Sylvain Removille

Čovek koji je Francuzima prodao američko vino

Strast za vino, u najživotnijem smislu te rečenice – to je Sylvain Removille, senior manager kalifornijske kuće Ernest & Julio Gallo, najvećeg proizvodača vina na svetu, čovek koji je prodao američko vino Francuzima. U zemlji u kojoj postoji teroristička organizacija lokalnih vinara koja otima cisterne uvoznog vina i prosipa ga po putu i razbija lokale sa nefrancuskim vinima u ponudi, nista manje od izuzetne strasti ne bi ni obavilo posao.

Promocije vina su veoma zabavani događaji – posle petog ili šestog vina koje okupljeni probaju, treba biti genetski uštogljen pa se ne opustiti malo. Sylvain Removille je, međutim, stajao po strani čitave gungule i pre ikakvog pića i na podsećanje o dogovorenom intervjuu nakon promocije, kao dečak rekao: „Da, da, ja sam tu, koliko god vam vremena treba“. Trebalo nam je podosta vremena jer, na prvi pomen vina, iz njega je zasijala strast. Ali njega je, pokazalo se, gotovo nemoguće intervjuisati, jer njegova kultura razgovora i gotovo dečja zainteresovanost za sve što imate da kažete, jednostavno ne trpe jednosmernu komunikaciju. Više je to bio, pre svega zbog njegovog karaktera, užasno prijatan i živ razgovor, koji je na kraju postao dobar provod. Razgovori o vinu najčešce su lišeni banalnosti, po pravilu su kulturni i inteligentni, često budu i uzbudljivi, ali samo sa nekim ljudima posle svega imate neodoljiv poriv da ga pozovete kući na ručak.

WS: Zašto ne prodajete automobile ili nekretnine? Zašto baš vino?

Vino je strast. To jeste proizvod koji prodajete, ali je istovremeno samo deo nečega mnogo složenijeg, što vas obuzima. Kada sam završio školovanje, 1992, (studirao ekonomske nauke, prim. red.) otišao sam u vojsku, iz koje sam izašao pravo u veliku recesiju. Bilo je stvarno malo opcija za posao.

Pošeo sam da razmisljam: „OK, šta ti zaista voliš?“. A moja je porodica veoma strastvena po pitanju hrane i vina, to je stvar koja se prenosi sa generacije na generaciju. Odmah sam se bacio na metode prodaje vina, vrlo brzo stekao nameštenje u ovom biznisu i nikada ga nisam napustio. Jer, to okruženje… To je proizvod koji potiče od poljoprivrede i donosi dar prirode. Između rasta iz zemlje i prodaje konzumentu, toliko je raznih ljudi umešano u proces, da je to čitav jedan svet.

WS: Uzbudljiv svet?

Tačno. Uzbudljiv svet, uzbudljiv posao. Uvek je drugačiji, uvek radim nešto novo. Čak i kada otvorite novu flašu vina, dobrog vina, u njoj je uvek mnostvo toga – novog, drugačijeg. Nema dosade u mom poslu.

WS: Zašto je Vaša porodica bila strastvena prema hrani i vinu? Zašto ne, recimo, prema sportu?

Možda zato što moja porodica jeste francuska, ali vec dve generacije živi van zemlje. Tako je ženska linija porodice preuzela na sebe obavezu da neprestano unosi u nas zivot kulturu i tradiciju Francuske. Živeo sam sirom Evrope, ali je moja majka uvek bila nosilac francuske kulture u porodici i mom životu. U našem domu živeli smo kao da smo u Francuskoj, a tek kada bi prekoračili prag, našli bi se u zemlji u kojoj smo u tom trenutku živeli. I tako – hrana i vino za mene su – bili Francuska. Sećam se, kada smo živeli u Britaniji – carina nije bila kao danas, pa se vino nije moglo unositi iz Francuske tek tako. Morao si to prijaviti i skupo platiti. A moja majka bi tokom posete domovini kupila sanduk ili dva… Onda bi ga ona lepo kompletno prelila u veliki kontejner, mi bismo to zatrpali stvarima u kolima i kasnije, kod kuće, presipali ponovo u flaše. Allore – bilo je važno. Bilo je vitalno važno.

