Rade Šerbedžija

//Rade Šerbedžija

Boemska rapsodija

Kao dečak, u rodnoj Lici je prepuna srca jurcao za loptom, stavljajući svoje dečje žudnje na odar nogometa, ili fudbala – kako god, i sanjao da se otisne u svet pisane reči i literature. Fudbal ga nije previše zapamtio, literatura već jeste, a naročito ovdašnji umetnički, glumački Olimp, na kojem je bio decenijama. I muzički, takođe. U filmu, pozorišu, na koncertu, svejedno, jedinstvenim spojem poetičnosti, lirske suptilnosti, autoriteta i ogromnog, neponovljivog talenta nalazio je put do umetničke srži. A ponekad je bilo dovoljno i samo da se pojavi, da kaže nešto, bilo šta pa bi to već zvučalo i izgledalo dovoljno autentično. U poslednjih dvadesetak godina Rade Šerbedžija radio je, a katkad i drugovao sa Stenlijem Kjubrikom, Vanesom Redgrejv, Tomom Kruzom, Rejfom Fajnsom i drugim velikanima današnje svetske filmske scene

Otac petoro dece iz dva braka, sa svojom profesionalnom i ličnom biografijom, mrežom rukavaca koji su se prepleli na njegovom, u svakom smislu punoćom bremenitom, životnom putu, bio bi raskošan literarni junak prvog reda. Trebalo bi i vremena i postora da se samo pobroji sve ono što čini njegov umetnički opus i radnu biografiju, čiji je sada deo i to što je sa suprugom Lenkom u Rijeci osnovao studije Gluma, mediji, kultura na kojima predaje. Možda bi se moglo reći da se kroz njegov život zapravo prelama jedno vreme i sudbina jednog prostora. A, to nije lako. I to mogu po(d)neti samo veliki.

Čini se da je, kako to sa velikima obično biva, jednako interesantno ono što čini margine njegovog života kao i ono što je u središtu ili što je predmet pažnje javnosti.

Intervju s Radetom Šerbedžijom rađen je na samom izmaku decembra 2012, u legendarnom bifeu Ateljea 212. Bio je te večeri specijalni gost tradicionalnog svojevrsnog mjuzikla Brod plovi za Beograd Gorice Popović, spektakla satkanog od pesme, igre, boja, uzbuđenja, lepih želja, dobre volje… U specifičnoj, zanimljivoj i prijatnoj atmosferi opušteno i srdačno razgovarali smo o raznim stvarima, što bi se reklo, na preskoke, ali, jednostavno, trenutak je bio takav. Dolazili su i prolazili brojni glumci, mnogi poznati umetnici. Zdušno se s njim pozdravljali, proćaskali, razmenjivali sećanja, osmehe, pitanja… S nekim bi zastao na određenom mestu, a onda bi ga neko drugi poveo nekoliko koraka dalje… U jednom trenutku obreo se za šankom. Pored njega, između ostalih, Dragoljub Đuričić. Čuvena Branka iz Ateljeovog bifea prinese im piće. Osmesi i komentari pristizali su sa svih strana. U jednom trenutku Rade se blago pomeri, polagano dlanom a potom i čašom pređe nekoliko puta preko šanka pominjući ko li je sve i koliko tu stajao i bivao, koliko li se životnih snaga i sokova tu ukrstilo. „Mora da je ozbiljan staž ovde inkasirao Gaga Nikolić“, reče kroz smešak. „I Pera Kralj“, dobaci neko. Začu se potom nabrajanje i drugih, čuvenih imena.

WS: Više puta smo večeras, i ne samo večeras, čuli da je divno videti Vas u Beogradu.

I meni je divno videti Beograd. Neverovatno. Prolazim kroz te gradove, moje bivše gradove i gledam kako koji grad diše i čudno je da uz sve teškoće, probleme, besparicu i ko zna koje sve muke ovaj Beograd diše najbolje i najživlje. To je neverovatno. Neviđeno otporan grad.

WS: Večeras ćete govoriti…

Jednu Disovu pesmu i jednu starogradsku, mislim da je to prva starogradska pesma, a napisao ju je Petar Preradović.

