Ekskluzivno – Kuba

/, Putopis/Ekskluzivno – Kuba

Do poslednjeg dima i čašice ruma

 

Priče o čuvenom kubanskom rumu i magičnim cigarama odavno kruže svetom poput mita, odolevajući naletima modernih trendova. Iako pred svako putovanje na Kubu osetim laganu strepnju da bi taj mit mogao i da nestane kada se vratim, kao i nedavno nakon posete čuvenoj destileriji ruma Havana club, čvrsto sam uveren da će ova priča potrajati barem koliko i dosad.

Povod za moje nedavno putovanje na Kubu bio je poziv legendarne destilerije ruma Havana club, a strepeo sam zbog činjenice jer je bila reč o „baksuznoj“ trinaestoj poseti. Neposredno pred samo poletanje udahnuh duboko i promrmljah u sebi: „Nema šanse, kakvo sujeverje, stari smo mi drugari, Kuba i ja“. Već prvi koraci na kubanskom tlu bili su dokaz da sam na mestu na kome se osećam kao svoj na svome

Dan prvi

Našu kubansku avanturu započeli smo bez okolišanja, pravo u centar, posetom destileriji ruma San Jose de las Lajas smeštenoj nedaleko od Havane, u mirnoj provinciji u unutrašnjosti ostrva. Ovo nesvakidašnje zdanje ulivalo je strahopoštovanje već pri samom dolasku, nateravši me da pred ulazak zastanem i udahnem duboko kao da ulazim u nekakvo svetilište.

Tokom obilaska destilerije bili smo u prilici da se upoznamo sa čudesnim postupkom proizvodnje ruma, a nakon te edukativne i nadasve zanimljive priče usledila je hedonistička epizoda tokom koje smo degustirali razne savršeno „nedovršene“ rumove. Svaki od njh proveo je različit period u starim buradima u kojima su nekad odležavali viskiji i burboni, a razlikovali su se i prema sadržaju alkohola; naravno, svaki od njih će kasnije ući u blend nekog od budućih premijum rumova iz ove destilerije. Burići su bili poređani savršeno, poput knjiga u biblioteci, a svaki napunjen rumom koji je odležavao najmanje tri godine, do onog koji je star i čitav vek. Upravo vreme provedeno u buretu je ono što daje krajnju notu i završnu reč savršenom rumu, metaforički rečeno – to je jedan skladan brak između ovog „tečnog zlata“ i drveta.

Nakon zagrevanja u destileriji posetili smo obližnju farmu, udobno smešteni u debelu hladovinu krošnje manga, čekajući tradicionalan kubanski ručak – piletinu, pirinač i crni pasulj. Stvari su postale ozbiljnije kada nam se pridružio Asbel Morales, jedan od trenutno osmorice rum mastera na Kubi. Kako se ovo zvanje zavređuje tek posle najmanje 15 godina rada i treninga, bila je velika čast slušati njegove priče o postupku stvaranja ruma uopšte i naročito Havana Club 15, iz kojih sam zaključio da Kubanci ne flaširaju samo rum, već i deo svoje nacionalne kulture i nasleđa.

Dok smo kapljice petnaest godina starog ruma uparivali sa cigarom Partagas Lusitania, Morales nam je otkrio da se godišnje proizvede svega 58 buradi ovog ruma za čitav svet, a rum nam nije ostao dužan ni arome ni pružene senzacije. Jaka mahagoni boja odavala je godine koje je rum proveo u buretu, a dok sam pažljivo okretao čašu, suze od ruma lagano su se slivale i ocrtavale uljastu strukturu. Cigara je sve to nenametljivo pratila, dajući suptilan začin ovom pravom „tečnom zlatu“.

Dan drugi

Sledećeg dana nastavili smo u istom ritmu. Ujutru smo otišli na probu folklorne grupe Raices Profundas – dvorana u poluotvorenoj ruiniranoj zgradi sa dvadeset metara visokom tavanicom, izanđale i pohabane stolice, neravan pod i zidovi prepuni istorije bili su savršen ambijent za upoznavanje sa kubanskim kulturnim nasleđem. Šteta što ovi zidovi ne mogu da pričaju, pomislih. Iščekujući nastup zapalili smo kratku cigaru, a fascinacija već nakon prvog sekunda probe nije me napustila do samog kraja, kada sam sa njima plesao do dubokih afro-kubanskih korena, a oni mi pokretima pokazivali bogato i dugo nasleđe ovog karipskog ostrva; afrički plesni rituali savršeno ukomponovani sa modernim salsa i rumba ritmovima bili su doživljaj koji ću teško ikad izbrisati iz sećanja.

