Milan Lane Gutović

Sa obe strane smeha

Snažan, neodoljiv šarm i izuzetna harizma, senzibilitet u kojem se prepliću nedodirljivost i privlačnost čine, između ostalog, Milana Laneta Gutovića posebnom ličnošću našeg umetničkog, kulturnog i javnog miljea.

Njegova specifična duhovitost, kojom nas ličnim nastupima i kroz svoje uloge ležerno, a precizno suočava i sa nekim manje lepim stvarima svakodnevice, nosi zrak, znak i snagu njegovog dubokog, slojevitog sagledavanja stvari i pronicljivosti koja izrasta iz, očigledno, dubokog promišljanja.

Prati ga glas da ume da bude težak, komplikovan, krut, ćudljiv… o čemu je, u svom prepoznatljivom maniru, rekao: „Za neke sam strašno jednostavan, a za druge jednostavno strašan“.

Rođen u beogradskom predgrađu Umki 1946. godine, Milan Lane Gutović završio je Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju 1967. godine i potom bio jedna od čuvenih Bojanovih beba, grupe mladih glumaca koju je proslavljeni Bojan Stupica doveo u Jugoslovensko dramsko pozorište. Kasnije je, u svom maniru, govorio da „oni više nisu Bojanove bebe nego Bojanove babe, ali šta je tu je“.

Kao već čuven i popularan glumac napustio je JDP, da bi posle više od tri decenije, upravo ovog marta, ponovo zaigrao na njegovoj sceni. Prvak drame Narodnog pozorišta u Beogradu postao je 2006, a penzionisao se 2011, naravno, papirološki, jer glumački je, kako vidimo, vrlo aktivan i dalje.

U međuvremenu je ostvario čitav niz vrsnih rola u pozorištu, pomenimo tek one u predstavama Buba u uhu, Ruženje naroda u dva dela, Za kim zvono zvoni, Pučina, Kolubarska bitka, Narodni poslanik, Otelo, Rodoljupci, Ko se boji Virdžinije Vulf, Večera budala…

U svet kinematografije zakoračio je 1968. ulogom u filmu Bekstva,

blistao je i na TV-u, u serijalima Otvorena vrata i Pustolov, ali jedna od njegovih najpopularnijih uloga koja mu je, bez sumnje, obeležila karijeru je Srećko Šojić, isprva u filmu Tesna koža, a potom i u TV seriji Bela lađa.

Decenijama unazad igra svoj, s jedne strane smehotresni a s druge upečatljivo analitičan kabare Obično veče, kojim je prokrstario Zemljinom kuglom.

Krajem prošlog veka više od decenije se zapravo nije bavio glumom, već proizvodnjom predmeta od gume, jer, kako je rekao, nije pristao na poniženja koja je glumački posao u to vreme donosio („Hteo sam da sačuvam dronjke dostojanstva i zato sam se bavio onim što nema nikakve veze s mojim pozivom. Nisam se trudio da te dve aktivnosti uskladim“). Jedno vreme je živeo u Čenti, u dvorištu gajio kokoške, patke… Ni danas ne živi u Beogradu, već nedaleko na mirnom, skrajnutom mestu.

Kada je o teatru reč, ovu godinu započeo je vrsnom rolom u predstavi Putujuće pozorište Šopalović Ljubomira Simovića u režiji Jagoša Markovića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, dok je prošlu završio ulogom u višestruko hvaljenoj i nagrađivanoj predstavi Sumrak bogova Beogradskog dramskog, prethodno zaigravši ni manje ni više nego Smrt, i to neodoljivo, u predstavi Arzamas Zvezdara teatra.

Razgovor za Wine Style magazin je, da pokušamo da se izrazimo u njegovom tonu, „prihvatao izvesno vreme“. Malo je, dakle, potrajalo i u jednom trenutku prihvatio je rekavši „samo kako ćemo, ja ne pijem već više od deset godina“. No, kako za njega nema prepreka, kad hoće, nizala su se pitanja i odgovori.

WS: Kada smo se dogovarali za ovaj razgovor rekli ste „pa ja ne pijem već deset godina“. Međutim, to ne znači da o piću ne biste mogli ipak reći po neku reč, zar ne?