WS: Disovu čiji stihovi glase „Ne marim da pijem…“

„…Al’ sam pijan često.

U graji, kraj druga, sam kraj pune čaše

Zaboravim zemlju, zaboravim mesto

Na kom se jadu i poroci zbraše.“

…Da, tu.

WS: Pesma sadrži i maestralan stih „Ja se svemu smejem pa me sve i boli“, za koji neki kažu da je iz poezije prerastao u dijagnozu?

(smeh) Zanimljivo! Možda su u pravu.

WS: Ta pesma Vladislava Petkovića Disa, Pijanstvo, bila je ako se ne varam i na čuvenoj LP ploči Ne daj se, Ines? A pomenuta pesma Arsena Dedića u Vašoj interpretaciji imala je bezmalo status himne…

Interesantno kako je ta pesma, napisana sada već kalendarski tako daleke 1972, preživela sve ove godine. U vreme kada je nastala, kada sam je recitovao još uvek je bio prisutan trend ratne poezije. Dobro, recitovale su se i druge stvari, ali ova Arsenova Ines bila je zapravo poezija nekog novog građanskog sloja nastalog, zapravo, iz generacija studenata, mladih ljudi izraslih u posleratnom siromaštvu, iz njegovog međusobnog prepoznavanja u svetu promišljanja svega oko sebe, prepoznavanja tih ljubavi… Arsenovi stihovi, njihova iskrenost i toplina, jednostavno su plenili i prijanjali. Bio sam u to vreme mlad, popularan glumac. Igrao u serijama, filmovima. I danas ponekad govorim „Ne daj se, Ines“ i činim to, rekao bih, veštije nego onda, ali to, ipak, više nije to.

WS: Od serije U registraturi preko Ne daj se, Ines pa nadalje nacija je, posebno njen ženski deo, žargonski rečeno – sekla vene na Vas. Kada smo pre nekoliko godina, sticajem okolnosti, putovali zajedno od Beograda do Novog Sada, u neformalnom razgovoru kazali ste mi da ste u to vreme lupali štekere po ulazu!?

 

(smeh) Svako, ili bar većina nas, ima u mladosti tih nekih bekrijskih navika. Neko razbija čaše, neko ovo, neko ono, neko ne znam šta… Ja sam imao običaj da, kad se napijem, razbijam štekere. Od prizemlja do četvrtog kata gde sam stanovao, krenem i polupam sve štekere. Stanari kažu – opet se onaj ludi Šerbedžija napio. Uredno sutradan pozovem električara, on to sve zameni, popravi, sredi. Ne prođe mnogo pa opet, sve iz početka. A u tom času su svi porazbijani. Imam još uvek uspomenu na jednu takvu noć. Evo ovde je šav. Rascvetala mi se ruka pa sam završio u Hitnoj pomoći. Napisao sam kasnije i pesmu koja se zove Razbijač šaltera. Al’ ima to veze sa strujom naravno, sa humanizmom, sa Nikolom Teslom.

WS: Sa Nikolom Teslom?

Da. Čudni su to putevi, svetovi… al’ na to samo poezija može da odgovori.

WS: Kad ste bili dete jeste li slutili kakav talenat se krije u Vama, kakva Vas karijera čeka?

Ne. Ja sam želeo pisati poeziju ili biti u književnosti na ovaj ili onaj, na neki način. Mislio sam, ako ne budem dovoljno kreativan za pisanje biću, na primer, profesor književnosti. Mnogo sam voleo čitati. Pisao sam dobro već u srednjoj školi. Podržavao me moj profesor književnosti.

WS: Pokazalo se kasnije da Vam to ide od ruke?

Jeste, napisao sam zbirku Prijatelj me više ne poznaje, objavio je Feral tribjun. Bila je to uspešna zbirka. I napravio knjigu Do poslednjeg daha. Pisanje jeste moja strast. Duboka. Da, mislio sam da ću se baviti pisanjem.

WS: Čega ste se najradije igrali kad ste bili dete?

Nogometa, ceo život. Od jutra do mraka.

WS: A ko je bio najvažnija figura u Vašem detinjstvu?

Tito.

