Mišljenja o tome šta Azurna obala nudi danas prilično su podeljena. Za jedne je ona i dalje kraljica glamura Sredozemlja, dok drugi kritikuju nekontrolisani razvoj ove oblasti koji je nastao iz pomodarstva. Kako bilo, Azurnu obalu i dalje svake godine preplavljuju milioni turista, a onima koji su istraživački orijentisani ona još uvek ume da otkrije drugo, manje komercijalno lice.
Ovde, na Azurnoj obali je, kažu, doslovce nastao turizam u današnjem značenju te reči. Za dva veka od kako je „otkrivena“, Rivijera je nanizala mnoštvo priča i anegdota u kojima su akteri plemići, bogati industrijalci, kraljevi, carevi, filmske dive, čuveni slikari… Naravno, svi oni su dolazili i stalno se vraćali Azurnoj obali, neki, poput Pikasa, odlučivši da ovde provedu svoje poslednje godine života. Magnetizam azurnoplavog mora decenijama je privlačio i dalje privlači celokupan svetski džet-set i time ovu manje od stotinu kilometara dugu obalu čini atraktivnom za milione turista.
Današnji turistički značaj Azurnoj obali dali su Britanci u 18. i 19. veku, i to predstavnici više klase koji su do tada ribarski primorski region počeli masovno da posećuju iz zdravstvenih razloga. Britanski lekari prepisivali su klimatsku terapiju obolelima od tuberkuloze ili kostobolje, a bolesnike su upućivali na jug Francuske, u Nicu i obližnja mesta. Azurna obala ubrzo je bila preplavljena britanskom gospodom kojoj nije puno ostalo od života, ali su zato očekivali da ga prožive „na visokoj nozi“. Odgovor na to ubrzo su dali preduzimači iz Britanije i Francuske koji su mala ribarska mesta počeli da obogaćuju luksuznim vilama i hotelima. Sa uspostavljanjem železničkog saobraćaja, Azurna obala postaje omiljeno letovalište kraljevskih porodica. Posećuju ga ruski car Aleksandar II, kraljica Viktorija, Napoleon III, Leopold II, princ od Velsa; a od kraja 19. veka lepotu Azurne obale otkrivaju i slikari koji u ovdašnjem pejzažu počinju da traže inspiraciju. Među njima i Mone, Renoar i Pablo Pikaso koji ovde provodi poslednju godinu svog života.
Nakon Prvog svetskog rata Azurna obala postala je popularna i među tada platežno sposobnom američkom aristokratijom. U malom mestu Hyères Edit Varton pisala je svoj roman Doba nevinosti, a Ficdžerald u Sen Rafaelu Velikog Getsbija. Na Azurnu obalu dolazili su i Isidora Dankan, Džon Morgan, Henri Džejms i mnogi drugi. Dodatnu notu glamura sredinom 20. veka Azurnoj obali dao je Kanski festival koji je, osim toga što je promovisao francuski film, počeo svake godine na jednom mestu da okuplja i svetski džet-set. Premijera filma I bog stvori ženu 1956. godine bila je promocija nove holivudske dive Brižit Bardo, ali i Sen Tropea, mesta koje je postalo obavezna destinacija svih evropskih i američkih džetsetera. Iste godine održalo se venčanje Renea od Monaka i Grejs Keli, a posle toga ovoj državici, kao i celoj Azurnoj obali, više niko nije mogao da oduzme titulu najotmenije morske obale koju nosi i danas.
Kada je o glamuru reč, njegova prestonica na Azurnoj obali u poslednjim decenijama je Kan. Zahvaljujući filmskom festivalu koji je s vremenom izrastao u najznačajniji svetski događaj ovog tipa, Kan svake godine u maju okuplja najpoznatija imena iz sveta filma. Ukoliko ovaj grad posetite u nekom drugom periodu godine, mala je verovatnoća da ćete sresti neka od poznatih imena, ali možete da se prošetate crvenim tepihom na stepenicama ispred Filmskog centra, inače ne naročito velelepne zgrade u kojoj se održava festival, ili da na pločniku ispred nje nađete otisak dlana nekog od svojih miljenika sa filmskog platna.