WS: Sada radite s vinom. Možete li još uvek da uživate u njemu?

Zapravo, jos više. Kada sam bio mladi, svidalo mi se ono što mi je pruzao alkohol iz vina. Sreću. Zabavu. Do sada sam, međutim, upoznajući mnoga vina, učeći kako da ih pijem, kako nastaje vino, kako se pravi, naucio i da uživam u njemu na toliko složeniji, puniji, bogatiji način… Ako razumete jedan vinarski region, to će vam doneti divna zadovoljstva. Uzeću sada za primer jedan veoma jednostavan region – Pijemont u Italiji – razumećete njegovo vino samo ako naučite da ga oni prave od sorte grozda neviolo. Kada napravite vino od neviola, ono je veoma tanično i kiselo. I ako ne znate, ako niste naučili da oni to vino zatim moraju da drže tri godine u buradima, na odredenoj temperaturi, u određenim uslovima, važno je i u kakvim buradima… Nećete biti u stanju da cenite to vino.

WS: Dobro, sad morate da objasnite – zašto ga drže tri godine u buradima u Pijemontu?

Pa, potrebno je tri godine da tanin i kiselina sazreju, da se sjedine i zaoble, da dobiju telo kakvo treba da imaju, da vreme „venca“ tanin i kiselost. Vino mora da odleži tri godine, ali u starim buradima u kojima je oksidacija intenzivnija nego u novim, kako bi se sve to dogodilo. Eto, tako sam naučio da razumem vina – da ih ima beskrajno mnogo i da sam bogatiji sa svakim koje sam razumeo. A to je i praktična okolnost, priznaćete – ako ne znate ovo što sam Vam rekao, može Vam se desiti da kupite barolo ili barbareto koji nisu tri godine stari. I nećete baš preterano uživati. Možda nećete uživati ni u zrelom vinu Pijemonta, ako ne znate kako je ono nastalo.

WS: Šta vino čini ljudima što je tako različito od piva ili jakih pića?

Pa, ja mislim da im čini tačno istu stvar – podstice interakciju, druzenje među ljudima. Okuplja ih. Ipak, mislim da vino daje tome dimenziju kompleksnosti koju mnoga pića nemaju. Pivo, čak i ako podete u svet da tražite najbolja, a ja verujem da su u Belgiji, ako dakle pijete ta vrhunska piva, piva uz koja ćete jesti, jer to jesu kompleksna piva, bogata piva – ona nikada neće doseći kompleksnost vina. Kada obeđujemo kod moje kuće, mi spravljamo hranu i pijemo vino koje uz nju ide i ne razgovaramo o tome što smo upravo jeli i pili. Interesantno, mi obično razgovaramo o tome šta smo jeli i pili prethodni put. Toliko traje ta senzacija, i to je u stvari beskrajna konverzacija izmedu svakoga od nas i hrane i vina, između nas… Kompleksno.

WS: Kao vino.

Kao vino. Uvek kada ste sa ljudima koji su strastveni u vezi sa hranom i vinom, ta konverzacija se nastavlja. U beskraj.

WS: Mnogo ljubitelja vina govori o verbalizaciji kompleksnosti vina kao intelektualnom procesu koji na neki način rafinira ljude i njihove odnose. Da li o tome govorite?

