Kada neki restoran ima više od 700 etiketa na vinskoj karti, onda to podrazumeva i vrhunsku uslugu, ambijent i, naravno, kuhinju. Zato i ne čudi što je „Franš“ već godinama jedan od najpopularnijih beogradskih restorana.
Smesten u neposrednoj blizini Hrama svetog Save, restoran „Franš“ ima jednu od najlepših bašta u Beogradu i provereno, najbolji izbor i najbogatiju ponudu vina u zemlji. Predusretljivo osoblje učiniće da se u originalno osmišljenom enterijeru, koji predstavlja mešavinu modernog i klasičnog dizajna, od samog ulaska osećate ugodno. No, jedno niposto nemojte da zaboravite – da sednete u gardenski deo restorana, pravu malu oazu sa raskošnom fontanom.
Kao uvod u glavno jelo, pored pršute u kombinaciji sa najraznovrsnijom paletom sireva, osoblje preporučuje i specijalno predjelo – riblji karpaćo, i to karpaćo od lososa i karpaćo od hobotnice. Lagana podloga sačinjena je od rukole sa pavlakom, senfom, maslinovim uljem, pinjolama i čeri paradajzom. Za gurmane je rezervisan karpaćo od bifteka, a za one koji žele da sačuvaju dobru liniju tu su obrok salate. Osim veoma tražene ajsberg salate, gosti najčešće naručuju salatu sa tartufima, piletinom i miks zelenih salata. U ponudi su i sve vrste domaćih čorbi (jagnjeca, pileča, riblja, teleča).
Kao toplo predjelo, sef kuhinje Radenko Sekulic preporučuje brokoli u parma sosu, koji je pripremljen na bazi neutralne pavlake, sa njeguskom pršutom, maslinama i ementalerom. Posle njega na red dolazi uživanje u izboru glavnog jela, a na meniju primat ima rostirana teletina u začinskom bilju (bosiljak, nana, majčina dušica) sa pireom kao prilogom. Gosti koji vole pileće meso ne bi trebalo da odu iz „Franša“ a da ne probaju piletinu u crnim tartufima, ili piletinu sa borovnicom. Od sefa kuhinje saznali smo da specijalni sos piletine u crnim tartufima predstavlja svojevrsnu mešavinu maslina, tartufa, neutralne pavlake, šampinjona i vrganja.
Ljubitelji nacionalne kuhinje mogu da uživaju u roštilju, pravi gurmani u guščijoj džigerici u sosu od šljiva, a onima koji vole morske specijalitete preporučujemo specijalitet kuće – punjenu ribu list. Recept je, prema rečima Radenka Sekulića, više nego jednostavan: riba list se rastavi tučkom, pažljivo, tako da se ne raspadne, preko nje se stave losos i blitva, sa probranim začinima, sve se uroluje u foliju i stavi na rostilj, a kao prilog obavezno se poslužuje čuvena dalmatinska garnitura (blitva, krompir i beli luk).
Uz ovako probrani jelovnik lako je pronaći odgovarajuće piće. Prema rečima menadžera i sommeliera Bogdana Vujičića, gosti od aperitiva najčešće naručuju domaću rakiju. Dunja je, kaže, sinonim srpske rakije, koja je u poslednje tri godine doživela ekspanziju, dok stranci jos uvek najviše vole šljivovicu.
Hedonisticki užitak zaokružen je širokim izborom poslastica, a posebnu ličnu kartu restorana „Frans“ svakako predstavljaju nadaleko čuvene tulumbe. No, za one koji vole nešto drugačije, šef kuhinje preporučuje da se zaslade velikim izborom torti. Na vama je da odlučite hoćete li čokoladnu, voćnu, sa malinama ili, na primer šumskim voćem. Na meniju je i sve popularniji čiz kejk, kao i suva pita sa orasima. No, možda je u toplim letnjim danima najbolje rashladiti se uz neki od brojnih voćnih kupova ili originalno osmišljene voćne salate.
