Jagoš Marković

Direktan sudar sa životom

Nedavno je u Narodnom pozorištu u Beogradu premijerno izvedena predstava „Urnebesna tragedija”, u režiji Jagoša Markovića, a rađena prema čuvenom komadu Duška Kovačevića.

Zanosna i ubojita, duhovitošću prožeta, pozorišno potentna scenska pripovest o familiji koja svoje urnebesno rastakanje svaljuje na pleća sopstvenom detetu iz koga se prolama i krik i vapaj ‘ko sam ja’, pobudila je salve aplauza, podigla publiku na noge, a pisac Dušan Kovačević je prokomentarisao da ga je duboko potresao sopstveni tekst od pre trideset godina i da je Jagoševa predstava – direktan sudar sa životom.

U svet teatra zakoračio je Jagoš Marković još sa dvanaest godina, do danas je osvojio brojna prestižna priznanja, a uz to; najmlađi je laureat nagrade „Bojan Stupica“, prvi je koji je, nakon ratova i raspada države devedesetih godina, režirao na Dubrovačkim  letnjim igrama – bio je to Šekspirov komad „Romeo i Julija“ i jedini je sa ovih prostora bio pozvan da režira u švedskom Kraljevskom pozorištu „Dramaten“ predstavu „Kraljica Kristina“ a kojom je taj teatar obeležavao svoj jubilej 150 godina postojanja. Njegove se predstave po pravilu gledaju na ‘kartu više’…

Krajem maja otvarao je 68. Sterijino pozorje kratkom besedom  tokom koje je dobio čak pet aplauza, i šesti za kraj. Kada je svojevremeno dobijao prestižno priznanje „Mića Popović”, akademik Ljubomir Simović je, između ostalog, kazao: „U delu koje postavlja na scenu, Jagoš uvek vidi nešto što pre njega nije video niko. On napravi neki neprimetan gest, ali tim gestom preobrazi sve… Jagoš radikalno, i s najvećom smelošću, menja metaforu koju nalazi u tekstu. Pritom, on to ne radi samo kao reditelj, jer on u pozorištu i nije samo reditelj. On je u pozorištu sve; on je i glumac, on je ceo ansambl, on je i publika, on je i scena, i loža, i prva, druga i treća galerija, on je i pozorišna biblioteka, on je i četka i boja, i čekić i ekser, i konopci i reflektori, i svila i vatra, i kulisa i zavesa. On je sve to možda samo zato da bi nam kazao da je svet bez ljubavi samo isušeno, slano i jalovo morsko dno, što, opet, nije ništa drugo do ono što o ljubavi u prvoj poslanici Korinćanima kaže apostol Pavle.“

Razgovor sa Jagošem Markovićem za magazin Wine Style rađen je jednog nedavnog, prohladnog majskog ranog popodneva. Zdušno je govorio o teatru, odrastanju, svojim svetonazorima, našem vremenu… A sve je počelo od – vina.

Volite li vino?

Kako mogu da ga ne volim! Baš imam emociju spram njega. I poštovanje. A svoj olimpijski bazen sam popio. Davno.

Da li je u nekoj situaciji, u nekim prilikama vino imalo posebnu ulogu u Vašem životu?

Pa, na šta vam ja ličim… Kakav bih čovek bio da nije imalo? Imalo je veliku, ali sam ga zloupotrebljavao, pa mi se malo osvetilo. Ostavilo me vino. A da bokeški „Ćatovica Mlini”, moji omiljeni, progovore, imali bi šta o meni s vinom ispričat’, ha, ha, ha…, al’ tamo sam često i bez vina, i opet mi je divno.

Neki kažu da je vino božji nektar, a Bela Hamvaš da „kad sve proÐe ostaju samo Bog i vino”…

Baš da je božji nektar, nije. Do Boga ne moramo da idemo. A kako se ne složiti sa Hamvašem, ne samo o vinu.

Slovite za veliku rediteljsku zvezdu, da li sebe tako vidite?

Moja ćerka mi je jednom rekla, kad sam je nešto pitao, „ne znaš koliko ne“. Tako da moje NE je neizmerno. Nemate prostora da ga upišete.

