HRANA…
Probala sam najrazličitiju hranu dalekih kuhinja, a ono što se definitivno nikada neće naći u mom tanjiru su bube (iz, čini mi se, evropskom čoveku razumljivih razloga) i konjetina. Kada sam na poslu, najradije jedem salate na svim onim mestima oko Beogradanke koja nude takav obrok. Sviđa mi se i što je nedavno u mom kraju počela da radi pekara „Hleb i kifle“ – kod njih je idealno zgrešiti, s vremena na vreme, a zdrava solucija hrane za poneti može da se nade u „Vodenic“. Drago mi je što u Beogradu ima najviše italijanskih restorana, jer mi koji živimo u ovom gradu očito volimo italijansku hranu, modu, muziku, način života… Gradu nedostaje vise internacionalnih restorana. Osim italijanske, kineske i francuske kuhinje volela bih da u Beogradu probam kvalitetnu hranu i iz drugih ćoskova planete.
VINO…
Volim bela vina i to ona koja nisu previše jaka, a moj izbor gotovo uvek je sardone. Rodena sam u vinogradarskom kraju, ali sam kasno otkrila lepotu vina. Danas mi prija časa dobrog vina, uz male gurmanske zalogaje – pršut sa suvim šljivama, masline, sir, grožđe… To su retke situacije kada se u meni probudi hedonista. Moram da priznam da je ipak teško porediti domaća i strana vina. To je kao da poredim domaću i stranu automobilsku industriju. Na sreću, u poslednje vreme ima pomaka na bolje. Sada u svakom restoranu nude i vina iz nekoliko domaćih vinarija, koja mogu da se posluže a da se ne crveni pred ozbiljnim poznavaocima ovog pića. U svakom slučaju, dobro vino će i lošije društvo učiniti boljim.
IZLAZAK…
Ja sam od onih koji misle da je dobar provod isključivo stvar dobrog društva. Kao što verujem i da su za romantiku najvažniji ljudi, pa tek onda prostor i hrana. U stvari, čim mi pomenete romantičnu večeru odmah se setim čuvene scene iz filma Bilo jednom u Americi. Najradije odlazim u restorane „Kalemegdanska terasa“, „Langouste“ i „Stara koliba“. Tamo uživam, pre svega u predivnom pogledu, a zatim i u hrani. Što se splavova tiče, oni su po meni jedan od zaštitnih znakova Beograda. Ima onih na koje nikada ne bih ušla, ali i onih na kojima se dobro provedem. Na neke od takvih rado nedeljom odem na ručak, jer voda i prijatno društvo čak i najnervoznije ljude mogu da umire. Žao mi je što u Beogradu nema restorana koji na meniju imaju mešavinu najrazličitijih kuhinja i ukusa. Takvi restorani su već godinama hit na Zapadu. Mozda ih i ima, ali ja nisam čula za njih.
