Čo­vek ko­ji se spre­mao za ču­da

Ra­dio sam in­ter­vju sa Sa­šom pre de­se­tak go­di­na i to je bi­lo iz­van­red­no is­ku­stvo. Bli­zu smo po go­di­na­ma, obo­ji­ca od­ra­sli na No­vom Be­o­gra­du, go­vo­ri­li smo istim je­zi­kom i raz­u­me­li se, či­ni­lo mi se, ja­ko do­bro. Bio je u tač­ki ka­ri­je­re ka­da su mu nu­di­li i igrač­ke i tre­ner­ske po­zi­ci­je. Raz­ne uz­bu­dlji­ve mo­guć­no­sti su bi­le pred njim i bio je kao na igla­ma, mi­slio je u sto sme­ro­va, pri­ča­li smo kao dru­ga­ri o ko­šar­ci i ko­šar­ka­ši­ma. Bio mi je stra­šno za­ni­mljiv na­čin na ko­ji od blje­ska nje­go­vih uspe­ha ni­ko ni­je mo­gao da vi­di ogrom­ne pro­ble­me ko­je je mo­rao da pre­gu­ra na po­čet­ku ka­ri­je­re.

Ka­da smo po­če­li ovaj, no­vi in­ter­vju, ko­šar­ke u nje­go­vom ži­vo­tu vi­še ni­je bi­lo i Sa­ša, po­slov­ni čo­vek ko­ji sva­ki čas do­go­va­ra te­le­fo­nom sa­stan­ke i pro­mo­ci­je, mno­go mir­ni­ji i zre­li­ji, od­go­va­rao je na pi­ta­nja po­ma­lo zva­nič­nim je­zi­kom, pro­mi­šlje­no i sta­lo­že­no. Jed­no­stav­no je zvu­čao i po­na­šao se… sta­ri­je.

Ali, sa­mo dok ne po­me­ne­mo ko­šar­ku. On­da mu se „u­pa­le lam­pi­ce“, je­zik po­sta­ne di­rek­tan, živ i bo­gat, poč­ne da se šali i raz­go­va­ra, na tre­nut­ke kao da vi­še ne ra­di­mo in­ter­vju ne­go raz­me­nju­je­mo sport­ske pri­če u ka­fi­ću, na pi­ćen­ce­tu. Čo­vek je ro­đe­ni, su­šta­stve­ni spor­ti­sta i tak­mi­čar i to će uvek i bi­ti.

Ne­ko­li­ko da­na po­sle in­ter­vjua, Du­šan Iv­ko­vić je dao ostav­ku na me­sto tre­ne­ra re­pre­zen­ta­ci­je Sr­bi­je. Ne­mam poj­ma da li je Sa­ša Đor­đe­vić naj­bo­lja za­me­na za Iv­ko­vi­ća, za­i­sta. To je kom­pli­ko­va­no pi­ta­nje. Ali mi se či­ni da bi mu pu­no uči­ni­li da ga po­sta­ve na tu po­zi­ci­ju. Vra­ti­li bi u vo­du jed­nu od naj­br­žih, naj­in­te­li­gent­ni­jih, naj­o­pa­sni­jih po­bed­nič­kih ri­ba ko­je su ikad pli­va­le evrop­skim ko­šar­ka­škim mo­ri­ma. Či­ni mi se da bi mu „lam­pi­ce“ po­no­vo ne­pre­sta­no go­re­le.

WS: Či­me se sad ba­viš?

Svi me pi­ta­ju. Deo sam ame­rič­ke kom­pa­ni­je ko­ja je na tr­ži­šte pla­si­ra­la soft­ver za krip­to­va­ne SMS po­ru­ke za sve mo­bil­ne te­le­fo­ne osim „aj­fo­na“. Iza te kom­pa­ni­je sto­je In­dij­ci. Na­pra­vi­li smo za­jed­nič­ki po­sao sa Te­le­ko­mom. Ta kom­pa­ni­ja ra­di na glo­bal­nom ni­vou. Po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na sam i u švaj­car­skoj kom­pa­ni­ji či­je se­di­šte je u Mi­la­nu. Je­dan od nje­nih pro­je­ka­ta je i he­alth da­ta­ba­se on­li­ne, soft­ver ko­ji ra­di sa­mo na in­ter­ne­tu. Pred­sta­vljen je pre če­ti­ri, pet go­di­na i sa­da je vre­me da ga pla­si­ra­mo na tr­ži­šte. To je ba­za me­di­cin­skih po­da­ta­ka ko­je mo­žeš da ažu­ri­raš sam sa ko­ri­snič­kim ime­nom i lo­zin­kom i možeš da joj pri­stu­piš sa bi­lo ko­je tač­ke sve­ta gde ima in­ter­net ko­nek­ci­je. Me­ne to in­te­re­su­je, a i do­bar je po­sao, otvo­rio sam ov­de pred­stav­ni­štvo te fir­me.

WS: Ka­kvo je is­ku­stvo bi­lo kad si vo­dio Ar­ma­ni sa klu­pe?

