U procesu pridruživanja Srbije Evropskoj zajednici neophodno je usaglašavanje zakona i regulativa, te i onih koji se direktno tiču vinogradarstva i vinarstva. Skorašnje odobrenje za izvoz dodatnih 8.000 hektolitara vina u zemlje EU, bilo je povod za mnoga pisanja i diskusije.
Godinama unazad prisutan je problem velikih viškova vina vodećih evropskih zemalja proizvodača, u mnogome uslovljen i ozbiljnom konkurencijom u vinima Novog Sveta. I dok se na Zapadu, a pre svega u Francuskoj, vodi kampanja krčenja vinograda, u istočnom delu Evrope sadi se na veliko. Sa opravdanom bojazni da će sadnja biti limitirana po ulasku u EU, u zemljama našeg regiona sadilo se ubrzano i energično poslednjih nekoliko godina, sa ciljem da se obnove zapuštena vinogorja. Sa malim zakasnjenjem, inicijativa stiže i do nas.
Srbiju pamtimo kao vinogradarsku zemlju, sa više od 100.000 hektara površina pod vinogradima, nekada. A danas, iako figuriraju neke cifre o trenutnoj površini pod vinogradima, realna situacija na terenu je zabrinjavajuca i, možemo slobodno reći, alarmantna.
Više puta pominjanu renesansu vinske kulture u Srbiji, u mnogome iniciranu masovnijom pojavom vina malih privatnih proizvodača, prate i pozitivne promene u vinarstvu i vinogradarstvu, a primenu novih tehnologija, tehničkih rešenja i uvođenje sistema kvaliteta subvencionise i resorno ministarstvo. Međutim, postavlja se pitanje kako na najbolji način iskoristiti mikroklimat, prirodne predispozicije i raspoložive terene, te koje sorte vinove loze saditi da bi se proizvodila vina interesantna Evropi.
Opsti stav stručnjaka jest da svetu treba ponuditi nešto novo, i da je budućnost u autohtonim sortama. Jer, kome je uopšte potreban jos jedan sardone, ili kaberne? Iako su u nekadašnjim vinogradima dominirali prokupac, plovdina i smederevka, a sada ih zamenjuju internacionalne sorte, ostaje nepoznanica da li je potencijal domaćih sorti iskorišćen na pravi način. Očigledno je da se primenom novih tehnologija i pracenjem vinarskih trendova može otići i korak dalje, a pravi argument su vina dostupna na domaćem tržištu. Najviše je uradeno u Župi, gde je proizvedeno nekoliko ozbiljnijih crvenih vina od prokupca i vrlo specificne mirisne tamjanike. Ali, mogla bi se proizvesti i lagana, iskričava bela vina od smederevke, kompleksnija bela vina od bagrine iz istočne Srbije, nova crvena vina od začinka.
U obzir treba uzeti i sorte vinove loze stvorene na istraživačkim institutima u Srbiji (novostvorene sorte), jer sve je manje župljanke, neoplante, jagodinke u našim vinogradima…
Svaki stranac, u poslovnoj ili privatnoj poseti Srbiji, radije se opredeljuje za lokalna vina, a naročito su mu interesantna baš ona specifična, jedinstvena, proizvedena od autohtonih sorti. Ipak, vina od autohtonih sorti ostaju rezervisana za „deo Evrope u Srbiji“ i interesantna samo u svom podneblju. Veoma je mala verovatnoća, gotovo nikakva, da će iko nakon šetnje Parizom, Barselonom ili Rimom, sesti u omiljeni restoran i naručiti baš tamjaniku, ili da će je neko uopšte ponuditi.
Zato, kada govorimo o srpskim vinima za strana tržista, ne treba bežati od internacionalnih sorti. Uostalom, Južna Afrika, Čile i Australija bum na tržistu nisu napravili autohtonim sortama, već širazom (sira), kaberneom i sardoneom. Ispostavilo se da je malbek najbolji u Argentini, a sovinjon beli aromatičniji na Novom Zelandu. Diverzitet u reljefu i mikroklimatu Srbije daje mogućnost adekvatnog pozicioniranja svake sorte na odgovarajući lokalitet. Recimo, zna se da sardone i burgundac crni vrhunski kvalitet postižu u istočnoj Srbiji, da su cela Fruska Gora i Vršacki Breg kao stvoreni za bele sorte, da je Levac mesto za merlo, frankovku i burgundac crni. Od Leskovca do Vranja protežu se tereni stvoreni za merlo i kaberne sovinjon, a o Župi da ne govorimo. Naravno, postoje i tereni koje tek treba otkriti i eksploatisati.
Očekujemo i donošenje novog Zakona o vinu, što liberalnijeg i otvorenijeg, zakona koji bi omogućio korišćenje svih potvrdenih vinarskih praksi koje se sa uspehom koriste širom sveta, jer se samo na taj način postavlja preduslov da naši vinari proizvedu vina konkurentna sa cenom i kvalitetom. Sve manje je tehnoloških nepoznanica, grade se novi podrumi sa najsavremenijom opremom, obnovljeni i modernizovani su neki stari. Pomak je pozitivan, ali dug put da Srbija postane ozbiljna vinarska zemlja trebalo bi brzo preći.
Potencijal postoji i treba opstati dok novi vinogradi sa pominjanih terena ne pristignu na rod, a onda Evropi u ozbiljnijim serijama ponuditi novi stil srpskih vina – još jedan merlo, ili sardone, vina specifična zbog mikroklimata i terena, zbog kreativnosti, domišljatosti i sveprisutne tvrdoglavosti naših vinogradara i vinara.
Dakle, nešto prepoznatljivo – ali drugačije!