WS: Tito?

Dobro, mama i tata, sestra, familija… normalno. Ali van toga – Tito. Divio sam mu se čitavog detinjstva. I danas.

WS: Neretko se, i sve više o njemu govori u pozitivnom smislu?

Vraćaju se ljudi tome i verovatno će se vraćati sve više kad shvate da je to čovek koji je napravio jednu dostojanstvenu zemlju. Jugoslavija je bila ozbiljna zemlja u svetu. Ozbiljna sila. Imala je preko 20 miliona stanovnika. Bili smo najbolji ili među najboljima u raznim sportovima. Bili smo šefovi nesvrstanih zemalja. Imali smo interesantnu, snažnu kulturu. Bili smo opasno dobra zemlja. I imali smo, sistemski, brigu o čoveku. Ono što najviše cenim i u čemu najviše kreditiram Tita kao lidera, bez obzira na sve njegove greške – svaki čovek, a naročito vladar ih čini, ali Tito je napravio jednu vrstu socijalizma koji se zove humani socijalizam. Bilo je to obećavajuće društveno uređenje. Sistem po meri čoveka. Nije bilo prosjaka. Besplatno zdravstvo, škola… bio je to sistem sa najmanje socijalne nepravde. Nisam nigde, ni u jednom drugom sistemu sreo, video manje socijalne nepravde nego tu.

WS: Kad se Jugoslavija raspala Vi ste krenuli u druge zemlje?

Nisam umeo ni mogao drugačije.

WS: U inostranstvu ste napravili ozbiljnu karijeru…

Imam svoje mesto koje imam. Mnogo me ljudi zna iz tog filmskog biznisa. Dosta me poznaje i publika. Prepoznaju me po aerodromima. Žele da se slikaju sa mnom…

WS: Je l’ Vam to prija?

Meni to nije važno. Nisam od toga patio ni u Jugoslaviji dok sam bio jako popularan. Nikad me to nije uzbuđivalo. Imam prema tome svoj stav. Nastojim se ponašati prirodno.

WS: Rekli ste jednom da su Vas Vaše devojčice, ćerke, vratile u život?

To je istina. Moram zbog njih neke stvari činiti. Jednostavno, tvoje telo čini neke stvari koje možda i ne bi činilo. Moje noge prelaze dodatne kilometre, moja se duša dodatnom snagom napaja… Živeći u Los Anđelesu osećao sam se strancem jedno vreme. Zapravo, svugde sam se tada osećao strancem. Ali onda, pre svega zbog mojih devojčica, Vanja i Milica su rođene u Londonu, Nina u Beogradu… zbog njih sam hvatao korak sa sredinom u kojoj smo. Svojim intenzivnim životom one su od mene činile aktivnog a ne razočaranog čoveka koji misli o gubicima, nepravdi, sudbini… Zbog njih sam zapravo nastavio živeti i kao glumac. Srećna okolnost je bila uspeh filma Pre kiše (Before the rain) koji me je na neki način pokazao i prikazao filmskim rediteljima i producentima u svetu. Ono što mi je u nekom periodu nedostajalo jeste teatar.

WS: Možda je i to jedan od razloga zbog kojih ste napravili, ispostavilo se vrlo uspešan i zanimljiv teatar Ulysses na Brionima, u kojem se stvaraju vrsne predstave, u kojem režira Vaša supruga Lenka… Sa predstavom Pijana noć 1918. bili ste na Bitefu, godine 2009. sa pet predstava gostovali na Sterijinom pozorju

…prijatni trenuci. Zbilja. Nama u Ulyssesu, prirodno, bila je želja da sa tim svojim predstavama koje su po svojoj prirodi vezane za određeni prostor odemo u druge sredine, u susret publici u okruženju, u inostranstvu.

WS: Te 2009. godine, na konferenciji za novinare u Novom Sadu, nadahnuto ste govorili o danima kada su Vam dodeljene tri Sterijine nagrade, predstavama teatra Ulysses, njihovom nastanku i razvoju, osnivanju samog teatra… Isprva zdušno slušani, a potom opkoljeni novinarima i fotoreporterima, u jednom trenutku s pogledom negde uprtim, kao da ste iskoračili iz datog trenutka, rekoste: „Jao, vinjak“.

