Profesorka preduzetničkog duha
Profesorka Danica Purg osnivač je i predsednik IEDC – Bled School of Management, najuglednije poslovne škole u regionu. Posle doktorata na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, školovala se na Harvardu, IMD-u, INSEAD-u, Univerzitetu u Londonu, Sorboni… Poslovnu školu je osnovala 1986. u vreme još aktivnog socijalizma i tada je to bila prva obrazovna institucija ovakvog tipa u centralnoj i istočnoj Evropi. Otvaranje najpre slovenačkog, a onda i tržišta regiona ovu ideju ubrzo je potvrdilo kao vizionarsku. IEDC danas okuplja najrenomiranije predavače i polaznike sa različitih kontinenata, a njihove MBA studije i specijalizovani programi predstavljaju respektabilnu referencu. Ovih dana Danica Purg primiće priznanje Educator of the Year 2010 koju dodeljuje Akademija za međunarodni posao (The Academy of International Business – AIB).
„Imperijalizam“ u vreme socijalizma
Kada sam pre dvadeset i pet godina razmišljala o tome da osnujem Bledsku školu moja vizija je bila da bi to trebalo da bude poslovna škola koja će vremenom moći da se takmiči sa najboljim u svetu – a to znači da stekne međunarodni karakter, da ima najbolje profesore i kvalitetne učesnike koji imaju praksu, govore engleski jezik i iznad svega, imaju liderski potencijal… Tada sam razmišljala da bi tu trebalo da se prenose znanja potrebna na međunarodnom, globalnom nivou poslovnih aktivnosti, a međunarodni karakter škole pomogućio bi polaznicima i kvalitetnu mrežu poznanstava, što je jako važno u svakom poslu… IEDC je verovatno jedina poslovna škola osnovana u vreme socijalizma. U to vreme jugoslovenski lideri bili su već dosta otvoreni, pa je tako Ante Marković koji je tada već bio premijer jednom prilikom čak i posetio našu školu i održao govor. Međutim, bilo je ipak teško početi. Određene birokrate su smatrali da uvodimo imperijalizam…
Inspiracija u umetnosti i etici
Shvatili smo na samom početku da u programskom portfoliju IEDC- a, pored funkcionalnih znanja i veština, treba da se nalaze i znanja iz etike. Kasnije smo tome pridodali i umetnost, na čijoj metafori i danas gradimo našu filozofiju. Mislim da nas to povezivanje poslovanja i umetnosti kao jednog od osnovnih principa na kojima baziramo pristup, čini osobenim među poslovnim školama. Naše uverenje je da menadžeri mogu mnogo da nauče iz sporta, medicine i drugih profesija, ali je umetnost ta koja najviše oslobađa maštu i podstiče refleksiju, kojih inače nema dovoljno u životu menadžera. Oni stalno jure sa kraja na kraj, sa predmeta na predmet, sa sastanka na sastanak i zbog toga nemaju vremena da razmišljaju o smislu svoje aktivnosti, o smislu poteza koje su napravili, o posledicama svojih radnji za celo društvo… S tim je u tesnoj vezi i to što smo u školi osnovali najpre predmet, a sada i Katedru o održivom razvoju. Polazimo od toga da menadžeri imaju veliku moć da urade puno dobrih, a i loših stvari za društvo i za budući razvoj i da je novi način razmišljanja, koji je u skladu s održivim razvojem, veoma, veoma značajan. Da razmišljamo o tome podstakao nas je pre petnaest godina najpoznatiji teoretičar menadžmenta na svetu Peter Drucker koji je govorio na našoj desetoj godišnjici kako je razmišljanje i samospoznaja značajna za dobrog lidera.
