Vinar koji putuje sa svetom

Njegova harizma, entuzijazam i energija čine ga zaista jedinstvenim. Nastavljajući porodičnu vinarsku trdiciju dugu osam generacija, Aleš Kristančić, vlasnik vinarije „Movia“, na najbolji način uspeva da patinu sa boca upakuje u moderan koncept življenja. A njegovo vinarsko umeće nedavno mu je donelo veliko priznanje – izabran je za jednog od dvanaest najuticajnih winemakera na svetu po izboru dvadeset najeminentnijh novinara i eksperata iz sveta vina. Kristančić će u aprilu 2008. godine učestvovati na manifestaciji „Wine Creator“, prvom internacionalnom susretu winemakera.

Bilo je zadovoljstvo posmatrati ga kako celo veče neumorno i vrlo servilno opslužuje dvadesetak ljudi u svojoj porodičnoj kući. Ogromna pozitivna energija koju emituje prilično je zarazna, a on sam deluje kao da se nikad neće zaustaviti. Pri tom, sa velikom strašću priča o svom i o vinu uopšte. Kompleksno, ali vrlo razumljivo i običnom laiku. Čini se da svoj posao nosi sa neverovatnom lakoćom i da želi da uživa u svakom trenutku svog života. Iako je odmah jasno da je u svoja vina ugradio veliki napor i emocije, ne deluje kao istrošen. Naprotiv.

„Ako mi još jednom budeš rekao ‘Vi’, moraćeš da platiš svo ovo vino koje smo večeras pili“, rekao je Aleć Kristančić još pre intervjua i jasno stavio do znanja da je neposredan i neformalan razgovor ono u čemu on zaista želi da učestvuje. „Do sada smo ugostili tri kralja u našoj vinariji. Kada je dolazio prvi, to je bio svedski kralj, bio sam pod pritiskom da moram da budem perfektan. Imao sam na ruci napisanu frazu kojom treba da ga oslovim, ali video sam mu u očima da mi kaže da nema potrebe za tim. Zatim smo sišli u podrum i probali vina. Kad smo počeli da osećamo vino, rekao sam mu da ne mogu da mu persiram. Barem ne dok smo u podrumu, jer to onda ne bi bio pravi doživljaj. Rekao sam da bi to bilo kao jaje koje dolazi od tužne kokosi, a on dodao: ‘Od kokosi koja nije imala petla’. Posle toga smo pričali kao prijatelji.“

WS: Više puta sam čuo rečenice tipa „Aleš je šoumen“, „On je najveći cirkuzant među vinarima“. Šta misliš o tome?

Odlično što si postavio to pitanje. Pazi, „Movia“ je najstarija vinarija u ovom delu sveta. Ali poenta svega jeste upravo šou. ‘Ajmo malo unazad. Posao, porodična tradicija, osam generacija… Ali tradicija ne samo vinogradarstva, nego i podrumarstva, što je veoma bitno. Dakle, u vreme kad je Jugoslavija nakon Drugog svetskog rata bila u fazi reformi, kad su se formirale zadruge, jedini koji je ostao da radi kao privatni vinar i podrumar bio je moj deda Anton Kristančić. Možda bi njemu tada bilo sto puta bolje u zadruži, jer su članovi imali sve, bonove za šecer i te stvari. A mi nismo imali ništa, jer smo bili jedini neorganizovani seljaci, i samo su tvrda glava i vizija u budućnost spasili tradiciju „Movie“. Malo sam zapamtio dedu, on je umro kada sam imao šest godina. Sećam se, nakon pogreba otac je natočio bocu najboljeg vina iz arhive i rekao: „Deda mi je rekao da pravimo ovakvo vino kad njega više ne bude“. Nikad neću zaboraviti kako je otac tada tugu pretvorio u radost. Isplakali smo se i rekli: „Hajde sada da živimo napred sa dobrim vinom“. Je l’ to bio šou? Za neke je to bio šou. Za mene je to bila stvar koja mi se učvrstila u srcu, koja je ostala unutra.

WS: Kako ti radis svoj posao?

Verovatno je sve lakše raditi bez energije, pasivno. Ja ne mislim tako i radim sa istom energijom sa kojom i živim. Svoj posao radim onako kako osećam da treba da ga radim i onako kako se meni svida. Zato se nakon svake večeri kad priredim šou za ljude, za svoje goste, osećam punije, osećam se boljim. Jer, samo dok uživaš u onome što radis, možes da očekujes da si dobar. Najbolji ili ne, ali moraš da imaš taj osećaj da budeš zadovoljan sobom. Kad ideš u Ameriku, u Njujork, i ispred sebe imas 500 ljudi koji su verovatno prvi put u zivotu čuli za Goriska Brda, ti moraš da im pokažes da je to nešto izuzetno. A to možeš samo ako im pokažeš da si ti izuzetan. Moraš da preneseš taj svoj pozitivan stav na njih.

WS: Kako si se osećao tada?

To je bio fenomenalan osećaj, jer što je teži zadatak, ja imam veći motiv da ga uradim. To je kao da ides glavom kroz zid. To nije nimalo lako, potrebno je mnogo snage i volje. Moras stalno da putuješ, da radiš posle neprospavane noći… Koliko puta sam išao u Njujork – odradio večeru, vratio se u hotel u tri sata ujutru, kasnim letom preko Pariza se vratio kući i odmah na posao. Sto puta i više.

WS: Znam ljude koji su bili fascinirani tvoji nastupom na Sajmu vina u Bordou. Tačnije, tvojom energijom, jer si, kažu, sve sam radio.