Svi su stal­no go­vo­ri­li da svi pu­te­vi po­sle igrač­ke ka­ri­je­re vo­de ka tre­ner­skoj klu­pi. Ja ni­kad ni­sam bio uve­ren u to, a i ni­je me ni pri­vla­či­lo. Bio sam do­sta di­sci­pli­no­van igrač, ali mo­ram da pri­znam da sam umeo da na­pra­vim po­ne­ki ne­ko­rek­tan gest pre­ma tre­ne­ru. Imam ma­lo ta­kav ka­rak­ter. Ni­su to psov­ke i sva­đe, ali je­su bun­tov­nič­ke, mla­da­lač­ke, ili po­sle, kao zve­zda, igrač­ke pri­če. U su­šti­ni sam u ka­rak­te­ru imao iz­ra­že­nu cr­tu lo­jal­no­sti pre­ma eki­pi i klu­bu. Upr­kos to­me što sam bio uve­ren da je sve što ra­dim do­bro za eki­pu, u stva­ri sam mno­go pu­ta re­a­go­vao lič­no, iako to ni­sam shva­tao. Sa­da dr­žim pre­da­va­nja o te­am bu­il­din­gu i le­a­der­shi­pu na Bo­ko­ni­ju (po­zna­ti mi­lan­ski uni­ver­zi­tet za ekonomiju i bi­znis) sa jed­nim do­cen­tom, a dr­ži­mo ih i kom­pa­ni­ja­ma, sko­ro smo ra­di­li sa me­na­dže­ri­ma MTV-a. Po­ku­ša­va­mo da ne­ka mo­ja igrač­ko-tre­ner­ska is­ku­stva pre­tvo­ri­mo u pa­ra­le­le ko­je nji­ma mo­gu da po­mog­nu, da im ob­ja­sni­mo ka­ko funk­ci­o­ni­še tim.

WS: Ob­ja­sni me­ni. Ka­ko će­mo na MTV-u da pri­me­ni­mo plej­mej­ker­sko is­ku­stvo?

Sa nji­ma smo ra­di­li pra­vlje­nje eki­pa – pr­vo smo im tri sa­ta pri­ča­li o ra­znim si­tu­a­ci­ja­ma iz mo­je ka­ri­je­re, a on­da smo na­pra­vi­li gru­pe od po pet lju­di ko­je su ra­di­le na pro­jek­tu. Taj do­cent pre­da­je na Bo­ko­ni­ju sport i bi­znis me­nadž­ment, a po­sto­ji mno­go pa­ra­le­la, si­tu­a­ci­ja iz spor­ta, ko­je mo­žeš da spro­ve­deš u po­slu na ko­jem je bit­na gru­pa lju­di, ko­lek­tiv. Jer, to je u su­šti­ni ključ – bi­ti deo ko­lek­ti­va i zna­ti ka­ko da se u nje­mu po­na­šaš kao mla­di ta­le­nat, ju­ni­or, zve­zdi­ca, zve­zda, naj­bo­lji igrač na sve­tu, ve­te­ran, pa on­da ve­te­ran de luks, pa onaj ko­ga tu dr­že či­sto da bi za­vr­šio ka­ri­je­ru… U sva­kom tre­nut­ku ka­ri­je­re mo­raš da znaš ka­ko da se po­na­šaš i či­me mo­žeš da do­pri­ne­seš ti­mu, ne sa­mo se­bi. Jed­na od sva­ri na ko­joj ba­zi­ra­mo tu ma­te­ri­ju, ko­ju sam ja tek u Bar­se­lo­ni čuo je prin­cip „less is mo­re“, od­no­sno „me­nos is mas“. Vi­diš, tek ta­mo je tre­ner od me­ne ko­nač­no tra­žio da dam ma­nje – da bi imao eki­pu u fi­na­lu, i to po­bed­nič­ku eki­pu. A ja sam u ka­ri­je­ri od se­be tra­žio sa­mo da da dam vi­še i vi­še, ako dam tri­de­set, sa­mo mi­slim: „Pa mo­gao sam da dam tri­de­set pet“. Tre­ba sva­kom igra­ču na­ći či­me mo­že da do­pri­ne­se ti­mu. Mo­gu o to­me da pri­čam tri sa­ta, ali ne­ma smi­sla.

WS: Mi­slim da ima smi­sla. Do­bar pri­mer je tim Par­ti­za­na ko­ji je uzeo 1992. Kup pr­va­ka Evro­pe – pro­sek go­di­na 21,7, klub ima ma­lo pa­ra, u ze­mlji rat, eki­pa sa­sta­vlje­na od čud­nih igra­ča, ali je Vla­da Dra­gu­ti­no­vić ko­ji ni­je bio ne­ki šu­ter, ka­da je tre­ba­lo – da­vao troj­ke. Ka­ko se to de­si­lo?

Jed­na od stva­ri o ko­joj pri­čam ka­da raz­go­va­ram o svo­joj ka­ri­je­ri i ka­da pra­vim re­zi­me je da mi­slim da sam kao igrač uspe­vao da u svla­či­o­ni­ci odr­žim at­mos­fe­ru u ko­joj ve­ru­je­mo je­dan u dru­gog, u ko­joj smo mak­si­mal­no sprem­ni. Da ka­žem Vla­di: „Ti ćeš zad­nju da šut­neš, maj­sto­re“, iako mo­žda ni­je naj­bo­lji šu­ter. Sa tom po­dr­škom, pri­ja­telj­stvom, dru­gar­stvom, do­pri­ne­seš kva­li­te­tu ce­le eki­pe. Kao tre­ner to uop­šte ne mo­žeš. Mo­raš da imaš ne­ko­ga „unu­tra“. Ču­ve­ni San­dro Gam­ba (ita­li­jan­ski igrač i naj­u­spe­šni­ji tre­ner ita­li­jan­ske re­pre­zen­ta­ci­je) ka­že da sva­ka eki­pa mo­že da bu­de vr­hun­ska, fe­no­me­nal­na, po­bed­nič­ka, ali ne mo­že da bu­de šam­pi­on­ska uko­li­ko ne­ma li­de­ra u eki­pi. Ja sam imao tu ulo­gu i ver­bal­no i ka­ko god ho­ćeš, u svim svo­jim eki­pa­ma i iz to­ga sam cr­pio sna­gu.

WS: Mo­gu li baš sve ve­šti­ne po­treb­ne za li­de­ra da se na­u­če na ra­di­o­ni­ci za MTV me­na­dže­re?

