Novi broj, Putopis

Samos

Antička vinska epopeja

Dobrodošlicu posle sletanja na kratku aerodromsku pistu na Samosu, tesno uglavljenu između dva planinska masiva, prvo nam je poželeo prijatni dah sa mora, koji je sa sobom nosio mirise četinara. Ovaj vetrić pratio nas je i narednih dana, što je i uobičajeno za ovo grčko ostrvo čija nas je bogata istorija fascinirala podjednako kao i njegova specifična, širom sveta poznata vina od sorte muscat blanc a petit grain

 

Samos, ostrvo u obliku zeca, najbliža je grčka teritorija Turskoj; distanca vodenim ili vazdušnim putem između Samosa i Turske manja je od 1,5 kilometra, a sa brda na kom se nalazio naš hotelčić jasno se video masivni komad turske zemlje. Na njemu, visoko iznad mora, vijorila se velika crvena zastava koja svaki dan komšije „preko puta“ podseća na vekovne razmirice, na koje su svi već jednostavno navikli.

Ako je Balkan mesto susreta Istoka i Zapada, onda je ovo mesto u kojem se sve razlike istinski sljubljuju. Doduše, još uvek burno, a to je verovatno i razlog zašto smo grčke vojnike viđali na svakom koraku. Čak je neke delove ostrva, konkretno vinograde, nemoguće fotografisati jer vam stražari ispred vojnih kampova odmah skreću pažnju na table sa znakom precrtanog foto-aparata.

Za iskrenu dobrodošlicu pobrinuo se nasmejani i neposredni Giorgos, naš domaćin tokom boravka na Samosu. Vozeći se najpre nekoliko kilometara pored obale, skrenuli smo u brda gde se, prilično udaljeni od mora, nađosmo ispred hotela – ispod nas „pucao“ je fantastičan pogled na nepreglednu pučinu i malu varoš sa lukom na obali.

„Mesto u koje si zagledan“, kaže Georgios, „bila je najstarija antička luka na Meditranu, čak je nosilo ime celog ostrva, ali je kasnije preimenovano u Pitagorion, prema svom najzačajnijem stanovniku – Pitagori. Nalazi se na Uneskovoj listi zaštićenih mesta i obiluje iskopinama iz tog istorijskog razdoblja, a najlepši svedok tog perioda je muzej u Pitagorionu. Malo udesno, u daljini može da se vidi Ireon, antičko svetilište posvećeno boginji Heri, zaštitnici žena“.

Pitam ga koliko je razvijen turizam na ostrvu, kaže: „Ne možemo da se pohvalimo velikim brojevima kao druga grčka ostrva, oko 100.000 turista poseti nas tokom sezone, uglavnom Skandinavaca, ali za nas je to sasvim dovoljno.“ Pomislih, pa možda je i bolje tako, jer Samos vrlo ponosno čuva svoje brojne tajne.

Takođe, za razliku od mnogih drugih grčkih ostrva, Samos ima izvanredan potencijal za poljoprivredu, a ponajviše zato jer je reč o velikom planinskom ostrvu sa dosta vegetacije, koje ne poznaje problem suše. Giorgos nas upućuje na to da se ovdašnji seljaci uglavnom poljoprivredom bave usputno, pored svojih regularnih poslova, ali ipak u poljoprivredu ulažu veliki trud tokom cele godine. Obično su podjednako posvećeni maslinjacima, povrtarstvu, vinogradarstvu, a prisutno je i stočarstvo.

U tom trenutku nam je konobar u restoranu doneo zemljanu posudu sa mešavinom zapečenih sireva. Bilo je tu i kozjeg, ovčijeg, kravljeg, svi u savršeno skladnom braku sa lokalnim začinima i fantastičnim maslinovim uljem.

