Zoran Kesić

Kad humor zagrli politiku

„Jesi gledao poslednjeg Kesića?“, „Ma nisam, ne stigoh, al’ sutra ću na premotavanje“, to je mini dijalog koji često može da se čuje poslednjih godina na raznim mestima. Da nema opcije gledanja unazad, vrlo je moguće da bi poseta lokala subotom uveče drastično opala, zahvaljujući upravo njemu i njegovoj kultnoj autorskoj emisiji „24 minuta sa Zoranom Kesićem“, koja je prilično prevazišla nivo humorističke emisije i postala važan društveni događaj. Čak ne bi bilo preterano reći ni da je postala jedna od tačaka u kojoj se razilaze dve, oni ekstremniji bi rekli Srbije, a oni umereniji, društveno-političke struje. Voleli ga ili ne, odgovarao vam njegov humor ili ne, jedno ne može da mu se ospori – postao je ne jedna od ličnosti, nego maltene pojava prema kojoj se ne može biti ravnodušan.

Obilate porcije britkog humora i satire koju nam isporučuje često u sebi imaju mnogo dublji i ozbiljniji smisao, koji, ispostavlja se, deluje kao neka vrsta javnog apela. A, to što njegova reč danas ima ozbiljnu težinu nije se desilo tek tako, jer Zoran Kesić ima ozbiljan pedigre u političkom novinarstvu, samo što je sada upakovano u vrlo neobičnu komičnu formu. Autentičnost i kreativnost kojima njegove emisije zrače, plod su timskog rada Zorana Kesića i ekipe njuzovaca, srpske verzije montipajtonovaca. Inteligentno, duhovito, neozbiljno-ozbiljno, kako god, tek svoj angažman neretko širi i na drugim poljima, inicirajući ih ili učestvujući u raznim humanitarnim i drugim pozitivnim društvenim aktivnostima.

Pasionirani ljubitelj fudbala, dobar poznavalac rok-alternativne muzike u njenom širem smislu, veliki kolekcionar stripova, promoter nekih dobrih vrednosti, ljudi i ideja… Zoran Kesić je čovek koji ima stav. Svoj. I ne libi se da ga glasno izgovori.

WS: Vaša prethodna emisija „Fajront republika“ bila je takođe humoristička, ali se bavila nekim laganijim temama, bila je neformalnija. Kako se desio taj prelaz na angažovane, društveno-političke teme? Da li je „24 minuta“ svesno tako koncipirana ili se to desilo u hodu?

Hvala na tom pitanju. Događaji koje pominjete već su tako davno iza mene, da se prosto osećam desetak godina mlađi. Pre „Fajront republike“ imao sam emisiju koja se zvala „Dezinformator“ i u kojoj sam se prilično bavio politikom i to na mnogo blesaviji način nego što to danas radimo u okviru „24 minuta“. Politika me je uvek zanimala, humor mi je uvek bio jedno od glavnih TV oružja, tako da je „24 minuta“ nekako i logična faza u mojoj karijeri.

WS: Da li se osećate komforno na tom terenu koji bi mnogi nazvali klizavim, s obzirom na to da tretira malo ozbiljnije i teže teme?

Osećam se vrlo sigurno i ušuškano, jer nisam sam. Moj tim u sastavu njuzovaca sa kojima pišem scenario i naš reditelj Saša Saničanin, na okupu je od 2013. godine i taj tim je najvažniji deo u priči o 24 minuta. Te „ozbiljnije i teže teme“ utiču na naš život i bilo bi malo i neozbiljno ne baviti se ozbiljnijim temama. Ispostavilo se u slučaju ove emisije da su nam najbolje epizode baš one koje se bave najtežim temama, a što klizaviji teren, to ubitačnija naša satirična oštrica.

WS: Da li nekada gledate svoje emisije i da li se smejete kao i publika ili kritički posmatrate svoj rad i možda samog sebe nervirate?

Ne smejem se, jer ono što gledaoci vide na televiziji, mi smo već proživeli u fazi pisanja scenarija i kasnije snimajući to u studiju.