Ne. To se ne uči. Ne­ma knji­ge, ne­ma pra­vi­la, ne mo­že ni­ko to­me da te na­u­či. To su pot­pu­no ne­stvar­ne i raz­li­či­te si­tu­a­ci­je, ne mo­žeš da ka­žeš: „E, ta­ko sam re­a­go­vao pre go­di­nu da­na, sad ću dru­ga­či­je.“ Sva­ki dan, si­tu­a­ci­ja, utak­mi­ca, tre­ning, duel, ver­bal­ni, sva­đa, tu­ča… Sve se de­ša­va dru­ga­či­je i iz raz­li­či­tih raz­lo­ga. Ne­ma for­mu­la.

WS: Pre ne­go što je osvo­jio sve ono sa Ju­go­pla­sti­kom, Bo­ža Malj­ko­vić je bio i tvoj pr­vi tre­ner.

Da, Bo­ža je bio moj pr­vi tre­ner u ko­šar­ka­škoj sek­ci­ji u ško­li Mar­ko Ore­ško­vić, a on­da se ta sek­ci­ja pre­se­li­la u Rad­nič­ki, ko­ji u jed­nom tre­nut­ku vi­še ni­je imao nov­ca ni za ha­lu. Naš tre­ner je oti­šao u Zve­zdu i po­veo ce­lu ge­ne­ra­ci­ju. On­da je ta­mo ne­ko, ko­or­di­na­tor mla­dih se­lek­ci­ja, ni­je bit­no ko, re­kao da ja ni­sam ta­len­to­van…

WS: … Po­slov­no-sport­ski po­tez ve­ka!

Pa da, oni se du­go već ba­ve tim stva­ri­ma, to im je tra­di­ci­ja iz­gle­da. Ali šta da se ra­di, ta­ko su od­lu­či­li i Vla­da Dra­gu­ti­no­vić mi je on­da pet­na­est da­na pri­čao: „Do­đi da igra­mo za­jed­no, do­đi da igra­mo za­jed­no…“ Zvao me u Par­ti­zan bez ob­zi­ra što je igrao na mo­joj po­zi­ci­ji. Na­go­va­rao me je i nje­gov tre­ner Dra­gan Sa­vić i me­sec-dva po­sle to­ga za­i­grao sam za pr­vi tim.

WS: On­da te Mo­ka uba­cio pred kraj sa Zve­zdom i ti „za­va­riš“ troj­ku i re­šiš utak­mi­cu. Je l’ bi­lo slat­ko?

Ja­ko slat­ko. Kao i sva­ka troj­ka pro­tiv Zve­zde. Ose­ćao sam to ja­ko. Od­ra­stao sam na tri­bi­na­ma Ha­le spor­to­va, bio sam kao kli­nac na­vi­jač Par­ti­za­na. On­da su me pro­zi­va­li dok sam igrao za Par­ti­zan što mi je ća­le bio tre­ner Zve­zde se­dam­de­se­tih, ali dan-da­nas mo­ja tet­ka ču­va tekst iz Tem­pa Sin pro­tiv oca. Kad me or­ta­ci ze­za­ju da sam zve­zdaš, sa­mo im ka­žem: „Go­spo­do, kor­pus de­lik­ti sto­ji kod tet­ke.“ A na­vi­jam za Par­ti­zan zbog ba­be. De­da je bio par­ti­zan i po­gi­nuo je u ra­tu 1944. Ba­ba je jed­nom pi­ta­la: „Ko­je bo­je je Par­ti­zan? Cr­no-be­le?“ Pa ši­je, štri­ka, sve cr­no-be­lo. I ja kad odem da se igram na­po­lje, to mi obu­ku i me­ne uvek sta­ve u gru­pu sa gro­ba­ri­ma. Ta­ko sam po­stao gro­bar.

WS: Du­da Iv­ko­vić te ni­je sta­vio u re­pre­zen­ta­ci­ju zbog Dra­že­na Pe­tro­vi­ća?

To si ti re­kao.

WS: Ne, to si mi ti re­kao pre de­set go­di­na u in­ter­vjuu.

Do­bro, ja ta­ko mi­slim, a ne znam da li me ni­je uzeo zbog to­ga, ali mi je Dra­žen u li­ce re­kao pred kraj se­zo­ne, u plej-ofu: „Ma­li, za­pam­ti­ćeš kad si igrao u re­pre­zen­ta­ci­ji.“ Tu sam ga ja iz­vre­đao soč­no i moć­no, ali ni­sam uka­pi­rao da je to u nje­go­voj mo­ći.

WS: Ka­da je po­gi­nuo, ka­ko si se ose­ćao?

Ja­ko lo­še. Znam da sam dva sa­ta pre­pla­kao. Bez ob­zi­ra što je po­sto­jao baš jak ri­va­li­tet sa njim. Dok je bio ov­de u voj­sci, iz­la­zi­li smo za­jed­no i bi­li dru­ga­ri. Imao je čak i le­pih re­či za me­ne. Re­kao mi je da je šte­ta što igram u Par­ti­za­nu sa to­li­ko re­pre­zen­ta­ti­va­ca i da bih, da sam u ne­kom klu­bu kao što je Ši­ben­ka u ko­joj je on ta­da igrao, imao mno­go vi­še me­sta. Ima­li smo ja­ko do­bar od­nos i u re­pre­zen­ta­ci­ji, osim tog du­e­la ko­ji je pro­is­te­kao iz ri­va­li­te­ta sa njim i nje­go­vim bra­tom na te­re­nu. Tu je stal­no bi­lo ne­kih čar­ki, uda­ra­ca, ko­šar­ka­ških kon­fli­ka­ta, ali to je nor­mal­no. S dru­ge stra­ne, Dra­žen je svi­ma na­ma bio smer­ni­ca – ka­ko se po­sti­že uspeh, ka­ko se tre­ni­ra, ko­li­ko po­sve­ćen mo­raš da bu­deš svom ci­lju i ko­li­ko mo­žeš da daš za eki­pu. On je stvar­no hteo da bu­de sa­vr­šen, naj­bo­lji, imao je tu je­zi­vu, je­zi­vu že­lju za po­be­dom, stra­ho­vi­tu am­bi­ci­ju… I to što je se­bi za­cr­tao, on je i do­sti­gao u kraj­njem slu­ča­ju, bez ob­zi­ra što je imao ma­lo kra­ću ka­ri­je­ru ne­go što je mo­gla bi­ti. Si­gur­no je­dan od naj­bo­lja tri igra­ča sa ovih pro­sto­ra, svih vre­me­na.