To je bio prvi od nekoliko sledova lokalnih specijaliteta. Zatim su stigle musake, razna mesa, salate, jedna za drugom… Najjači utisak ipak je ostavlila zečetina zapečena sa lukom, koja je u karamelizovanom stanju fantastično dodavala na slasti ovom jelu. Celu večeru su pratila vina sa Samosa, prvo Aegean Breeze, suvo, jednostavno aperitivno vino, koje nas je sjajno uvelo u ono što nas je čekalo. Potom, jedno od najinteligentnije urađenih vina koja sam ikada probao, Psiles Korfes, takođe suva varijanta sorte muscat blanc a petit grain sa Samosa, ali ipak ojačana sa nekoliko grama zaostalog šećera koji se vrlo prijatno sljubljivao sa svim ukusima slanih sireva, kompleksih ukusa musake začinjene cimetom, te fantastičnim ukusom zečetine… Primećujem da Giorgos nijednom nije pomenuo morske plodove, koje sam naivno očekivao u restoranu na obali mora. Prelepi pogled na more i pun mesec iznad nas, ali i zečetina u karamelizovanom luku učinili su to veče sjajnom uvertirom za sutrašnji dan – upoznavanje sa Samosom kao carstvom samo jedne sorte, muscat blanc le pettit grain, ili belog muskata sa Samosa.

O ovoj sorti brine kooperacija proizvođača vina sa Samosa, nešto slično zadruzi, koju čini oko 2.200 kooperanata. Proizvođači su 1934. godine došli na ideju o međusobnom udruživanju, pre svega jer su na taj način želeli da žaštite svoju proizvodnju. Prepredeni nakupci su uspevali ranije trgovačkim trikovima da obaraju proizvođačima cenu vina i grožđa i u jednom trenutku su praktično obezvredili jedno od najautentičnijih grčkih vina. Danas kooperacija izvozi široku paletu vina u oko 25 zemalja, između ostalog i u Srbiju, a u gotovo svakoj radnji u Grčkoj može da se nađe po neka varijanta muskata sa Samosa. Najznačajnije tržište im je Francuska, gde odlazi oko 40% ukupne količine vina koja je namenjena izvozu, a tamo čine oko 16% tržišta slatkih vina. Kvalitetom koji prilično prevazilazi cenu dobro pariraju tamošnjoj konkurenciji i imaju tendenciju rasta u prodaji. Janis, naš današnji vodič, šali se na taj račun i kaže da je slatki muskat sa Samosa toliko popularan da su neki Francuzi uvereni da je Samos mesto na jugu Francuske. A kad smo kod toga, još uvek se vodi polemika oko toga da li muscat blanc le pettit grain vodi poreklo sa juga Francuske ili upravo sa Samosa; razume se da je naš domaćin prilično siguran u to da Francuzi nemaju čemu da se nadaju kad je razrešenje ovog spora u pitanju.

U administrativnom centru ostrva, malom gradiću Vati, nalaze se Upravna zgrada kooperacije i Muzej vina sa Samosa. Zgrada u kojoj je smešten muzej datira iz 19. veka i oduvek je bila u službi vina, pa je tako kroz svoju istoriju bila skladište za vina, a potom i radionica u kojoj su se pravile bačve za dozrevanje vina (složeni artefakti ukazuju na dugu tradiciju napornog vingradarskog posla, ali i na diverzitet teroara ovog ostrva). Janis nam kaže da ćemo da sagledamo način na koji nastaje vino sa Samosa od nulte tačke, tik iznad površine mora, pa sve do 900 metara nadmorske visine. Vraćamo se u degustacionu salu, smeštenu između nekoliko džinovskih bačvi za čuvanje vina koje su do skoro bile u funkciji.

Zatim je usledila degustacija kompletnog portfolija ove kooperacije. Od Egejskog povetarca, preko Vin Douxa, pa do najboljeg vina među njima, moćnog Nectara, prirodno slatkog vina, izvanredne kompleksnosti i fantastičnog potencijala za odležavanje…

Pre nego što smo napustili muzejski kompleks videli smo da je otkup grožđa već u toku. Janis nam objašnjava da su i oni zatečeni činjenicom da im je ove godine grožđe stiglo za berbu skoro dve nedelje pre uobičajenog, ne pamte da je bilo ranije. Krenuli smo zatim dalje u obilazak Samosa, ka mestu Karlovasi vozeći se gotovo u ravni sa površinom mora. Smenjivali su se vinogradi i prelepe, uglavnom divlje, ali i po neka uređena plaža, svaka sa nestvarnom, tirkiznoplavom bojom mora. Janis nam objašnjava da su vinogradi sa najnižih pozicija u koje upravo gledamo oni koji prvi dolaze na berbu i ugavnom daju najniži kvalitet grožđa. Primećujem da su svi vinogradi uspostavljeni kao tzv. „buš sistem“, gde su svi čokoti formirani u vidu malih žbunastih lopti, pozicioniranih prilično nisko, do zemlje (logičan izbor, jer ovaj sistem štiti lozu od jakih udara vetra, koji su ovde vrlo česti, a samo grožđe pozicionirano je unutar žbunova pa je tako zaštićeno od direktnog zračenja jakog južnjačkog sunca).