Ali, smejemo se često u našoj redakciji. Najviše se smejemo forama koje niko normalan ne bi objavio na televiziji. Neprimerenost je jako zabavna, nekorektnost je smešna, neprikladno preterivanje ume da bude urnebesno. Naše emisije uglavnom gledam sa profesionalne strane. Kakva nam je dinamika, da li se ponavljamo, da li smo propustili priliku da budemo još bolji, kakva je moja voditeljska izvedba…

WS: Da li Vas činjenica da društveno-političke teme obrađujete na duhovit način smanjuje tenziju ili je izazov da događaje koji objektivno nisu smešni upakujete u komičnu ambalažu?

Nije poenta naše emisije da bude smešna. Smeh nam je tek na trećem mestu, ako ćemo se rukovoditi manifestom „24 minuta“ koji sam još pre prve epizode odštampao u nekoliko primeraka i teatralno podelio našem timu. Na prvom mestu je stav. Svaka tema koju obrađujemo mora jasno da oslikava naš stav. O tome tako mislimo. Na drugom mestu je aktuelnost. Mora da bude sveže, kao u pekari. I tek na trećem mestu je da mora da bude zabavno, dinamično i smešno. Da smo njuzovci i ja drugačiji, pravili bismo ozbiljan scenario, ali pošto nam je svima malo dosadno kad nije bar malo smešno – onda nam je i emisija takva.

WS: Da li Vam prija to što ste, činjenica je, postali jedan od stožera kritičkog mišljenja koje podržava dobar deo populacije ili Vas to opterećuje. Da li ste pretpostavljali da će se to možda desiti?

Sudeći po rezultatima izbora, rekao bih da znatno manji deo populacije deli moje svetonazore. A opet, sudeći po mojim prijateljima na fejsbuku, deluje mi da svi isto razmišljamo. Sudeći po ljudima sa kojima živim, sa kojima se družim i koje volim, pa čak i po nekom širem krugu poznanika – ja ne poznajem nikoga ko bi zagovarao stavove koji su mi odvratni. Bilo da su u vezi sa politikom, vakcinama, muzičkim ukusom ili aktuelnim ratom u Ukrajini. Ali realnost mi govori suprotno. I onda kada govorim ono što mislim, bilo da je to u emisiji ili intervjuima, istovremeno govorim i ono što misle ljudi kojima verujem i koji su mi važni u životu. I zato mi je jako drago što se moj glas poslednjih godina daleko čuje. Pokušavam da ga iskoristim za dobro i da ne govorim (previše) gluposti.

WS: Ako poredite današnju medijsku scenu sa vremenom kada ste počinjali na Studiju B, kako Vam ona danas izgleda?

Suštinski isto. Tehnologija jeste uznapredovala, internet je postao medij za sebe, ali ako govorimo o novinarima i tada je bilo pravih novinara koji žive (i umiru) za svoju profesiju i onih drugih koji su pristali da budu glasnogovornici vladajuće stranke i sluge režima.

Šta bi moglo biti drugačije ako su redakcije koje su devedesetih kritički obrađivale tadašnju vlast proglašavane „stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima“, a ove koje danas to čine, pogodite šta su: pa isto strani plaćenici, domaći izdajnici. Ja sam imao sreću da novinarstvo učim kod Đoke Vještice, pa bi me nekako bilo i sramota da danas pljunem na ono što sam tada naučio.

WS: Svojom kamerom zabeležili ste dešavanja 5. oktobra, a Vaše snimke koristile su neke velike svetske televizijske mreže. Ako poredimo Srbiju danas sa tim datumom, šta je po Vama dobro i da li u nekim segmentima ima pomaka, pozitivnih promena?

Ima pomaka, kako da nema. Najveći je pomak za one koji su se tog 5. oktobra kao miševi sakrili u neke svoje rupe. Godinama su nakon toga mic po mic, oprezno mileli iz tih rupa, da bi se konačno osilili, osnažili i čak usudili da viknu: „Ua 5. oktobar!” Ponosan sam na taj dan i što više primećujem relativizaciju tih događaja, konkretno smaka Slobodana Miloševića, sve više imam potrebu da glasno veličam taj divni datum.

WS: Kako vidite „24 minuta“ u budućnosti?

