Tihomir Stanić

/, Novi broj/Tihomir Stanić

Šarm iskustva i razigrane ozbiljnosti

 

„Detinjstvo pamtim kao nestvarno lep period, a kasnije me je kroz život vodila intuicija. Ako je čovek talentovan, vodiće ga pravim putem. Jer, talenat i potreba da stvara, to je kao izvor, kao kad voda probije i pojavi se izvor negde gde se čovek najmanje nada. Iz stene, na primer…“, rekao je na početku intervjua u magazinu Wine Style naš proslavljeni glumac Tihomir Stanić

Obiljem uvek različito igranih raznoraznih uloga, i pozorišnih i filmskih, utisnuo je Tihomir Stanić snažan pečat ovdašnjoj glumačkoj umetnosti i kulturi. I još ga gradi. I, sva je prilika, tek će ga graditi.

Neposredan, na svoj način duhovit i šarmantan, srdačan takođe. Interesantno, i njegova biografija je poput scenarija. Teško može da stane u pasus ili dva, isto kao i volumen njegovih brojnih rola.

No, ukratko; rođen je 1960. u Šeškovcima, detinjstvo proveo u Kozarskoj Dubici gde mu je otac bio učitelj. Završio Akademiju u Novom Sadu u klasi profesora Dejana Mijača.

Član je ansambla Ateljea 212 od 1987, a prethodno je bio u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Na brojnim scenama širom ovih prostora odigrao je preko stotinu uloga, a prema IMDb-u isto toliko na malim i velikim ekranima.

Zanimljivo, znatan broj njih bile su autentične ličnosti iz srpske istorije i književnosti: Dositej Obradović, Sava Mrkalj, Jovan Sterija Popović, Branko Radičević, Miloš Crnjanski, Stevan Sremac, Ivo Andrić, kralj Aleksandar Obrenović, Borislav Pekić…

Tihomir Stanić bavio se i producentskim i koproducentskim poslom u filmovima Turneja i Falsifikator Gorana Markovića, Neprijatelj Dejana Zečevića, Top je bio vreo Slobodana Skerlića…

Na razgovor za Wine Style, koji je rađen u prijatnom ambijentu hotela Zepter, došao je sa osmehom i mnogo dobre volje. Iz rečenice u rečenicu, a ponekad i iz reči u reč, na vrlo zanimljiv način pretapao je nijanse duhovitosti sa ozbiljnim tonovima i uvidima, a sve je objedinjavala ne samo iskrenost nego i nijednog trenutka izgovoreno ali toliko prisutno uverenje da je obmana zapravo nedostojna čoveka koji iole drži i do sebe i do života. Shodno njegovoj nenametljivoj a šarmantnoj inicijativi, razgovor je krenuo od priče o „božanskom napitku“…

WS: Dakle, o vinu…

Pio sam naravno i vino, eh vino… dok sam pio. Odrastao sam u krajevima u kojima se pila rakija. U detinjstvu sam malko liznuo, u ranoj mladosti koji gutljaj i progutao. Pivo nikada nisam voleo. A onda Akademija i Novi Sad. E, tu sam zavoleo vina. Pio sam slovenačka vina njihove sorte rebula. Dobra vinca. I onda je Srbija uvela trgovinske sankcije Sloveniji te, na moju žalost, više nije bilo tih rebula. Već sam tada osetio da nešto ne valja u vrhu vlasti. I to evo, sa blagim prekidima, traje još uvek. Suviše dugo. Al’ nema veze. Ko da se bavi pričom o vlasti kad u rečima miriše – vino! Pio sam razna vina. U Belgiji, u koju sam često odlazio jer je moja prva žena Lilijan Belgijanka, bio sam u prilici da pijem dobra francuska vina. Otkad sam video da prodaju vino u tetrapaku i u plastičnim flašama, mislio sam: „Bože, kakva sreća što sam na vreme prestao da pijem“. Ima tome već podosta, kako ne pijem ni vino ni rakiju, ni… Sad se opijam poslom.

