima pomažemo kad im nešto treba…“

 

WS: Odlično radi ta komuna, Vaši spotovi su sjajni, duhoviti su i odlično snimljeni, ne samo za naše prilike.

 

Ljudi koji nam pomažu rade to sa velikim zadovoljstvom, pošto tako mogu da se bave nekim kreativnijim poslom u odnosu na onaj koji uglavnom rade u marketinškim agencijama, u kojima svi tavore… I tako se nekako, uz razna poznanstva i ljude koji su skriveni, jer ni oni nemaju gde da pokažu to što žele, guramo dalje, iz projekta u projekat. I evo, šesti album smo izdali na tu foru, konačno za neku stranu ozbiljnu izdavačku kuću. U svakom slučaju, to je sve vreme improvizacija. Srećom, to nam je u krvi, to sviramo (smeh).

 

WS: Ovde ima dosta talentovanih muzičara, ali retko ko izdrži te stalne improvizacije, ljudi nestaju, odlaze u inostranstvo ili se bave nekim drugim poslovima.

 

Umore se ljudi. Da se razumemo – nigde u svetu neće da te dočekaju raširenih ruku zato što si džez ili alternativni muzičar i da kažu: „Čoveče, tebe čekamo celog života!“ Ima naših ljudi u inostranstvu, uključujući tu i Ameriku u kojoj sam i sam bio, koji peru sudove, kelnerišu i svašta rade, sve to da bi mogli da sviraju. Ali, znate, ovde postoji taj sindrom kukanja i jadikovanja. Užasno je, to je tačno, ali nije mnogo bolje ni tamo negde. Jedino što u nekim civilizovanim zapadnim zemljama postoje ipak neke institucije koje, kada prepoznaju talenat, neku unikatnost i kreativnost, hoće da pomognu. Ovde nikoga ne zanima ako ti imaš nešto što niko drugi nema i što time možeš da predstavljaš svoju zemlju negde napolju.

 

WS: Imate ćerku od 16 godina, verovatno ste preko njenih prijatelja upoznati sa novim muzičkim trendovima?

 

Jedan moj prijatelj koji tri-četiri godine svira u jednom cover bandu mi je rekao da u jednom klubu svaki dan slušaju 30 ili 40 istih pesama. Dakle, došli smo dotle da i u toj muzici – u stvari, šta god to bilo, to i nije muzika – oni slušaju jedne te iste pesme. Nije mi jasno kako je moguće da ljudsko biće nema ni trunčicu interesovanja da barem promeni tih 30 pesama. Kaže da su svirali isključivo komercijalan materijal, hitove koje svi znaju, a posle svirke nisu bili zadovoljni ni publika, a ni gazda. Njima nije bilo jasno u čemu je problem kad sviraju pesme koje svi vole, a onda su im kolege iz drugog benda objasnile da ne treba da sviraju cele pesme! Strofa, refren i idu dalje!

WS: Samo prvi refren!? Zašto?

Zato što nemaju strpljenja! Jednostavno nemaju strpljenja da slušaju celu pesmu, sve mora da traje kratko. Dijapazon pažnje je toliko uzak, da je njima čak i prelazak na ponovljenu strofu pesme koju obožavaju, dosadan.

 

WS: To je ta Fejsbuk-Tviter publika, sve mora da traje koliko video klip na društvenim mrežama.

Sve je kraće i kraće. Pazite, oni otpevaju prvu strofu i refren, svi pevaju, svi su presrećni što se svira ta kompozicija, međutim posle minut-minut i po, koliko traju strofa i refren u pop muzici, vide kako je publici već dosadno – ajmo dalje!

 

WS: Kako Vi uspevate da održavate pažnju publike u vremenu tih jednominutnih hitova, kad Vaše kompozicije traju i po desetak minuta?

 

Tih 200, 500 ili najviše 1.000 ljudi koji dođu na koncert – to je naša publika, mala komuna koju smo stvorili tokom ovih godina. Ona je zainteresovana, radoznala i otvorena za nešto drugačije. Ali, ogromna većina ipak spada među ovaj tip ljudi koji ne mogu da dočekaju još jednu strofu.

