Beogradski glumac srednje generacije, sa malo čim osrednjim u sebi; posebno kada je reč o glumi, ponajviše zahvaljujući ogromnom entuzijazmu kojim pristupa svakoj ulozi, ne dozvoljavajući da mu izmaknu čak ni najsitnije crte karaktera portreta koje tumači, smešnih ili tužnih, bilo na platnu, tv ekranu ili na pozorišnim daskama. Gordan Kičić je pozorišnu publiku „kupio“ ulogom u predstavi Ljubavno pismo, u kojoj već skoro dvadeset godina igra u svom matičnom Ateljeu 212. Takođe, Gordana trenutno možemo da gledamo i u Strujoseku na Maloj sceni Ateljea, kao i u predstavi Avgust u okrugu Osejdž ili u Izdaji Harolda Pintera u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Kaže da ga posebno zadovoljnim čini učešće u komadu Spamelot, domaćoj verziji njemu omiljenih Monti Pajtonovaca. Što se tiče televizije, trenutno su aktuelne serije Ubice moga oca, Sumnjiva lica, Vojna akademija, a od jeseni ćemo moći da ga gledamo i u seriji koju iščekuje sa velikim nestrpljenjem, Senke nad Balkanom. Sve u svemu, od brojnih uloga preostaje mu jako malo vremena za bilo šta drugo, što je, kako sam kaže, „u ovo čudno vreme, bar nešto lepo“

 

Hrana

Najviše volim italijansku, bez dileme. Mislio sam da će se to s vremenom promeniti, ali nije. Volim i druge, kinesku, indijsku povremeno, našu tradicionalnu – naravno. Domaće, mlečne programe: kajmak, sireve, sve to. Ipak uspevam da koliko-toliko vodim računa o ishrani. Izbacio sam slatkiše, hleb, ne mešam ugljene hidrate i trudim se da jedem u jednakim intevalima, na četiri do pet sati precizno. Tako je i na snimanjima, jer filmske ekipe su ustrojene kao vojska, tačno se zna kada je doručak, ručak, večera, što mi odgovara, jer kada promašim obrok, ne osećam se dobro. Od specijalieteta volim lazanje, paste obožavam, takođe i razna mesa, pečenja… Dobar sam i u kuhinji, naročito sa mesima, znam da ih „mučim“ u rerni satima. Što se tiče beogradskih restorana, nisam ljubitel fusiona, crossovera i sličnih kombinovanih pristupa, više sam tradicionalista kada je klopa u pitanju. Volim konkretne stvari, da znam šta, kako i zbog čega. Na sreću, u Beogradu imamo sjajan izbor različitih kuhinja, od tradicionalnih stvari, roštilja i kafana, do libanske, kineske kuhinje, vrlo dobrog sušija. Ne možeš da ostaneš uskraćen za bilo šta. Što se tiče restorana, Guli je moj omiljeni, i to godinama… Comunale, takođe. Ipak, ako mogu da izdvojim lošu stranu naše kuhinje, to je što ljudi sve češće i masovnije jedu napolju umesto kod kuće, što prema mom mišljenju nije sjajno. Taj momenat „kuće i kućnog kuvanja“ mora da postoji.

 

Vino

 

Vino i ja, to vam je jedna duga i nezavršena priča. Sa tužnim krajem. Šalim se. Imam mnogo drugara koji imaju svoje vinograde, svoja vina, čak sam učestvovao i u dobrotvornim aukcijama vina. Ima odličnih knjiga i filmova o vinu, poznajem mnogo ljudi iz vinskog posla. Tu nije kraj, jer živim u Makedonskoj ulici, nedaleko od najstarije vinoteke u Beogradu, koju vode moje komšije i prijatelji, ali nikako da nam se ukrste putevi. Vino je tu negde oko mene i to je jedan svet koji me fascinira, ali imam osećaj kao da još uvek nisam spreman da zaronim u njega. Za sada, iako nemam neki veliki vinski staž, mogu da izdvojim Minićevu tamjaniku Stota suza, koje je baš po mom ukusu. Prijaju mi ta muskatna, a opet sveža vina. Vino pijem uz večeru, isključivo sa dobrim prijateljima i uz dobru hranu. Ta vrsta uživanja u vinu koju možete da sretnete kod ljubitelja je divna, taj čitav ritual, njihova posvećenost, strast… Vino je piće za svako poštovanje, nema nikakve sumnje da je tako.

 

Izlazak

Odležali viskiji, a naročito maltovi su moja velika strast. Malo ljudi u ovom gradu ih poznaje bolje nego ja, tako da moj izbor lokala za izlazak ima dosta veze sa ovim pićem. I dobrom muzikom. Volim mesta na kojima uz dobru muziku mogu da popijem dobar malt ili dobar viski.Vezujem se za ljude koji rade u lokalu, šefove, konobare i ne volim da menjam mesta. Nemam vremena za eksperimentisanje. Vikendom igram u predstavama, pa moj izlazak počinje jako kasno. Kada izađem, volim da popijem jedno-dva kvalitena pića. Kada izlazim tokom nedelje, uglavnom je reč o izlasku na večeru u neki restoran. Na Dorćolu se najbolje osećam, tako da ceo život izlazim po dorćolskim kafićima. Drinka je jedno od takvih mesta. Muzika mi je jako važna, pa imam problem jer tamo gde ima dobrog pića uglavnom nema dobre muzike i obrnuto… Na sreću, tu su mesta kao što su Mladost, Ludost, Radost. Mislim da su momci koji vode te lokale napravili jako dobar posao. Podsećaju me na čuveni Soho… Možete da večerate, a zatim skoknete na odličnu elektronsku muziku. Ceo taj deo grada je sjajan za izlaske i nadam se daće tako i ostati.