Kulturna organizacija Mikser, na celu sa dizajnerkom i arhitektom Majom Vidaković Lalić, već tri godine organizuje izložbu Ghost Project koja prikazuje domaću scenu industrijskog dizajna. Krajem maja, ova organizacija pokrenuće manifestaciju Mikser design expo, posvecenu ne samo dizajnu, već i unapredenju kreativne industrije i načina na koji firme komuniciraju sa svojim korisnicima. Prestizni događaj održaće se u Luci Beograd, na lokaciji silosa „Žitomlina“.
HRANA…
Do danas sam zadržala otpor iz detinjstva prema domaćim kuvanim jelima koja kriju „opasnosti“. Tu pre svega mislim na ljusku od paprike ili paradajza, žilave delove mesa, hrskavicu… Tako je moj otac, inače advokat, koji voli da kuva i svoju filozofiju naziva „logičnim kulinarstvom“, za mene unapredio recepte domaćih jela poput paprikasa, slatkog kupusa, leskovačke mućkalice i punjenih paprika u verzije koje se jedu „napamet“ – dakle, bez razmisljanja i straha od „nepozeljnih elemenata“. Ovakvu hranu i dalje konzumiram isključivo u roditeljskoj kući. Inače, jednočasovnu pauzu za ručak često provodim sa kolegama iz studija u „Ipanemi“ ili „Supermarketu“. Zao mi je što u Beogradu nema njujorških delija, reč je o miksu ugostiteljskog objekta i prodavnice. Kvalitetne namirnice koje se obično kupuju u delikatesnim prodavnicama i sveže voće i povrće koje nalazimo na otvorenim trznicama, u delijima mogu za minut postati i deo vaseg sendviča ili salate za poneti. Ono čemu ne mogu da odolim je slatki holandski specijalitet stroopwafles. Stalno molim prijatelje da mi ih donesu ukoliko putuju u zemlju lala.
VINO…
Nisam veliki poznavalac vina, ali s vremO vinima ne znam mnogo, osim iskustvenog doživljaja, tačnije, da li mi se konkretan ukus dopada ili ne, bez obzira na vrstu, podneblje, berbu, „buke“ i niz drugih misterioznih termina koje koriste poznavaoci vina. Na mojoj mentalnoj mapi, ukusi vina se kotiraju slicno visini tonova. Ako bi trebalo da uocim neku zajednicku crtu vina koja mi se dopadaju, onda su to bela vina koja imaju „dubok“, odnosno „nizak“ ton, nikako neki piskutavi soprani. Laicki pretpostavljam da ove moje asocijacije najvise imaju veze sa stepenom kiselosti vina. U dobro raspolozenom društvu najlepše je piti neko lagano belo vino, pogotovo kada se ne zna kraj veceri, a jutro nosi obaveze. Carobno je deliti šampanjac sa voljenom osobom, a strešno je piti veoma skupa vina. Zabavno je degustirati različita vina u društvu pasioniranih stručnjaka, i to „pravilnim redosledom“, kada morate da se pravite da prepoznajete sve o čemu pričaju.
IZLAZAK…
Najbolji provodi događaju se spontano, ali je statistika takođe važan faktor. Sa prijateljima se najčešće okupljam u kafeima „Centrala“ i „Supermarket“, kafanama „Absinthe“ i „Salas 137“, i klubovima „Tube“ i „Plastik“. Inače, ubedljivo najbolji pogled i iluziju morske terase ima kafe na stepenicama koje vode od Kosančićevog venca ka Karadorđevoj ulici, kome ne znam ime, ali pretendujem na to da sam ga otkrila među prvima. Slična, samo malo više „monmartrovska“ je i atmosfera u basti kafea „Skica“ na Kosančićevom vencu. Postoji nekoliko scenarija za srecu. Prvi je, naravno, večernji, tete-a-tete sa voljenom osobom, u ušuškanom ambijentu, diskretna muzika, lagana hrana – nešto mediteransko, recimo riba, maslinovo ulje, vino… Drugi je izletnički, dnevni, vikend sa brojnom porodicom, restoran u prirodi, na meniju je rostilj, piju se litri gazirane vode, a za dezert – orasnice. Treći scenario je urban i podrazumeva popodnevni ručak sa drugaricama u gradskom ambijentu. Ako pričamo o romantičnoj večeri, onda bih citirala čoveka mog života, koji ima običaj da kaže: „Kada postoje ljubav i romantika, sve ostalo je samo scenografija“. Ipak, parovima kojima je potreban mali stimulans čula, preporucila bih ambijent restorana „Pire“, a Vladu Melentijevića iz „Zapleta“ zamolila bih da zaljubljene iznenadi nekom svojom mastovitom kulinarskom kreacijom.