 

WS: Devedesetih godina kada ste počeli, radili ste neki pionirski posao na muzičkom prosvećivanju domaće publike. Iz Vaše priče, taj posao je danas još više pionirski, stvari se baš i nisu popravile.

 

Mi se borimo protiv mašinerije, mastodonta koji 25 godina uporno sa svih strana bombarduje naciju jednom te istom informacijom. Mi sa svojim medijskim kanalima, koji su jako skromni u odnosu na ono što dolazi sa tolikih televizija ili iz novina, koje forsiraju „jedno te isto kulturu“, vrlo teško možemo ljudima da kažemo: „Hej, ima i ovo!“ Sada su, recimo, diplomci slavili maturu. Na razglasu su samo turbo-folk numere, koje svi znaju napamet. Znajući Martu (ćerka, prim. nov) i njeno društvo, imam uvid u to da 95 odsto klinaca smatra da žurka nije uspela ako nije bilo turbo-folk muzike. Ona ide u muzičku školu, ali ni tu nije ništa drugačije. Ima, naravno, izuzetaka, ali velika većina je i dalje u turbo-folk fazonu. Kako to da mladi ljudi više nisu puni neke radoznalosti, želje da sami nešto otkrivaju? Kako je moguće da u njima nikakvog buntovničkog stava nema? Kako ne kažu, kao u naše vreme: „Pa neću da slušam ono što moji matorci slušaju?“ Još jedan fenomen je prisutan u toj generaciji – svi su isti. Nema čak ni tabora kao što je ranije bilo, kada je bilo podele na rokere, pankere, narodnjake… Ne! Svi imaju iste frizure, nose iste stvari, svi su na Fejsbuku, prave iste fotografije, svi se isto ponašaju i potpuno su zadovoljni što su isti kao i svi ostali. Štaviše, to je i poenta, da budu potpuno identični. To je, po meni, suprotno od ljudske prirode. Zombi nacija – ne samo kod nas, takva je stvar svuda.

 

WS: I pop kultura je postala jednolična – možda je uniformno ponašanje klinaca rezultat toga što im se suštinski ne nudi ništa novo? Džez je upravo suprotno područje, tamo gde slobodni ljudi komuniciraju.

 

Reč koja se najčešće koristi uz džez jeste „sloboda“. Ja sam kao dete otkrio džez baš na taj način. Imaš vodilje koje određuju u kom pravcu ćeš ti da se krećeš, ali cela poenta jeste u tome da se svaki put desi nešto novo. Nije to frontmen i njegov prateći bend, nego smo svi podjednako važni.

 

WS: Izgleda da su ovde ljudi skloniji liderima i nešto se baš i ne snalaze kada su slobodni?

 

Ima različitih iskustava. Evo sad sam baš razgovarao sa ženom koja radi u policiji, izdaje pasoše. Ona studira menadžment u kulturi i tamo su im dali zadatak da proučavaju džez muziku i glumu, zbog improvizacije. Rekli su im da je u menadžmentu to jako bitan segment, da menadžeri ponekad moraju da se ponašaju kao glumci ili džez muzičari i da improvizuju.

Događa se da na takve fakultete pozovu džez muzičare da menadžerima objasne kako rade. I ta žena koja izdaje pasoše u policiji mi je objašnjavala ono što pola džez muzičara ne zna – da moraš da slušaš svakog ko je na sceni i da sa njima praviš neke interakcije.

 

WS: Vi se istovremeno trudite da približite te muzičke forme publici, koje su inače vrlo komplikovane. Mislite li da je zbog toga džez muzika za odabrane?