WS: Dra­žen je, što se ti­če tvog me­sta u Par­ti­za­nu bio pot­pu­no u pra­vu. Igrao si na me­stu Zor­ki­ća, Ob­ra­do­vi­ća, te­bi me­sto ne sa­mo da ni­je bi­lo ga­ran­to­va­no, ne­go ve­o­ma da­le­ko od to­ga. U stva­ri, stal­no su ti za­me­ra­li da ne igraš do­bro od­bra­nu, a ti si na po­čet­ku ka­ri­je­re igrao sko­ro stal­no od­bra­nu po za­dat­ku?

To ni­ko ne zna. Ap­so­lut­no tač­no. Kao mla­đi, ula­zio sam u igru i sa­mo mi ka­žu: „Đam­ši, Ga­lis, Ja­na­kis, ne sme da da koš, ne in­te­re­su­je me ko­li­ko fa­u­lo­va imaš…“ Na­pra­vim tri, če­ti­ri fa­u­la po­sle ne uđem vi­še ni­kad, ali eto, to je tre­ba­lo da se ura­di za eki­pu. Ni­sam bio naj­bo­lji od­bram­be­ni igrač ika­da, ali moj po­moć­ni tre­ner u Mi­la­nu, Mi­lan Mi­nić, ču­ve­ni Slo­ve­nac, kad smo pri­ča­li o to­me, a uvek su me svi ze­za­li na ra­čun od­bra­ne, re­kao je: „Da, ali ti si bio iz­van­re­dan tim­ski od­bram­be­ni igrač.“ I to sam čuo pr­vi put u če­tr­de­se­toj go­di­ni. To je tre­ner­ski na­čin raz­mi­šlja­nja ko­ji sam ta­da po­či­njao da shva­tam – po­moć, po­zi­ci­o­ni­ra­nje u od­bra­ni… Tu sam stvar­no bio spe­ci­fi­čan.

WS: Ali, po­sto­ji niz čud­nih do­ga­đa­ja u pr­vom de­lu tvo­je ka­ri­je­re. Po­zo­vu te na pri­pre­me re­pre­zen­ta­ci­je, raz­bo­liš se, ume­sto te­be po­zo­vu Ne­šu Ili­ća, on ne­ma pa­soš…

Ni­je to s Ne­šom bi­lo zbog pa­so­ša.

WS: Ta­ko je pi­sa­lo u no­vi­na­ma.

Ma bio je sreć­no ili ne­sreć­no za­lju­bljen i sam je ot­ka­zao po­što je znao da ne­će igra­ti zbog Dra­že­na i Dan­ka. Bio je re­a­lan. A ja sam sa ne­kom ja­kom upa­lom si­nu­sa od­le­žao po­sled­njih se­dam da­na pri­pre­ma u so­bi sa spu­šte­nim za­ve­sa­ma. Ni­sam mo­gao oči da otvo­rim. Ali je Kre­ša ipak od­lu­čio da me po­ve­de.

WS: I uba­cio te u utak­mi­ci za bron­zu na mi­nus de­set, a ti pre­o­kre­neš utak­mi­cu.

Da, bi­lo plus de­set za Špan­ce i Mo­ka mu ka­že: „Daj, uba­ci ma­log“. Pre­o­kre­nem re­zul­tat, po­stig­nem po­sled­njih de­set po­e­na i mi uzme­mo tu me­da­lju. To je bio do­sta raz­o­ča­ra­va­ju­ći re­zul­tat za nas, s ob­zi­rom na to da je u to vre­me bio ve­li­ki ri­va­li­tet iz­me­đu Dra­že­na i Ga­li­sa. On­da ni­je po­čeo u pe­tor­ci pro­tiv Gr­ka u gru­pi i tu je pu­klo iz­me­đu nje­ga i Kre­še. Od­i­grao je ma­lo, ona­ko… Do­sta do­bro, ali ne ka­ko su svi oče­ki­va­li. A i Grč­ka je bi­la sprem­na da osvo­ji to zla­to. Tad ili ni­kad.

WS: Ka­ko je ta stvar sa Dra­že­nom i re­pre­zen­ta­ci­jom uti­ca­la na tvoj od­nos sa Du­ša­nom Iv­ko­vi­ćem?

Pa ja sam to pri­hva­tio. Ni­ko ne zna da je tri da­na pre ob­ja­vlji­va­nja tog spi­ska, na­kon što je Par­ti­zan osvo­jio Kup Ko­ra­ća i Kup Ju­go­sla­vi­je…

WS: …Iv­ko­vić iz­ja­vio za no­vi­ne da si naj­bo­lji plej u Ju­go­sla­vi­ji.