Vaši biografski podaci kažu da ste se već sa nekih dvanaest godina obreli na pozorišnoj sceni. Šta Vas je odvelo tamo?

Ne znam šta me je odvelo. Najiskrenije. Ako krenem da odgovaram i elaboriram to bi bilo iz ove pameti, da odgovaram iz one tada ne umem. Mogu samo nešto da filozofiram, a to nikome ne treba. Verovatno potreba za igrom. Ogromna glad. Nagon. To je bio moj život. Najiskrenije i najjednostavnije.

Jeste li slutili da će Vam to biti profesija? Ili, kada ste to osvestili?

Ja sam to nekako znao. Nisam slutio, nego sam znao da sam to ja, pa sad – šta god. Ali pozorište je bilo, i tada i sada, moj svet.

Kakva sećanja nosite u odnosu na svoje odrastanje?

Preobimna, predugačka. Teško u nekoliko rečenica da stavim. A i čovek odrasta stalno. U svakom trenutku života i u svakoj fazi ti odrastaš, makar u odnosu na nešto.  Osim ako nisi upao u zamku pa pomislio da si dovršen i da si ne znam šta. Sledeća faza posle toga je spomenik i onda je to kraj. Kad kažem spomenik, mislim na ego tripove a ne na statue i doslovno.

Ko je obeležio Vaše detinjstvo?

Ko nije. Kad si mali, sve upijaš.  Moje detinjstvo je bilo divno. Najbliže rečeno – Felinijev Amakord. Mediteran i moja tada zanosna Podgorica i taj orijent kog ima u staroj Podgorici, u delu zvanom Stara varoš i Balkan i slovenska duša…. Stvarno svega ima. Taj prostor u kom sam rastao, taj ambijent, sve te kulture i to što se sad zove multikulturalnost a nama bilo normalno, to su stvarno razni senzibiliteti. Pola sata do mora iz kog vidiš Lovćen, to je privilegija. Stvarno jedno obilje boja, mirisa, uticaja i razvijanja nekih antena koje sam ja možda, sam po sebi, imao u nekom začetku. Sad me i sramota da pričam o nekim stvarima jer sada nas, kao kretene uči ova Evropa, da to tako treba. A to je onda sve bilo normalno. Podrazumevalo se. Sve vere i sve nacije i to bratstvo, tolerancija, razumevanje i ljubav za drugoga, drugačijeg – sve je to bila najnormalnija stvar na svetu. A sad se to podiglo na neku ravan da je mene sramota i da pričam o tome.

Hoćete da kažete da je to tada funkcionisalo prirodno na takav način, a sada se nameće spolja, pošto su nam prethodno ugušili to unutra…

Ne znam odakle je to poticalo, zašto je bilo tako, ali znam da je bilo normalno. I zdravo. A sad se propoveda kao ne znam šta. Što znači da smo u regresiji.

Možemo li naslutiti odgovor na pitanje od koga ste nasledili duhovitost?

Otac mi je strahovito bio duhovit, a bogami i majka. Mogli bismo reći pakleno. I baba. Ali i cela sredina iz koje potičem je jako plodna duhovitošću. Želim da kažem, hvala što me kao duhovitog doživljavate. Šta je lepše čuti. Ja to ne znam, da li sam, koliko sam, kako sam…. Nemam svest o tome. Ali ljudi s kojima sam, sredine u kojima sam rastao, u kojima živim zaista jesu, počev od moje Podgorice. A Beograd! Pa čekajte, ima li duhovitijeg grada na svetu…. Pa pozorišta, pa pozorišni ljudi, a gde su moji Dalmacija i Dubrovnik… Pa čekajte, imam ja i dorćolski premaz. Od sedamnaeste sam ga sticao. Ja sam se i ovde stvarao. Došao sam kao dete. A gde su glumci, gde su velikani s kojima sam sedeo, pio isto to vaše rujno vino s početka! Ali to ništa ne može da se prepriča… Pa da sam samo s Mirom Stupicom – sad bi trebalo reći šalio a ne mogu da kažem šalio, da kažem ‘zezao’ ne ide – da sam samo uz Miru bio, pa kud ćeš više. Ubi nas ova ogavna politička korektnost koja sve što brani promašuje, al’ zato ubi i udavi. Kad tako gledaš, ti više ne možeš da se – šališ, ali to je druga priča i neću da mračim.

