Neno Belan

U ritmu dobrih emocija

Osamdesetih na ovim prostorima širio se nov, radikalni muzički pravac koji je u sebi nosio buntovnički i dekadentni odgovor na socijalističku stvarnost tog perioda i iznedrio na beogradsku scenu Šarla akrobatu, zatim EKV, Partibrejkerse, Električni orgazam, Oktobar 1864, a u Zagrebu Azru, Haustor, Film, Prljavo kazalište… Baš u to vreme sa mora je došao jedan neobičan zvuk, potpuno drugačiji od svega tada aktuelnog. Bio je pomalo vanvremenski i delovao na prvi mah zbunjujuće, jer je u sebi nosio atmosferu šezdesetih, a sve to u vreme kada su one bile suviše blizu, da bi ponovo „ušle u modu“, a posledice grešaka nastalih u tim godinama isuviše očigledne da bi se prema njima osetila nostalgija. Ipak, ljudima se to dopalo. Simpatični momci u retro odelima i šarenim košuljama pevali su čisto ljubavne pesme i ta družina koju je predvodio Neno Belan uspela je da vrati vreme koju deceniju unazad – Đavoli su postali hit na svim žurkama u ex-Jugoslaviji.

Dvadeset i pet godina kasnije, kantautor Neno Belan sa svojim bendom Fiumensi i dalje nas, između ostalog, vraća u vreme vespi, brilijantina u kosi, mačkastih naočara, devojaka raskošnih u prsima a tesnih u struku, i sve to smešteno u ambijent – mora, kamenih plaža, galebova… Pa ko bi tome tek danas odoleo?!

U međuvremenu, uspeo je da osovoji devet Porina, najprestižnijih muzičkih nagrada u Hrvatskoj, nagradu Milivoj Korbler udruženja kompozitora Hrvatske za najboljeg kompozitora, praktično nagradu za životno delo, ušao je u top 10 najizvođenijih autora Hrvatske po službenim podacima ZAMP-a, ima rekordan broj live nastupa sa svojim bendom ove godine itd. Njegov je novi hit Nedir nad morem plavim osvojio top-liste, a upravo je na Šibenskom festivalu šansone osvojio prvu nagradu stručnog žirija sa najnovijim singlom Oceani ljubavi.

Dan zaljubljenih tradicionalno je rezervisan za njegove koncerte, a ove godine je u Beogradu simbolično održan tačno na dan kad je tu i pre 25 godina imao prvi koncert. I opet je bila slična energija. Delovalo je kao da se ništa nije promenilo.

WS: Kako se uopšte desilo da počnete da pravite takvu muziku u vreme kada su bili aktuelni neki potpuno drugačiji muzički pravci?

Inicijalna pokretačka sila koja me je i otisnula u svet muzike bila je upravo muzika pedesetih i šezdesetih, poput Bič bojsa, Ivice Šefrezija, Đorđa Marjanovića, a najviše su me oblikovali Bitlsi. Zato su i Đavoli bili zamišljeni kao rertro bend, do najsitnijih detalja, sve te košuljice i kravate u stilu šezdesetih… Hteli smo da pokušamo da revitalizujemo taj zvuk s kraja pedesetih i šezdesetih. Mislim da smo dobro to uradili, taj album Đavola „Ljubav i moda“, koji je snimljen pre 25 godina bio je jedan od najpopularnijih u to vreme. Tada kod nas nije bilo stranih izdanja, nego su naši pevači prepevavali te pesme i mi smo u početku samo svirali njihove verzije. Onda smo odlučili da postanemo autorski bend i da pravimo tu muziku, da je približimo ljudima, jer smo verovali da ima dovoljno publike koja to voli.

WS: I, niste pogrešili…

Mislim da smo uspeli da napravimo neku vrstu vlastite fuzije svih tih uticaja koji su evidentno bili jaki i da je to rezultiralo jednim specifičnim stilom. Možemo je nazvati retro muzikom, iako su se u njoj „primili“ različiti uticaji, jer ja sam oduvek slušao razne muzičke žanrove, a muziku ne delim prema vrstama, već samo na dobru i lošu, tako da sam tokom karijere bio otvoren za sve muzičke pravce. Recimo, u nekim mojim pesmama mogu se osetiti i elementi regea, latina, i drugih. Ali moj način razmišljanja i pevanja uvek u osnovi podseća na šezdesete, to je osnova, s tim da okolo toga ima raznih stvari. Mislim da to oplemenjuje moj rad. Recimo, u poslednje vreme mnogo pažnje posvećujem produkciji tako da i to dodatno utiče na konačan zvuk. Pesme Rijeka snova, Zar više nema nas i Oceani ljubavi su prilično moderne pesme i ne zvuče retro, bez obzira na to što su u srži možda takve.