Od Palais des Festivals et des Congrès, zgrade izgrađene 1949. godine specijalno za potrebe festivala, pruža se po mnogima najlepše šetalište na svetu Promenade de la Croissete. U dugom nizu palmi, prelepog i negovanog rastinja, luksuznih hotela, kafea, restorana i butika najznačajnijih modnih brendova sa jedne, a mora sa druge strane, čuvena Kroazeta neguje i dozu Francuzima svojstvene nonšalanicije. Ovde je sasvim u redu da bez ijednog utrošenog evra sedite satima na obali na, specijalno za tu namenu postavljenim stolicama. Tokom večeri Kroazeta dobija blještavu i raznobojnu rasvetu i postaje pista za luksuzne automobile i toalete.
Bogat noćni život Kana odvija se u svim ulicama ovog grada – u brojnim kazinima i klubovima, a intimnija atmosfera može se pronaći u tesnim uličicama na uzvišenju iznad grada, u svojevrsnom malom kanskom Monmartru koji nudi mnoštvo šarmantnih restorana sa odličnom ponudom na meniju. Ujutro, Kan se kasno i lenjo budi. I tada je najlepši – miriše na pecivo iz patiserija, nudi živopisnu ponudu na pijaci, u piljarama, prodavnicama sireva… To je doba dana kada se naviše može čuti francuski. Meštani se druže po lokalnim kafeima, idu u nabavku i pri tom potvrđuju mit o sebi da su uvek besprekorno i sa ukusom odeveni, a da su Francuskinje neverovatno šarmantne u svakoj životnoj dobi.
Najveći grad Azurne obale, Nica, prelepo je i istorijski značajno mesto. Poseta Nici svakako podrazumeva obilazak koji će, pored odlaska na dugu peščanu plažu, obuhvatiti i šetnju trgovima Place Masséna, Palace Rosseti, Palace du Palais, Cours Saleya, Promenadom Engleza, kao i velelepne Ruske pravoslavne crkve. Nica obiluje brojnim kvalitetnim restoranima, tako da je uživanje u gastronomskim specijalitetima zagarantovano.
Ako se nađete na Azurnoj obali, svakako bi trebalo da posetite i najmondenskije od svih mondenskih mesta – Monte Karlo. Zanimljivo je da je današnji čuveni kockarski grad nastao kako bi spasao malu kneževinu Monako od propasti. Naime, porodica Grimaldi je 1850. godine, nakon gubitka vlasništva nad Mentonom, gradićem značajnim zbog izvoza maslina i citrusa, bila pred bankrotstvom. Princ Čarls III čuo je da su neki mali evropski gradovi počeli da doživljavaju prosperitet zahvaljujući ovom biznisu, pa je odlučio da ga pokrene u Monaku. S obzirom na to da je kockanje u to vreme bilo zabranjeno u Francuskoj i Italiji, a trebalo je izbeći i kritiku crkve, otvorena je banja u čijem sklopu se kao „terapija za dušu“ našla i prva kockarnica. Kada se u narednim godinama „terapeutski“ biznis malo razigrao, Čarlsova majka, kraljica Karolina, predložila je da se lokalitetu na kojem su se grupisale kockarnice i hoteli sagrađeni u te namene da posebno ime i time distancira od prestonice. Tako je nastao Monte Karlo, koji je s vremenom počeo da privlači mondensku klijentelu, nudeći uz kockarnice i druge sadržaje koji prate njihov lifestyle – brojne sportske događaje, trke formule 1, teniski turnir, adekvatne hotele, a zatim i poreske olakšice, tako da je danas ovaj grad adresa mnogih svetski uspešnih ljudi.
Za razliku od modernog Monte Karla, prestonica kneževine čuva eleganciju starih vremena i pečat osmovekovne vladavine Grimaldijevih. Ovde se, uz svega nekoliko ulica na uzvišenju sa pogledom na more, nalazi i velelepna kneževska palata Grimaldijevih, nekolicina važnih državnih institucija, kao i katedrala u kojoj je sahranjena najlepša princeza ikada – Grejs Patricija Keli. Kneževina Monako inače je druga po redu najmanja država na svetu.