Više puta ste rekli da ste kao vrlo mladi došli iz Podgorice i da Vas je Beograd prigrlio…

Dao mi je sve što jedan grad može da da. I više od toga. I u svakoj fazi života me podržavao. I ja mu ostajem zahvalan dok postojim. Bilo je prilika da živim negde drugde, u inostranstvu. Nisam ni pomislio. Ja bez ovog tla ne mogu da trajem. Znate, kad u NATO bombardovanju idem na pijacu da kupim sijalice i, beše šta beše, samo čujem ‘reditelju, reditelju…’, ja se okrenem misleći ‘šta li je sad, kakvo je ovo dobacivanje’, a on će, najnežnije ‘samo da ti kažem, znam da tražiš – stigle sijalice›. Ne može to da se zaboravi. Ni da se nađe ne znam gde. Taj dečak koji je došao, nadobudni… tad sam se zezao i govorio „ja se nisam snaša’, mene su dočekali“. Trudim se da sve to vratim onim što dajem kroz predstave.

Kažu da ste veliki posvećenik pozorišta. I sada kao nekada, ili…?

Nemam ni o tome neku svest, tezu, neki odnos…  Trudim se. Ja iz sebe samog moram da radim tako kako radim. Ozbiljno shvatam svoj posao. A neko totalno davanje, ja to podrazumevam i očekujem i od drugih. Može da se kaže posvećenik, neki kažu da sam strog… kako god ko vidi, ja se time ne bavim. Rad je ozbiljna stvar. I pozorište. Sve je ozbiljna stvar kad se ozbiljno radi. A kad čovek nešto radi, treba da da najbolje od sebe, najviše što može. S tim nema cenkanja. To mora tako, ili nikako. Mihiz je rekao – „ljubav se ili mora ili ne može”.

A Vi ste rekli – pozorište je prečica do ljudske duše?

Jesam, i jeste. Nemam šta ni da dodam ni da oduzmem. I jedino to vredi. Jedino to koliko uđe u dušu ljudi i tu ostane. To vredi, ta vertikala a ovo po horizontali, uz sve poštovanje i za lepe reči i za ružne reči i za nagrade i za nenagrade… to je sve super ali to bude, prođe i više se niko i ne seća, a ovo vredi; kad siđeš do pijace, do naroda i vidiš – tu si nešto ostavio. Jer pozorište menja čoveka, a čovek posle menja svet. Ono ne menja svet, al’ menja čoveka.

Jezik brojeva kaže da ste dobili nagrada više nego što imate godina života. Kako je to uticalo i utiče na Vas?

Hvala svakom ko mi je dao. Ostajem zahvalan i idem dalje. Moje je da radim. Imalo je to zamku u mladosti. To bi mogla da bude, često i jeste, velika zamka ove profesije i ne kažem da nisam bar u mislima na tren upadao u nju, ali Bogu hvala izvadih se. Jer, poveruje čovek… Mada, ja sam bio nesiguran i onda je to meni bilo nešto za šta sam se držao. Komplikovano je to oko nošenja uspeha. Ali ne biva da se žalim. Ne žalim se, ja sam zahvalan, bio sam mlad kad je počelo i sve je došlo kad je trebalo. Hvala svima, naročito kolegama kad su oni bili u žirijima. Nije to lako.

Za sada Vaša poslednja predstava je „Urnebesna tragedija” Dušana Kovačevića u Narodnom pozorištu Beograd. Jeste li pred premijeru i tokom rada bili – kao i ranije, kako ste govorili u, ne mogu reći strahu, ali u posebnom stanju napetosti?

Jesam, naravno. A to oko straha, Gete počinje Ifigeniju: „U vaše senke o tajnovite krune staroga svetog lisnatoga gaja, kao u tiho svetište Dijane, stupam i sada sa jezom u duši kao da sada stupam prvi put.“ Il’ tako, il’ nikako. Na svakoj sceni, u svakom teatru gde sam radio. Ne krijem ja to. Ali istovremeno moraš da si homo ludens, da se igraš. To ne sme da se pretvara u regule. Kad se ovako izgovori, odmah preti da postane svoja suprotnost. Postaje pravilo da nešto moraš. A ako se mora zbog pravila, onda to više nije to.