WS: Vi se s godinama niste značajno menjali. Ni Vaša muzika, slična je kao i dok ste bili sa Đavolima.

Odgovor je jednostavan. Morate uzeti u obzir da su Đavoli bili moje autorsko delo, tako da se verovatno sve ovo vreme oseća ta neka osnovna ideja koja me je i tada pokretala. Dobro, neke stvari su se promenile, što je i prirodno, onako kako je dolazila zrelost, ali ostala je ta crta prepoznatljiva u mom radu, što je dobro. To dokazuje da nikada nisam blefirao i da sam uvek bio iskren u tome što radim. Ja u stvari nikad nisam pobegao od samog sebe. Uvek radim onako kako osećam da bi trebalo, pišem onu muziku koja izlazi iz mene i to je oduvek bilo tako. S tim što sada postoji ta razlika u odnosu na Đavole, jer je onda to bila više nekakva mladalačka muzika, striktno smo se držali tog retro zvuka. Sada malo koketiram i sa nekim drugim muzičkim pravcima, jer čovek povremeno ima potrebu da iskorači u nešto malo drugačije. Ali, suština je ostala ista.

WS: I poslednji hitovi deluju kao logičan i spontan nastavak onoga što ste ranije radili…

I inače sam vrlo spontan čovek, ali istovremeno imam i neku vrstu samokontrole u glavi kako bih ostao, uslovno rečeno, normalan. Moj posao je takav, prilično je haotičan, tako da ako bih se prepustio samo osećanjima i nekim svojim potrebama, instinktu, čemu god, onda ne bih mogao da funkcionišem. S druge strane, za stvaranje muzike potrebna je velika kreativnost, tako da nekad moram i da pustim da me vode samo osećaji, što mi opet daje tu neophodnu dozu slobode u razmišljanjima i ponašanju. To je nekakav balans koji nije lako održavati, ali s godinama čovek nauči da funkcioniše po tom principu.

WS: Vaše pesme imaju veliku dozu romantike nekih prošlih vremena, dalekih i godinama kada su nastajala, a kamoli današnjem vremenu.  Ipak, na koncertima se uvek pojavljuju neki novi ljudi…

Nikada nisam bio rob nekog trenda, nego sam bio svoj i zato ljudi kad dolaze na moj koncert znaju da će dobiti original Nena Belana. Da, promenilo se mnogo toga, ali suština je u tome da su ljudi ljudi i da nikada neće moći da pobegnu od svojih emocija. Onih čistih, iskrenih… Recimo, na poslednjem koncertu jedan dečko mi je prišao i pitao da li može javno da zaprosi svoju devojku. Rekao sam: ’Naravno’ i odsvirali smo im njihovu omiljenu pesmu Vino noći, a on ju je sa bine zaprosio. Dakle, romantika nije umrla uprkos svim tim promenama u svetu. To su divne stvari i mislim da će uvek biti ljudi koji se ne stide svojih najdubljih emocija, ma kakvo vreme da bude. Siguran sam da i danas ima mnogo romantičnih osoba, ali sada se živi ubrzano i ljudi su pod veliki stresom, tako da možda mnogi od njih i ne stižu da se bave sobom i nekim svojim emocijama. Recimo da im mi pomažemo u tome, mi smo kao neka bajka koju određeni ljudi žele da slušaju i da se identifikuju sa njom. Mi na neki način služimo kao katalizator dobrih emocija.

WS: Takođe, u Vašim pesmama je vrlo prisutan i duh morskog ambijenta. Prilično ste izgleda privrženi svom kraju?

Da, veoma. Ja sam Mediteranac, rodom sam iz Dalmacije i jako volim to podneblje. Zato kroz pesme pokušavam da ljudima dočaram miris tog ambijenta čije sam sokove upijao ceo život. To je i prirodno, a na kraju krajeva i najpoštenije je da ja pevam o tome. Mislim da kada bih napravio i neku hard rok pesmu svi bi rekli: „Aa, zvuči nekako morski!“ Ja nisam svestan toga, ali to je verovatno tako. Ta veza s morem je očigledno jaka, ne umem to da objasnim, ali poetika tog ambijenta izgleda nosi sa sobom neke posebne emocije. Evo, trenutno su najpopularniji pevači u Hrvatskoj svi sa mora: Oliver Dragojević, Džiboni, Masimo koji je iz Istre i ja. To znači da publika u pesmama prepoznaje snagu tih emocija. U jednom trenutku sam čak pokušao da napravim neki spoj etno i pop-rok muzike, pa sam u neke svoje pesme ubacio stil pevanja dalmatinskih klapa. Mada, pokušavao sam ponekad i da pobegnem od toga, ali izgleda da mi to nije polazilo za rukom. Ja sam na moru rođen i za mene je to prirodan ambijent, praktično jedini za koji znam, tako da ne mogu realno da sagledam njegov uticaj, ali on je tu!