 

Da, većina ljudi misli da to ne može da shvati i ima čak i izvestan strah od toga. Ali, to je potpuno pogrešan stav. Nije poenta u tome da razumeš svaku harmonsku progresiju koju sam ja odsvirao. Poenta je da dobiješ poruku, emociju, da saslušaš našu priču i da se u nju uključiš. Da se svojom maštom prepustiš tome da te vodim, ali možda tamo gde te vodim ti pronađeš svoj put. To je valjda poenta umetnosti. Na slici ne moraš da znaš kojom tehnikom je slikar nju stvarao, ali ti se nešto desi kada je gledaš. To je potpuno drugačije od ovog „jedno te isto“, koje je uvek ista fora, servirana kao u fast food restoranu: to ti ima uvek isti ukus, lako se konzumira, a šta ti se posle desi… (smeh).

 

WS: Vi ste jako spontani, puni pozitivne energije, imate mnoštvo tih duhovitih momenata tokom koncerata. Čini mi se da je to, osim same muzike, još jedan od načina na koji „uvlačite“ publiku u doživljaj koji im nudite?

 

Mi imamo jedan blago komercijalni pristup u odnosu na druge džezere, jer komuniciramo s publikom. Bojan Ivković, perkusionista i moj kum, ima redovno svoj nastup koji je i zabavan, što mu dođe kao predah između nekih serioznijih delova. Srećom, ispostavlja se da oni koji dolaze na naše koncerte prime tu poruku i to stvarno uvek dobro. Kada su naši koncerti puni, verovatno je polovina prisutnih ranije čula samo jednu ili dve pesme, ne verujem da imaju kolekciju naših albuma kod kuće, tako da se praktično svaki put nanovo upoznajemo sa tom publikom i nanovo je osvajamo. I sva sreća da nam u 99 odsto slučajeva zaista i uspe. Svaki put je to uspešan koncert, sa nasmejanom publikom koja nas zove na bis. Bez obzira na to da li sve razumeju i da li skapiraju da smo ovde kombinovali uticaj afričke muzike iz Senegala sa balkanskim melosom… Ma nije bitno! Ako ti se dopada – super!

 

WS: Uspevate brzo da prenesete emocije na publiku. Vaša virtuoznost nije garancija da ćete to uspeti, ali se to čudo ipak redovno događa, ljudi odlaze ispunjeni pozitivnom energijom i nekim lepim emocijama.

 

Virtuoznost često može da vam bude i neprijatelj. Postoje muzičari koji pate od toga da na svakom koncertu pokažu sve ono što znaju. To je kontraproduktivno u mnogo slučajeva, jer kada se na tome insistira onda se gubi suština i osnovna poruka muzike. Mislim da mi u bendu nemamo taj problem, možda ponekad preteramo, ali veoma retko. Pogotovo sa ovom poslednjom postavom.

 

 

WS: Kako se nosite sa sopstvenom težnjom ka perfekcionizmu? Da li je važnije da zvučite savršeno, ili da se opustite i uživate?

 

Ponekad se desi da je publika zadovoljna ali mi nismo zadovoljni, jer znamo da možemo bolje. To je ta težnja za perfekcionizmom. U nekim džez sredinama – ukoliko jednom odsviraš dobro, ali ne i savršeno, postaješ drugorazredni muzičar i padaš u zaborav. Taj Dejvid Bini koji je svirao sa nama, kao i Marko Đorđević koji dolazi iz Njujorka – oni sebi ne mogu da dopuste da jednu običnu sešn svirku odsviraju „onako“. Oni su tako baždareni, tako istrenirani, imaju takvu konkurenciju, da ako ih na svirci jedno veče čuju da sviraju „onako“, oni odmah postaju „onako svirači“. Kad takvi likovi dođu ovde ti odmah vidiš jedan potpuno drugačiji sistem. Čak i u odnosu na nas, koji smo takođe perfekcionisti. Ja sve vreme stremim ka tome i tako postavljam stvari, ali mnogi ljudi i ne primeti da su „kljoknuli“ i da ih hvata onaj naš sindrom „ma dooooobro, nema veze!“ I tako ceo život prođe sa tim stavom (smeh).

 

WS: Može li uopšte džez da se svira sa takvim stavom?