Impresije koje nosim o nekom jelu ili piću uglavnom nisam sposoban da opišem jer je opis nepotpun. To je kao da nekome ko je od rođenja slep opisujem neku boju.

WS: Kakve asocijacije u Vama pobuđuje čaša belog, crvenog ili rose vina?

U jednoj šali se neki „mudrac“ pita kako to da baciš četvrtasti kamen u vodu a on napravi talase koji su okrugli. Tragom njegove „mudrosti“ mogu i ja da postavim slično pitanje: „Razumem da ti od crvenog vina pocrvene obrazi, ali kako ti obrazi pocrvene bez obzira da li pio belo ili crveno vino?“

WS: Da li je vino imalo važnu ulogu u nekoj, bilo kojoj, situaciji u Vašem životu?

Meni nije, ali su mi pričali da u kafanskim tučama vinska flaša ima značajnu ulogu.

WS: Bela Hamvaš je napisao da „kad sve prođe ostaće samo Bog i vino“. Vi se s njim slažete ili ne?

Za to ne znam, ali znam da se može doći do još značajnijih otkrića ako se dovoljno popije.

WS: Ovaj razgovor radimo u susret premijeri predstave Putujuće pozorište Šopalović sa kojom se posle dosta godina vraćate u JDP, svoje pozorište. U kultnoj postavci Dejana Mijača igrali ste mladog glumca Filipa, sada igrate vođu trupe Vasilija. Da li Vam je drago, i šta Vam znači taj komad, ti likovi?

Pričali su mi da je svima bilo drago kada se ovaj komad postavljao, a bilo im je drago i što opet igram u istom pozorištu i u istom komadu. Meni će biti drago ako predstava uspe, a ako ne uspe biće drago neprijateljima. Ukratko, svima će biti drago zbog nečega.

WS: Prethodno, kada je o pozorištu reč, zaigrali ste u višestruko nagrađivanoj predstavi Sumrak bogova, takođe u režiji Jagoša Markovića (BDP), pre toga u predstavi Šuplji kamen u UK Vuk, pa u Arzamasu Zvezdara teatra… Ako bi trebalo u jednoj-dve reči opisati Vaš raskošan i bogat glumački opus, onda bi to moglo biti – čudesan talenat i duhovitost. Šta je prema Vašem mišljenju duhovitost?

Svi ljudi su duhoviti, ali svako na svoj lični način. Biti duhovit nije nikakav poseban dar jer svakom čoveku sem razuma Bog je poklonio i duh, ali jeste dar da to što si duhovito smislio ili primetio i preneseš drugima. Duhovitost bih mogao da definišem kao kicoštvo razuma.

WS: Kada govorimo o duhovitosti koja Vas obeležava, nameće se pitanje da li je to duhovitost kao eskapizam ili kao način gledanja na stvari?

Kao što introvertan i povučen bubnjar ne postoji, tako je moj veseli duh isključio recimo bavljenje filosofijom. Vođen ovom logikom zaključujem da je to ipak gledanje na život. Način gledanja ali ne uvek isti… Čudan ugao ali ne uvek isti.. „Najbolji je začin neki drugi način.“

WS: Kako ste se uopšte obreli u svetu glumačke umetnosti? Pročitala sam negde da ste Vi zapravo hteli da studirate Prirodno-matematički fakultet a da Vas je sestra nagovorila da se oprobate na prijemnom za Akademiju?

Razlog je lenjost. Želja da ostvarim brz i nezaslužen uspeh. Mehanika i matematika su teške discipline i traže težak dug i uporan rad. Bavljenje glumom je samo nekada mučno i teško, ali muke brzo prođu, za razliku od matematike i mehanike gde muke nemaju kraja. Čim glumačke muke prođu uđe se u čardak ni na nebu ni na zemlji. E, ovaj čardak je mesto gde možete češće da me nađete nego na pecanju.

WS: Po čemu pamtite svoje detinjstvo, sećate li se nekih igara?

Sada se ne sećam svih igara, ali se sećam da sam umeo klikere da igram sam sa sobom, jer sam baratao klikerima i levom i desnom rukom. Tako sam jednom navijao za levu a drugi put za desnu ruku. Zanimljivo, uvek sam pobeđivao…

WS: Postoji li neka osoba, sem roditelja, koja je posebno obeležila Vaše odrastanje? Na koji način?