WS: Pevate ono što volite, a imate solidan komercijalni uspeh, Vaš poslednji hit, pesma Rijeka snova, ima milion i po pregleda na ju tjubu. Čini se da uspevate dobro da balansirate u tome.

Mi, u stvari, nemamo komercijalni uspeh koji imaju neki drugi izvođači. Imamo svoju publiku koja je dovoljna i mi smo sasvim zadovoljni zato što možemo da radimo ono što hoćemo i kako hoćemo. Možda bismo mogli da napunimo Arenu ako bismo se tome posvetili, ali ja ne želim da menjam svoj stil. Između te dve stvari, uvek ću pre da izaberem da ostanem dosledan sebi i nekim svojim osećanjima i stavovima.

WS: Pominjete Rijeku snova, ona se čini kao dublja i složenija od nekih Vaših „ranih radova“.

Srž i suština se ne menjaju, ali zrelost donosi svoje. Rijeka snova jeste višeslojan tekst. To je metafora koja parafrazira čitav moj život; ona je ljubavna pesma upućena gradu u kome živim, mada se u prvom slušanju doživljava kao obična jednoznačna ljubavna pesma. To je neka kompleksnost koja je zamenila onu mladalačku energiju.

Hitovi na dar

Neno Belan pravio je i muziku za druge. Za Masima Savića komponovao je veliki hit Zar više nema nas, i otpevao ga u duetu s njim, međutim koji umalo da nije bio izgubljen. Naime, Belan ju je napravio 2005, poslao je Masimu, ali je ovaj u poslednjem trenutku shvatio da mu se ne uklapa u album obrada – Vještina koji je pripremao. Tri godine kasnije setio se pesme, ali verzija koju je Belan poslao bio je jedini demo materijal, a note nisu nigde zabeležene. Autor se melodije sećao kao kroz maglu. Masimo je „poludeo“, napravio jednu, pa drugu generalku stana i konačno našao CD za kojeg je verovao da je izgubljen.

Ako je Belan podario Masimu veliki hit, onda je njemu isto to podario njegov prijatelj ribar-pesnik iz Čiova, koji je komponovao pesmu Nedir nad morem plavim, a zatim je ustupio svom proslavljenom drugu.

Kako gledate na muzičku produkciju danas?

Pretpostavljam da je mladim muzičarima danas teže jer njima na neki način tempo diktira cela ta muzička industrija koja je postala neverovatna mašinerija. Imaju sve manje manevarskog prostora da bi mogli da se izražavaju kao umetnici, a sve više moraju da rade onako kako im govore diskografske kuće, menadžeri… Mislim da danas ima sve manje prave, iskrene muzike, a sve više nekih drugih stvari koje su deo tog biznisa. I hiperprodukcija, koja je sve intenzivnija, takođe ima ogroman uticaj. Što se mene tiče, uvek radije slušam staru emocionalniju muziku nego novu.

O VINU

Uz vino sam definitivno vezan, volim ga kao piće, naročito crveno, mada i dobro belo mi nije strano. Uostalom, imam i autorsku pesmu Vino noći. Vino je kažu, uz maslinovo ulje, božji proizvod, uz vino su vezane mnoge priče, ljudske sudbine… Stoga nije čudno da su ljudi toliko uz njega vezani na sve moguće načine, bilo gastronomski, bilo egzistencijalno, bilo emotivno, a vidimo i duševno – preko poezije. Što se tiče mog podneblja, a to je Dalmacija, značaj vina je posebno izražen, jer zbog ekološko-klimatskih uslova, ta regija spada u jedne od vodećih i po proizvodnji i po konzumaciji istog. Tamo je to već tradicija, odnosno deo načina življenja, jednog životnog stila. Ja lično obožavam, između ostalih, baš dalmatinska crvena vina kao šta su dingač, postup, plavac mali, Babić, ali volim jako i crnogorski vranac, zatim kaberne sovinjon, te neka kalifornijska vina, čileanska i naravno francuska. Privatnu kolekciju nemam jer, mada je uvek po koja butelja kod kuće, ona ne može dugo da traje jer prijatelji stalno prolaze kroz stan, tako da se i brzo popije. Ali još i brže dođe neka nova.