WS: Kad je reč o glumi, najaktuelnije su Vaše uloge u nedavno premijerno odigranoj predstavi Petrijin venac Ateljea 212 i u vrlo popularnoj TV seriji Ubice moga oca

Vrlo sam srećan što učestvujem u toj predstavi. Već na prvim probama sam govorio kakva će to predstava da bude, rekao sam da joj slutim veliki uspeh. Tako je i bilo. Imam jaku intuiciju i često unapred znam ishod onog što radim, što ne znači da ću odustati i ako znam da će ishod da bude loš . Ponekad iz raznih drugih razloga ostanem i opstanem na tom nekom putu kojim sam krenuo, odnosno u poslu koji sam započeo, bez obzira na to što znam šta me čeka. U ovom slučaju sam bio siguran. Čak sam ljude koji su bili skeptični uveravao da ne treba da brinu.

WS: Predstavu između ostalog odlikuje činjenica da Petriju u različitim životnim dobima igraju tri glumice (Marta Bjelica, Jovana Gavrilović, Milica Mihajlović) koje su zajedno sve vreme na sceni. Šta je Vas motivisalo na gore pomenuto uverenje i šta danas kažete, nakon odigrane premijere i prvih repriza?

Energija koju ove tri glumice i pojedinačno i zajedno nose, motivi svake od njih i kvalitet literarnog predloška su bili garant. I ne samo to, taj amalgam je na neki način naterao i nas ostale iz ansambla da odigramo prave poteze. Sve skupa, samo od sebe je sazrelo u odličnu predstavu, koja će, verujem, dugo živeti na sceni. Interesovanje i reakcije publike, kao i kritike, potvrđuju taj moj predosećaj.

WS: Igrate kafedžiju Ljubišu – lik koji je u čuvenom filmu Điđe Karanovića igrao Paja Vujisić – koji, možda jedini, ima razumevanja za Petriju, za njen odnos prema životu sazdan od dobrote, oprosta, pomirenosti, uverenja da sreća nikome nije garantovana…

Zato što je i on sam, taj kafedžija, ceo svoj život svedok surovosti života. Toga u predstavi nema, ali možete misliti čega se sve nagleda čovek koji iz dana u dan gleda kako ti njegovi gosti, ti rudari, u jednom danu propiju ono što zarade za čitav mesec mukotrpno kopajući u rudarskim jamama. On je čovek koji se nagledao svega i svačega. No, najkraće rečeno, to o čemu pričamo je pitanje empatije. Mislim da sam i lično uspeo da sačuvam empatiju i saosećanje prema gotovo svemu što sretnem, vidim… Važno mi je što sam to uspeo. Ponekad se pitam kako sam to uspeo… Verovatno zahvaljujući profesiji, možda malo i svojoj prirodi. Blisko mi je osećanje solidarnosti, saosećanje sa ljudima koji su nesrećni, nesnađeni, zalutali… Petrija je nama možda ono što je Antigona dramaturgiji stare Grčke. Lično imam veliko divljenje i poštovanje prema ženama. Otac sam dve ćerke, vezan sam za svoju majku, za ženu, na neki način možda i za sve devojke sa kojima sam se zabavljao. Vezivao sam se za učiteljice. Celog života sam radije birao žensko nego muško društvo. Uvek mi je bilo lepše i prirodnije da čak i svoje najosetljivije tajne delim sa ženama, a ne sa muškarcima.

WS: Kad smo već kod ovakvih ili onakvih tajni i muškaraca, vrlo je hvaljeno Vaše tumačenje načelnika policije u seriji Ubice moga oca. Jeste li imali uzor?