 

Kako da ne! Može da se svira, ali to tako i zvuči (smeh). To je jedan od razloga zašto i nema džez publike kod nas. Dođu na svirku i vide takav stav, vide takve izraze lica, osete i takvu energiju, onda i sami zauzmu takav stav. A kad vide tipove koji izginu na sceni, makar ništa ne razumeli šta oni sviraju, kažu: „Čekaj malo, čoveče, da vidimo o čemu se ovde radi“.

 

WS: Odakle, uprkos svim problemima, izvlačite toliko pozitivne energije? Humor i zabava su skoro sastavni deo vaših koncerata?

 

Ja se rukovodim džezerima koji su obeležili tu muziku. Kad pogledate bilo koji snimak, od Luisa Armstronga naovamo, vidite taj humor na sceni, neke duhovite tipove… Kada sam počinjao nisam tako mislio, kao klinac sam mislio „šta sad, ja sam došao da sviram i oni treba zbog toga da budu srećni.“ (smeh) To je stav koji mnogi imaju ceo život. Taj arogantan stav odbija publiku. Ja sam apsolutno protiv toga, jer izašao si da sviraš pred nekim narodom, koji je tu – konstatuj ga, obrati pažnju na njega, kaži nešto, objasni šta radite, nasmej se! Moraš neko poštovanje da im ukažeš, jer platili su kartu, ako ništa drugo. Kada odete na koncert, tamo treba nešto da se desi, nešto drugačije. A ako na koncertu slušate isto ono što i na ploči – zašto se onda gužvate sa gomilom ljudi kad to isto imate kod kuće?

 

WS: Da li ste taj opušteniji stav „pokupili“ u vreme dok ste živeli u Americi, ili možda ranije, iz svoje porodice?

 

Ja sam to osetio već sa svojim roditeljima (Zafir Hadžimanov i Senka Veletanlić, muzičke zvezde sedamdesetih, prim. nov). Oni su predstavnici stare škole, koja je imala sve to u sebi. Bavili su se zabavnom muzikom, pa su samim tim morali da budu i zabavni (smeh). Ali, bez obzira, oni su bili autori i izvođači umetničke zabavne muzike. Bila je to veoma kvalitetna, promišljena muzika, sa poezijom kakva je nezamisliva u današnjim pop pesmama. Niko više ne komponuje takve stvari, kao što je Zafir komponovao muziku na tekstove Duška Radovića, recimo. Kad imate tekstove takvog čoveka, onda je velika odgovornost kada na njih treba da stavite neke note. I ne samo to, važno je i kako se ponašaš i na sceni i van scene. Ja ne mogu da zamislim koncerte mojih roditelja, ili tetke Bisere ili tašte Vasilise, koja je ista ta škola, a da pre toga bar jednom ne prođu kroz materijal za svirku. Tako vaspitan sam otišao u školu u Americi, koja je bila nadogradnja svega ovoga što ja radim i kako pristupam muzici. U Americi, u Berkliju i u Njujorku ili ćeš se postaviti tako profesionalno, ili ćeš bukvalno izumreti. Ne postoji način da preživiš u tom okrutnom svetu ukoliko nemaš najviše kvalitete u svim segmentima.

 

WS: U Njujorku u metrou možete da čujete sjajne džez muzičare, tako da se zapitate: čekaj, a kakvi su onda na sceni? (smeh)

 

Možda je baš taj dasa zaista bolji nego ovi koji nastupaju u poznatim klubovima. Muzički biznis je sve okrutniji. Postavka je vrlo jednostavna: profit, pa sve ostalo. Kada se baviš muzikom kao što je džez, koja po definiciji ne može da napravi neki profit, onda je teško da se baždariš da razmišljaš i o poslovnom aspektu te muzike. A to je ceo paket, u kojem je važno kako se predstaviti, gde se pojaviti, koga upoznati, a da to ne bude neukusno. Ja sam uvek bežao od toga, nikad nisam bio takav tip da se guram, laktam, gazim… Između ostalog, zato sam i otišao iz Njujorka. Moraš i da platiš da bi uopšte dobio mesto pod suncem. Većinu menadžera, buking agenata, izdavačkih kuća, uopšte ne interesuje da se pozabave nekim ko je no name i da od njega izgrade nekoga ko će nešto u budućnosti da napravi. Svi idu na sigurno: ko prodaje karte – taj pravi koncerte, ko pravi koncerte – taj izdaje albume.