Teško bi bilo izdvojiti neku vašu predstavu…

…I meni. Apsolutno.

No, ajde da kažemo Kate Kapuralica. Radili ste je u Narodnom pozorištu Sombor 1995, danas slovi za antologijsku, i za najizvoÐeniju, najnagraÐivaniju, najpoznatiju predstavu tog teatra…

I meni mnogo znači i često mi je kao neki reper.

Jedno od njenih čuvenih izvoÐenja bilo je na festivalu Budva grad teatar, u vreme ratova devedesetih, kada se sa Citadele orio song „Hvala tebi grade Dubrovniče“, a koji kilometar dalje gruvali su topovi. Sećate li se?

Kako da ne. Strašno. Šta da kažem? To je pozorište. Mi koji smo u pozorištu imamo privilegiju što smo u njemu. Mi smo zaštićeni pozorištem. Po vertikali.  Pozorište nas čuva kao hram, bezbedan od nedaća sveta. I raznih stvari tu ima. A šta je „Pepeljuga” u Narodnom u NATO bombardovanju, peva se Rosini, puna sala u podne dok na trgu pevaju pevači narodne muzike a mecosopran ne stiže jer je most srušen, i Sanja Kerkez peva uloge obe sestre, a kad stigne u nekom času oblačimo je na brzinu, izlazi na scenu u finalu prvog dela, Sanja Kerkez počinje žena da plače, a publika na nogama…. Bilo je toga mnogo. Čak i kad su ti takvi primeri zgodni za štampu, anegdote koje ja ne volim, uvek je to – pozorište. Ono magično prelama, prepliće i stvarnost i sve u nama i oko nas. A „Šopalovići…” gde onaj što ga je zadesilo da na trenutak bude neka vlast, pojede dozvolu i zabrani trupi pozorište a nama dan posle premijere u JDP dođe korona i zabrane predstave! Mislim, beskrajno je mnogo takvih situacija. Meni ne trebaju, meni je dovoljan sam čin, a siguran sam i publici.

Jedna od Vaših čuvenih izjava za medije jeste „Ne mogu živ u grob da legnem zbog ove situacije”…

To je bilo devedesetih. Pa mi smo i kukali i plakali i pjanili se i arlaukali i izlazili na ulice… A mora se živeti. I tad i sad i uvek. Najlakše je poludeti. Najlakše. Treba da se živi. Disciplinovano, skromno, a punim plućima. I da se radi. Mora čovek sebe da pobeđuje. Tu je priča. Najlakše je sve četiri uvis.

Predstava Sumrak bogova koju ste radili u Beogradskom dramskom pozorištu gleda se na kartu više, kad je premijerno izvedena bila je meÐu najboljima te godine, a šta je bio Vaš motiv da je radite?

Sumrak božanskog u čoveku, sumrak ljudskosti, empatije… Sve veća, narastajuća volja za moć, zbog toga što smo pomislili da smo mnogo moćni i da je moć sve, zbog toga jer smo zaboravili da moć ne postoji, da je ona privid za lakoverne, zbog manipulacija čak i decom, zbog gubitka porodičnih vrednosti i zamene istih za partijske, zbog nakaznog sistema vrednosti koji u svojoj sveukupnosti vodi u neljudsko i groteskno, zbog toga što prestajemo da budemo u konekciji sa moralom, a o lepoti i duhovnosti i da ne govorim, zbog stida koji osećam i sam, zbog sumraka svega što valja i neviđenog navikavanja našeg na sve što rekosmo, zbog toga što ne znamo gde je crta preko koje se ne sme preći ni da bi se opstalo, jer ima crta posle kojih ti više ništa ne vredi… Ne valja biti po svaku cenu adaptibilan isto koliko ne valja ni biti autodestruktivan i povući se u izolaciju i propustiti život. Evo, i dok ovo govorim, mene je stid, i pitam se treba li… Zato što, kako kažu ovi mladi: mračim! Ali ne mogu da ne kažem. Ovo traje predugo. Nekad mislim, da parafraziram Boru Stankovića, „otkako smo – takvi smo“. Stid me je jer o nekim stvarima ne možeš govoriti a da se ne uprskaš, a opet moram da govorim. Moramo svedočiti, moramo jedni drugima kazati, da ne pomislimo da je sve u redu, da ne utrnemo. E, zato Sumrak bogova. I zbog ljubavi, bez koje nema ništa. Bez nje ostaje samo pusta borba za moć, a to je uvod u apokalipsu.