Ja to ču­vam. „Sa­ša Đor­đe­vić je naj­bo­lji ju­go­slo­ven­ski plej­mej­ker sa iz­van­red­no od­i­gra­nom se­zo­nom.“ S čim se svi sla­že­mo (sme­je se). Sa­da ka­da sa tre­ner­ske stra­ne gle­dam stva­ra­nje te eki­pe, mo­gu la­ko da se upi­tam – šta će ti još je­dan na­pa­dač­ki bek ko­ji ni­je do­volj­no od­bram­be­no ori­jen­ti­san, uz Dra­že­na i Acu ko­ji je ra­dio baš ono što je Dra­že­nu bi­li po­treb­no – pre­no­sio lop­tu, igrao od­bra­nu i šu­ti­rao troj­ke, a još se igra­lo u Za­gre­bu? Ima ne­ke lo­gi­ke. Mi­slim, mi smo ras­tu­ri­li sve na tom evrop­skom, bi­li su Ra­đa, Ku­koč, Di­vac, Dra­žen, Pa­spalj, Ču­tu­ra, Vran­ko­vić, Dan­ko Cvje­ti­ča­nin, Zdovc ko­ji je dr­žao ce­lu od­bra­nu na toj pred­njoj li­ni­ji, ras­tu­ri­li bi ih i sa mnom i bez me­ne. Bio sam pro­sto tu­žan i raz­o­ča­ran, sma­trao sam da ni­sam do­bio šan­su. Sa­mo sam tra­žio da bu­dem na spi­sku me­đu še­sna­est, pa ako se iz­bo­rim da uđem u dva­na­est, iz­bo­rim. Pa da vi­di­mo da li ja mo­gu to da od­i­gram što tre­ba. Ali uop­šte ni­je bio igrač­ki raz­log u pi­ta­nju. Ja sam to mo­rao da is­tr­pim, oti­šao sam u voj­sku, do­bio po­ziv Bo­ston sel­tik­sa, kad sam iza­šao iz voj­ske ni­sam imao me­na­dže­ra, tre­ni­rao sam sa ocem u ha­li i ku­mom Jo­com An­to­ni­ćem na Zla­ti­bo­ru. Tu sam iz­gu­bio i poslednjih pet hi­lja­da ma­ra­ka što sam imao u dže­pu.

WS: Ka­ko?

Jo­ca je u ju­ni­or­skim da­ni­ma bio ma­ši­na za da­va­nje ko­še­va, po še­zde­set je da­vao. Ubi­ca, to je bi­lo stra­šno. Še­zde­set še­sto go­di­šte je bio. On i Ba­ne Pre­le­vić – to je bi­lo to, ni­je bi­lo bo­ljih. I sad, tre­ni­ra­mo je­dan na je­dan, on mi vra­ća lop­te, igra od­bra­nu i sed­ne ona­ko umo­ran k’o pas na cen­tar, a ja i da­lje šu­ti­ram. Lop­ta ne­ka­ko do­ska­ku­će do nje­ga, on je uzme u de­snu ru­ku, a le­vak je, ta­ko se­de­ći na cen­tru i ka­že: „Šta mi daš, ku­me, ako ga dam?“ Ja ka­žem: „Pet so­ma.“ I on ga zvek­ne o ta­blu, dum i kre­ne da vri­šti po te­re­nu. Mo­rao sam da mu dam pa­re.

WS: Pri­čao mi je je­dan od Džor­da­no­vih me­na­dže­ra da ga je gle­dao ka­ko se kla­di u sto do­la­ra, a ima mi­li­o­ne, da će da ga da iz pe­tog re­da sa tri­bi­na. I da ga sva­ki put.

Da, pa stot­ka je naj­sla­đa. Bio ja u Bo­sto­nu i u ti­mu bel­ci i crn­ci, me­đu­sob­no ze­za­nje, pod­ba­da­nje… Ja bio sa crn­ci­ma kao mla­đi, ser­bian brot­her, a Stoj­ko Vran­ko­vić sa ovim bel­ci­ma. Mek­hejl, La­ri Berd, Džo Klajn i ta­ko da­lje. Bi­la je fe­no­me­nal­na at­mos­fe­ra. Obo­ža­vao sam La­ri­ja. Ta­da je bi­lo fi­na­le u bej­zbo­lu. Za Bo­ston red sok­se be­li pi­čer, za Oukland ejs cr­ni pi­čer. La­ri se pro­tiv svih kla­dio da će Bo­ston da do­bi­je. Na­rav­no puk­nu i ovi crn­ci, Re­dži Lu­is, Čif Pe­riš, Bra­jan Šou, do­šli na tre­ning i če­ka­ju ga… Kad je pri­šao svla­či­o­ni­ci poč­nu da vi­ču: „Let’s go, La­rry!“ I La­ri iz­va­di keš i sva­kom u ru­ku ko­li­ko se s kim kla­dio. A po­lu­deo. On­da ih je na tre­nin­gu raz­va­lio. Bio je ina­če ne­vi­đe­no la­jav, iz­vre­đao ih je: „Ov­de ne­ma be­log pi­če­ra, mot­her­fuc­kers! Ov­de je sa­mo be­li La­ri!“ Oni ću­te, ne sme­ju da zuc­nu.

WS: Mo­žda je naj­sna­žni­ji uti­sak su­per­i­or­no­sti re­pre­zen­ta­ci­je bio na Evop­skom prvenstvu u Ri­mu 1991?

Da. I to bez Dra­že­na. Tu je bi­lo ne­ve­ro­vat­nih igra­ča. Pro­iz­vod ne­ve­ro­vat­nog kva­li­te­ta ta­da­šnjeg tak­mi­če­nja u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji. Ti­mo­vi su bi­li sa­da­šnje re­pre­zen­ta­ci­je dr­ža­va ko­je da­nas igra­ju na evrop­skim pr­ven­stvi­ma. Bo­sna, Bu­duć­nost, Ra­bot­nič­ki, Ci­bo­na, Za­dar, Ju­go­pla­sti­ka, Par­ti­zan, Zve­zda… Lu­di­lo, stra­šno.