Za mene je to veliko zadovoljstvo. Kad ne budem više imao taj filing, onda to neću ni raditi. To mi je otac preneo, a njemu moj deda. Stalno je govorio: „Kad počnes da imaš osećaj da ti je taj čas ujutru kad treba da ustaneš da radiš pretežak, možda je vreme da razmisljaš da neko drugi dođe na kormilo.“

WS: Poznato je da je lični pečat vinara jedna od ključnih stvari koje determinisu vino. Šta je to što ti daješ svojim vinima?

Da, to je tačno. Često mi se dešavalo da promenim mišljenje o nekim vinima nakon što upoznam ljude koji ga prave. Vinarstvo je autorski rad, a autorstvo počinje od vinograda pa do onog što si napravio. Dakle, od trenutka kad vidiš autora, do trenutka kad piješ vino. E, to je ono pravo. Ako neko to ne zna, ako ne zna da napravi takozvani sou, ne mogu reci da je zaokruzio pricu. Ja nikada ne bih mogao da prodajem vino prema kome nemam nikakve emocije.

WS: Ako imamo dobrog vinara, zemlju, klimu, lozu, šta je još potrebno da bi vino dobilo dodatni kvalitet?

U svakoj industriji stvari idu napred, ali u vinarstvu, uopšte u industriji hrane i pića, progres ne znači da stvari treba da se modifikuju. Ako se prave veštačkim putem, to je nazadovanje. U vinarstvu progres znači da treba da se držimo osnovnog koncepta, a to je da poštujemo činjenicu da je vino produkt prirode. Vinar je onaj koji mora da se potrudi da u određenim uslovima izvuče ono najbolje iz prirode. Uostalom, dobar vinar ima čisto vino, a loš vinar ima industrijsko, hemijsko vino. Vinarstvo je vrlo kompleksno. To je i filozofija, jer moraju da se nadograde neke stvari koje nauka ne zna da razlozi. Recimo, u školama vinarstva nijedna reč se ne posvećuje tome da se objasni uticaj Meseca na vino, a Mesečeva energija može da bude na tvojoj strani ako znaš da je iskoristiš. E sad, ako sve to koristimo pomoću najmodernijih alata koje nam daje tehnologija, onda ćemo dobiti maksimum. Vinar koji zna da je vino rodeno u toj zemlji i sa tim energijama, napraviće vrhunsko vino. Mnogi vinari grese jer misle da je vreme kada će pakovati vino samo njihova odluka. To ne može tako. Može neko da bude vrhunski enolog, ali to ne znači da ce praviti vrhunsko vino, jer vino odreduje vreme i ako obraćamo pažnju na takve stvari, onda ćemo doći do dobre pozicije.

WS: Ti se baš i ne uklapaš u taj klasičan profil vinara. Čak ni vizuelno. Recimo, da sam te video na ulici, verovatno ne bih pomislio da si vinar.

Zasto?

WS: Pre bih rekao da si čovek iz sveta mode, umetnosti…

A, da. Poznajem neke kolege koje izgledaju drugačije, iz moje perspektive. Ali, ako pogledaš moje ruke i takve detalje, videćeš da to nisu ruke čoveka iz sveta mode. Ne znam kakvu košulju imam, žena me oblači. Ona me dobro oblači, moderno i ja se lepo osećam u ovoj košulji, ali se zbog toga ne osećam manje kao vinar. Možda sam i bolji. Osećam se kao vinar koji putuje sa svetom. Ne može se putovati u svom vozu koji ide nekom svojom brzinom. Moraš da živis u istom ritmu kao i svet. Mislim da kao vinar mogu mnogo toga da dam vinarstvu, ali samo ako shvatam trend, ako znam gde svet putuje. Samo iz takve pozicije mogu reći sve što imam da kažem.

WS: A sta kazeš kada te neko pita zbog čega bi trebalo da pije baš tvoja vina?

Uvek se krivo osećam kad me neko pita da preporučim svoja vina. Objasniću ti zašto: dođeš na neko tržište i tu nema oproštaja; imas uvoznika koji je zadužen da prodaje tvoje vino i on će uvek da kaže da je to najbolje vino. Ali, to onda znači da njega proizvodač indoktrinira. Ja to nikada nisam radio i neću. Ukus je lična stvar, on se ne može naučiti i uvek treba verovati svom ukusu. Ako ti se vida da pijes crveno vino hladno – super, jer to je tvoj osećaj. Ja ti neću ništa reći, jer ćes sam doći do toga šta ti najviše prija. To je problem u svim ovim zemljama, što nema dovoljno postovanja izmedu ljudi. Ja poštujem i cenim sve moje kolege i sve druge ljude, pa tako poštujem i njihove ukuse. Dakle, svako treba da pije ono što mu se sviđa, a ne ono što mu je neko drugi rekao da treba da pije.

WS: Dok si pričao o svojim vinima rekao si: „Mesec je podrumar“, „Pakovanje vina je zatvaranje života u bocu“ i slične stvari. Zaista veruješ u to?

Mogu da ti ispričam kako sam dosao do tog vina, ali ne kako sam vozio traktor i gnjecio grožđe, nego nesto što je tebi zanimljivo. I nikad se neću ponoviti, jer smo svi mi svakog dana drugačiji. Ja uvek živim za sadašnji trenutak i izvlačim iz njega maksimumn. U tome je poenta. Sad je važno, ni juče ni sutra. Meni je sad mnogo lepo, ovaj trenutak, dok razgovaramo i pijemo vino. Nije važno šta ćes ti sutra napisati, ne razmisljam o tome.

WS: Čime bi se bavio da ne praviš vino?

Imao sam veliku strast – muzika. U stvari, jos uvek je imam. Svirao sam kontrabas. Sad nemam toliko vremena, ali to je moja velika ljubav.