I da ne zaboravimo da pomenemo još jednu specificnost „Fransa“. Možda baš Vi možete da budete gost po kome će neka kafa u ovom restoranu dobiti ime. Naime, stalni gosti imaju tu privilegiju da kafe spravljene po njihovom ukusu nose njihova imena, a jedan gost čak ima i ugravirano svoje ime na šolji.
VINSKA KARTA JE KOMPLEKSNA STVAR
Lepo je imati bogatu ponudu, ali tako kompleksnu vinsku kartu na kojoj se nalazi 700 vrsta vina, nije nimalo lako održavati. Brigu o vinima u „Franšu“ vodi Bogdan Vujičić, menadžer restorana i direktor Asocijacije sommeliera Srbije.
„Formiranje vinske karte je veoma složen posao koji zahteva konstantan rad i mnogo vremena. Mi ažuriramo vinsku kartu dva puta godišnje i svaki put pravimo selekciju, taenije, uvek dodajemo vina koja, po našem mišljenju, kvalitetom to zaslužuju. Naše tržište je nestabilno, često se dešava da nekih vina odjednom nema u prodaji, i zato smo uveli i dnevnu vinsku kartu, koja se nalazi na prvoj strani regularne karte. To je na neki način naša preporuka i upravo smo je formirali kako bismo popunili te praznine koje se dešavaju na tržistu. Dakle, podrazumeva se da imamo u ponudi sve ono što je na dnevnoj karti. Takođe, kako bismo gostima što više približili vina, čak tridesetak vrsta služimo i na čašu.“
Podrazumeva se da se ne prodaju baš sva vina podjednakim intenzitetom, a pojedina gotovo nikako. Zato prisustvo velikog broja etiketa na vinskoj karti, kao što je to slučaj u „Franšu“, može ponekad da ima i neželjene efekte, uprkos tome što restoran ima magacin za vina koji je 24 časa dnevno klimatizovan i u kome nema spoljašnje svetlosti.
„Mi prvenstveno želimo da udovoljimo različitim ukusima što većem broju gostiju, ali to je mač sa dve oštrice. Neka vina jednostavno se ne konzumiraju i ona vremenom gube svoja prava svojstva, pošto odležavaju duže nego što je predviđeno. Mi onda pokušavamo da ta vina vratimo dobavljačima – nekada oni to prihvate, a nekada ne, tako da se dešava da mi snosimo finansijske posledice zbog toga. Ali, to je cena koju smo mi rešili da prihvatimo. Uopšteno, kod naših gostiju najpopularnija su domaća vina iz malih podruma i ona sa prostora eks-Yu, a od stranih iz Burgundije i Toskane. Naravno, popularna su i vina Novog sveta, narocito iz Čilea, Argentine i Australije. Kada je rec o cenovnim kategorijama, u varijantama poslovnih ručkova najčešće se konzumiraju vina koja koštaju izmedu 2.000 i 3.500 dinara, a to su upravo vina iz pomenutih regija.“
Vujičić takođe razbija zabludu da domaći gosti ne umeju da prepoznaju dobro vino, ali kaže i da su konobari uvek raspoloženi da edukuju goste, koji su naročito u poslednje vreme sve zainteresovaniji za novine u vinskom svetu. Naročito kada je u pitanju kombinovanje vina i hrane.
„Gosti se sve više interesuju za pravilno uparivanje vina i hrane. Postoje odredeni trendovi, ali mi se trudimo da gosti sami biraju ono što im prija, pa makar i pogrešili. Od nekih najopštijih pravila, najpoznatije je svakako ono da uz jaču hranu idu jača vina i da se leti ne piju jaka, vec blaža, voćna vina. I jos nesto – naši ljudi ne vole uniformisanost. To je nešto što bi svi domaći somelijeri trebalo da znaju.“