Vidim je kao emisiju koju vodi neka zabavna, duhovita i šarmantna devojka. Što baš devojka? Pa baš zato što se podrazumeva da će kod nas ovakve emisije voditi neki Kesići, Ivanovići, u Hrvatskoj neki Šprajcevi, u Americi neki Oliveri, Kolberi, Stjuarti… E, pa sve to što se podrazumeva mene nervira. Kad nam se više ne bude radilo, naći ćemo klince scenariste kojima je stalo i do pisanja i do Srbije (mora da im bude stalo inače ništa), naći ćemo zvezdu i to neka bude „24 minuta – nova generacija“.

WS: Koliko je prednost, a koliko možda problem saradnja sa tako velikim brojem kreativnih pojedinaca kakva je ekipa njuzovaca?

To je mali broj kreativaca, koji su pritom često kampanjci i što je najgore i mene su ubacili u svoj manir „ma opušteno, napisaćemo sve u četvrtak“. Emisiju pišemo nas sedmorica i uživam u zajedničkom radu. Bez kreativnosti i talenta svih nas pojedinačno u tom timu, prosto emisija ne bi bila ono što jeste svih ovih godina. Mi smo Real Madrid humora. Ali da je pre neki dan Liverpul pobedio, rekao bih da smo Liverpul humora.

WS: Da li za Vas postoje granice humora i teme ili pojave sa kojima se „nije šaliti“? Gde počinje autocenzura?

Granice humora ne postoje. Postoje samo granice gde se taj humor može plasirati. I to nisu neke jasno vidljive, egzaktne granice. To su granice definisane kućnim vaspitanjem, karakterom, osećajem šta je za kafansku, pijanu priču, a šta za televiziju koju gledaju i oni koje bi tvoj humor mogao povrediti, rastužiti… Mi smo u principu grupa skroz finih ljudi, prijatnih i dobronamernih. Mislim da se to vidi i u našoj emisiji.

Humor nam je ponekad oštar, ali nikada u cilju gaženja nemoćnih i slabijih. Naprotiv, udaramo samo na one koji mogu i lepo da nam uzvrate.

WS: Iz ugla posmatrača vidim Vaše profesionalno, ali i lično sazrevanje, sve ste harizmatičniji, sigurniji, duhovitiji, a i oštrica Vaših komentara je sve britkija. Da li  imate takav doživljaj?

Sigurno znam jedino da sam odgovorniji. Više se trudim oko emisije sad nego oko nekih ranijih emisija. Kada sa ovim iskustvom rada na „24 minuta“ pogledam recimo neke davne epizode „Fajront republike“, prosto se zapitam: „Kako je moguće da je ovako nešto otišlo u program?” Kao voditelj bio sam često nepripremljen, površan, oslanjao se na improvizaciju i trenutnu inspiraciju, pa ako hoćete i vizuelno – katastrofa. Nosio sam neke bezvezne dukserice, farmerke… Zašto mi niko nije rekao da to tako ne može na televiziji? E, pa zato što sam svoju suprugu (po obrazovanju i profesiji kostimografkinju) upoznao tek krajem „Fajronta“, da bih se nekoliko godina kasnije, ostvaren u ljubavi i usaglašen sa mozgom u „24 minuta“ pojavio stilski perfektno skockan kao „The Man“. Što bi se reklo – učovečila me.

WS:  Da li postoji mogućnost da se jednog dana bavite nekim TV projektom u kojem nema mesta za humor i zabavu? Kakav bi to projekat bio, odnosno šta bi bila tema?

Svakako da bih umeo da radim i ozbiljne stvari. Već sam ih i radio. Biće vam možda šokantna informacija da sam bio dopisnik Studija B iz Prištine 1998. godine. Niko nije hteo da ide iz informativne redakcije, pitali mene, reportera iz Jutarnjeg programa i ja bio u fazonu „normalno da hoću“. Umeo bih dakle i ozbiljno, ali bi mi bilo žao da to ozbiljno povremeno ne iskrivim u nešto neozbiljno. Ne znam kako bi me obuzdali. „24 minuta“, iako sigurno najbolja od svih dosada, nije ni prva, a verujem ni poslednja emisija koju ću raditi na televiziji. Mislim da ću ipak kad tad morati da ostvarim davnu ideju o putopisnim emisijama po svetu. To bi bila ozbiljna produkcija i moja krajnje neozbiljna izvedba.