Apsolutno. To je kultura. Mnogi proizvođači vina na svetu shvatili su da praviti vino ne predstavlja samo umetnost, već da je to i parće kulture, parče zemlje na kojoj ste radili, sa njenim mirisima i klimom, pomešano sa vašim radom, ličnošću, umećem, strašću, osobenostima vaše kulture… I da vi u stvari sve to dajete nekom potpunom strancu. A nosi se u jednoj običnoj flaši. To je tako fantastično! To je moj posao. Moj posao je fantastičan. Evo, otišao sam u Hrvatsku i odneo vina Kalifornije Hrvatima koji nikakve veze sa Kalifornijom nemaju. I to je tako lako (grabi flašu Sanoma Countyja i pruža je) – evo! Probamo, potom pričamo o tome i odjednom, prirodno i iskreno, pričamo o Kaliforniji, Hrvatskoj, grožđu, vinu, buradima, hrani… Mislim, moj engleski nije dovoljno dobar da razgovaramo o komleksnosti vina ali, obratite pažnju – dovoljno je dobar da vam prenesem moju strast prema vinu.

WS: Mislim da Vas neću iznenaditi kada Vam kažem da se vaša strast vidi iz daleka.

Da. Ja samo volim vino. Ali, to je to – strast se vidi, oseća se. Ne treba vam mnogo reći za strast. To je internacionalno. Strast prema svemu sto vino donosi nesto je oko čega ćemo se svi lako razumeti na veoma plemenit način.

WS: Da li porodica Gallo gaji ovu strast?

Apsolutno. Braća (Ernest i Julio Gallo, prim. red.) imaju samo dve apsolutne strasti – vino i uspeh. U trecoj generaciji, porodica sada ima sedamnaestoro osoba i svi su u porodicnom poslu. Dina i Met (Dina vodi poslove u vezi sa samim spravljanjem vina, dok Met nadgleda i vodi vinograde u Sonomi i Napi, prim. red.) su Amerikanci, rođeni u SAD, odrasli tamo, studirali, tako da nemaju dvostruku kulturu kao njihovi pradedovi. To je jedino sto im nedostaje u odnosu na pretke. Ali i oni, sto su duže u poslu, razumeju druge kulture sve više i više i to je jako dobro. Osim toga, oni su istinski predstavnici kulture Kalifornije i kalifornijskih vinara i to donose svetu. Da li je to malo? Probajte naše vino pa prosudite. To jeste kalifornijsko vino, i tu nema nista loše. Naprotiv – to je dobro i pravo kalifornijsko vino.

WS: Sonoma County ne odgovara generalnoj predrasudi o američkim vinima. Ono je kompleksno i izbalansirano, kao evropska vina, ako smem da primetim kao potpuni laik.

Ne, nema laika za vino. Postoje stručnjaci, ali laika nema – ako volite vino, neko Vam se sviđa, a neko drugo ne, već imate neki odnos prema tome, to je više nego dovoljno. Ali, da se vratimo na Sonomu – ne, ono nije kao evropska vina i ja ne želim da bude. Ono je kalifornijsko, i to se jasno oseća, ali jeste elegantno, uravnotezeno. To je važno jer, neću sada da navodim imena, ali postoji ta škola misljenja u Kaliforniji koja kaze: „Moramo da pravimo vina snažnog ukusa, snažnog alkoholnog sastava, snažnog mirisa, svega snažnog“. Ta je škola proizvela mnogo vina koja imaju previše svega. Dina, kao vinar, traga za elegancijom u svojim vinima. Ona nastoji da stvori balans kultura, elemenata koji dozivljaj vina čine tako uzbudljivim. Njena vina teže ka uravnoteženju, ka inteligentnom odnosu tanina, kiselosti, aroma, slatkoće i svih ostalih elemenata. Nista ne dominira i nema ničega previše, sve je izbalansirano, kako Vi ne bi popili prvu času i rekli: „VAU!“. A onda popili drugu času i rekli: „Vau“. A zatim popili treću čašu i rekli: „Bljak“. Jer je svega previše. Vino treba da vam kaže, da vam stalno šapuće: „Hej, srkni još malo“. To je ono što Dina želi. I zato su naša vina manje snažna od većine drugih kalifornijskih vina na istom nivou.

WS: Vi prodajete vino od početka karijere, radili ste jedno vreme i nezavisno od porodice Gallo. Koliko je to specifičan posao u odnosu na drugu trgovinu?