U popodnevnim satima put nas je odveo do jednog od najstarijih, a svakako najpoznatijeg privatnog restorana u Havani La Guarida, mesto koje se ne sme zaobići. Potpuno autentičan, smešten u starom delu grada na prvom spratu stambene zgrade u kojoj živi mnogo porodica, pruža jedinstveno iskustvo uživanja i u gastronomiji i u specifičnom ambijentu prožetom duhom stare Havane.

Šetnja posle dobre večere svakako je preporučljiva, naročito ako su u blizini dva mesta koje je proslavio Ernest Hemingvej. „My mojito in La Bodeguita and my daiquiri in El Floridita“, rukom je jedne noći lično napisao ovaj slavni pisac na zidu bara La Bodeguita del Medio, mestu u kojem se pravi jedan od najboljih mojito koktela na svetu. O ovom famoznom koktelu se skoro sve zna, osim možda da je obavezan sastojak u njemu rum Havana Club 3.

Dok je barmen u jedinstvenoj atmosferi i energiji La Bodeguite pravio stotine koktela na sat, mi smo uživali u magičnoj simbiozi mojita i cigara uz zvuke žive svirke. Comandante Che Guevara, Dos Gardenias, Como Fue… ređali su se jedan za drugim legendarni hitovi autentične kubanske muzike.

Noćnu šetnju nastavili smo ulicama stare Havane, a koraci nas odvedoše do drugog svetog mesta Hemingvejeve Havane, bara El Floridita, gde sa leve strane šanka goste dočekuje bronzana skulptura Hemingveja, baš na mestu na kojem je on svake večeri sedeo odmarajući se od lova na sabljarke i ispijajući njegov drugi omiljeni koktel, daiquiri.

Za razliku od njegovog „starca na moru“ mi smo bili u sigurnoj luci, jer nas je veče počastilo novom privilegijom – predstavljanje ruma Havana Club Tributo 2018. Limitirana proizvodnja ovog premijum ruma od svega 2.500 boca godišnje pokrenuta je pre dve godine sa idejom da se svake godine primenjuje različit pristup. Ove godine finalno sazrevanje bilo je u buradima u kojima je prethodno odležavao škotski single malt viski sa Islay ostrva, karakterističnim po vrlo izraženim notama dima i treseta. Bilo je izuzetno iskustvo  prvi put uživati u takvoj kombinaciji slasti i dima koja se nepogrešivo slaže uz dobru kubansku cigaru. Definitivno, trenutno je to moj najomiljeniji rum na svetu.

Dan treći

Zora trećeg dana zatekla nas je na putu za Pinar del Rio. Nakon vožnje od tri i po sata kroz ruralne delove Kube u kojima je vreme doslovce stalo, stigli smo do najmagičnijeg mesta za ljubitelje cigara – najboljih plantaža duvana na svetu, poznatijih kao Vegas de Primera (plantaže prve kategorije). Na jednoj od njih, Finca Quemado de Rubi, dočekao nas je vlasnik Hektor Luiz sa sveže rolanim cigarama u rukama, a koje smo odmah zapalili i uparili sa rumom Havana Club Selection de Maestro. Berba se polako završavala i volovske zaprege su bile svuda naokolo, dok smo usred polja duvana uživali opijeni prolećnim kubanskim suncem i spokojem prirode.

Veče je bilo rezervisano za druženje sa dva velika imena u proizvodnji ruma i cigara. Ovaj, za mene mitski susret, odigrao se u italijanskom restoranu Eclectico, smeštenom u art deko zgradi koja se nalazi u kraju Havane poznatijem kao Vedado. Na samom početku večeri upoznali smo Fernanda Fernandeza, šefa svih habanos sommeliera na Kubi, a ubrzo nam se pridružila i Asbela Moralesa Maestro del Ron. Posle kratkog upoznavanja prelazimo na ono što smo svi nestrpljivo iščekivali  –  degustaciju Havana Club Union, vrlo specifičnog ruma, što po ukusu, što zbog ideje o neobičnoj saradnji (bio je to prvi put da se neki rum proizvede u saradnji sa ekspertima iz sveta cigara, a što i samo ime govori Union, odnosno Unija master cigar somelliera i rum mastera). Cigara Cohiba Siglo VI koja je poslužena savršeno je zaokružila priču o spoju ove dve tradicije duboko utkane u kulturno nasleđe Kube, dok je ovaj rum još jednom dokazao da je podigao lestvicu toliko visoko da će samo najbolji rumovi z kolekcije Havana Cluba moći da ga prevaziđu. Možda, na primer, Havana Club Máximo Extra Añej, koji je kategorija sam za sebe jer u svom blendu ima rumove starije od stotinu godina, limitiranu proizvodnju od svega hiljadu boca godišnje i cenu od preko hiljadu evra. Havana Club Union možda je i najbolje opisao njegov stvaralac Don Jose Navara: „Suvišno bi bilo da komentarišem ukuse i arome i da dajem svoj sud o njima, moj jedini komentar je – savršeno savršen“.