Posao koji pokreće strast
Za upravljanje ovakvom poslovnom školom, pored znanja, značajno je imati međunarodne kontakte, smisao za marketing, a iznad svega imati strast, energiju i biti zdrav da sve to nosiš. Činjenicu da sam žena ne vidim ni kao prednost, ni kao manu. Oboje donosi prednosti, a i probleme. Žene su možda više spremne da posvete deo svoje energije i života jednom velikom zadatku, što sam, uostalom i ja uradila. Ja još uvek verujem, da je to što radim izuzetno važno za budući razvoj društva, za razvoj ljudi i za bolji sutrašnji dan. Ja sam, takozvani, intelektualni preduzetnik i kao pravi preduzetnik imam puno ideja, vidim priliku za njihovo obistinjavanje, hoću odmah to da realizujem u praksi, znam da pronađem ljude i druge resurse koji mi pomažu da svoj projekat ostvarim i kao svaki pravi preduzetnik spremna sam na rizik.
Lideri za 21. vek
Kompanije danas više nego u prošlosti vide smisao edukacije i razvoja. Naš pristup od samog početka bio je „što naučiš danas možeš da upotrebiš sutra u praksi“, što je danas još aktuelnije. Za vremena koja dolaze potrebni su nam lideri sa vizijom, sa strašću da realizuju svoju viziju, da je komuniciraju i da sa empatijom mobilišu i motivišu svoje saradnike kako bi dali sve najbolje od sebe u realizaciji tih ciljeva. Oni koji hoće da budu vodeći na svom području, pored svega što sam već spomenula, moraju da imaju znanja o upravljanju, veštine komuniciranja, neophodno je da govore strane jezike… Važno je da su otvoreni, da poštuju druge kulture i navike, imaju smisla za timski rad. I konačno, treba da budu vrlo, vrlo hrabri i da idu za tim da je samo nebo granica…
Perspektive regiona
Nije potpuno jasno šta će biti ubuduće sa regionom bivše Jugoslavije i sa širim regionom. Jedno je sigurno, ako sebi želimo dobro, treba puno da radimo i da mnogo više energije i razmišljanja posvetimo budućnosti, umesto prošlosti. Budućnost je ta koja nas zanima, jer tamo ćemo provesti ostatak svog života. U veoma dinamičnom okruženju u kojem živimo, mi time što se suviše obraćamo prošlosti, gubimo vreme i propuštamo prilike. Nadam se da ćemo to na vreme shvatiti i da će racionalni i ekonomski način razmišljanja imati pozitivan uticaj na politiku i političare i da ćemo ubuduće mirnije reagovati na događaje koji su nas podelili u prošlim decenijama.
O slovenačkim vinarijama
Slovenačka industrija vina ima prirodu „butik“ industrije i nadam se da će ostati takva. Njenu perspektivu vidim kao vrlo dobru. Slovenački podrumi sve više se „otkrivaju“ u Evropskoj uniji i Severnoj Americi i prodaju se kao ekskluzivna vina u ekskluzivnim restoranima po relativno visokim cenama. Ovaj proces „otkrivanja“ tek na početku, ali će svakako imati učinak na ponudu i cene je vina u Sloveniji. Poslednji put kupila sam flašu odličnog slovenačkog vina u Parizu u jednom od ekskluzivnih vinskih butika na Place de la Madleine i vrlo sam ponosna što u jednom od najboljih Michelinovih restorana u Parizu serviraju mariborsko vino Johannes, a i u Firenci, takođe u Michelinovom restoranu, vino proizvođača iz Goriških brda.
Lično
Na sreću, još uvek imam premalo vremena za rekreaciju i uživanje. A kada ga nađem, imam dva prioriteta: welness i umetnost. Tu i tamo možete me naći u nekom welness centru, ili u nekoj umetničkoj galeriji. Kada se stavim u ulogu kuvarice, onda se najčešće opredeljujem za paštetu od pečuraka, koja je nastala po mom sopstvenom receptu, ili zamorca u košulji (austrijska kuvana čokoladna torta bez ikakvog brašna), nekada to budu i palačinke koje pravim odlično. Podjednako volim da uživam i u ribi koju mi priprema moj muž. On je Holanđanin i zbog toga zna više od mene o morskoj hrani. Nas dvoje često uživamo u restoranima u Sloveniji i širom Evrope. Od sve hrane najviše volim svežu ribu, pogotovo ako je dobijem blizu mesta gde se ta riba lovi.