Znate li koliko i kakvih sećanja je pobudio!? Podsetio me i na ta davna Sterijina pozorja na kojima sam učestvovao, a koje je bilo ogledalo i jedna sveta scena gde su ljudi sličnih, a različitih jezika i mentaliteta predstavljali svoja dostignuća. Bile su to teatarske svečanosti na kojima se okupljalo ono najbolje iz pozorišta bivše Jugoslavije, pa ti razgovori, druženja, susreti…

WS: Gde i kako vidite mesto i ulogu pozorišta danas?

Pozorište jeste živa stvar, ono menja stilove, lica, izraz u novim vremenima. Što se mene tiče, postojao je jedan period kada sam kao pozorišni glumac zapravo bio zarđao. Jer kad godinama ne glumiš, ne baviš se nečim što si radio pa ma kakav da si bio, onda to više nije to. A meni se to desilo sa predstavom Kralj Lir koju sam radio 2001. godine. Predstava je bila zanimljiva, dobra, hvaljena, ali ja sam u sebi osećao da nisam u formi. I trebalo mi je 2-3 godine da se vratim u formu.

WS: Neretko se može čuti da se umetnošću, konkretno pozorišnim putem grade (porušeni) mostovi. Ima li ono snage za to?

Pozorište ima snage da nadjača provalije, ratovima i čime sve ne pokidane odnose. I ne samo pozorište, nego umetnost uopšte. Umetnost i sport. Samo što kod sporta postoji to da ne možeš kontrolisati primitivnost. Svu radost i ushićenje i sportista i ljubitelja sporta grupica primitivnih tipova koji jedni drugima režu grkljan sruše u ponor iz koga mi tako teško izlazimo. Ali moraćemo izaći. Stvari se moraju menjati. I menjaće se.

WS: Vaš sin Danilo krenuo je u rediteljske vode, ćerka Lucija u glumačke…

Pa šta da rade pekareva deca nego da peku hleb.

WS: Kad ih gledate jeste li kritični?

Jesam. Ali nisam mnogo kritičan ni prema kome pa ni prema svojoj deci. Mislim da je već sam čin svakog čoveka koji nastoji nešto učiniti u umetnosti, sam po sebi, jedna plemenita stvar. Prema tome, ne treba osuđivati bez prekog razloga.

WS: Igrali ste u Danilovom filmu Projekat, ko je koga slušao na snimanju?

Uglavnom ja njega. Eto, ima pravde… valjda mi je za to vreme snimanja vratio sve one moje roditeljske indikacije „moraš ovo, ne smeš ono“ (smeh). Napravio je sjajan scenario, ali ja sam bio pun zebnje i nervoze dok nismo krenuli u snimanje. Već od prvog dana uverio me svojom jasnom vizijom onoga šta hoće i rediteljskom preciznošću. Danilo je, inače, očaran estetikom Balkanskog špijuna Duška Kovačevića.

WS: Vaš život su, kako ste i sami rekli, obeležile velike uloge i veliki prijatelji.

Imao sam sreću da sam rano dobijao dobre uloge, napravio karijeru, da su me režiseri hteli i tražili…

WS: Nedavno ste svoju zavidnu inostranu karijeru dopunili i ulogom u Crvenoj udovici američke televizije ABC?

Scenario je zbilja dobar, odličan. A ABC je najbolja televizija u Americi.

WS: Kazali ste da se u vrhove Vaše karijere ubrajaju Stenli Kjubrik, Živojin Pavlović, Šekspir, Krleža…?

Da, to jesu moji vrhovi. Zanimljiva je sličnost između Kjubrika i Živojina Pavlovića. I jedan i drugi su neverovatno obrazovani, inteligentni, vezani za literaturu… Obojica su na specifičan način strogi i zahtevni u umetnosti, nastoje da sve bude najbolje i najpreciznije moguće. Šekspir je svevremeni genije. I Krleža je veliki pisac i mislilac. Gromada. Ali je stvarao na, kako se to kaže, malom jeziku.