WS: On­da Olim­pi­ja sa Vil­fa­nom…

Da, iz­vu­ku ga ni­ot­ku­da i on ti da če­tr­de­set, ne znaš oda­kle vi­še šu­ti­ra. On­da ti mo­raš da se tak­mi­čiš pro­tiv nje­ga i da smi­sliš ka­ko. To je ono što sa­da na­ma fa­li ov­de, ni­vo tak­mi­če­nja. Jer sa­mo ta­ko mo­žeš da dig­neš ni­vo tre­nin­ga, od­no­sa pre­ma spor­tu, am­bi­ci­je… Te 1991. smo igra­li bez Dra­že­na, po­što je on ne­što mo­rao da ra­di za NBA – oni ima­ju te uslo­ve, da ne mo­žeš da igraš le­ti ne­go mo­raš da ra­diš na ne­če­mu – sna­zi, od­bra­ni… Mi smo i bez nje­ga bu­kval­no ras­tu­ri­li sve pro­tiv­ni­ke. Ra­đa i Ku­koč su igra­li fe­no­me­nal­no, ima­li su go­di­ne ra­da sa Bo­žom Malj­ko­vi­ćem u Ju­go­pla­sti­ci i ne­vi­đe­no sa­mo­po­u­zda­nje zbog osva­ja­nja evrop­skih ti­tu­la. Tu je bio je­dan Di­vac ko­ji se po­i­gra­vao na svo­joj po­zi­ci­ji, pa on­da Da­ni­lo­vić ko­ji je već do­bi­jao svo­je me­sto, Sre­te­no­vić, kom­pju­ter, Ćur­čić, Jo­va­no­vić, Pe­ra­so­vić, Ko­ma­zec, ja… Bi­lo je lu­di­lo ko­li­ko si re­pre­zen­ta­ci­ja mo­gao da na­pra­viš iz te na­še li­ge.

WS: Je­si gle­dao film Jed­nom bra­ća?

Ne, zvao me Vla­de, ali ni­sam bio tu. Gle­dao sam sa­mo iseč­ke. Ja­ko mi je bi­lo te­ško. Znam da je film i na­pra­vljen da lju­di ma­lo raz­mi­sle šta smo sve pro­pu­sti­li na ovim pro­sto­ri­ma za ovih pet­na­est go­di­na po­što smo kao na­ci­ja idi­o­ti.

WS: A za vre­me tvo­jih pe­ho­va i bor­be za po­zi­ci­ju u Par­ti­za­nu i se­ni­or­skoj re­pre­zen­ta­ci­ji, u ju­ni­or­skoj sve ide su­per. Uze­li ste evrop­sko u ne­iz­go­vor­lji­vom me­stu u Austri­ji (Gmnun­den, prim. red.) i svet­sko u Bor­mi­ju.

Tu ni­je bi­lo ni­ka­kvih stvar­nih na­ci­o­nal­nih pro­ble­ma, a ni­je ni po­sle. To su sve bi­li me­dij­ski iz­nu­đe­ni pro­ble­mi. Po­go­to­vu su ih ima­li igra­či u Hr­vat­skoj. Imao sam uti­sak da je nji­ho­va jav­nost stal­no tra­ži­la da se de­kla­ri­šu na toj osno­vi. Ni­je to iz­go­vor ni za ko­ga, ali mi se ipak či­ni da je bi­lo ta­ko. Kod nas ni­je bi­lo ta­kvog pri­ti­ska, pa si mo­gao da imaš svo­je de­mo­krat­sko mi­šlje­nje i u to lu­do vre­me.

WS: Ka­da si na­pra­vio opro­štaj­nu utak­mi­cu, do­šli su Di­no Ra­đa i To­ni Ku­koč. Ka­da je iza­šao na par­ket, pu­bli­ka je usta­la na no­ge i pet­na­est mi­nu­ta skan­di­ra­la: „To­ni, To­ni…“

Je­ste. Evo, sad sam se opet na­je­žio. To je bi­lo ne­ve­ro­vat­no i mno­go, mno­go le­po. Vi­di, njih dvo­ji­ca su mno­go raz­li­či­ti po kara­k­te­ru. Di­no je stal­no mr­go­dan na te­re­nu, ali sa na­ma je Di­no bio uvek za ze­za­nje, iz­la­zak uve­če i te stva­ri. To­ni je fe­no­me­na­lac, ali nas ni­kad ni­je pra­tio u tim za­jed­nič­kim ze­za­nji­ma. Ali na te­re­nu, on je ple­nio, bio je ne­što ne­sva­ki­da­šnje. Po­ja­vi se na te­re­nu ona­ko sav žgo­ljav, mli­tav, me­kan, mr­tav, pa iz­mi­sli ne­ku fo­ru ko­ju ni­ko ni­kad ni­je vi­deo, ne mo­žeš da ga ču­vaš uop­šte. A Di­no… Di­no je bio igra­či­na. Di­no je in­te­li­gen­tan, imao je ne­ve­ro­vat­nu teh­ni­ku i fan­ta­stič­ne rad­ne na­vi­ke. Bio je za­kle­ti tak­mi­čar, hteo je po­be­du sva­ki put. Znaš da on i da­nas tre­ni­ra k’o konj? I ski­ja, to mi je ja­ko dra­go, i ja vo­lim da ski­jam.

WS: Ho­ćeš ikad da nam ka­žeš šta si re­kao Mar­ču­ljo­ni­su 1995. kad su Li­tvan­ci hte­li da pre­ki­nu fi­nal­nu utak­mi­cu pred kraj?