Kad sam pročitao taj stvarno dobar scenario i odlično napisan lik o kome govorimo, odmah sam pomislio da ću da ga radim po uzoru na jednog policajca kojeg sam upoznao. Tako je i bilo. Nisam o tome pričao. Ni njemu, ni bilo kome drugom. Nisam ga imitirao, ali čini mi se da se posle izvesnog vremena emitovanja prepoznao u mom liku. Mnogi policajci i inspektori pohvalili su me zbog načina na koji igram tu ulogu. Možda je to za sada, kako se radnja razvija, ideal ozbiljnog policajca. Kažem možda, jer ne znamo kako će dalje da se razvijaju serija i lik. Ili, ako znamo, nećemo da priznamo… pa nismo u policiji, samo pričamo za vinski magazin (smeh). Često se u svakodnevnom razgovoru sa ljudima koje srećem u gradskom prevozu, na kiosku, u kafanama – jer stalno zapitkuju nešto o tom liku – zafrkavam i šalim. Kad me pitaju da li je on pozitivan ili negativan, zao, dobar… ja kažem: „Sve što je dobro u toj ulozi, to sam ja dao, pa pogledajte ove moje oči, zar bi čovek s takvim očima mogao da bude loš?“ I tako se zabavljam i udvaram publici i ženama. Mislim da mi je na neki način uspeh te serije i te uloge vratio neku vrstu samopouzdanja koje sam bio izgubio baveći se drugim poslovima.

WS: Govorite o Vašem bavljenju produkcijom?

Da. U jednom periodu bio sam fokusiran na druge poslove koji su ipak tako daleko od onog što ja u suštini jesam i za šta sam se ceo život i spremao – da budem glumac, odnosno samo glumac. U tom produkcijskom poslu, i ne samo kada je reč o poslu, veoma mi je značila velika podrška Filipa i Madlene Zepter kao ljudi kojima je zaista stalo do umetnosti što su, uostalom, i dokazali. Negde pri kraju sjajnog romana Klausa Mana Mefisto, lik Hendrik Hofgen, koji je pisan po uzoru na stvarnu ličnost, glumca koji se zvao Gustav Grindgens, kaže: „Šta hoće svi ti ljudi od mene, ja sam samo glumac?“ Mnogo sam zavoleo taj roman, a gledao sam i pozorišnu predstavu rađenu po njemu koju je režirala Vida Ognjenović a igrao Pera Kralj.

WS: Bili ste i Vi deo Fausta, doduše Geteovog… Mislim na predstavu koju je, ako se ne varam, 2004. režirala Mira Erceg a igrali ste Vi i Predrag Ejdus…

Ja sam igrao Mefista i malopre pomenuti Gringer je igrao Mefista, ali nisam igrao Hofgena, a to je uloga koju sam hteo da odigram, a evo nisam i verovatno neću.

WS: Zašto, šta Vas tu privlači?

Ne umem to koncizno a precizno da objasnim. Jednostavno, nešto mi se tu jako dopalo. Ali dobro, odigrao sam tolike druge uloge… Zapravo ne postoji uloga za kojom žalim ili za kojom čeznem, jer sam, čini mi se, na vreme shvatio da uloge koje treba da dođu dobrim delom dođu same. Pogotovo ako glumac mnogo radi, a ja sada, posle tog perioda bavljenja drugim poslom, ponovo mnogo radim kao glumac. Ne znam da li sam bio jasan, ali ono što ti pripada, to ti i dođe; ono što su odigrali drugi to je pripadalo njima, to je njihovo. A i naučio sam, i u profesiji i u životu, da ako nešto želiš onda za tim moraš posegnuti. Rekao sam ‘dobrim delom uloge dođu same’, a onaj drugi deo podrazumeva da treba pružiti ruku ka tome. Ili misao, ponekad je dovoljna i misao.

WS: Zašto za Vas kažu da treba još samo Baba Višnju da odigrate?