WS: Govorite li danas, po Krležinom tekstu, Moj obračun s njima?

Odavno sam prestao. Govorio sam to dok se činilo da ima smisla podsetiti na Krležine reči, upozoriti na tako užasne i opasne stvari bitne za ovaj prostor, a o kojima je on tako maestralno pisao. Njegove strepnje i crne slutnje su se, na žalost, obistinile. Otprilike godinu dana pred smrt rekao je: „Opet će se pogasiti svetla u balkanskoj krčmi, bljesnuće noževi u mrkloj noći…“

WS: Jednom ste, govoreći o ratovima u bivšoj Jugoslaviji, o tome da ste imali raznih problema, da su Vam zamerali i Srbi i Hrvati… rekli da ste svima sve oprostili. Oproštaj je velika tema?

Oprostio sam svima, iz dubine duše. Kad se sagleda, shvati koliko je čovek slabo, ranjivo biće… onda je moguće sve oprostiti. Ljudima treba praštati. Jer, oni greše, skloni su učiniti svakakve gluposti iz slabosti, mržnje, nekog ludila, pomračenja… S mnogima koji su bili neprijateljski nastrojeni prema meni, uradili razne stvari zbog kojih sam patio, pijem piće, razgovaram…

WS: Kažu da ste za druženje božanstveni?

(smeh) Verovatno zato što volim da pijem vino, a onda pevam i zezam se, a ne tučem se i ne svađam se.

WS: Kako vidite sebe nekad i sad? Da li biste išta menjali kada biste počinjali iz početka?

Ne bih menjao ništa kada bih kretao ponovo. A ako bi trebalo menjati, onda bi bilo manje kompromisa. Uz mene kao mladog glumca išla je neka popularnost. Ljudi su voleli moju veštinu, ne samo glumačku nego onako od boemstva i mog crnog šešira, do toga da su znali da odlično igram mali fudbal, i to u prvoj ligi! Uvek zagovaram, to sam i studentima govorio i govorim, da treba brusiti svoju ličnost.

WS: Kad se osvrnete iza sebe i vidite šta je sve bilo, šta je život?

Život je jedna sjajna stvar. Ne postoji ništa drugo, ništa veće što nam je dato – od života. Jednostavno. Važno je da se čovek što je pre moguće pomiri s tim da nije večan, i da je samo jedan od ljudi na planeti. Sjajna pesma Tina Ujevića, Pobratimstva lica u svemiru govori da smo, kao ljudska bića, svi isti. I, kad se nađeš u tome da si isti sa čovekom drugim onda je lakše sve, lakše je i shvatiti da nisi večan. „Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje! One u drugima žive./ Mi smo svi prešli iste puteve u mraku,/ mi smo svi jednako lutali u znaku traženja, i svima jednako se dive. (…) Svima nam breme kobi počiva na plećima.“

 

Antrfile

Vino i žene

WS: Razgovaramo za magazin Wine Style, dakle – vino?

Samo vino ili vino i žene (smeh).

WS: Kako Vi hoćete. Od volje Vam…

Kombinacija vino i žene je za mene najbolja kombinacija. Žene obično kažu da piju belo vino. Ne znam zbog čega… al’ tako kažu… a ženama se ne sme neverovati… zar ne (smeh). A ja pijem i belo i crveno, iako je crveno, kažu, zdravije. Belo je opasnije za srce i krvne žile… možda zato što ga žene piju. Ali žene, valjda, imaju otpornije srce… manje ga upotrebljavaju… šta li. No, najbolja kombinacija je najbolja kombinacija.

Vino! O njemu se može pričati, pevati pa čak i sniti, al’ najbolje je ipak ga – piti.

Tin Ujević je maštao o fontanama vina, o vinoskocima, govorio da vino razvezuje jezik, stvara rečitost, daruje sjajne teme i ideje, da su nadahnuće i vino katkad isti pojam, da se strasti i ljubavi rađaju iz vinskih podruma. „Mi smo kroz naraštaje umirali s čašom u ruci“, rekao je.

 

 

 

2018-11-27T11:56:20+00:007. 3. 2013|Kategorije: Intervju|Oznake: |0 Comments

Ostavite komentar