Dan četvrti

Poslednjeg dana posetili smo najveću fabriku cigara na Kubi La Corona, u kojoj se postupak proizvodnje nije promenio od nastanka. Čim smo ušli, sproveli su nas u veliku prostoriju za degustaciju cigara, a dok su nam pripremali domaću kubansku kafu pojavio se i direktor fabrike, koji nas je poslužio sa Hoyo de Monterrey Maravilla, jednom od najvećih kubanskih cigara ikada napravljenih. Dok smo razgovarali o konstrukciji, aromama i tehnici pravljenja, arome kafe i cigare nežno su plesale po nepcima, još jednom me uveravajući da ovo neće biti moja poslednja poseta Kubi.

Razgledanje proizvodnog dela fabrike više je ličilo na posetu nekom muzeju, začinjenu mirisom duvana. Ulazimo u deo koji se zove galera, gde nas dočekuju glasan smeh i muzika, atmosfera radosti i veselja, ne odajući nijednog trenutka utisak klasičnog radnog okruženja. Ali, kad sam se približio roleru cigara, uvideh njegovu veliku posvećenost poslu i izuzetnu veštinu kojom se igra sa duvanom spretno slažući svaki list na svoje mesto. Svaka kubanska cigara inače je sastavljena od pet različitih listova duvana, a ona tri koja ulaze u filer daju joj karakteristike. List sa vrha stabljike zadužen je za snagu, list iz sredine za aromu, a list sa dna za gorivost cigare. List koji se zove binder obmotava ta tri lista duvana koja cigari daju aromu i koja moraju da budu pažljivo poslagana kako bi vazduh mogao da prolazi kroz cigaru, dok poslednji list, wrapper, onaj spoljašnji koji vidimo kada uzmemo cigaru u ruku, brine o estetici. Ukratko, konstrukcija mora da bude besprekorna.

Vreme je proletelo. Hteo sam još da ostanem, da se umešam među zaposlene, da proćaskamo i otpevamo koju uglas na mom lošem španskom, da pokradem neki trik, veštinu, ali je trka sa vremenom uvek unapred izgubljena. Možda neki drugi put…

Pre povratka u Beograd ukradoh sat vremena da se prošunjam srcem Havane, da podelim osmehe sa nasmejanim i vedrim običnim narodom i počastim se cigarom na čuvenom zidiću Malekon dugom osam kilometara koji grli Havanu; da pogledom prođem smaragdno-tirkizno prostranstvo Atlantika, udahnem mu miris i oslušnem talase… do našeg sledećeg druženja.

 

Alhemija ruma

Sve počinje na plantažama šećerne trske, okupanim talasima okeana, naslonjenim na plantaže duvana sa kojima dele zemlju, vazduh i sunce. Trska se prvo gnječi metalnim presama kako bi se dobio sok koji Kubanci nazivaju guarapo, a koji se zatim kuva i dobija se melasa, koja kasnije fermentiše uz dodatak kvasaca i vode. Ovu mešavinu nazivaju baticion i fermentacija traje oko 24 sata. Zanimljivo je da su fabriku sagradili na izvoru vode koji se i sam nalazi unutar kruga fabrike, a koja je potpuno ekološki orijentisana. Čista i kvalitetna voda jedan je od najvažnijih uslova za dobijanje premijum destilata, jer voda takvih osobina omogućava ostalim sastojcima da dostignu svoj pun potencijal. Nakon fermentacije dobija se neka vrsta vina vino de Cana, koje se potom destiluje i dobija se aquardiente, što je osnova od koje nastaje svaki Havana Club rum.

 

2018-12-25T20:02:54+00:0025. 12. 2018|Kategorije: Novi broj, Putopis|0 Comments

Ostavite komentar