Ne znam. Nisam probao da radim druge stvari. Reci ću Vam jednu stvar, ipak: morate da znate svoje vino, morate da znate kako je pravljeno, odakle je, morate da ga razumete. Inače nećete znati kome da ga prodate, ili ćete ga prodati nekome ko ga više nikada neće kupiti. Ja sam radio prvo za Gallo, u Nemačkoj i kasnije u Belgiji, pa sam se odvojio, kao što kažete, ali onda je Gallo hteo da uđe u Francusku…

WS: Herkulovski poduhvat.

Uf! Ali doći ćemo do toga. U svakom slučaju, ponovo su me pozvali da osnujem prodaju za Gallo u Francuskoj.

WS: Čitao sam u The New York Timesu da ste u Francuskoj doživljavali i fizičke napade zato što ste prodavali američko vino?

Ah, čitali ste taj članak…

WS: Da, tu su Vas uporedili sa prodavčem frižidera Eskimima.

Ha! Pa, ovako je to bilo – mi imamo te male police za prezentaciju našeg vina po lokalima. Nekoliko puta u Karkasonu i jos jednom mestu, te su police polupane, sa svim flašama. Dobro, sad, desi se jednom, pa OK, poslaćemo još. Desi se još jednom, uf, au, nije dobro, pa kada se desilo i treći put – ja se lepo zaputim u Karkason, lično. Sad, budem ja tu tri dana, u maloj zajednici na jugu i, znate već – tu se sve zna odmah. Šef Galloa je tu tri dana – neko ce saznati, onaj ko treba da zna će saznati. Nisam dizao buku, ali sam se pokazivao: „Zdravo, zovem se tako, ja sam to i to, bla-bla-bla…“. I tako sam stigao i do lokalnog francuskog proizvođača, predstavio se, hoću da razgovaramo… Ali došlo je do ključanja francuske krvi: „Neću da te slušam, neću da sedim s tobom, neću da pričam s tobom, hoću da te bijem!“. Onda me je dohvatio i bacio me kroz vrata, ha, ha! Ali to pokazuje kakva je strast u poslu sa vinom u Francuskoj. To što smo mi, Gallo, opstali u Francuskoj govori da sam ja svom narodu uspeo da pokažem da strast prema pravljenju vina, kulturi, kompleksnosti, eleganciji, balansu koje donosim u svojim flasama, kao i strast za prodaju vina, postoji na obe strane. Čak i u srcu Francuske može da se proda nefrancusko vino, ako je dobro, ako se to razume i ako se ima ta strast.

WS: U Francuskoj je Gallo pre pet godina prodavao milion flaša godišnje. Koliko prodaje sada?

Više se ne bavim francuskim tržistem, ali mislim da smo sada otprilike na 1,7 miliona. Uopšte, u Evropi sada rastemo neravnomerno, ali generalno rastemo. To je sada već značajno tržiste za Gallo. Ali to zavisi od mnogo faktora – uzmimo sada svez primer Nemačke, gde je rast usporen zbog unutrašnje-političke situacije, odnosa Nemačke i SAD i još nekih okolnosti van sfere našeg posla.

WS: Opet, proizvodnja francuskih vina raste, dok prodaja pada. Na račun francuskih proizvoda, „world wines“ osvajaju tržišta. Šta Vi mislite, u čemu je francuski problem?

Na jugu Francuske su mala imanja koja prave kvalitetna, ali potpuno različita vina. Vidite, Gallo je velika kuća. Ona iza svakog sanduka može da stavi dolar za promociju, marketing, advertajzing. Gallo može da uloži novac u prodor na novo tržiste, ma kako veliko ili malo bilo. Francuski vinar sa juga zemlje to ne može. Osim ako se ne ujedini sa drugima, naravno. Ako bi nastupali zajedno, bili bi u stanju da se nose sa konkurencijom. A čak i kada se udruže, to je toliko komplikovano, tako da teško funkcioniše. Dakle, problem je, po meni, pre bilo čega drugog, strukturalan. Strašna je to šteta, jer se kvalitet vina na jugu Francuske dramatično povećao tokom poslednjih dvadeset godina, kod onih koji su investirali. A nije svako ni mogao da investira, i takvi ce propasti. Moja je procena da ce dvadeset procenata proizvodača tamo nestati u sledećih deset godina. Naravno, neće ispariti, već ce njihovu zemlju kupiti drugi, tako da ce kvantitet ostati više ili manje isti. Problem francuskog vinarstva danas je u okupljanju, u tome da moraju da govore istim glasom, i – investiranju. Novac iza zajedničkog projekta.

