Broj:

Đuro Tošić

Osnivač i direktor uvozničke i distributerske kuće Wine Stars international i vinskog bara Pampour bar.

Rođen u Zadru, detinjstvo pamti po porodičnim vinogradima u Dalmaciji, a mladost po studiranju u Herceg Novom, gde je zakoračio i u svet ugostiteljstva radeći kao konobar. Sredinom devedesetih dolazi u Beograd i svoj ugostiteljski put nastavlja u restoranu Franš, gde započinje i svoje vinsko putešestvije. Kaže da veliku zahvalnost duguje Nikoli Dimitrijeviću, vlasniku restorana Franš, koji ga je poslao na obuku u Burgundiju, u vinariju Louis Max.  „Od tada sam nerazdvojan s vinom. U Beogradu sam zatim završio školu za somelijere, potom kurs Američke аsocijacije somelliera. Nekoliko godina bio je menadžer prodaje u uvozničkoj kući Tody, a zatim i direktor, da bi 2012. osnovao sopstvenu firmu za uvoz vina.Godine 2016. upisao sam WSET Level 3 u Austrijskoj vinskoj akademiji, a kasnije i WSET Diploma level 4, koji završavam 2019. godine, kada sam dobio i titulu Wein Akademiker.“

WS: Kako biste opisali današnje tržište u odnosu na njegove početke, u raznim aspektima?

Pošto za sebe mogu da kažem da sam učesnik u rastu i stvaranju srpskog vinskog tržišta, pomno pratim razvoj od samog početka. Od jedne potpuno neuke vinske zemlje, za vrlo kratko vreme došli smo do velikog broja vinarija, kao i do sjajnog izbora vina iz svih svetskih poznatih regija, te uporedo s tim raste i konzumacija, a naročito porast konzumacije kvalitetnih vina.

WS: Šta su trenutno najpozitivnije stvari na našoj vinskoj sceni?

Za mene je najpozitivniji aspekt porast broja edukativnih sadržaja, programa, izložbi, kao i porast broja malih vinarija, pravac promocije srpskih autohtonih sorti, kao i porast uvozne ponude vina koja dodatno pritiska sve učesnike na tržištu, a to evidentno vodi ka povećanju kvaliteta.

WS: Šta su najveći nedostaci?

Zakonska regulativa, kako kod uvoznog dela vinskog tržišta, tako i u segmentu domaćeg vinarstva.

WS: Domaća vina u odnosu na strana, kako je bilo nekad, a kako sada?

Mislim da ne može da se poredi ono što je postojalo tih godina na domaćem tržištu sa onim što se danas dešava. Porast kvaliteta je ogroman, što naravno ne znači da ne postoji veliki prostor za dalji napredak. To mislim i za domaća vina, kao i za ona strana koja su bila popularna tih godina.

WS: Najbolje vino koje ste ikad probali je…?

Odgovor na ovakva pitanja nikad ne može da bude dovoljno precizan, ali mogu da kažem da je u skorije vreme veliki utisak na mene ostavilo vino Matarocchio 2011 iz vinarije Guado Al Tasso.

WS: Koja vinarija Vas je najviše impresionirala?

Antinori nel Chianti Classico.

WS: Vinska anegdota koju ne možete da izbrišete iz sećanja?

Poslednja čaša, poslednja flaša, Chateau Levangile Pomerol iz 2010. Nasuo sam sebi čašu oko 17 h. Nisam je pio, već samo uživao u mirisima i pripremao se da je popijem. Oko 19 h iza leđa mi prilazi drug i pošto je video veliku čašu pretpostavio je da je nešto dobro unutra, uzeo čašu i nagnuo, te mog Levangila više nije bilo (uopšte mi nije bilo smešno, ali sam primetio da je drugima bilo mnogo zabavno).

WS: Koga biste od kolega sa vinske scene voleli da imate u svom timu?

Miću Uzelca.

WS: Da ste milijarder, kojih pet vina biste obavezno imali u svojoj kolekciji?

Očigledno da već jesam, pošto imam na stanju sve ono što bih svakako i imao.

WS: Kako  vidite domaću vinsku scenu za pet godina?

Kroz ogroman rast kvaliteta domaćih vina, uz pooštrene zakonske regulative, potpuno oslobađanje uvoza vrhunskih vina i porast broja vinskih barova i vinoteka.

WS: Kada biste mogli da se vratite trideset godina unazad, šta biste  uradili drugačije u Vašem vinskom poslu?

Kupio bih mnogo Tignanela, Solaie, Chateau Margauxa, Batard Montracheta, Chateau Lafita, kao i Romanee Contija, te ih čuvao do danas.