Aleksandar Gajšek

Autor televizijskog serijala Agape već godinama u svojim emisijama ugošćuje vrlo zanimljive ljude. Među brojnima koji su se do sada pojavili, Aleksandar Gajšek izdvaja našeg najboljeg  šahovskog velemajstora svih vremena, 88-godišnjeg Svetozara Gligorića, koji je u 81. godini odlučio da postane kompozitor

VINO

Ubedljivo najlepše vino koje sam probao je šampanjac Krug. To vino je zapravo poezija pretočena u čašu. Veoma cenim i filozofiju proizvođača, koji po cenu propadanja firme ne žele da oslabe kvalitet. Što se domaćih etiketa tiče, skoro sam probao Cilićev Fume blanc i smatram da je to najbolje belo vino kod nas. Volim i Aleksandrovićev Trijumf barik, Radovanovićev i Tvrdoški kaberne, Spasićevu Tamnjaniku, a prava privilegija je probati vina koja proizvodi vladika braničevski gospodin Ignjatije. Generalno, mislim da su naša vina preskupa i da se za taj novac mogu kupiti bolja strana vina. Zato pravo čudo može da napravi onaj vinar koji spusti cene, a zadrži kvalitet. Naši vinari se obično pravdaju time što sve što proizvedu i prodaju, pa stoga nemaju potrebe da spuštaju cene.

Poseta vinarijama Krug i Veuve Clicquot u Francuskoj nešto je najlepše što sam doživeo i čega se, razumljivo, prvo setim na pomen vinarstva i gastronomije. Na koji način su nas tamo ugostili i čemu su nas učili, pamtiću ceo život. Inače, mišljenja sam da je društvo neobično važno za uživanje u vinu. Jedan moj prijatelj učinio mi je čast i pozvao me da zajedno pravimo vina za našu upotrebu, pa najviše uživam kada sa njim ispijam naše rajnske rizlinge, merloe, šardonee… Ništa lepše nego kada sam napraviš nešto.

HRANA

Razmišljao sam da za nekoliko godina, zajedno sa jednim mojim prijateljem, inače Italijanom, otvorim wine bar u kojem bi gosti mogli da naruče čašu vina i neko meze, a da pritom ne uzimaju ceo obrok. Onako, kako propisuje srpska tradicija: dođu vam gosti, a vi im odmah iseckate neko meso, malo sira, napravite salatu i poslužite piće… Nedostaje mi takvo mesto u Beogradu. Inače, mislim da nema specijaliteta koji volim, a da ne može da se naruči ni u jednom domaćem restoranu. Mada, kada bolje razmislim, možda nijedan restoran nema u ponudi obične prženice, ili kako ih je moja baka Grkinja Eufrosinija zvala – điđi-papa.

IZLAZAK

U suštini ne volim restorane koji su „na glasu“…Više volim neka skromna i skrivena mesta. Ali, sviđaju mi se bašte restorana Franš i Madera, mada mi za totalnu romantiku nedostaje neka voda sa strane – reka ili more. To imamo kod jednog našeg prijatelja koji na obali Pržna ima sjajan restoran. U takvoj atmosferi najradije naručim goveđi karpaćo, a potom ribu u soli, na primer grdobu. Sve to, razume se, prate odgovarajuća bela i crvena vina… Po kafićima retko izlazim, ali volim da svratim kod svog kuma u kafić Lime na Obilićevom vencu i da popijem kafu u Cafe&Factory iz koga se pruža predivan pogled na Hram Svetog Save. Kada smo kod toga, ubedljivo najlepši pogled imaju restorani Public i Aleksandar na Košutnjaku. Što se splavova tiče, ne volim ih isključivo zbog muzike koja se tamo sluša. Ponekad odem na splav Ada, odakle se pruža divan pogled na Kalemegdan. Kada se pomene idealan izlazak, odmah mi na pamet padnu skadarlijske kafane, koje imaju nezamenljivu čar. Volim tamburaške orkestre koji čuvaju ugled narodne i gradske pesme. Inače, neobično volim muziku i mislim da bez pesme i vina nema pravog druženja.

Na stolu volim da vidim sezonske salate, dobre sireve, masline, pršut i onda je samo nebo granica zadovoljstvu. Naravno, poželjno je da krug prijatelja s kojima sam takođe voli da uživa na sličan način. A ja takvih prijatelja, Bogu hvala, imam mnogo.