(smeh) Zato što sam se, što na sceni što na ekranu, naigrao Obrenovića: igrao sam Aleksandra Obrenovića u TV seriji, kasnije i u predstavi, pa Milana Obrenovića u predstavi u Modernoj garaži Brace Petkovića… Eto, kako sam krenuo, verovatno me čeka uloga Baba Višnje, rodonačelnice te dinastije. Inače, radeći i igrajući te uloge mnogo sam čitao da bih bolje shvatio kontekst, razumeo likove. Iz raznih izvora sam saznavao. Čak je jednog dana na predstavu Poslednji trenuci kralja Aleksandra i kraljice Drage koju smo igrali Ljilja Blagojević i ja, došao unuk kuvara koji je na dvoru Obrenovića kraljevskom paru, te noći kad su ubijeni, spremao večeru. Sačuvao je originalni meni večere koju im je pripremao i to je uramljeno čuvao ceo život. A onda je jedne večeri njegov unuk to doneo u pozorište da nam pokaže. Uglavnom, saznavao sam razne stvari o Obrenovićima i na neki poseban način sam ih i zavoleo. Imam posebnu empatiju prema toj, sva je prilika uzaludnoj, misiji da se Srbija uvede u Evropu. To nekako uvek, baš kad izgleda da smo nadomak nekom evropskom načinu mišljenja i življenja, biva surovo presečeno. Kao atentatom na Obrenoviće, pa stotinu godina kasnije na Đinđića… Surovi rez koji nas kao uragan vrati u mračni srednji vek. Mislim, i istorija i literatura kažu da srednji vek nije bio toliko i tako mračan kao što se to uglavnom površno misli, ali tako se kaže.

WS: Igrali ste mnogo istorijskih ličnosti, pretežno pisaca. Interesantno, sa vrlo malo šminke ličite na svakog od njih, a da li je neki od njih Vama bio posebno blizak, važan…?

Nađem neki detalj kojim podsetim publiku na predstavu ili predrasudu koju svi zajedno imamo o tim ljudima. Na neki možda čak i stereotip. A Bogu hvala, ljudi su inertni, a i reditelji su ljudi, pa kad vas vide da dobro odigrate jednog pisca onda vam nude i ulogu drugog. Ja sam proveo ranu mladost čitajući. Na časovima fizičkog birao sam da budem sudija, pa pošto sam živeo u sredini u kojoj autoritet sudije niko ne priznaje i u kojoj vlada zakon jačeg, mene bi posle deset minuta utamice izbacili sa terena, tako da sam ja onda čitao i na času fizičkog. Živeo sam po školama jer mi je tata bio učitelj, pa su mi biblioteke bile dostupne. Knjige su mi bile na dohvat ruke u svako doba dana i noći i ja sam zaista toliko čitao, da sam čak od oca učitelja morao da se krijem pod jorganom sa upaljenom baterijskom lampom kako bih mogao da završim neku knjigu.

WS: Kakva su Vaša sećanja na detinjstvo ikad je sazrela ideja – biću glumac?

Detinjstvo pamtim kao nestvarno lep period. Mi smo kao porodica živeli po školama. U tim selima već odavno nema tih škola, nema dece… ali to vreme, šezdesete godine, pamtim samo po radosti, žamoru, graji, sreći te školske dece. Imao sam osećaj da mi dolaze u goste i da se igramo. Tako sam i pošao u školu sa pet godina. Bio je oktobar, školska godina je već bila počela i ja sam samo jednog dana sišao u prvi razred, ušao na čas i seo u učionicu. Onda je taj učitelj rekao mom ocu da je šteta da me ne upišu jer sam znao i da čitam i da pišem. Tada sam stekao neku vrstu pogrešne vizure i to je kasnije bila svojevrsna nesretna okolnost u mom životu. Naime, budući da sam bio najmanji i fizički najslabiji u razredu, u meni je možda čak više nesvesno nego svesno usađen utisak da su svi ili bar velika većina drugih veći, jači, bolji… Dugo sam kasnije u životu ljudima koje srećem pripisivao osobine divova i gromada. I moralnih. Zato sam često grešio u vezi sa procenom ljudi. Ali, s druge strane, bolje i to nego da sam ja njih prevario i da sam se ja pravio veći nego što jesam. Na kraju krajeva, u ovim godinama to smatram i vrstom benefita. Prelepo je bilo to detinjstvo. Onda je tata otišao u zatvor i sve se pretvorilo u pakao…

WS: I?