A Šekspirovog „Magbeta“ u Narodnom pozorištu?

Zbog Šekspira, zbog pozorišta, zbog nas… Ovoliko zlo koje gledamo na celoj planeti prosto natera čoveka da radi Šekspirovog „Magbeta”, komad o zlu, o vešticama koje obećavaju vlast, o tome kako se jedan čovek ‘primi’ i postane i vlast i zao, i uništi i svoju dušu i sebe, i svoju zemlju… „Magbet” govori o tom našem vlastoljublju, o pustoj volji za moć, najjednostavnije rečeno o zlu i dobru u nama. Ne van nas! Sve je to u nama. Svima nama. Zato je taj komad toliko opstao vekovima. Donosi katarzu i pročišćenje.

Vaša „Hasanaginica” prema tekstu Ljubomira Simovića se u tom pozorištu igra preko dvadeset godina. Koja Vam je prva pomisao u odnosu na tu činjenicu?

Ko’ što prolete ovih dvadeset godina, proletećemo i mi. I brže. A Narodno pozorište će ostati. Nek smo bili dobro zrnce u reci vremena, nek smo to dara što imamo ugradili u taj tok – dovoljno je. U onom svodu iznad portala sve se zbraja. A ko će se čega sećati, to je njegova stvar. Boli samo ono što nismo dali. A radost je da našu predstavu dajemo evo više od dve decenije.

Ove godine otvorili ste Sterijino pozorje, prošle godine Vaša predstava koju ste radili u Jugoslovenskom dramskom „Čudo u Šaraganu” ponela je pet nagrada. Šta je u srži „Čuda…”?

U srži komada i predstave je čudo naše vere i nevere, čežnje, pravde i nepravde, moći i nemoći, čudo o našem letu u mestu, o najgorem i najboljem u nama… Mene Ljuba Simović leči poezijom i mudrošću, leči me i od rata i od posrnuća ovog sveta i od pada moralnih vrednosti i od manipulacija, zla, bahatosti… On osuđuje greh, ali ne veša grešnika.

Šta je po Vama ključ ovog vremena?

Ko to zna. Samo budala može sebi da dozvoli da kaže ključ vremena je to, to i to, pa taman da to i jeste ključ. Ko je taj smrtnik koji sebi to sme da dozvoli. E sad, molim vas proverite da nije to već neko tako pričao pa da ne ispadne da ocrnjujem nekoga. Gde smem sebi to da dozvolim… pa ja ponekad ne mogu sebe da zaključam i otključam.

Rekli ste u nekoliko navrata da su banalizacija i urušavanje vrednosnog sistema kod nas dominantni i nešto najpogubnije što društvo može da zadesi…

Jesu. Pocrkasmo u spoju primitivizma i malograđanštine. Kakvo jedinjenje! Ali, nije ključ negativna konotacija. Kad kažeš ključ, treba da imaš pozitivan odnos, da kažeš kako otključati. Nije ključ konstatovanje užasa, nego upotrebno sredstvo da se vrata otvore, ne da se zatvore. Kad se kaže nešto o toj strašnoj, opakoj banalnosti, gde je tu ključ. Ključ bi bio nešto da se razume šta raditi, nešto što ti otvara ta vrata da koliko možeš neoštećen prođeš kroz ovo vreme koje nije lepo, naprotiv. Ja se stidim više da iznosim negativne konstatacije. Prepun je Beograd pametnih koji vide šta ne valja. Kaži ti meni šta valja, šta je ključ da prođeš. Ja mislim da svako treba da se koncentriše duboko na samog sebe, na bolji deo sebe. To se sad zove, ružno rečeno, i potrošena je reč, al’ reći ću – rad na sebi. U smislu duše i duha, da ne kažem dobrote ljudske aman, i to postoji iako je nema u javnom sistemu vrednosti.