Identični pejzaži pratili su nas do Karlovasija, gde smo se usmerili ka brdima i najboljlim vinogradima Samosa. Janis nas upoznaje sa lokalnim krajolikom, kojim dominiraju mala pitoreskna sela, sa zgusnutim kućicama oko kojih se protežu spektakularni terasasti vinogadi. Sve ih zidaju ručno, od lokalnog kamena kojeg ima u izobilju, a što smo se peli više, slike su postajale sve impozantnije. Takođe, sa povećanjem nadmorske visine i vinogradi su se takmičili koji će od njih dati bolje grožđe.

Sa jedne strane prostirao se spektakularan pogled na Kerkis, najviši vrh na ostrvu, koji se nalazi na 1.434 metra iznad mora obavijen oblacima, dok se ispod njega zbijaju sela sve do mora sa prelepim plažama. S druge strane pogled se razlegao na brda u podnožju Ampelosa, drugog po veličini planinskog vrha ukroćenog terasastim vinogradima. Janis se zaustavio da bi nam pokazao neke od najboljih vinograda na Samosu. Uglavnom su svi južno orijentisani, perfektno održavani u pravilnim redovima, raspoređenim stepenik po stepenik, puni već zrelih, sočnih bobica…

U povratku smo se planinskim putem sjurili do malog simpatičnog Platanosa. Selo usred šume koje se nekako ispred nas odjednom pojavilo, sa preuskim ulazom u centar, kojim dominira mali trg sa nekoliko taverni sa prepunim baštama. Bila je to gotovo filmska scenografija, u kojoj se prepliću male kamene kućice šarenih prozora i vrata, sa cvećem najrazličitijih boja koje se spušta niz kamene svodove na sve strane i debelim hladom koji pravi nekoliko masivnih, stoletnih platana.

Naša sledeća destinacija bio je Pitagorion, malo pitoreskno mesto sa nekoliko uličica i lukom u kojoj se jedni pored drugih zajednički meškolje stari ofucani ribarski brodovi i supermoderne luksuzne jedrilice. Na samom kraju luke uzdiže se spomenik Pitagori, stamen, visok, sa uperenom rukom ka nebu… čini se kao da svojim sledbenicima još uvek objašnjava kako univerzum kao celina može da se objasni matematikom.

Gledajući u pravcu Pitagorinog kažiprsta vidim čudo prirode – naša planeta nalazila se direktno između Sunca i Meseca, a Zemljina senka na trenutak je zaklonila Mesec. Svi su posmatrali dramatičan trenutak na nebu u idiličnom okruženju i mislim da nisam mogao da nađem ni bolje mesto ni bolje društvo da ispratim ovu retku prirodnu pojavu, poznatu pod imenom „Bloody Moon“.

I zaista je vladala nekakva čudna energija te večeri, imao sam osećaj da je sve bilo u matematički savršenoj ravnoteži, osim povetarca sa Egeja koji je i dalje sa sobom nosio pomešani miris četinara i mora. Čak su i skandinavski turisti, naočiti Vikinzi i njihove lepe žene te večeri bili nebično pitomi i staloženi.

Dok sam sam se opraštao od ovog bajkolikog mesta shvatio sam da moja polupuna čaša belog muskata nije imala mnogo veze sa Pitagorinom čašom umerenosti. Neizmerna lepota Samosa zaista je iziskivala potrebu za izumom koji će ovdašnje ljude naučiti umerenom hedonizmu. Sreća, imali su genija koji je znao da uživanje ima i drugu krajnost i da je mera najveća vrlina. A Samos toliko toga nudi da je uopšte nije lako pronaći.

 

Vinska paleta Samosa    

Samos kao vinski region ima klasifikaciju PDO, što predstavlja najviši rang po sistemu klasifikacije na nivou Evropske unije, tako da vina imaju oznaku „vina sa zaštićenim geografskim poreklom“. Sva vina na Samosu proizvode se od sorte muscat blanc a petit grain, a mi smo degustaciju u muzeju vina u mestu Vati započeli sa dva suva muskata, međusobno potpuno različita.