Zahvaljujući mojoj majci, koja je jedna snažna žena, kao Petrija s početka razgovora, mi nikad nismo izgubili tlo pod nogama ni toplinu. Ona nikad nije dozvolila da osetimo da smo ugroženi. Umela je tako da se postavi da nas zaštiti i da nam stvori utisak, odnosno umeće da se život prigrli i ponese kako god težak bio. Utisak koji evo traje u meni još uvek. Zapravo, utisak nije reč koja to sasvim obuhvata i objašnjava. Dublje je, tananije, snažnije… Jedan pozitivan odnos prema životu u svakom slučaju.

WS: Nije li priča o Vašem ocu bila motiv za film Falsifikator Gorana Markovića?

Našu porodičnu priču je Goran Marković uzeo kao povod i kao polazište za film koji nema mnogo veze sa stvarnošću. Doduše, snimali smo ga u selu u kojem smo moj otac i ja rođeni, ali niti je on tako izgledao, s brčićima koji podsećaju na prevaranta niti je sve to tako bilo. Ali, zanimljivo… Naime, kada sam posle prikazivanja filma pitao moju tetku Jagodu kako joj se čini – želeći da vidim da li možda film vređa nekog u porodici – ona je rekla: „Sve je tačno tako bilo“. Tada sam iznova spoznao kakvu snagu umetnost ima i koliko je veličanstveno baviti se filmom i umetnošću uopšte, zato što oni i sećanje na sopstveni život mogu da učine lepšim. Mogu da menjaju život unazad.

WS: Šta Vas je vodilo kroz život, kroz karijeru?

Intuicija. Ako je čovek talentovan, intuicija će ga voditi pravim putem, jer talenat i potreba da se stvara, to je kao izvor, kao kad voda probije i pojavi se izvor negde gde se čovek najmanje nada. Iz stene, na primer… Dobro, možda je to sa intuicijom tako i kod ljudi koji nemaju izražen talenat za umetnost. U stvari, možda svaki čovek ima dar za nešto, samo je pitanje da li ga sledi. No, to je druga i duga tema. Ja govorim iz svog iskustva. Možda će Vam biti smešno, ali godinama sam se nervirao što niko ne primećuje činjenicu ili bar o tome ne govori, da sam različlit u svim ulogama, uverljiv u različitostima. I onda pre godinu, dve namesti se da se u jednom danu emituje serija Ubice mog oca, Psi laju vetar nosi, repriziraju se Obrenovići… Bio sam gost u nekoj TV emisiji u kojoj mi je Aca Lukas rekao: „Pa Vi ste u svakoj ulozi različiti“. I onda su mi napokon svi priznali. Tada sam shvatio da mi to više nije važno i da čak može da postane i teret, pa da na silu pokušavam, iako nikad to nisam radio na silu nego spontano, trudeći se da poštujem to što je napisano. Kao što sam već pominjao, prema ženama, prema svim ženama – i prema onima koje su dokazano veštice imam duboko poštovanje. Takođe prema piscima. Duboko, iskreno poštovanje. Između ostalog, zbog tog poštovanja prema piscima uvek sam se trudio ne da tekst prilagodim sebi, nego da u onom što je napisano pronađem motive za glumačku igru i za svoj lični stav i izraz koji će možda provejavati kroz ulogu.

WS: Ovaj razgovor radimo za novogodišnji broj, šta Vama znači praznik Nova godina?

Bilo je lepo dok su deca bila mala, kad se ispod jelke otvaraju pokloni. Ako doživim unučiće, beskrajno će me radovati da opet doživim tu vrstu sreće i uzbuđenja. Za sada mi je profesionalna i lična prijatna obaveza da u skladu sa tradicijom 1. januara budem ispred Ateljea, pa ako se nekim čudom otvori Srpska kafana, rado ću posedeti u njoj. Odatle krenemo u feštu… Zapravo, pohrlimo svako ka svom neizbežnom kraju.

Nova godina, nove nade, a mogu i stare… Nekako verujem – bez obzira na to što sve govori suprotno – verujem da ima lepog, novog sutra i da svet ide putem progresa.

 

2018-12-25T20:02:55+00:0025. 12. 2018|Kategorije: Intervju, Novi broj|Oznake: |0 Comments

Ostavite komentar