Ma ho­ću. Sad smo se po­no­vo vi­de­li na Olim­pi­ja­di mla­dih, baš smo se do­bro ze­za­li. Ne znam ni da li me čuo na toj utak­mi­ci 1995, bi­la je bu­ka sa tri­bi­na, oni su gu­bi­li utak­mi­cu… Sa­mo sam re­kao: „Ne pra­vi­te skan­dal, na­ma su su­di­li dve teh­nič­ke gre­ške u pr­vom po­lu­vre­me­nu, tu smo. Igra­mo. Daj na te­re­nu da vi­di­mo ko će da po­be­di.“ Da li je to nje­mu ne­što zna­či­lo, ne znam, ali to su tak­mi­čar­ske, fer re­či. Ne­moj to, što be­žiš? Kao ovi (hr­vat­ska re­pre­zen­ta­ci­ja) što su si­šli sa po­sto­lja po­sle.

WS: Tu je po­be­du, što zbog ta­da­šnje re­pu­ta­ci­je Sr­bi­je, što zbog dru­gih okol­no­sti, ve­ći deo Evro­pe do­ži­veo kao ne­prav­du. Kao što smo mi sad do­ži­ve­li ovaj po­raz u Tur­skoj.

U to vre­me se stal­no pri­ča­lo o na­šoj ma­fi­ji, zbog Bo­re Stan­ko­vi­ća i na­ših igrač­kih i tre­ner­skih uspe­ha. To je to­li­ko bezve­ze. Ne­moj da mi pri­čaš o ne­prav­di i su­dij­skoj kra­đi, a do­zvo­lio si da ti je­dan igrač u fi­na­lu da če­tr­de­set je­dan poen, de­vet od dva­na­est troj­ke. Pa če­kaj, maj­sto­re! Ne­što ni­si do­bro ra­dio, ne­moj da se igra­mo. Ne­moj da mi od­u­zi­ma­te moj igrač­ki uspeh, ne me­ni lič­no, do­bro, bio sam ja taj, ali ti ka­žem, ne­go je to ru­žno pre­ma igra­či­ma.

WS: Mo­žda je tvoj naj­lu­đi po­en­ter­ski pe­riod bio u Mi­la­nu. Gle­dao sam snim­ke ta­da, iz­gle­da­lo je da se la­ga­no za­ču­diš kad ti ne­što ne uđe.

Imao sam je­zi­vo ve­li­ko sa­mo­po­u­zda­nje, uža­sno pu­no sam ra­dio na šu­tu, osta­jao sam po­sle sva­kog tre­nin­ga i „upu­ca­vao“ ga, a Majk Dan­to­ni mi je dao ne­vi­đe­nu ve­ru u se­be. Za­ču­đe­no me je pi­tao: „Za­što do­da­ješ?“ Bu­kval­no. Sva­ku zad­nju lop­tu, ja ka­žem: „Da dam nje­mu?“ On: „Ma ne­e­ee, ne­ću nje­ga.“ Za­to što je i on bio plej­mej­ker. U krat­koj tre­ner­skoj ka­ri­je­ri i ja sam po­ku­šao da se oslo­nim na svog plej­mej­ke­ra do­sta pu­ta, a či­ni mi se i da tre­ba. Po­seb­no ve­li­ke utak­mi­ce re­ša­va­ju igra­či iz spolj­ne li­ni­je, ne vi­so­ki igra­či, osim kad do­la­ze do tih lop­ti pod ko­šem. Dru­ga se­zo­na u Mi­la­nu mi je bi­la fe­no­me­nal­na i uop­šte či­tav deo ka­ri­je­re u Ita­li­ji. Imao sam ta­da pri­li­ke da odem u NBA, ali ni­kad ni­sam, zbog na­či­na ži­vo­ta. Obo­ža­vao sam dru­že­nje u Ita­li­ji. Svi smo bi­li za­jed­no, že­ne i de­voj­ke su nas pra­ti­le na utak­mi­ce, iz­la­zi­li smo po dva­de­set nas na ve­če­ru. De­ša­va­lo se da svi sed­ne­mo u ko­la i ode­mo u Re­đo Emi­li­ju u ne­ki ri­blji re­sto­ran u ne­koj lu­dač­koj ku­ći u ko­joj sa­mo za nas spre­ma­ju ceo po­se­ban obrok.

WS: Gle­dao sam po­no­vo sni­mak fa­mo­zne troj­ke u Tur­skoj 1992. za pr­va­ka Evro­pe i vi­deo sam ka­ko si, ka­da si do­tr­čao do troj­ke, gle­dao u par­ket gde ćeš da po­sta­viš no­ge, imao si kon­cen­tra­ci­je da škol­ski pri­pre­miš šut, ko­li­ko se mo­glo iz tr­ka. To je ne­ve­ro­vat­no.

Imao sam taj ose­ćaj u igri, gle­dao sam te­ren, li­ni­ju, tač­no sam znao gde se na­la­zim, s ko­je po­zi­ci­je šu­ti­ram.

WS: Ka­da si kre­nuo u na­pad bi­lo je osam se­kun­di do kra­ja. Za­što si ti u sta­nju da kon­tro­li­šeš li­ni­je i skok-šut iz tr­ka pod ta­kvim pri­ti­skom, a ne­ko dru­gi ni­je?

Ja nije­dan svoj tre­ning ni­sam za­vi­šio da ni­sam uba­cio pe­de­set troj­ki, de­set za re­dom. Odem do pe­na­la pa dri­blam do su­prot­ne troj­ke, pa na­zad, pa na­pra­vim ne­ke ta­kve lu­dač­ke šu­te­ve. To je bio moj na­čin tre­nin­ga, po­go­to­vo dan pred utak­mi­cu.