WS: Zoran Kesić TV voditelj, autor, scenarista, komičar, novinar i što bi se reklo, društveno-angažovani poslenik. U kojoj od tih uloga najviše uživate i da li ima neka koja Vam nedostaje?

Pa najviše uživam u ulozi voditelja, jer to mi je najlakše. To je završna faza pravljenja emisije, pred zasluženi odmor i vikend. Cela epizoda je već promišljena, proživljena, isceđena i napisana, imam je u glavi i onda je snimanje samo egzekucija u okviru koje mogu i da se malo zabavim. Ipak novinarstvo je početak, osnova i ponosan sam što imam taj zanat u rukama, a pogotovu što pečenje tog zanata imam u najlepšem sećanju.

WS: Važi pravilo da su komičari tužni ljudi. Kakav je Vaš doživljaj sveta kad se ugase kamere, da li je to i dalje lucidno duhovito ili Vas prethodno komično obrađeni sadržaji odvuku u neka drugačija raspoloženja i razmišljanja?

Komičari su ljudi. Nekad veseli, nekad neraspoloženi. Tako i ja. Nisam primer tih nekih koji se kao nesebično daju publici, a onda su privatno zatvoreni, hladni mrgudi. Često sam na ulici mnogo luđi nego u emisiji, na radost moje dece, a na zgražavanje supruge. Mada, čini mi se da se i ona polako navikava. Trebalo joj je samo desetak godina.

WS: Vrlo ste angažovani po pitanju humanitarnih akcija i bili ste jedan od generatora nekih vrlo značajnih, pozitvnih društvenih inicijativa na razne teme. Da li ste zadovoljni rezultatima i da li se slažete sa uvreženim mišljenjem da mi kao društvo imamo izražen osećaj za taj aspekt socijalnih aktivnosti?

Mnogo sam angažovaniji nego što bih želeo. Nekada prosto ne mogu da izbegnem i da zažmurim (što najčešće činim), pa se odazovem nekom apelu za dete. Ne znam šta bih rekao o tome… To je više puta ispričana, tužna priča o nepostojanju sistemske pomoći bolesnoj deci i prepuštanju njihovih života u ruke sticaja okolnosti, roditeljskih poznanstava ili sposobnosti da animiraju javnost. Nepravedno je to i tužno.

WS: Šta Vas najlakše i najbrže nasmeje, a da nisu teme koje obrađujete u svojim emisijama?

Deca. Obožavam malu decu. Dobro, ponekad me i nerviraju, ali kad su zabavna baš su zabavna. Volim da se smejem deci, a primetio sam da se i ona meni često smeju. Uzajamno se zasmejavamo.

WS: Poznate ličnosti uglavnom kažu da ih popularnost uopšte nije promenila. Svi Vam laskaju, evo i ja u ovom intervjuu, pa iskreno, koliko ste se Vi promenili, odnosno uobrazili?

Ja se ne sećam kakav sam bio pre popularnosti, tako da ne mogu baš da kažem da li me popularnost promenila ili nije. Ali evo, da ne bude da izbegavam odgovor, moguće  da sam se u jednom trenutku, pre recimo 14 godina malo uobrazio. To je bilo kada sam sa mojom tadašnjom malom tročlanom ekipom prešao sa lokalne (Metropolis) na nacionalnu televiziju (Fox). Mislim da sam se tada malkice poneo slavom i to u smislu uverenja da je dovoljno da se samo pojavim u studiju i biće super emisija. Ili da mogu da budem i bahat u intervjuima – jer zaboga to sam ja i sve mi je dozvoljeno.

Danas mi je takva neprofesionalnost i umišljenost bezvezna i smešna, ali eto – ko priznaje, pola mu se prašta.

WS: Je l’ istina da poznajete Konstraktu?

Živa istina. Poznajem je još iz prošlog veka i ne samo da je ja poznajem, poznaje je i moja žena koja joj je dve nedelje u Torinu na Eurosongu bila kostimograf, a ja za to vreme u Beogradu bio samohrani roditelj.