 

WS: Zvuči zaista surovo…

 

Njujork je brutalan, to je monstrum koji ne oprašta ništa. Taj tempo je nepodnošljiv… Ne možeš da se osloniš ni na koga, pošto su svi u istoj borbi kao i ti. Ovde ipak postoji neki komfor koga nisi ni svestan, a to je da gladan nećeš ostati, da bez kreveta nećeš ostati, da ćeš neku kintu nekako i skupiti… Tamo svaki dan možeš da ostaneš bukvalno bez svega toga. Mada, čini mi se da polako i kod nas stiže taj surovi trend.

 

WS: Vi ste ipak izdali album za prestižnu izdavačku kuću, koja je poznata po podršci upravo džez i alternativnim bendovima…

 

Moon June Records je jedna od poslednjih izdavačkih kuća koje se bave takvom vrstom muzike, zato što Leonardo Pavković, čovek našeg porekla koji živi u Americi već 30 godina, voli tu vrstu muzike. On pomaže da se ta priča raširi. Evo, mi sada imamo 30 recenzija po celom svetu. O našem albumu pisali su i u Gardijanu i u Down Beat-u, najvećem džez magazinu na svetu u poslednjih 60 godina, koji nam je dao četiri i po zvezdice. Sve recenzije su zaista sjajne. Bilo je i nekih neukusnih, kao: „Srbija? Zar se tamo svira džez?“ To ostavlja kiseo ukus, čak i kada te hvale. Ali, zahvaljujući retkima, među kojima je i Leonardo, i dalje je moguće da neko pronađe fenomenalan bend iz Indonezije ili iz Srbije i drugih krajeva u kojima bi čovek pomislio da nema šta da traži kada su džez ili fjužn muzika u pitanju.

 

Zafirovo vino i loza

 

WS: Vaš otac je imao vinograde i proizvodio je vino još otkad je bio mlad. Da li ste i Vi zavoleli vino uz Zafira?

 

Da, moj otac se zaista ozbiljno bavi vinom. Dobijao je i nagrade, postao je čak i „vitez vina“ (titula koju mu je dodelilo udruženje Subotički pesak, prim. nov). Ima vinograd od nekih 12 ari u Slankamenu. Pravi fantastičan rose, takođe i lozu i neke druge voćne rakije. Uz pomoć nekih svojih prijatelja, eksperata za vino, odnosno enologa, počeo je da pravi malo ozbiljnije i crveno i belo vino, oko 500 litara godišnje. Koliko čujem – svi ga hvale. Naravno, probao sam Zafirovo vino mnogo puta, pogotovo zbog njega. Inače sam voleo da pijem vino, razna vina… Na kraju krajeva, posao mi je takav da je alkohol tu opšteprisutan. Ali, ipak sam više voleo lozu nego vino. Već neko vreme ne konzumiram alkohol, jer sam primetio da sam počeo da se osećam iscrpljeno.

 

WS: Možda zato što ste pili lozu više nego vino. Vino je više stvar za uživanje, nego za pijanstvo.

 

Može biti (smeh). Gledao sam kako je nekim ljudima važan taj ritual, sipanje vina, pa onda kad nastupi tvojih lepih pet minuta dok ga ispijaš, ali moram da priznam da nisam naučio da uživam u vinu na taj način.

 

 

 

This entry was posted in Intervju and tagged . Bookmark the permalink. Post a comment or leave a trackback: Trackback URL.
Dragan Nikolić
Ivan Tasovac
MILORAD ČAVIĆ

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*
*

  • Podrum Aleksić
  • VIRTUS