Ageaan breeze je jednostavno, aperitivno, ne preterano kompleksno vino koje krase cvetne arome i izražena mineralnost i koje svežinom kao da oslikava dah sveprisutnog ostrvskog povetarca.

Moscato Aspro je potpuno drugačiji i kompleksniji izraz ove sorte, sa obiljem cvetnih, voćnih ali i začinskih aroma (orlovi nokti, kajsija, dinja, beli biber, mirođija…) Ostavlja utisak vina daleko univerzalnijeg stila od prethodnog, kada je reč o uparivanju sa hranom. Potom su usledila slatka vina, rekao bih veliki ponos naših domaćina, koja nastaju od vrlo zrelog grožđa sa najboljih parcela vinograda.

Započinjemo sa Grand Cruom, vinom koje je uz Vin Doux glavni izvozni adut Samosa na strana tržišta. To je „najsuvlje“ od svih slatkih vina Samosa, ima 130 g/l neprevrelog šećera, fortifidovano je pa ima visok procenat alkohola (15%), ali krasi ga jako dobar balans slasti i kiselina, uostalom kao i sva druga vina koja su potom usledila. Vrlo je modernog izraza, naglašene voćnosti i pitko. Neopterećujuće za čulo ukusa, ali je nervni sistem konstantno opterećen željom da dobro rashlađeni Grand Cru uparite sa nekim kremastim kolačem, poput cheese cakea sa kajsijom.

Vin Doux je best seller kooperacije sa Samosa, za nijansu je karakternije i slađe vino od Grand Crua (200 g/l neprevrelog šećera), takođe je fortifidovano i predstavlja školski primer ovakvog tipa vina, pa ga zato kao pokazno vino koriste skoro svi prestižni edukativni vinski centri. Na mirisu pokazuje svu raskošnu paletu muskata, sa jasnim i intenzivnim zrelim aromama grožđa, citrusa, latica ruže, irisa, cvetanja voća, dinje, džema od kajsije… Nepca Vin Douxa su za pamćenje – neverovatna jasnoća voćnih ukusa, poput zrele breskve, dinje, slatkog od dunja, zatim meda, karamele…

Dok smo se još uvek kovitlali u impresijama ovog vina, u čašama je već bio Antemis – odležala varijanta prethodnog vina, tamnozlatne boje, provelo je pet godina u hrastovim buradima i obiluje izraženim aromama meda, marcipana, zrna kafe, prepečenog badema, oraha, pečene jabuke… Na nepcima slatko ali začuđujuće sveže s obzirom na dugo odležavanje, izrazito punog tela i jako dugog finiša koji je začinjen blagom, prijatnom gorčinom.

Potom je usledio kralj Samosa – Nectar, koji svoju punu snagu dostiže nakon šest strpljivih godina sazrevanja u novim barik burićima od francuskog hrasta. Ovo vino nije fortifidovano, za razliku od prethodnika u našim čašama – fermentacija se odvija spontano do kraja a vino ima nešto manje alkohola od prethodnika (14%) i 150 g/l neprevrelog šećera. Nastalo je od sušenih bobica sa najboljih vinograda Samosa, koji se nalaze na najvišim pozicijama na ostrvu, neki čak i na 900 metara nadmorske visine. Izvanredne kompleksnosti na nosu, a kao na filmskoj traci neprekidno se pojavljuju nove zavodljive arome. U širokom spektru mirisa javljaju se note suve šljive, kore mandarine, želea od pomorandže, kandirane kajsije, livadskog meda, orašastih plodova, oraha, badema, puterastih tonova te cimeta i karanfilića. Na ukusu ništa manje spektakularan, sa savršenim balansom između kiselina, visoke slasti i alkohola, izrazito dugog finiša. Čini mi se da sam taj ukus imao u ustima satima nakon degustacije, dok smo obilazli vinograde i mesta na kojima se rađaju ova fenomenalna vina.

 

 

This entry was posted in Novi broj, Putopis and tagged . Bookmark the permalink. Post a comment or leave a trackback: Trackback URL.
Šta sve možeš za sedam dana na Azurnoj obali
Neka druga dimenzija uživanja
SP Resort - Hotel Stara planina

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*
*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

  • Vinarija Lastar
  • Podrum Aleksić
  • VIRTUS