U okolini Kana, na svega nekoliko desetina kilometara, krije se neki sasvim drugi svet, mnogo više nalik srcu Provanse negde oko Avinjona i Eksa, nego raskošnom Côte d’Azuru. U selu Mougins dočekaće vas tesne krivudave uličice sa kamenim kućama, mnoštvo kafea, umetničkih galerija i – apsolutni mir. Čini se da ljudi ovde ne mare mnogo za raskoš najotmenije obale i Mougins zaista deluje kao pravo mesto za one koji žele da uživaju u tišini i pronađu inspiraciju. Ovo mesto poznato je i po tome što je u njemu preminuo čuveni slikar Pikaso kada je sa suprugom došao u posetu prijateljima. To se desilo tokom večere, a njegove poslednje reči bile su: „Prijatelji, pijte u moje ime i za moje zdravlje, znate da ja više ne smem!“
Obilazak Azurne obale biće nepotpun ako ne posetite i Sen Trope. To bi svakako trebalo da uradite, iako ćete vrlo verovatno konstatovati da su bili u pravu svi oni koji su rekli da „i nije ništa posebno“. Ali, toliko slavnih ličnosti je dolazilo i još uvek dolazi ovde da je gotovo nepristojno zaobići ga na proputovanju kroz Azurnu obalu. Ako ništa drugo, onda iz poštovanja prema ovom savremenom mitu.
U ovom letovalištu Matis je zalečio svoje bolesne živce i dobio novu inspiraciju za rad; ovde je sredinom pedesetih u kapri pantalonama šetala i pozirala tada dvadesetogodišnja Brižit Bardo, a šezdesetih u kostimu policajca sa pendrekom na leđima komični Lui de Fin dok je snimao film Policajac iz Sen Tropea.
Hrana
Budući da je ova oblast zapravo deo Provanse i kulinarska tradicija Côte d’Azur počiva na istim principima. Upotreba maslinovog ulja, belog luka, začinskog bilja, obilja lokalno uzgajanog povrća i voća, te konzumiranje sireva i ribe, karakteriše ovdašnju kuhinju. U lokalne specijalitete ubraja se supa bouillabaisse koja se servira uz beli luk i ljuti majonez poznat pod imenom rouille. Za njim, kao glavno jelo sledi plateau de mer, na kojem će se naći različite morske ribe, rakovi i školjke, najčešće začinjeni provansalskim začinima.
Snažan uticaj na ovdašnju kuhinju izvršila je i italijanska tradicija, pa su tako jedno od omiljenih jela ravioli sa asparagusom, divljim pečurkama ili pestom, kao i sve druge vrste pasta uz koje će se u prelivu naći masline, beli luk i paradajz.
U Nici se može pojesti njihov lokalni specijalitet socca, palačinka koja se pravi od brašna leblebija, ili pissaladière, pita sa prženim lukom, crnim maslinama i inćunima. Ipak, najpoznatije jelo, čiji naziv etimološki i potiče od naziva ovog grada, jeste salade niçois. Iako je danas internacionalno poznata i dalje je najautentičnija baš u ovom gradu.
Sen Trope ima svoju lokalnu poslasticu, čuveni tart Tropezienne. Ovaj prilično jednostavan kolač koji se pravi od žutog krema (crème patissière), putera i brašna prodavali su u lokalnoj pekari u Sen Tropeu 1955. godine, baš u vreme snimanja filma I bog stvori ženu. Brižit Bardo je bila oduševljena tim tartom i često je navraćala, tako da su vlasniku pekare predložili da do tada bezimenom kolaču nadene ime. I, tako, dve nove zvezde su rođene – Brižit i Tropezienne.
Vina
Oblast Azurne obale karakteristična je po tlu koje je kamenito i propustljivo, ali sa dosta humusa. Kvalitetu grožđa doprinose duga, sunčana leta tokom kojih grožđe uspešno dozreva, blage zime, i proleća sa dosta sunčanih dana, ali i vlage. Sve te karateristike pogoduju određenim sortama, pa iako 33% ukupne proizvodnje čine crvena vina, i nešto malo belih, Côte d’Azur poznat je po rozeima. Iako ne spadaju u sam vrh kvaliteta koje Francuska ima da ponudi, preporučujemo da u restoranima probate neka lokalna roze vina koja su generalno jeftina i vrlo su pristojnog kvaliteta. Ili, još bolje je da to uradite u nekoj od oko 200 vinarija koje imaju svoju proizvodnju u ovoj oblasti.
Leave A Comment