Roditelji i baka su bili dominantne ličnosti moga detinjstva. Bilo je i drugih osoba, ali su te druge osobe uvek bili u senci roditelja i bake. I danas, kada njih više nema, oni još brinu o mome odrastanju.

WS: Šta Vas je zapravo formiralo a šta vodilo kroz život, čime ste se rukovodili?

Sigurno taj moj vodič kroz život nije bio neki unapred smišljen plan. Sa nekom merom sigurnosti kažem da je to bila sudbina.

WS: Najširu publiku osvojili ste sa velikih i malih ekrana, a u svet glumačke umetnosti zakoračili kao jedna od Bojanovih beba. Teatarski znalci izdvajaju Vaše uloge u predstavama Pučina, Kad su cvetale tikve, Kolubarska bitka, Rodoljupci, Buba u uhu… A Vi?

Ne izdvajam nijednu. Nije umesno da označim neko omiljenu ulogu jer se onda zaključi da mi ove druge nisu omiljene. Neka ostane da su mi sve uloge bile istovremeno i dosadne i zanimljive.

WS: Kasnije ste u svojim kabareima sa scene dovodili publiku do suza od smeha. Kako ste pripremali jedno Obično veče i šta Vam je bilo najvažnije? U čemu je zapravo čar kabarea? Danas ih nema?

Zalagao sam se da stvarnost gledam načinom koji nije isti kao način gledanja većine. To je imalo terapeutsko dejstvo na mene pa sam svet od tada uvek gledao kao poligon za šalu a ne za muku i nesreću. Pretpostavljam da su moje predstave bar nakratko učinile da i publika vidi svet sa te moje druge strane.

WS: Radeći neke prethodne intervjue s Vama imala sam prilike da se uverim da ste ozbiljan ljubitelj knjiga, tj. čitanja, odnosno kako ste za sebe rekli, „knjiški moljac“. Da li ste to i dalje? Koji su naslovi sada u „glavnoj ulozi“?

Moji prijatelji su se odrekli stranih vina i od skoro piju isključivo vina iz domaćih vinarija. Pošto ne pijem a bliski su mi, ja sam kao znak solidarnosti sa njihovim rodoljubljem počeo da čitam samo domaće pisce.

WS: Kad je o televiziji i filmu reč, uloga Šojića Vas je posebno obeležila. Ili Vi nju? Ko je zapravo Šojić ? Kako ste ga krojili i skrojili?

U crkvenoj terminologiji „pokrivalo“ označava ime. Recimo Makarije je pokrilo mnoge monahe pa čak i patrijarha. Moje pokrivalo je bilo Milan ali su mi pod pokrivalo nekako ugurali i Lane. Pod komotnim pokrivalom „Šojić“ može da se smesti cela vlada, vladajuća skupštinska većina, moje vazelin kolege, deo opozicije i da ostane još dovoljno prostora za pobednike novih izbora. Ne žalim za njima, jer se sa njima sem bogataša ništa i nije moglo napraviti… pa ni pita.

WS: Pustolovom ste osvajali najmlađe. A, jeste li Vi pustolov?

Nisam, ali me je sudbina često uvodila u prilike koje bi više odgovarale nekom drugom.

WS: Na TV-u ste radili nesvakidašnje tok-šou programe. U jednom od njih (Oralno doba) imali ste i savet za gledaoce. A kako bi on danas glasio?

Od onoga koji uz čorbu i posle čorbe pije vino, ne treba tražiti savete.

WS: Vaše izjave se često citiraju. Jedna od njih je „Očistili smo svoju budućnost prevarama, lažima i dodvoravanjima. Pažljivo izbacujemo iz države ljude koji vrede. Zadržavamo isključivo bagru i budale“. Da li ste ostali pri tome? Ili ste je možda revidirali, dopunili…?

Nisam se dopunjavao pošto nije sve isto, još biram gde da zgazim. „Sva živa bića na ovoj planeti, dišu, rastu, razvijaju se i seru. Dakle, sere slon, sere golub, sere vrabac. Kad je situcija takva, a ti nosiš bele patike, da li isto bude kad zgaziš u govno vrapca, il’ kao kad zgaziš u slonovo govno? Ne bude. Otvori onda oči i pazi u čije ćeš govno da ugaziš.“