WS: Šta traži tako velika kuća kao što je Gallo na našem maleckom tržištu?

Isto to pitanje se postavljalo i ranije: „Kakvog smisla ima prodavati americko vino u Francuskoj?“.

WS: Istina, zvuči prilično sumanuto.

Pa naravno. Ali, kada sam 1998. odveo jednog od mojih velikih američkih gažđa u Francusku da uradimo istraživanje tržišta, videli smo da je u svakom malom restoranu u sred nicega, u nekoj nedođiji, na svakom stolu po flaša vina. On me je pitao: „Da li Francuzi imaju naviku da, kada izađu na piće, piju vino?“. Kažem: „Da“. „A da li piju vino uz obroke?“. Ponovo kažem: „Da“. Onda on izvadi svoj kalkulator, računa malo pa kaže: „Wow! That is a lot of wine!“. To je zaista mnogo – oko 26 litara vina po osobi godisnje. „Let’s do it“, rekao je. I tako, možemo da prodamo vino na svakom tržistu na kojem postoji kultura vina.

WS: Ovde je konzumacija vina relativno mala u odnosu na druga pića – o kakvoj kulturi govorimo?

O većoj nego u SAD. Procentualno. Ali, ni to nije suština – ne tražimo mi sad zemlju sa kulturom ispijanja finih vina, nista od toga. Treba nam kultura u osnovnom smislu te reči – ako su ljudi pismeni, ako znaju da čitaju, imaju kulturu – naučiće da „čitaju“ i vino. Zato je prvi što na našoj promociji okupio ovdašnje somelijere, jer ono što oni žele da urade jeste upravo sirenje kulture vina u njihovom okruženju.

WS: Nije li to nešto čime su se braća Gallo bavila od samog početka svog posla?

Vizija Ernesta i Hulia Gala 1933. godine bila je da nakon prohibicije, koja je potpuno izbrisala proizvođace vina u SAD, stave po flašu vina na svaki sto u državi. Setite se, to su u ekonomskom pogledu bila veoma teška vremena za SAD, što će kasnije biti važno. Dakle, mislili su: „Ne samo što bi tako bili u stanju da stavimo za svaki sto deo naše kulture (italijanske – bili su imigranti u svojim dvadesetim godinama u to vreme), već ćemo zaraditi i lep novac“. I tu se strast prema poslu stapa sa strasću prema vinu, što je kombinacija koja ih je za 70 godina dovela na mesto najvećeg proizvodača vina na svetu. Strast prema biznisu ih je navela da kažu: „Stavicemo u ponudu vino koje ce svako moći da kupi. Ako hoćete po flašu na svakom stolu, to tako mora da bude“. Strast prema vinu im je nalagala da to vino bude najbolje moguće za taj novac. Setite se sada ponovo prohibicije – 14 godina (!) ljudi su se u Americi navikavali da piju po barovima moonshine viski i druga brzo, loše i u sumnjivim higijenskim uslovima destilovana žestoka pića, pića koja ce vam napraviti nepojamnu glavobolju…

WS: Tako grozna da su morala biti mešana sa nečim da bi uopste bila pitka, pa su tako i nastali kokteli…

Upravo tako. Ukratko, nakon prohibicije svi su hteli da se napiju, i to brzo, para nije baš bilo previše, a vino je povezivano sa skupim flašama u skupim restoranima za više klase… Prema tome, upustiti se u taj posao nije bila stvar prepoznavanja lake love, već naprotiv – jedna dugoročna ideja o teškom i velikom radu za buduću dobrobit. A pogledajte danas njihov uspeh. Mislim da upravo porodici Gallo SAD imaju da zahvale za današnji nivo proizvodnje i konzumacije vina. To su krupne reči, ali stojim iza njih. Definitivno.

