Jovana Balašević

SREĆA SA MIRISOM VANILIN ŠEĆERA

Mada je kao ćerka slavnog kantautora odrastala pred očima uvek jednako radoznale javnosti i beskrupuloznih medija, mlada novosadska glumica Jovana Balašević hrabro i dostojanstveno nosi poznato prezime. Iako je uvek bila i ostala neraskidivo vezana za porodicu, ova atraktivna umetnica je do samoostvarenja u veoma zahtevnoj profesiji došla prvenstveno talentom, upornim radomi verom u lične sposobnosti. Ove sezone igra u devet predstava u svojoj matičnoj kući,  Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Uz Seobe, Parastos u belom, Ćelavu pevačicu, Zojkin stan, Je li bilo kneževe večere i druge predstave na daskama najstarijeg srpskog teatra, Jovana blista i na sceni zemunskog Madlenijanuma u Tajni Grete Garbo i Mirisu kiše na Balkanu, a tu je, naravno, i uspešan debi na velikom platnu, ulogom Male Vidre u filmu Kao rani mraz u režiji njenog oca, Đorđa Balaševića

IZLAZAK

Izlasci su mi postali naporni i besmisleni još kad sam imala 23. Izlazak za mene mora da sadrži dobar povod, inače ne mrdam. Sve je manje ljudi koji me zainteresuju tokom razgovora. Ako ne postoji razlog da se izađe, da se nečemu nazdravi, jednostavno ne izlazim. U suprotnom osetim kako sam bacila energiju i vreme, odgovarajući na ista pitanja: šta ima novo, kako su tvoji, je l’ si se udala, je l’ si sad u Beogradu ili ovde… Kolektiv otupljuje nezavisnu misao. Treba bujati u samoći i postavljati sebi suštinska pitanja postojanja. Živimo u istrošenom društvu: teatralnom po svojoj umetnosti, po svom životu, pa čak i po svojoj bogobojažljivosti. Ne, nisam namćor, ali sam vrlo selektivna, a svugde je veoma zadimljeno: Turci su učinili svoje ostaviviši nam gen za džamljenje. Imama utisak da smo nacija koja jede cigarete i to mi smeta, veoma. Zato se moj izlazak sa dragim ljudima svodi na rečenicu: vidimo se kada krenu bašte. I kao što misli i Tišma: „Ima jedno godišnje doba. Leto. Ostala nisu ništa drugo nego prepreke da se ovo jedno uspostavi neprekinuto.“ Za mene je pravi izlazak tek u leto… Eto. Šetnja po keju, odlazak na salaš i beskrajne vožnje motorom sa jednim plavim štrumfom čine moje izlaske.

VINO

Džon Hjuston je pred kraj života rekao: „Samo jednog mi je žao, što sam pio viski umesto vina.“ U tome je i moja radost, što uvek pijem vino, crveno… Pobogu, toliko je pesama na temu vina, još su stari Grci obožavali vino i pili ga u slavu Dionisa. I sada, pored svega toga, da zažmurim i poručim pivo – nema šanse, haha… Ali, naravno, treba biti umeren… Zahvaljujući dobrom doziranju crvenog vina, popravila sam gvožđe u krvnoj slici. Čovek mora toliko da poznaje sebe, da kroz hranu i piće sebi ipak učini dobro, a ne loše. A to nije komplikovano… Svaka čast onima tamo negde u zapadnom Sremu, što su se setili da svoja bela vina nazovu Princip i Inat. Pa sad, piješ li iz principa ili iz inata… Popijem nekad zbog jednog, al’ i zbog ovog drugog.

HRANA

Vojvođanska, bačka, teška, ukusna, masna, što se pamti, ponekad dosadna, ali – moja!
Volim da jedem, ali ne doživljavam to kao strast. Ima većih strasti, a hrana je gorivo. Mora da bude zadovoljstvo, pa ne volim kada mi se dogodi da nemam vremena i da ni ne osetim šta jedem. Ukusi su veoma važni, da osetiš, da žvaćeš, da uživaš, a ne da gutaš ni ne znajući šta. Mislim da je to zadovoljstvo negde povezano i sa zdravljem. Ne može drugačije. I da: zaista mislim da se „nekad dobro jelo, baš“, ako ne i bolje. Ova brzina, rutina, borba za status i opstanak sve nas ubija i čini tako ispraznim i frigidnim. Ko se danas malo zaustavi i umesi krofne koje zahtevaju ozbiljnu pripremu u smislu vremena koje ćete odvojiti? Ko? Moja mama. I kada kuća zamiriše na vanilin sećer, mogla bih da kažem da tako miriše sreća.