WS: Da, ali da ve­žbaš ta­kvu ne­ve­ro­vat­nu za­vr­šni­cu…

Mo­ra da ti se de­si ne­kad ta­ko ne­što i mo­raš da bu­deš spre­man, a bi­ćeš spre­man ako ih ve­žbaš. Ja bar ta­ko mi­slim. To su i one de­čač­ke fo­re kad igraš iza zgra­de, pa: „Tri, dva je­dan“, i ba­ciš sa po­la te­re­na. Ba­sket je ta­kav. Ali uvek ka­žem – me­ni je još dra­ža ona troj­ka kad je Par­ti­zan 2002. go­di­ne na­pra­vio re­vi­jal­nu utak­mi­cu – ta ge­ne­ra­ci­ja pro­tiv old star ti­ma, pa sam po­no­vio isti trk – i opet sam je dao.

WS: Pi­ješ vi­no?

Obo­ža­vam. I to od Špa­ni­je, otkad sam igrao ta­mo.

WS: Ti si sa­mo u vin­skim ze­mlja­ma igrao.

Da i sa­da sam u vin­skoj ze­mlji, a pra­vo da ti ka­žem, po­sled­njih go­di­na se dru­žim sa lju­di­ma ko­ji mno­go o to­me zna­ju. U Mi­la­nu je­dan moj sta­ri pri­ja­telj, in­že­njer, obo­ža­va vi­no i uz nje­ga učim. Ali sam po­čeo u 29. go­di­ni u Bar­se­lo­ni, od­la­ze­ći u re­sto­ran Go­ri­ja. Pre­po­ru­ču­jem sva­ko­me ko se za­tek­ne u Bar­se­lo­ni da ode ta­mo. Ku­hi­nja je na­va­ro, Ha­vi­jer je vla­snik i ima po­drum od sto tri­de­set hi­lja­da fla­ša. Svi zi­do­vi re­sto­ra­na su od na­sla­ga­nih fla­ša vi­na. Ta­mo sam od­la­zio sa Kar­ni­šo­va­som i dru­gim igra­či­ma. Za sva­ko je­lo ko­je na­ru­či­mo, Ha­vi­jer nam otvo­ri no­vu fla­šu i poč­ne da pri­ča – Ri­o­ha, Na­va­ra, Kri­jan­ca, isto­ri­ja, uku­si, aro­me, se­zo­ne, kli­ma… I tu kre­ne­mo da ot­kri­va­mo i raz­li­ku­je­mo eti­ke­te, na­u­či­mo da je pre če­tr­de­set go­di­na bi­la kli­mat­ska kri­za u Fran­cu­skoj, pa su pre­ne­ti čo­ko­ti iz Bor­doa i Bur­go­nje u ide­al­nu špan­sku kli­mu. Ta­ko su oni u stva­ri iz­gra­di­li svo­ju vin­sku tra­di­ci­ju, po­red ma­sli­no­vog ulja, šun­ke i dru­gih ču­da ko­ja su već pro­iz­vo­di­li.

WS: Ja sam za­klju­čio da je do­sta adik­tiv­no kad poč­neš da raz­u­meš vi­na, pri­čaš s lju­di­ma o to­me…

Ma da, na­rav­no, sve to. Pa da li ćeš ma­lo kom­plet­ni­je vi­no uz me­so, da ga ose­tiš na od­re­đe­ni na­čin, da li ćeš la­ga­ni­je ako je dan ta­kav, da li će be­lo da bu­de fri­zan­te ili su­vo, šta će­mo uz ri­bu… Ni­sam struč­njak, na­rav­no, ali znam do­sta i vo­lim, pa mi­slim da mo­gu da ka­žem da je vin­ska in­du­stri­ja do­sta pod­lo­žna mar­ke­tin­gu i da svi zna­mo za Ša­to la fit, So­la­ju, Sa­si­ka­ju i ta­ko da­lje. Ali ono što je fe­no­me­nal­no je što uz te mo­je pri­ja­te­lje po Mi­la­nu ot­kri­vam ne­ka ne­po­zna­ta vi­na. Ima­mo ta­mo vin­ske po­dru­me i ba­ro­ve ko­ji su fe­no­me­nal­ni – se­diš na­po­lju, do­ne­su ti vin­ce i ne­što sa­mo ma­lo na čač­ka­li­cu – ko­ba­si­cu, mo­ca­re­lu… Tu pro­na­đeš ne­ka fe­no­me­nal­na vi­na, re­gi­ju, go­di­nu u za­vi­sno­sti od kli­me, fla­še ko­je su sme­šne po ce­ni, ali su vi­na fe­no­me­nal­na. Od­jed­nom se po­ja­vlju­je Si­ci­li­ja kao re­gi­ja sa vi­ni­ma ko­ja ni­su to­li­ko iz­vi­ka­na i po­zna­ta, ali su iz­van­red­na, ili ne­ki de­lo­vi Sar­di­ni­je. Jer, obič­no kad pri­čaš o vin­skim re­gi­ja­ma Ita­li­je, to su Pi­je­mon­te, To­ska­na, sor­ta je pr­vo bru­ne­lo, oda­tle će­mo na ki­jan­ti i ta­ko da­lje, ali po­ja­vlju­ju se no­ve zo­ne, sor­te, ma­le vi­na­ri­je ko­je ne­ma­ju ve­li­ku pro­iz­vod­nju, ali ima­ju fan­ta­sti­čan kva­li­tet.

WS: Imaš vi­na kod ku­će?

Imam. Stal­no kad ide­mo ne­gde do­ne­se­mo fla­še, po­kla­njam i po­kla­nja­ju mi pri­ja­te­lji. Vo­lim da otvo­rim vi­no za ru­čak i ve­če­ru. I ov­de ima­mo, bo­gami, do­bra vi­na. Po­bolj­ša­li smo se, na­pre­du­je­mo po­sled­njih go­di­na, baš ona­ko po­šte­no.