WS: Čini se da danas u čitavom svetu ima sve manje snobizma u odnosu na vino, i to u odnosu na periode koji su nam vremenski veoma bliski?

Iskreno se nadam da je tako. Jer, snobizam seče pristup vinu. Ovo je proizvod (uzima flašu Sonoma County) koji, ako je snobovski, neko ko ga ne razume – neće ni kupiti. Uzeće nešto što mu psihicki deluje dostupno. Tako „radi“ snobizam. Danas ljudi, u najširem smislu reči, pričaju o vinu veoma prirodno, neopterećeno i ja mislim da je to stvarno dobro jer, znate šta ima novo? Bez obzira da li ga razumete ili ne, ovo vino je zabavno u vašim ustima, zabavno je uz to što jedete – ovo je zadovoljstvo. A ako je to ono što je potrebno da dozivite zadovoljstvo svako veće uz jelo – sta vam je još potrebno? Koliko košta duboko zadovoljstvo? Svako drugo takvo zadovoljstvo koštace vas đavolski više od cene flaše dobrog vina, a njega možete sebi da priuštite gotovo svako veče.

WS: Kako vidite budućnost kuće Gallo?

Na tržištu, onaj ko uzleti naglo, naglo ce i sleteti. Mi više volimo da se krećemo korak po korak. Ako svaki korak bude načinjen kako treba, to će uvek biti dugorocan uspeh, a ne dizajniran za jedan uzlet. Tako su Ernest i Hulio i stigli do ove veličine. Zahvaljujući tome što su oni porodična vinarija, nisu pritisnuti deoničarima u čije ime upravni odbori donose grube izvrsne odluke o povećanju cene deonica na berzi, što obično znači: „Pravite popularna vina, jakog ukusa, jakog mirisa, spektakularne boje, puna akohola i šećera, da bi prodali milione boca bilo kome“.

WS: Pročitao sam negde da Gallo finansira marketinške kampanje za svoja najbolja vina, kako bi na taj način prodao svoja vina iz nižih kategorija?

Pa nije to baš tačno. Mi ćemo uložiti više novca po sanduku u marketing Sonoma Countyja (vina vise klaše), ali ćemo prodati 200 puta više Sierra Walleya (vina niže cene), tako da se u marketing SW ulaze u stvari mnogo više. Vina sa „ulaznog nivoa“ (vina za široku potrošnju) su ono na čemu se zarađuje veliki novac.

WS: Ali, nije daleko od pameti pomisliti da će konzument koji ne može sebi da priušti najbolje vino iz kuće Gallo, kupiti ono koje mu je pristupačno, ali sa imenom iste kuće…

Istina je i to, ali to je nas generalni pristup: čujte, potrošači – za bilo koju cenu koju možete da platite, u našoj flasi će biti kvalitet koji tom novcu odgovara. Nećete biti zavarani. Ako kupite flašu vina od 7 britanskih funti, ono će biti upravo to – ne vino za 6 ili 4 funte, ali ne ni vino za 12 funti. Vidite, sto je viši nivo kvaliteta, to su kriterijumi za njegovu procenu subjektivniji. Ako se, na primer, novinarima dopadne Sonoma, mi možemo da idemo gore sa cenom, da povečavamo marginu profita. Mnoge kolege bi, ali Gallo neće.

WS: Zašto? Vi nas u stvari volite?

Ne… U stvari da, volimo mi vas, ha, ha! Ali, nasi razlozi su poslovni. Hm, i poslovni – mi hoćemo da vam naše vino uvek bude dostupno. Što većem broju vas. Da deo naše kulture pravljenja uzbudljivog, elegantnog vina postane deo kulture vašeg tržišta i vaših nepca. Korak po korak, setite se. Dobar korak po dobar korak.